Жан-Пол Сартр

Уреди везе
С Википеди?е, слободне енциклопеди?е
Жан-Пол Сартр
Жан-Пол Сартр
Лични подаци
Датум ро?е?а ( 1905-06-21 ) 21. ?ун 1905.
Место ро?е?а Париз , Француска
Датум смрти 15. април 1980. ( 1980-04-15 )  ( 74 год. )
Место смрти Париз , Француска
Образова?е Лице? Анри IV , Виша нормална школа , Cours Hattemer , Лице? Лу? Велики [1]
Породица
Партнер Симон де Бовоар
Родите?и Жан-Баптист Сартр
Филозофски рад
Епоха 20. век
Реги?а Запад?ачка филозофи?а
Школа филозофи?е егзистенци?ализам , [2] марксизам
одбио Нобелову награду за к?ижевност 1964 .
Интересова?а метафизика , епистемологи?а , етика , политика , феноменологи?а , онтологи?а
Иде?е ? Егзистенци?а претходи есенци?и “
? Лоша судбина “
? Ништавило “
Утица?и од Имануел Кант , Георг Вилхелм Фридрих Хегел , Карл Маркс , Ф?одор Досто?евски , Серен Киркегор , Фридрих Ниче , Едмунд Хусерл , Мартин Ха?дегер , Карл ?асперс , Симон де Бовоар , Албер Ками
Утицао на Симон де Бовоар , Албер Ками , Франтз Фанон , А?рис Мердок , Р.Д. Леинг , Жил Делез , Феликс Гватари , Ален Бад?у , Ма?кл ?ексон
Потпис

Жан-Пол Сартр ( франц. Jean-Paul Sartre ; Париз , 21. ?ун 1905 [3] ? Париз, 15. април 1980 ) био je француски филозоф , романси?ер, есе?ист и драмски писац, творац атеистичког егзистенци?ализма . [4] Био ?е животни сапутник француске филозофки?е и к?ижевнице Симон де Бовоар .

Биографи?а [ уреди | уреди извор ]

После гимнази?е уписао ?е престижну Вишу нормалну школу ( 1924 ), [5] [6] у ко?о? ?е срео сво?у буду?у сапутницу Симон де Бовоар , касни?е утеме?ивачицу феминизма и феминистичке филозофи?е . [7] По завршетку студи?а радио ?е ?едно време у Авру као професор филозофи?е, а затим ?е отишао у Берлин , где ?е проучавао Хусерла и Ха?дегера . Када се вратио у Авр об?авио ?е ( 1936 ) филозофске есе?е Трансценденци?а Ега и Имагинаци?а , затим ( 1939 ) Скица теори?е емоци?а , ко?има у Француску доноси немачку феноменологи?у и егзистенци?ализам. После путова?а у Итали?у (1936) понудио ?Галимару“ роман Меланхоли?а . Познати издавач га ?е одбио. Ово дело поста?е 1938 . Мучнина . Од тада па све до кра?а живота Сартр ?е наступати на три фронта: филозофском, к?ижевном и политичком.

?егова на?знача?ни?а филозофска дела су Би?е и ништавило ( 1943 ), тротомни Путеви слободе ( 1945 ? 1949 ; Зрело доба , Одлага?е и Уби?ене душе ) и Критика ди?алектичког ума ( 1960 ).

Сартрови позоришни комади Иза затворених врата (1945), Пр?аве руке ( 1948 ) и ?аво и Господ Бог ( 1951 ) стекли су светску славу. Сем Мучнине од прозних дела на гласу ?е ?егова збирка приповедака Зид (1939) и аутобиографска проза Речи ( 1964 ). На?бо?и есе?и су му Бодлер ( 1947 ), Свети Жене, глумац и мученик (о песнику Жану Женеу, 1952 ), а послед?е Сартрово дело ?е монументална студи?а о Флоберу Породични идиот ( 1971 ).

