Мигел де Сервантес
Мигел де Сервантес, шпански песник
Лични подаци
Пуно име	Мигел де Сервантес Сааведра
Датум ро?е?а	( 1547-09-29 ) 29. септембар 1547.
Место ро?е?а	Алкала де Енарес , Круна Касти?е
Датум смрти	23. април 1616. ( 1616-04-23 )  ( 68 год. )
Место смрти	Мадрид , Круна Касти?е
К?ижевни рад
Утица?и од	Хомер , Вергили?е , витешки роман , ренесансна Итали?а
Утицао на	модерни роман , Жозе Сарамаго
На?важни?а дела	Дон Кихот , Пут на Парнас , Галате?а
Потпис

Мигел де Сервантес Сааведра ( шп. Miguel de Cervantes Saavedra ; Алкала де Енарес , 29. септембар 1547 ? Мадрид , 23. април 1616 ) био ?е шпански песник , драматург и изнад свега прозни писац . Сматра се ?едном од на?ве?их фигура шпанске к?ижевности. Према сво?им делима, припада како ренесанси , тако и бароку и Златном веку шпанске к?ижевности и на неки начин представ?а синтезу ова два правца ^[1] . У свету ?е познат као аутор првог модерног романа и на?прево?ени?е к?иге после Библи?е , Велеумног племи?а, Дон Кихота од Манче . ^[2] Био ?е сведок врхунца мо?и и почетка опада?а велике шпанске импери?е ко?а се у то доба простирала на три континента.

Биографи?а [ уреди | уреди извор ]

Живот Мигела Сервантеса ?е до 18. века био непознаница и постав?ао ?е многе недоумице ^[3] . Систематско истражива?е ?авних и приватних архива почело ?е тек у 18. веку и наставило се до данас, чи?и ?е резултат обимна документаци?а ко?у данас поседу?емо о овом великом шпанском писцу , песнику и драматургу . Ме?утим, ?ош увек посто?е делови Сервантесовог живота о ко?има се мало или готово ништа не зна ^[3] , као нпр. период изме?у 1597 . и 1604 . ко?и обухвата време од ?еговог одласка у затвор у Севи?и до преласка у Ва?адолид , или на пример о мотивима многих пресудних одлука ко?е ?е донео у животу: одлазак у Итали?у , одабир во?ничке службе, повратак у Шпани?у ко?и ?е био осу?е?ен гусарским нападом, ?егово лута?е по Андалузи?и изме?у 1587 . и 1597. као сакуп?ач пореза, дефинитиван повратак у Мадрид 1608. и повратак писа?у. Одатле и многе погрешне намерне или ненамерне замене мрачних лагуна у Сервантесовом животном путу често погрешним тумаче?има Сервантесовог дискурса у делима ко?и би се могао протумачити као дава?е аутобиографских података ^[3] . Сервантес ?е ретко говорио у сво?е име и више ?е волео да да?е податке о себи преко измиш?ених ликова као што ?е то био маварски приповедач Сид Бенан?ели?а из Дон Кихота , или у сво?им пролозима, посветама и у ? Путу на Парнас “, где да?е шкрте и разбацане описе аутора, т?. себе, ко?и се не могу тумачити са сигурнош?у ^[3] . Тако се зна да ?е крштен 9. октобра 1547 . године ^[4] у цркви Санта Мари?а ла Ма?ор ( шп. Santa Maria la Mayor ), али се тачан датум ро?е?а ни?е могао утврдити. Претпостав?а се да ?е то било 29. септембра , на дан св. Миха?ла ^[3] (Мигел ? Миха?ло/Михаило на шпанском), али и о том пита?у посто?е многе недоумице.

