Папа Гргур VII

С Википеди?е, слободне енциклопеди?е

Гргур VII
Гргур VII
Лични подаци
Пуно име Хилдебранд
Датум ро?е?а око 1020 .
Место ро?е?а Сована ,
Датум смрти 25. ма? 1085 .
Место смрти Салерно ,
Папа
Редослед 85.
Понтификат 22. април 1073 ? 25. ма? 1085 .
Претходник Александар II
Наследник Виктор III

Гргур VII ( Сована , тада Соан а, око 1020 ? Салерно , 25. ма? 1085 ), познат и као Хилдебранд из Соане ?е био папа од 22. априла 1073 . године, па све до сво?е смрти. ?едан ?е од великих папа обнав?ача, а посебно ?е познат по борби за инвеституру , због чега се сукобио са царем Хенриком IV . Познат ?е по сво?им теж?ама да централизу?е папску власт у Риму, сужава?ем надлежности епископа, реформиса?ем свештенства и забра?ива?ем лаицима да врше службу у цркви. Иницирао ?е реформе на синодима у Летену (1074?1075) инсистира?у?и на моралном препороду цркве, забрани брака за свештенике и спречава?у трговине црквеним положа?има и зва?има. Извршио ?е ?ак утица? у домену канонског права. Блаженим га ?е 1584 . године прогласио папа Гргур XIII , а светим 1728 . папа Бенедикт XIII [1] .

?егово гесло ?е било Reformatio in capite et in membris .

Животопис [ уреди | уреди извор ]

Ране године [ уреди | уреди извор ]

Хилдебранд се родио у Соани (данаш?о? Совани), гради?у у ?ужно? Тоскани , а припадао ?е племи?ко? породици Алдобрандезчи . Оданде ?е послат у Рим где ?е ?егов у?ак био опат у опати?и св. Мари?е на брду Авентину . То ?е искуство знача?но допринело обликова?у Хилдебрандовог карактера. Могу?е ?е да му ?е ?едан од учите?а био и папа Гргур VI .

Kad je car Ха?нрих III збацио папу Гргура VI, Хилдебранд ?е с Гргуром отишао у прогонство у Немачку , што ?е тако?е извршило знатан утица? на ?егово образова?е. Наставио ?е студи?е у Келну , а у Рим се вратио с папом Лавом IX , под чи?им ?е водством први пут ушао у црквену службу и постао под?акон .

Након смрти Лава IX, Хилдебранд ?е послан као изасланик на немачки двор како би повео преговоре о избору новог папе. Тамо ?е подстакао цара да подржи Гебарда ко?и ?е постати папа Виктор II ( 1055 - 1057 ) и поверити Хилдебранду службу легата у Француско? , где се бавио случа?ем Беренгара из Тура чи?и су погледи на еухаристи?у изазивали сукобе. Кад ?е 1057. изабран папа Стефан IX , без претходног договора с немачким двором, Хилдебранд и Анзелмо из Луке послани су у Немачку како би ишодили царско призна?е. Стефан ?е убрзо умро, а римска ?е аристокраци?а желела да поврати сво? утица? на папе, те ?е 1058 . журно изабрала за папу Ивана из Велетри?а као Бенедикта X . Такав ?е поступак могао да изазове унутарцрквену кризу, али она ?е превладана управо захва?у?у?и Хилдебранду, чи?ом ?е подршком 1059 . на папинско престо?е уместо Бенедикта изабран Никола II ко?и ?е извршио снажан утица? на политику кури?е кроз две децени?е свога понтификата . На ?угу Итали?е то ?е значило приближава?е Норманима , а на северу противнемачком покрету патарена . Током ?еговог понтификата ?е донет и закон према ко?ем папу бира кардиналски збор, чиме ?е сма?ен утица? римскога племства и немачкога двора. Након смрти Николе II и доласком папе Александра II ( 1061 , учврстио се Хилдебрандов положа? у кури?и буду?и да ?е папа често избивао из Рима. Хилдебранд ?е знао да добро искористити опште политичке прилике, посебно у Немачко?, за ?ача?е папинства.