Члан Покрета отпора и зароб?еник за време Другог светског рата , био ?е ?едно време близак комунистима , али се с ?има разишао ?ош педесетих година. Противио се сов?етско? интервенци?и у Ма?арско? , ратовима у Ви?етнаму и Алжиру . Подржао ?е студентски покрет 1968 . Био ?е ?едан од ретких интелектуалаца са Запада ко?и ?е обишао комунистичке зем?е, Сов?етски Савез ( 1954 ), Кину ( 1956 ), ?угослави?у ( 1958 ) и Кубу (1960). ?За сво? рад ко?и ?е, богат у иде?ама и пун духа слободе и трага?а за истином, извршио широк утица? на наше време“, Жан-Пол Сартр ?е 1964. године добио Нобелову награду за к?ижевност , ко?у ?е одбио да прими, уз образложе?е да ?е увек одби?ао званичне почасти, и да не жели да се равна са институци?ама.

Сартрова метафизика [ уреди | уреди извор ]

База за Сартров егзистенци?ализам настала ?е у ?еговом делу La Transcendance de l'Ego . За почетак, ствар у себи ?е бесконачна и преплав?у?у?а. Сваку директну свест о ствари у себи Сартр назива ?предрефлективна свест“. Сваки покуша? да се ствар у себи опише, разуме, историзира итд. Сартр назива ?рефлективна свест“. Нема начина да рефлективна свест ук?учи предрефлективну, и тако ?е рефлекси?а (т?. ?удско ста?е) осу?ена на становиту тескобу. Рефлективна свест у свим сво?им облицима (научном, ум?етничком и осталима) може само ограничити ствар у себи покушава?у?и да ?е разуме или опише. Из тога произлази да ?е било ко?и покуша? самоспозна?е (самосвести) увек неуспешан колико год се пута покушао (самосвест ?е рефлективна свест преплав?у?у?е бесконачности). Како би рекао Сартр, (или тачни?е, према ?едном тумаче?у Сартрових речи), ?Свест ?е свест саме себе у оно? мери у ко?о? ?е свест трансцендентног об?екта“.

Све то вреди и за спозна?у ?другога“. ?Други“ (?едноставно, би?а ко?а нису ??а“) ?е конструкци?а рефлективне свести. Ва?а бити опрезан: реч ?е више о сво?еврсном упозоре?у него о онтолошком исказу. Ипак, Сартр сматра солипсизам фундаменталним за свако доследно об?аш?е?е ?удског ста?а. [8]

Сартр сво? солипсизам превладава сво?еврсним ритуалом. Самосвести ?е потребан ?Други“ како би показала и доказала сво?е властито посто?а?е. Она има ?мазохистичку же?у“ да буде ограничена т?. ограничена рефлективном свеш?у другог суб?екта. Ово ?е метафорички изражено у познато? реченици из Сартровог дела Без излаза - Пакао, то су други (т?. ?уди).

Мучнина и егзистенци?ализам [ уреди | уреди извор ]

Сартр ?е 1938 . написао роман Мучнина ( La Nausee ), ко?и ?е на неки начин послужио као манифест егзистенци?ализма и до данас остао ?една од ?егових на?бо?их к?ига. На трагу немачке феноменологи?е , Сартр ?е држао да су наше иде?е продукт искустава из стварног живота, и да драме и романи ко?и опису?у таква фундаментална искуства вреде ?еднако колико и дискурзивни есе?и ко?и служе елабораци?и филозофских теори?а. С овом миш?у, рад?а романа прати истраживача Антоана Рокантана у гради?у налик Авру , док он полако поста?е свестан да су неживи предмети и ситуаци?е потпуно равнодушни спрам ?еговог посто?а?а. Као такви, показу?у се отпорнима на сваки смисао ко?и им ?удска свест може придати. Ова равнодушност ?ствари у себи“ (веома сличних ?би?у у себи“ из дела Би?е и ништавило ) има за последицу све ве?е истица?е слободе с ко?ом Рокантан може осе?ати и деловати у свету. Камо год се окренуо, он проналази ситуаци?е прожете значе?има ко?е носе печат ?еговог посто?а?а. Одатле ?мучнина“ из наслова дела: све што он сусре?е у свакодневном животу прожето ?е ужасном слободом. По?ам мучнине преузет ?е из Ничеовог Заратустре , ко?и га ?е користио у контексту често мучног квалитета посто?а?а. Колико год чезнуо за нечим другачи?им или нечим различитим, он не може побе?и од болних доказа сво?е повезаности са светом. У роману се тако?е на застрашу?у?и начин оствару?у неке Кантове иде?е. Сартр се користи иде?ом аутономи?е во?е (иде?ом ко?а каже да морал потиче од наше могу?ности да бирамо у стварности, сажетом у чувеном исказу ?[човек ?е] осу?ен на слободу“) како би показао равнодушност света према по?единцу. Слобода ко?у ?е изложио Кант овде ?е велик терет, ?ер слобода да делу?емо на предмете кра??е ?е узалудна, а практична приме?ивост Кантових иде?а откло?ена ?е.

