Знаци интерпункци?е

Главни интерпункци?ски знаци
тачка	.
упитник	?
узвичник	!
запета	,
тачка-зарез	;
двотачка	:
црта	?
цртица	?
наводници	? ”
заграде	( )   [ ]
Остали правописни и помо?ни интерпункци?ски знаци
тротачка	…
полунаводници	’ ’
апостроф	’
коса црта	/
звездица	*
ситна бро?ка	1
постакценатска дужина	?
генитивна дужина	?
знакови за нагласке	?    ?   ?    ?
знакови порекла	<   >
?еднакост	=
плус	+
минус	?
знак множе?а	×
знак де?е?а	÷
витичасте заграде	{ }
знак понав?а?а	”
секци?а	§
степен	°
Остали интерпункци?ски знаци
два упитника	?
два узвичника	?
упитник?узвичник	?
узвичник?упитник	?
oбрнути упитник	¿
oбрнути узвичник	¡
цртица?минус	-
oбрнута коса црта	\
aмперсанд	&
eт?знак	@
параграфски знак	¶
булет	?
каретa	^
крсти?	†   ‡
тараба	#
нумеро	№
проценат	%
промил	‰
базна тачка	?
прим	′   ″   ?
тилда	~
до?а црта	_
усправна црта	|   ?   |
заштита ауторског права	ⓒ
заштита ауторског права на тонски запис	?
Жиг ? регистрована робна марка	®
Жиг ? зашти?ена сервисна марка	?
Жиг ? зашти?ена робна марка	™
aстеризам	?
флеурон	?
индикатор	☞
интеробенг	?
ди?амант	?
знак референце	※
повезница	?
размак
интерпункт	·
знак валутa	¤

Узвичник , или знак узвика [ ! ], ?е интерпункци?ски знак ко?и сто?и иза исказа узвичног карактера. ^[1]

Настанак узвичника [ уреди | уреди извор ]

Посто?е дви?е претпоставке о настанку узвичника:

• В?еру?е се да ?е знак узвичник настао од латинске ри?ечи io (у преводу: радост) тако да ?е настао диграф io , а да би се уштедило ?ош простора слово о се почело писати испод слова i . Временом ?е слово о прешло у тачку, а i у црту и тако ?е настао знак !

• Тако?е посто?и претпоставка да ?е знак узвичник настао од латинске ри?ечи interiectio (у преводу: узвичник) тако да ?е записива?ем само првог и пос?ед?ег слова те ри?ечи настао диграф io ко?и ?е као и у претходно? претпоставки прешао у знак ! .

Употреба ^[1] [ уреди | уреди извор ]

Узвичним реченицама или узвичним исказима исказу?е се емоционални став према ономе што ?е садржа? реченице. Такве реченице и искази реализу?у се у с?еде?им формама, па се према ?има дефинишу и правила писа?а узвичника:

Узвичник се пише иза реченица, група ри?ечи и по?единих ри?ечи ко?е се изговара?у повишеном интонаци?ом (ко?а проистиче из узбу?е?а, повишеног расположе?а и сл.):

• Каква олу?а!

• О мили часи, како сте далеко!

• Тако ?е диван дан!

• Чудна попа, ?ади га убили!

• Жив?ела слобода!

• Да сам то знао!

• Одговори?емо им равном м?ером!

Узвичник се може писати иза облика вокатива онда кад се наглашава афективни карактер исказа, па се и вокатив изговара са повишеном интонаци?ом:

• Сто?те, гали?е царске!

• Гините бра?о! ?унаци! ?уди!

Узвичник се може писати да би се оби?ежила неочекиваност или необичност онога што ?е исказано реченицом, те у ово? служби зам?е?у?е модалне допуне зачудо , замислите и мимо мог ишчекива?а и сл.:

• Воз ?е стигао без закаш?е?а!

• Кост?а, овд?е сам, у Константинопо?у!

• Преживио пад с осмог спрата!

Напомене [ уреди | уреди извор ]

Иначе, вокатив, иако има функци?у обра?а?а и дозивну функци?у, у обично? комуникаци?и не захт?ева оби?ежава?е узвичником:

• Господине, заборавили сте кишобран у торби.

• Кост?а, овд?е сам, у Константинопо?у.

Иза узвичника, као и иза упитника, наредни исказ се пише на два начина:

1) великим почетним словом, онда кад се та? исказ узима као нова реченица:

• При?ате?у мо? ?ежни! Тако се раду?ем твом тетку.

• Добро ?утро! Ево ве? прилазим Перму, видим га.

2) малим почетним словом, онда кад се та? исказ узима као об?аш?е?е ко?е ?е од исказа оби?еженог узвичником одво?ено запетом или цртом:

• И ?а исто желим да вас видим! ? писала ?е.

Употреба узвичника у саобра?а?ним знаковима [ уреди | уреди извор ]

Знак узвичник користи се у саобра?а?ним знаковима за знак опасности.

Саобра?а?ни знак ко?и означава опасност на путу т?. цести ?е троугластог облика са црвеном ивицом што означава опасност и црним узвичником на би?ело? позадини.

Извори [ уреди | уреди извор ]