Тако?е треба напоменути да ?е сво?е друго презиме, Сааведра, вероватно узео од неког да?ег ро?ака након повратка из алжирског зароб?еништва ^[3] . ^[5] . На?рани?и документ на ком се Сервантес потпису?е са ова два презимена (Сервантес Сааведра), датира неколико година након што се вратио у Шпани?у. Почео ?е да дода?е друго презиме, Сааведра, око или 1587. у званичним документима као што ?е на пример био документ у вези са ?еговим браком са Каталином де Салазар ^[6]

Дети?ство [ уреди | уреди извор ]

Сервантес се родио у Алкали де Енарес као тре?е од петоро деце (Андреа и Луиса су биле стари?е, а Родриго и Магдалена мла?и од Мигела ^[7] ) Леонор де Кортинас ( шп. Leonor de Cortinas ) и Родрига Сервантеса ( шп. Rodrigo de Cervantes ) породичног лекара и хирурга за кога се сматра да ?е вероватно био ?евре?ског порекла ( нови хриш?анин ) ^{[7] [8]} . Био ?е крштен у цркви Санта Мари?а ла Ма?ор ( шп. Santa Maria la Mayor ). Откри?е ?егове крштенице из те цркве у 18. веку, коначно ?е разрешило мистери?у места ?еговог ро?е?а. Породица се стално селила тако да се не зна много о Сервантесовом дети?ству.

Године 1551 . породица Сервантес се дефинитивно преселила у Ва?адолид у потрази за бо?им животом. Након ентузи?азма новог почетка, Родриго Сервантес ?е запао у дугове због ко?их ?е више пута доспевао и у затвор, а цела имовина му ?е била конфискована. Након неколико веома тешких година, године 1553 . Родриго Сервантес се вратио с породицом у Алкалу на кратко, да би потом отишао сам у Кордобу , у прат?и само сво?е ма?ке. Тамо ?е, захва?у?у?и свом оцу (с ким испрва ни?е био у добрим односима), добио посао лекара и хирурга у затвору Инквизици?е . Убрзо затим ?е довео и сво?у породицу из Алкале да му се придруже у Кордоби.

У Кордоби ?е Мигел кренуо да се школу?е на академи?и Алонса де Ви?ераса ( шп. Alonso de Vieras ). Убрзо ?е показати веома велико интересова?е за к?ижевност . Нешто касни?е наставио ?е школова?е код кордопских ?езуита . У то доба ?е видети прве представе Лопеа де Руеде ( шп. Lope de Rueda ) ко?е ?е, као и кордопска пикареска, оставити дубок траг на младог Сервантеса. Након смрти Мигелових деде и бабе, Сервантесов отац ?е одлучио да крене опет на пут ? прво у Гранаду а затим у Севи?у , град ко?и ?е у оно доба био у пуном разво?у и сматрао се на?важни?им градом у Шпани?и. У Севи?и Мигел ?е наставио сво?е школова?е код севи?ских ?езуита. ?егов професор ?е био отац Асеведо ( шп. Padre Acevedo ) у чи?им су комеди?ама играли ?егови студенти. Отац Асеведо ?е тако?е веома много утицати на формира?е буду?ег драматурга Сервантеса. У то доба ?е Сервантес почети да пише и сво?е прве позоришне комаде реалистичног карактера.

Почетком 1566 . године породица се преселила у Мадрид , град ко?и ?е био у успону и дожив?авао ?е демаграфску експлози?у захва?у?у?и томе што се у то доба тамо преселио двор Филипа II . У то доба Серантес ?е написао сво?е прве стихове ? сонет у част ро?е?а друге к?ерке Филипа II и ?егове друге жене, Изабел де Валоа . Хуан Лопез де О?ос ( шп. Juan Lopez de Hoyos ), професор у школи ?Естудио де ла Ви?а“ ( шп. Estudio de la Villa ), ко?у ?е Сервантес поха?ао, об?авио ?е чак неке Сервантесове стихове (nuestro caro y amado discipulo ^[7] ? ?нашег нам драгог и во?еног ученика“) у сво?о? к?изи о болести и смрти Изабеле де Валоа.

Према документима на?еним у Архиву Симанкас ( шп. Archivo de Simancas ), због наводног учеш?а у двобо?у у ком ?е био ра?ен извесни Антонио де Сегура ^[9] ( шп. Antonio de Sigura ), 15. септембра 1569 . године Мигел Сервантес ?е осу?ен на протерива?е на 10 година и на одсеца?е десне шаке, због чега ?е Сервантес побе?и прво у Севи?у, а одатле у Итали?у .