Приповетке из Зида ( Le Mur , 1939 ) наглашава?у произво?ан аспект ситуаци?е у ко?има се ?уди затичу, те апсурдност ?ихових покуша?а да се рационално носе с ?има. Из тога се касни?е развила цела школа к?ижевности апсурда .

Сартр и Други светски рат [ уреди | уреди извор ]

Француски новинари у посети ?ор?у Маршалу 1945 . Сартр сто?и (тре?и слева).

Године 1939 . Сартр ?е мобилисан у француску во?ску у ко?о? ?е служио као метеоролог . Немачка во?ска заробила га ?е 1940 . у граду Паду и девет ?е месеци провео као ратни зароб?еник - касни?е у Нанси?у , а на кра?у у Триру , где ?е написао сво? први позоришни комад, Bariona ou le Fils du tonnerre , драму о Божи?у . Због слабог здрав?а (слаб му ?е вид нарушавао равнотежу), Сартр ?е пуштен у априлу 1941 . Добивши статус цивила, Сартр ?е поновно добио место учите?а на Lycee Pasteur близу Париза , сместио се у хотелу близу Монпарнаса и добио ?е ново учите?ско место на Lycee Condorcet заменивши ?евре?ског учите?а ко?ем ?е било забра?емо преда?е. Након повратка у Париз у ма?у 1941 , Сартр ?е суделовао у оснива?у та?ног друштва Socialisme et Liberte за?едно са Симон де Бовоар , Мерло-Понти?ем , Доминик Десант?еом и другима. У августу, Сартр и Бовоар одлазе на француску риви?еру како би задобили подршку Андреа Жида и Андреа Малроа . Ме?утим, Жиде и Марлро су били неодлучни и то ?е можда био узрок Сартровог разочара?а и обесхрабре?а.

Удруже?е Socialisme et Liberte се ускоро распало и Сартр се одлучио да се посвети к?ижевности више него активном отпору. У том периоду написао ?е Би?е и ништавило , Mуве и Иза затворених врата , три к?иге од ко?их ни?едну Немци нису забранили. Об?ав?ивао ?е и у илегалним и легалним к?ижевним часописима. Након августа 1944 . и ослобо?е?а Париза, Сартр ?е врло активно сара?ивао у часопису ?Комбат“, ко?и ?е у та?ности основао Албер Ками , филозоф и писац ко?и ?е имао сличне погледе као и Сартр. Сартр и Бовоар су с Ками?ем били у при?ате?ским односима све док се он ни?е уда?ио од комунизма, а раскол при?ате?ства догодио се 1951 , након издава?а Ками?евог Побу?еног човека .

Касни?е, док су Сартра неки критиковали као припадника покрета отпора. Владимир ?анкелевич му ?е замерао због премаленог политичког ангажмана за време немачке окупаци?е, а ?егова да??а залага?а за слободу тумачио ?е као покуша? искуп?е?а.

