Еврокомунизам

Еврокомунизам ?е назив за тренд карактеристичан за воде?е западноевропске комунистичке парти?е 1970 -их и 1980 -их ко?е су одлучиле да се одво?е од контроле Комунистичке парти?е Сов?етског Савеза .

Порекло по?ма ≪ Еврокомунизам ≫ био ?е предмет велике дебате средином седамдесетих, а био ?е изме?у осталих приписиван Збиг?еву Бжежинском и Аригу Леви?у. Жан-Франсоа Ревел ?едном ?е написао да ?е ≪?една од оми?ених забава 'политичких научника' да траже аутора по?ма Еврокомунизам. У априлу 1977. године, До?чланд Архив ?е одлучио да ?е реч први употребио (у лету 1975. године) ?угословенски новинар Фране Барбиери, тадаш?и уредник београдског часописа НИН .

Теоретска подлога [ уреди | уреди извор ]

Главни теоретски теме? еврокомунизма био ?е спис Антони?а Грамши?а о марксистичко? теори?и , ко?а пропитку?е секташтво левице и охрабру?е комунистичке парти?е да разви?у савезе ко?и ?е омогу?ити подршку друштвеним реформама. Еврокомунистичке парти?е изразиле су ?ихову ло?алност демократским институци?ама ?асни?е него рани?е, и покушале да придоби?у шире сло?еве прихвата?у?и раднике из сред?е класе. Рана надахну?а за Еврокомунизам могу се тако?е прона?и у аустромарксизму и ?еговом траже?у 'тре?ег' демократског пута за соци?ализам .

Западноевропске комунистичке парти?е [ уреди | уреди извор ]

Неке комунистичке парти?е са снажном подршком, нарочито Комунистичка парти?а Итали?е (PCI) и Комунистичка парти?а Шпани?е (PCE) прихватиле су иде?у еврокомунизма са на?више ентузи?азма. Насупрот томе, барем ?една парти?а са масовним чланством, Комунистичка парти?а Француске (PCF) и много ма?их парти?а снажно су се успротивиле и остале на лини?и КПСС-а, све до распада Сов?етског Савеза (мада ?е PCF учинила краткотра?ни привремени заокрет према еврокомунизму у друго? половини 70-их).

Комунистичка парти?а Шпани?е и ?ена каталонска фили?ала, У?еди?ена соци?алистичка парти?а Каталони?е , ве? су се рани?е били окренули либерално? посибилистичко? политици Народног фронта, за време Шпанског гра?анског рата . Лидер шпанских комуниста Сант?аго Кари?о написао ?е к?игу, ко?а дефинише Еврокомунизам и учествовао у разво?у либерално-демократског устава, када ?е Шпани?а изашла из Франкове диктатуре. Комунистичке парти?е Велике Британи?е, Холанди?е и Аустри?е су се све тако?е окренуле еврокомунизму.

Западноевропски комунисти дошли су до еврокомунизма кроз разне путеве. За неке ?е то било директно искуство феминистичког и сличних покрета. За друге ?е то била реакци?а на политичке дога?а?е у Сов?етском Савезу, на тачки кулминаци?е оног што ?е Михаил Горбачов назвао ером стагнаци?е . Ова? процес се почео убрзано одви?ати након 1968 . и након слома Прашког проле?а .

Политика разоружа?а ?е тако?е одиграла улогу. Након што ?е могу?ност рата постала ма?е изгледном, западни комунисти били су ма?е под притиском сов?етске ортодокси?е, но ипак су тако?е желели бити ук?учени у западне пролетерске милитантне покрете попут итали?анске ?Вру?е ?есени“ ( Autunno caldo ) или британског Шоп Ст?уард покрета.

Еврокомунизам ?е на многе начине био теме? за промене у политичко? структури европске левице. Неки - првенствено Итали?ани постали су соци?алдемократи, док су други, попут холандског CPN-a прешли на подруч?е политике зелених, док ?е ?ош само КП Француске ?ош 80-их заузимала више просов?етски став.

Еврокомунизам ?е постао знача?на снага 1977. године, када су се у Мадриду састали челници комунистичких парти?а Итали?е (Енрико Берлингуер), Шпани?е (Сант?аго Кари?о) и Француске (Жорж Марше), како би поставили основе ≪ новог пута ≫. Итали?ански комунисти ве? су се рани?е почели дистанцирати од Москве, што ?е дошло до изража?а ве? 1968. када ?е парти?а одбила да да подршку сов?етске инвази?е Прага. Године 1975. итали?ански и шпански комунисти су донели за?едничку деклараци?у у погледу ≪пута у соци?ализам≫, ко?и се мора одви?ати на миран и слободни начин.

Године 1976. Берлингуер ?е у Москви говорио о ≪плуралистичком систему≫ и об?аснио намере Комунистичке парти?е Итали?е :

Изгради?емо Соци?ализам за ко?и они веру?у да би био нужан и потребан само у Итали?и.
? Енрико Берлингуер , Москва 1976

" Истори?ски компромис " ( Compromesso storico ) са Хриш?анском Демократи?ом (главна центристичка парти?а Итали?е) био ?е последица ове нове политике.

Распад Сов?етског Савеза и кра? Хладног рата практично су све леве парти?е ставили у ?едну дефанзивну позици?у, и донеле на дневни ред неолибералне реформе. Многе еврокомунистичке парти?е су се распале, са десним фракци?ама ко?е су прихватиле соци?алдемократи?у, док ?е истинска левица насто?ала да сачува неке позици?е, ко?е би ?ош увек указивале на комунистички идентитет.

Нормативна контрола
Државне	Француска BnF подаци Немачка Чешка
Остале	Енциклопеди?а Британика IdRef