Избор за папу [ уреди | уреди извор ]

Главни чланак: Избор за папу 1073

Након смрти Александра II (21. априла 1073 ), током ?егова спровода у Латеранско? базилици , народ ?е узвикнуо: ?Хилдебранда за папу! Блажени Патар изабрао ?е Хилдебранда архи?акона!“ ?егово одби?а?е било ?е узалудно, те ?е касни?е тога дана доведен у цркву св. Петра, где ?е на канонски начин изабран за папу. Свештеничко заре?е?е примио ?е тек 22. 5. 1073, а за бискупа ?е посве?ен 30. 6. Начин ?егова избора често ?е дово?ен у пита?е, али тек много година након што се то догодило, под утица?ем верских и посебно политичких сукоба. Ипак, битан пропис о избору папе ни?е поштован, она? ко?и се односи на траже?е миш?е?а цара Светог римског царства .

У декрету о избору Хилдебранда за папу о ?ему се каже да ?е: [2]

побожан човек, обдарен ?удским и божанским зна?ем, истакнути ?убите? ?еднакости и правде, чврст у супротностима и умерен у пробицима, човек, према речима апостоловим, доброг понаша?а, без мане, скроман, трезан, чист, госто?убив, ко?и добро влада сво?им домом; човек ко?и ?е од дети?ства великодушно дарован ово? Ма?ци Цркви и ко?и ?е заслугама свога живота ве? био уздигнут на архи?аконску част. Стога изабиремо нашег архи?акона Хилдебранда да буде папа и наследник апостолов, и да одсад и довека носи име Гргур.

?  22. априла 1073.

Средиште црквено-политичких занима?а Гргура VII био ?е однос према немачким кра?евима. Након смрти Ха?нриха III битно ?е сма?у?е мо? немачких владара, а ?егов се син Ха?нрих IV суочавао с озби?ним тешко?ама унутар свога царства. Уз то, папи ?е у прилог ишла и чи?еница да ?е 1073. године Ха?нрих био тек неискусни двадесеттрогодиш?ак.

Кроз године ко?е су следиле Ха?нрих ?е због побуне Саса био приси?ен да успостави при?ате?ске односе с папом, те ?е 1074 . године у присутности папинских легата извршио пока?а?е у Нирнбергу , због одржава?а при?ате?ства с члановима свога ве?а ко?е ?е Гргур VII био изопштио. Ха?нрих ?е том приликом дао заклетву оданости папи и обе?ао сво?у помо? у обнови Цркве. Такав ?е став, ме?утим, Ха?нрих напустио чим ?е покорио Сасе у битки код Хомбурга , 9. 6. 1075 , те ?е желео да поврати сво?а владарска права у северно? Итали?и.

Стога ?е послао грофа Еберхарда у Ломбарди?у да се супротстави патаренима, именовао Тедалда надбискупом Милана , те ?е покушао да успостави односе се норманским во?водом Робертом Гвискаром . Гргур VII одговорио ?е оштрим писмом датираним 8. 12. 1075, у ко?ем ?е, уз остало, оптужио Ха?нрих да ?е прекршио сво?у реч, те да и да?е потпомаже изоп?ене ве?нике. Уз писмо, папа ?е цару послао и усмену поруку у ко?о? му ?е запретио изоп?е?ем из Цркве и одузима?ем царске круне. Истовремено, на Божи? 1075. године, Ценци?е Франгипан отео ?е папу за време поно?не мисе у цркви св. Мари?е Велике . Ме?утим, ве? га ?е следе?ег дана, на инсистира?е народа, ослободио га ?е. Папа ?е осум?ичио цара да сто?и иза ове уроте, а цели се дога?а? обично наводи као почетак борбе за инвеституру .

Сукоб с царем [ уреди | уреди извор ]

Главни чланак: Борба за инвеституру

Папине опомене раз?утиле су Ха?нриха и ?егов двор, те ?е цар на брзину сазвао државни и црквени Сабор у Вормсу ко?и се састао 24. 1. 1076 . Папа ?е ме?у високим немачким клером имао бро?не непри?ате?е, а придружио им се и кардинал Х?у Кандидус ко?и ?е претходно подржавао Гргура, али му ?е постао непри?ате? након што га ?е папа сменио због симони?е . Присутни бискупи прихватили су Х?уове оптужбе против папе и отказали послушност, а Ха?нрих ?е прогласио да ?е папа збачен, те ?е од Рим?ана тражио да изаберу новог папу.

Сабор ?е послао дво?ицу бискупа у Итали?у где су ишодили сличан документ од ломбарди?ских бискупа на синоди у П?аченци . Као изасланик у Рим ?е послан Роланд из Парме ко?и ?е пред синодом окуп?еном у Латеранско? базилици прогласио да ?е папа сме?ен, што ?е након првотног чу?е?а изазвало снажно одби?а?е окуп?ених, те ?е сам папа спасио изасланика од линча.