Након завршетка рата, Сартр ?е утеме?ио месечни к?ижевно-политички часопис Les Temps Modernes (Модерна времена) и тиме ?е постао пуновремени писац и наставио сво? политички ангажман. У том ?е периоду радио скице ратних искустава за сво?у трилоги?у Les Chemins de la Liberte’’ ( Путеви слободе ).

Сартр и комунизам [ уреди | уреди извор ]

Сартр (средина) са Симон де Бовоар и Че Геваром

Први период Сартрове кари?ере, ко?и ?е обележило дело Би?е и ништавило ( 1943 ). Тиме ?е утро пут друго? фази, у ко?о? ?е Сартр постао политички активиста и интелектуалац. ?егово дело из 1948 , Пр?аве руке ( Les Mains Sales ) ?е нарочито проблематизирало политички активног интелектуалаца. Сартр ?е пригрлио комунизам , иако се службено ни?е учланио у Комунистичку парти?у , и увелико се залагао за ослобо?е?е Алжира од француске колонизаци?е . Постао ?е можда на?еминенти?и поборник Алжирског рата за независност . Имао ?е алжирску ?убавницу, Арлет Елка?м, ко?а ?е 1965 . постала ?егова посво?ена к?и. Противио се Ви?етнамском рату и 1967 . за?едно са Бертрандоm Раселоm и другима организовао ?е трибунал на коме ?е требало раскринкати америчке ратне злочине . Та? трибунал данас ?е познат као Раселов трибунал . ?егови су учинци били ограничени.

Сартр ?е велик део живота покушавао да помири егзистенци?алистичке иде?е о слободи во?е с комунистичким принципима, ко?е су поучавала да социо-економске силе изван наше непосредне, индивидуалне контроле игра?у пресудну улогу у обликова?у наших живота. ?егово главно дело из овог периода, Критика ди?алектичког ума ( Critique de la raison dialectique ), издано ?е 1960 .

Сартрово наглашава?е хуманистичких вредности у раним радовима Карла Маркса довело га ?е у сукоб с воде?им француским комунистичким интелектуалцем 1960-их , Лу?ем Алтисером , ко?и ?е тврдио да су иде?е младог Маркса увер?иво засе?ене научним системом каснога Маркса.

За време 1960-их Сартр ?е отишао на Кубу да посети Фидела Кастра и Ернеста Че Гевару . Након Че Геварине смрти Сартр ?е из?авио да ?е он био на?комплетни?е ?удско би?е ?егова времена.

Сартр и к?ижевност [ уреди | уреди извор ]

За време 1940-их и 1950-их егзистенци?ализам ?е постао оми?ена филозофи?а Бит генераци?е.

Године 1948 . римокатоличка црква ставила ?е сва ?егова дела на Индекс са образложе?ем да верници мора?у бити поште?ени опасних сум?и [9] . Ве?ина ?егових драма богата ?е симболизмом и служила ?е као меди? ?егове филозофи?е. На?познати?а ме?у ?има, Иза затворених врата ( Huis-clos ), садржи чувену реченицу L'enfer, c'est les autres (?Пакао, то су други“).

Осим очитог утица?а Мучнине , Сартров ?е на?ве?и допринос к?ижевности била трилоги?а Путеви слободе ко?а говори о томе како ?е Други светски рат утицао на Сартрове иде?е. Тако Путеви слободе да?у ма?е теоретски, а више практичан приступ егзистенци?ализму . Први роман трилоги?е, Разумно доба ( L'age de raison , 1945 ) ?е Сартрово дело ко?е ?е добило на?шири одазив.

Сартр након к?ижевности [ уреди | уреди извор ]

Жан-Пол Сартр у Венеци?и 1967.