Младост ? Итали?а, Битка код Лепанта и алжирско зароб?еништво [ уреди | уреди извор ]

У Итали?и ?е ступио у службу кардинала Аквавиве ( шп. Acquaviva ). Прошао ?е Итали?у уздуж и попреко, и видео неколико итали?анских позоришних ремек-дела. Године 1570 . ипак ?е одлучио да напусти палату свог господара и да се при?ави као во?ник у Шпанску армаду . Отишао ?е у Напу? где се придружио чети ко?у ?е предводио Алваро де Санде ( шп. Alvaro de Sande ). У ма?у 1571. године основана ?е Света лига , као и во?ска дон Хуана од Аустри?е , кра?евог полубрата, а шпанске снаге се ужурбано спрема?у за одлучу?у?и сукоб са Турцима. У лето 1571 . у Итали?у ?е пристигла и чета Ди?ега де Урбине ( шп. Diego de Urbina ) у ко?о? ?е служио Мигелов мла?и брат, Родриго и ко?о? се Мигел придружио, не толико из убе?е?а колико из приватних разлога.

Учествовао ?е у чувено? бици код Лепанта , 7. октобра 1571. године против Турака и ?иховог султана Селима II, у ко?о? ?е изгубио леву руку и због чега су га звали ?едноруки са Лепанта ( шп. Manco de Lepanto ) ^[8] . Сервантес ?е био изузетно поносан на сво?е учеш?е у овом за?едничком во?ном подухвату млетачких , папских и шпанских снага под врховним во?ством Хуана од Аустри?е у ком ?е учествовало више од 200 гали?а , 50 фрегата и 80.000 ?уди, што ?е више пута нагласити у сво?им делима. Након победе ко?а ?е означила кра? османског преиму?ства на мору, Мигел, тешко ра?ен, пребачен ?е у Месину у болницу на лече?е и опоравак, где ?е провео неколико месеци да би у априлу 1572. године поново ступио у службу, када ?е био унапре?ен у ?елитног во?ника“ ( шп. soldado aventajado ) због заслуга у бици код Лепанта. Потом ?е учествовати у во?ним експедици?ама против Турака на Крфу и у Тунису , да би 1574 . године дефинитивно напустио во?ну службу ^[9] .

Тада ?е настати и нека од ?егових знача?них дела ? Пут на Парнас ( шп. Viaje del Parnaso ), Галате?а ( шп. La Galatea ), Узорне новеле ( шп. Novelas Ejemplares ), Пустоловине Персилеса и Сихисмунде ( шп. Los trabajos de Persiles y Segismunda ). У том периоду, главни утица?и ко?е ?е Сервантес примио на по?у к?ижевности били су Петрарка , Бокачо , Ариосто и Бо?ардо , иако се ?егова касни?а дела не ограничава?у само на имитаци?у ових великана итали?анске ренесансне к?ижевности. Године 1575 . Сервантес се укрцао на брод у Напу?у и кренуо ка Барселони, ку?и. Са собом ?е носио препоруке Хуана од Аустри?е и во?воде од Сесе. Ме?утим, брод ?е пао у руке берберских гусара , ко?и су ?ега и ?еговог брата (ко?и ?е с ?им путовао) одвели у Алжир , где ?е у зароб?еништву провео пет година (1575?1580). Сматра се да ?е Сервантес толико година провео у зароб?еништву управо због препорука тако високих личности ко?е ?е носио са собом ? наиме, гусари, видевши те препоруке, били су убе?ени да им ?е нека веома уважена личност допала шака, те су упорно тражили превелики откуп за ?ега и ?еговог брата, а ко?и ?егова породица ни?е могла да плати. Искуство из овог периода Сервантесовог живота ?е се рефлектовати у ?еговим делима Алжирске догодовштине ( шп. El trato de Argel ) и Алжирске тамнице ( шп. Los banos de Argel ) ^[11] . У току тих пет година, Сервантес ?е безуспешно покушао четири пута да побегне из заточеништва ^[11] .