Slede?eg dana papa je sve?ano izop[tio Ха?нрихa IV, одузео му кра?евско досто?анство и ослободио ?егове поданике присега ко?е су му дали. Колики ?е бити утица? ове одлуке зависило ?е од Ха?нрихових поданика, посебно од немачких кнежева и осталим великаша. Тадаш?и извори говоре о снажном до?му што га ?е, како у Итали?и, тако и у Немачко?, оставило изоп?е?е цара. У Немачко? ?е Гргур VII задобивао све више наклоности, а великаши су искористили прилику да се отму кра?евско? власти под кринком послушности папи. Кад ?е Ха?нрих сазвао племи?е на благдан Духова да донесу мере против Гргура VII, по?авило их се тек неколико, а Саси су се поновно побунили.

Титулиса?е кра?а Словена [ уреди | уреди извор ]

Знача?ан ?е и по томе што су за време ?еговог понтификата, Срби добили свог првог кра?а. Преко бискупа Петра, дук?анско-барског црквеног поглавара, папа ?е имао комуникаци?у са кра?ем Михаилом Во?ислав?еви?ем (око 1050 ? 1081 ). У писму из ?ануара 1078. године папа Гргур Седми ?е дук?анског владара титулисао као кра?а Словена (Michaeli Sclavorum regi).

Смрт [ уреди | уреди извор ]

Папа Гргур VII ?е умро у егзилу у Салерну ; епитаф на ?еговом саркофагу у градско? катедрали каже: ?Волео сам правду и мрзео безако?е; зато умирем у изгнанству.“ [3] [4] [5]

Оставштина [ уреди | уреди извор ]

Гргура VII ?е папа Гргур XIII прогласио блаженим 1584. године, а канонизовао га ?е 24. ма?а 1728. папа Бенедикт XIII . [6]

Референце [ уреди | уреди извор ]

  1. ^ Thomas Oestreich, ?Pope St. Gregory VII“, Catholic Encyclopedia , New York 1913 .
  2. ^ Mansi, Conciliorum Collectio , XX, 60.
  3. ^ Fr. Paolo O. Pirlo, SHMI (1997). ?St. Gregory VII”. My First Book of Saints . Sons of Holy Mary Immaculate - Quality Catholic Publications. стр. 105. ISBN   978-971-91595-4-4 .  
  4. ^ Butler, Alban (25. 5. 1866). ?Saint Gregory VII., Pope and Confessor. Volume V: The Lives of the Saints” . www.bartleby.com . Приступ?ено 5. 4. 2019 .  
  5. ^ Latin epitaph: Dilexi iustitiam et odivi iniquitatem propterea morior in exilio . This is a reworking of the well-known Ps. 44.8 Dilexisti justitiam, et odisti iniquitatem : propterea unxit te Deus, Deus tuus, oleo lætitiæ præ consortibus tuis . Together with Ps 44. 2, Eructavit cor meum verbum bonum : dico ego opers mea Regi , it forms the Introit of the former of the two Masses of the Common of a virgin not a martyr . The grammatical variation on 'Thou didst love justice and hate iniquity', the original of which was said in apostrophe to the canonised virgin not a martyr, whose feast is being celebrated. Gregory (or his eulogizers), therefore, was likely quoting from a familiar liturgical text. See also: Hubinger, Paul Egon (2013) [1973]. Die letzten Worte Papst Gregors VII : 164. Sitzung am 20. Januar 1971 in Dusseldorf . Rheinish-Westfalisch Akademie der Wissenschaften, Geisteswissenschaften. Vortrage, G 185. Springer-Verlag. ISBN   978-3-322-98884-3 .  
  6. ^  ?една или више претходних реченица ук?учу?е текст из публикаци?е ко?а ?е сада у ?авном власништву :  Oestreich, Thomas (1913). ? Pope St. Gregory VII ”. Ур.: Херберман, Чарлс. Католичка енциклопеди?а . ?у?орк: Роберт Еплтон.  