Године 1964 . Сартр се повукао из к?ижевности аутобиографским делом у ко?ему на духовит и за?ед?ив начин опису?е првих 6 година свог живота, Речи ( Les mots ). К?ига ?е ироничан противнапад на Марсела Пруста , чи?а ?е репутаци?а неочекивано замрачила ону Андре Жида (ко?и ?е Сартрово? генераци?и био моделом ангажоване к?ижевности). К?ижевност ?е, зак?учио ?е Сартр, буржу?ска замена за праву посве?еност у животу. Исте те године Сартру ?е доде?ена Нобелова награда за к?ижевност и то због ? свог дела ко?е ?е, богато иде?ама, испу?ено духом слободе и потрагом за истином, снажно утицало на наше доба “, ме?утим он ?у ?е одбио из?авивши да ?е увек одби?ао службена одликова?а и да се не жели придруживати институци?ама.

Иако ?е сада постао нашироко познат (као што ?е то бурних 1960-их био егзистенци?ализам ), Сартр ?е остао ?едноставан човек с мало иметка, активно посве?ен идеалима до кра?а свог живота, што ?е показао у студентским револуционарним штра?ковима у Паризу током 1968 , када ?е ухапшен због гра?анске непослушности. Генерал де Гол се умешао и помиловао га, из?авивши: не хапсите Волтера . [10]

Када су га 1975 . питали по чему би желео да буде запам?ен, Сартр ?е рекао: ?Желео бих да [?уди] памте ?Мучнину“, [драме] ?Без излаза“, ??аво и господ бог“, затим мо?а два филозофска дела, посебно оно друго, ?Критику ди?алектичког ума“. Па мо? есе? о Генету, ? Саинт Генет “ … Кад би се та дела запамтила, то би стварно било достигну?е, и ?а не бих тражио више. Као човек, ако се запамти ?едан Жан-Пол Сартр, желио бих да ?уди запамте ми?е или истори?ску ситуаци?у у ко?о? сам живео … како сам у ?о? живео, у смислу теж?и што сам их у себи покушао сабрати.“

Сартрово се физичко ста?е погоршало, делом због немилосрдног ритма посла (због чега ?е користио амфетамин ) пишу?и Критику , као и зад?и про?ект свог живота, опсежну, аналитичку биографи?у Гистава Флобера , L'idiot de la familie ( Породични идиот ); ме?утим оба дела, и Критика и Идиот , остала су недовршена. Жан-Пол Сартр ?е преминуо у Паризу 15. априла 1980 . у 75. години живота од едема плу?а .

За?едничка гробница ?. П. Сартра и С. де Бовоар

Сартров атеизам био ?е теме? ?егова егзистенци?ализма. У марту 1980 , месец дана пре смрти, Сартра ?е интерв?уисао ?егов асистент Бернар-Анри Леви . У том ?е интерв?уу Сартр изразио велико занима?е за ?удаизам . Неки су то тумачили као верско преобра?е?е. Ме?утим, из текста интерв?уа може се ?асно зак?учити да ?е ?ега интересовао само етички и ?метафизички карактер“ жидовске религи?е, док ?е он и да?е одбацивао иде?у посто?а?а Бога. У ?едном другом интерв?уу, из 1974 , са Симон де Бовоар , Сартр ?е рекао да себе ?ако често види као ?би?е ко?е ?е ?едино могло, чини се, настати од створите?а“. Али одмах ?е додао да то ?ни?е ?асна, тачна иде?а …“, а у остатку интерв?уа он из?ав?у?е да ?е и да?е атеиста и да у атеизму налази личну и моралну мо?. Сартр ?е рекао:

Не мислим да сам продукт случа?а, честица прашине у свемиру, него нето очекиван, припрем?ен, у духу унапред замиш?ен. Укратко, би?е ко?е ?е на ова? свет могао ставити само Створите?; а ова иде?а руке ко?а ствара односи се на Бога. [11]

Сартр ?е сахра?ен на париском гроб?у Монпарнас , а на погребу му ?е било на?ма?е 25.000 ?уди, а према неким изворима чак и 50.000 ?уди. Организатори погреба одбили су полици?ску помо?, због чега ?е дошло до помет?е ко?а ?е, у ?едном тренутку, резултирала тиме да ?е ?едан од посетиоца погреба упао у погребну ?аму пре него ?е Сартр покопан.

Сартр и тероризам [ уреди | уреди извор ]

Када ?е на Олимпи?ади у Минхену 1972 . палестинска терористичка организаци?а Црни септембар убила 11 израелских олимпи?аца , Сартр ?е о тероризму рекао да ?е то страшно оруж?е , али да потлачени сиромаси другога нема?у . Тако?е ?е сматрао кра??е скандалозним да су француске новине и део ?авног мни?е?а осудили Минхенски маскар као нетолерантан скандал .

Током ?едног колективног штра?ка гла?у, Сартр ?е посетио немачког терористу Андреаса Бадера (во?у групе Бадер-Ме?нхоф , ко?у ?е предводила и Улрике Ма?нхоф ) у затвору Стамхе?м . Сартр ?е касни?е из?авио како ?е Бадер ? невероватно глуп “. [12]

Дела [ уреди | уреди извор ]

Романи и новеле [ уреди | уреди извор ]

Аутобиографи?а [ уреди | уреди извор ]

Драмска дела [ уреди | уреди извор ]

Филозофи?а [ уреди | уреди извор ]

Есе?и и критике [ уреди | уреди извор ]

Референце [ уреди | уреди извор ]

  1. ^ Schrift 2006 , стр. 174?5
  2. ^ ?Jean-Paul Sartre” . Stanford Encyclopedia of Philosophy . Приступ?ено 27. 10. 2011 .  
  3. ^ Baird 1999 , стр. 226
  4. ^ ?Jean-Paul Sartre | Biography, Ideas, Existentialism, Being and Nothingness, & Facts | Britannica” . www.britannica.com (на ?езику: енглески) . Приступ?ено 2024-02-03 .  
  5. ^ Brabazon 1975 , стр. 28.
  6. ^ ?Quelques Anciens Celebres” . Hattemer. Архивирано из оригинала 18. 06. 2015. г . Приступ?ено 30. 06. 2015 .  
  7. ^ Симон де Бовоар и Жан-Пол Сартр (?Вечер?е новости“, 7. новембар 2013)
  8. ^ Sartre, 1936 Transcendence of the Ego", Williams and Kirkpatrick, 1957 pp. 98-106 prijevod "La transcendence de l'Ego...
  9. ^ Jean-Paul Sartre Paris 1905 - Paris 1980
  10. ^ Superstar of the Mind , Tom Bishop u ≪ New York Timesu ≫, 7. 6. 1987 .
  11. ^ Norman L. Geisler, (1983). Is Man the Measure? An Evaluation of Contemporary Humanism . стр. 46?47.  
  12. ^ "Sartre par lui-meme", 1976.

Литература [ уреди | уреди извор ]