Литература [ уреди | уреди извор ]

  • Група аутора: Истори?ски лексикон Црне Горе , к?ига 3, - ?Daily Press-Ви?ести“, 2006.
  • Cowdrey, H. E. J. (1998). Pope Gregory VII, 1073-1085 . Oxford: Clarendon Press. ISBN   9780191584596 .  
  • Paul von Bernried, Canon of Regensburg, "S. Gregorii VII Vita," J.P. Migne (ed.), Patrologiae Cursus Completus Series Latina Tomus CXLVIII: Sancti Gregorii VII Epistolae et Diplomata Pontificia (Paris 1878), 39?104.
  • Bonizo of Sutri, "Liber ad amicum", in Philippus Jaffe (editor) Bibliotheca rerum Germanicarum Tomus II: Monumenta Gregoriana (Berolini 1865), pp. 577?689.
  • Watterich, Johann M., ур. (1862). Pontificum Romanorum Vitae ab aequalibus conscriptae Tomus I . Leipzig: Wilhelm Engelmann.  
  • Macdonald, Allan John (1932). Hildebrand: A Life of Gregory VII . London: Methuen.  
  • Mathew, Arnold Harris (2013) [1910]. The Life and Times of Hildebrand, Pope Gregory VII . St. Gabriel Theological Press.  
  • Emerton, Ephraim (1932). The correspondence of Pope Gregory VII: Selected letters from the Registrum . New York: Columbia University Press. ISBN   9780231096270 . OCLC   1471578 .  
  • Kuttner, S. (1947). 'Liber Canonicus: a note on the Dictatus Papae', Studi Gregoriani 2 (1947), 387?401.
  • Capitani, O. "Esiste un' ≪eta gregoriana≫ ? Considerazioni sulle tendenze di una storiografia medievistica," Rivista di storia e letteratura re ligiosa 1 (1965), pp. 454?481.
  • Capitani, O. (1966). Immunita vescovili ed ecclesiologia in eta "pregregoriana" e "gregoriana". L'avvio alla "Restaurazione , Spoleto.
  • Robinson, Ian Stuart. (1978). Authority and Resistance in the Investiture Contest: the Polemical Literature of the Late Eleventh Century . Manchester University Press.  
  • Gatto, L. (1968). Bonizo di Sutri ed il suo Liber ad Amicum Pescara.
  • Knox, Ronald (1972). "Finding the Law: Developments in Canon Law during the Gregorian Reform," Studi Gregoriani 9 (1972) 419?466.
  • Gilchrist, J. T. (1972). "The Reception of Pope Gregory VII into the Canon Law (1073?1141)." Zeitschrift fur Rechtsgeschichte: Kanonistische Abteilung , 59 (1973), 35?82.
  • Capitani, O. (1984). L'Italia medievale nei secoli di trapasso: la riforma della Chiesa (1012?1122) . Bologna.
  • Fuhrmann, H. (1989). "Papst Gregor VII. und das Kirchenrecht. Zum Problem des Dictatus papae," Studi Gregoriani XIII, pp. 123?149, 281?320.
  • Golinelli, Paolo (1991). Matilde e i Canossa nel cuore del Medioevo . Milano: Mursia.
  • Leyser, Karl (1994). Communications and Power in Medieval Europe: The Gregorian Revolution and Beyond Неопходна слободна регистрација. London: The Hambledon Press. ISBN   978-0826430281 .  
  • Capitani, Ovidio (2000), " Gregorio VII, santo ," in Enciclopedia dei Papi. Roma: Istituto della Enciclopedia italiana.
  • Forster, Thomas (2011). Bonizo von Sutri als gregorianischer Geschichtsschreiber . Hannover: Hahnsche Buchhandlung.   . Monumenta Germaniae Historica. Studien und Texte , 53.
  • Robinson, I. S. (2003). Henry IV of Germany 1056-1106 (revised изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN   978-0521545907 .  
  • Capitani, Ovidio; (ed. Pio Berardo) (2015). Gregorio VII : il papa epitome della chiesa di Roma . Spoleto : Centro Italiano di Studi sull'Alto Medioevo.
  • Wickham, Chris (2015). Medieval Rome. Stability and Crisis of a City, 900?1150 . Oxford: Oxford University Press. ISBN   9780199684960 .  
  • Villegas-Aristizabal, Lucas (21. 1. 2018). ?Pope Gregory VII and Count Eblous II of Roucy’s Proto-Crusade in Iberia c. 1073”. Medieval History Journal : 1?24. doi : 10.1177/0971945817750508 .  

Спо?аш?е везе [ уреди | уреди извор ]

Папа Гргур VII на Викимеди?ино? остави .


Папе
1073 ? 1085
Преузето из ? https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Папа_Гргур_VII&oldid=27555074 ”