  • Baird, Forrest E. Century Philosophy (22. 07. 1999). Twentieth . Prentice Hall. стр. 226. ISBN   978-0-13-021534-5 . Приступ?ено 04. 12. 2011 .  
  • Brabazon, James (1975). Albert Schweitzer: A Biography . Putnam. стр.  28 .  
  • Schrift, Alan D. (2006). Twentieth-century French Philosophy: Key Themes and Thinkers . Blackwell Publishing. стр.  174 -5. ISBN   978-1-4051-3217-6 .  
  • Aronson, Ronald (1980) Jean-Paul Sartre ? Philosophy in the World . London: NLB
  • Baert, Patrick (2015). The Existentialist Moment; The Rise of Sartre as a Public Intellectual . Cambridge: Polity Press.  
  • Gerassi, John (1989). Jean-Paul Sartre: Hated Conscience of His Century. Volume 1: Protestant or Protester? . Chicago: University of Chicago Press.  
  • Judaken, Jonathan (2006). Jean-Paul Sartre and the Jewish Question: Anti-antisemitism and the Politics of the French Intellectual . Lincoln: University of Nebraska Press.  
  • Kirsner, Douglas (2003) The Schizoid World of Jean-Paul Sartre and R.D. Laing . New York: Karnac
  • Scriven, Michael (1993). Sartre and The Media . London: MacMillan Press Ltd.  
  • Scriven, Michael (1999). Jean-Paul Sartre: Politics and Culture in Postwar France . London: MacMillan Press Ltd.  
  • Thody, Philip (1964) Jean-Paul Sartre . London: Hamish Hamilton
  • Annie Cohen-Solal (1987). Sartre: A Life . Превод: Anna Cancogni. New York: Pantheon Books.   .
  • Ronald Hayman, Sartre: A Biography. New York: Carroll & Graf Publishers, 1987. (Detailed chronology of Sartre's life on pages 485?510.)
  • Simone de Beauvoir (1984). Adieux: A Farewell to Sartre . New York: Pantheon Books.   .
  • Steven Churchill and Jack Reynolds (eds.) Jean-Paul Sartre: Key Concepts , London/NewYork: Routledge. 2014.
  • Gianluca Vagnarelli, La democrazia tumultuaria. Sulla filosofia politica di Jean-Paul Sartre , Macerata, EUM. 2010.
  • Robert Doran, "Sartre’s Critique of Dialectical Reason and the Debate with Levi-Strauss," Yale French Studies 123 (2013): 41?62.
  • Flynn, Thomas (1984). Sartre and Marxist Existentialism: The Test Case of Collective Responsibility . Chicago: University of Chicago Press.   .
  • Gerassi, John (1989). Jean-Paul Sartre: Hated Conscience of His Century . 1: Protestant or Protester?. University of Chicago Press. ISBN   978-0-226-28797-3 .   .
  • R. D. Laing ; D. G. Cooper (1971). Reason and Violence: A Decade of Sartre's Philosophy, 1950?1960 . New York: Pantheon.  
  • Lilar, Suzanne (1967). A propos de Sartre et de l'amour . Paris: Grasset.  
  • Axel Madsen, Hearts and Minds: The Common Journey of Simone de Beauvoir and Jean-Paul Sartre , William Morrow & Co. 1977.
  • Heiner Wittmann, L'esthetique de Sartre. Artistes et intellectuels , translated from the German by N. Weitemeier and J. Yacar, Editions L'Harmattan (Collection L'ouverture philosophique), Paris 2001.
  • Elisabeth Roudinesco , Philosophy in Turbulent Times: Canguilhem , Sartre , Foucault , Althusser , Deleuze , Derrida , Columbia University Press, New York. 2008.
  • Jean-Paul Sartre; Levy, Benny (1996). Hope Now: The 1980 Interviews . Превод: Adrian van den Hoven. Chicago: University of Chicago Press.  
  • P.V. Spade (1996). Class Lecture Notes on Jean-Paul Sartre's Being and Nothingness (PDF) .  
  • Jonathan Webber The existentialism of Jean-Paul Sartre , London: Routledge, 2009
  • H. Wittmann, Sartre und die Kunst. Die Portratstudien von Tintoretto bis Flaubert , Tubingen: Gunter Narr Verlag. 1996.
  • H. Wittmann, Sartre and Camus in Aesthetics. The Challenge of Freedom. Ed. by Dirk Hoeges. Dialoghi/Dialogues. Literatur und Kultur Italiens und Frankreichs, vol. 13, Frankfurt/M: Peter Lang. 2009.  ISBN 978-3-631-58693-8 .
  • Wilfrid Desan , The Tragic Finale: An Essay on the philosophy of Jean-Paul Sartre (1954)
  • BBC (1999). " The Road to Freedom ". Human, All Too Human .
  • Catalano, Joseph S. (1987). A Commentary on Jean-Paul Satre's Critique of Dialectical Reason . University of Chicago Press. ISBN   9780226097015 .  

Спо?аш?е везе [ уреди | уреди извор ]

Жан-Пол Сартр на Викимеди?ино? остави .
Преузето из ? https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жан-Пол_Сартр&oldid=27548825 ”