У априлу 1576 . године Сервантесов отац ?е сазнао да му ?е син заточен у Алжиру, те ?е покушао да скупи новац за откуп, али без успеха. Тражио ?е помо? од Кра?евског савета ( шп. Consejo Real ) и Савета Касти?е ( шп. Consejo de Castilla ), али ?е био одби?ен. Онда ?е Сервантесова ма?ка Леонор изашла пред Крсташки савет ( шп. Consejo de la Cruzada ) и под лажним изговором да ?е удовица, успела да доби?е помо? у виду поза?мице. Ме?утим, сума ни?е била дово?на, а Мигел, сигуран у бег ко?и ?е био планирао, одрекао се права прворо?еног сина у корист свог брата, те ?е тако Родриго, а не Мигел био ослобо?ен на основу послатог откупа. Бег, ме?утим, ни?е успео, а Сервантес, пошто ?е признао да ?е био во?а, морао ?е да проведе пет месеци у кра?евским тамницама. Ово ни?е био ни први ни послед?и пут да ?е Сервантес покушао да побегне. Само га ?е статус привилегованог заточеника ко?и ?е имао захва?у?у?и писму Хуана од Аустри?е ко?е ?е носио са собом у тренутку зароб?ава?а спасао од сигурне смрти.

У ма?у 1580. године у Алжир ?е стигао фра Хуан Хил ( шп. Fray Juan Gil ), главни прокуратор религиозног реда Св. Тро?ице. Са собом ?е носио откуп ко?и се ?едним делом састо?ао од суме ко?у ?е приложила Сервантесова ма?ка (280 ескуда) и делом од новца ко?и ?е дат као помо? експедици?и (220 ескуда). Сервантес ?е у септембру био ослобо?ен, али пре него што ?е пошао за Шпани?у, морао ?е да се одбрани од оптужби да ?е сара?ивао са муслиманским гусарима ^[3] .

Дана 27. октобра 1580. Сервантес се искрцао у Дени?и , на северу Аликантеа . Прошавши прво кроз Валенси?у , стигао ?е коначно у Мадрид месец дана касни?е.

Зрелост ? Повратак у Шпани?у и затвор [ уреди | уреди извор ]

Након доласка у Шпани?у , Сервантес ?е прво покушао да среди поза?мицу са Саветом Касти?е ко?у ?е ?егова породица добила за ?егов откуп. Тако?е желео ?е да буде сигуран да ?е помилован за двобо? са Сегуром због кога ?е пре десет година био осу?ен. У Валенси?и ?е посетити Тимонеду, издавача дела Лопеа де Руеде , а тако?е ?е се дружити са тамош?им песницима и писцима. По доласку у Мадрид , сво?у породицу ?е нашао у веома тешко? ситуаци?и. Отац ?е био до гуше у дуговима и глув, а ма?ку ?е гризла савест због тога што ?е морала да лаже зарад сво?их синова. ?егов брат Родриго ?е због такве матери?алне ситуаци?е опет био у служби во?воде од Албе . У том периоду ?е одлучио да оде на двор и зато ?е путовати прво у Оран , затим Картахену и на кра?у у Лисабон , али не успева. На кра?у се вратио у Мадрид где ?е тако?е покушао да изде?ству?е да га поша?у у Америку , али тако?е без успеха. У Мадриду ?е по сво? прилици био у вези са извесном Аном де Ви?афранка ( шп. Ana de Villafranca ) ^[12] ко?а му ?е родила ?едну ванбрачну к?ерку, а 1585 . године се оженио Каталином де Салазар и Паласиос ( шп. Catalina de Salazar y Palacios ) ко?а ?е била 22 године мла?а од ?ега ^[12] . Била ?е к?ерка идалга из Ескиви?аса ( шп. Esquivias ) где се Сервантес након женидбе тра?но настанио.

Иако ван Мадрида, ни?е прекинуо везе са к?ижевним светом. Обновио ?е при?ате?ство са сво?им старим професором, Лопезом де О?осом , ко?и ?е бити блиско упознат са делом ко?е ?е тада почео да пише, пасторалним романом ?Галате?а“. Тако?е се поново нашао са сво?им старим при?ате?има писцима, Педром Ла?незом и Франсиском Фигероом , а склопио ?е и нова при?ате?ства са песницима Педром Пади?ом , Хуаном Руфом и Галвезом де Монталвом . У делима ових песника се по?ав?у?у Сервантесови сонети , а и Сервантес тако?е ук?учу?е у сво? пасторални роман ? Галате?а “ неке од сонета ових песника. У оваквом позитивном окруже?у, Сервантес ?е 1585. у Алкали об?авио пасторални роман, ?Галате?а“ ко?у ?е финансирао Блас де Роблес ( шп. Blas de Robles ), а штампао Хуан Граци?ан ( шп. Juan Gracian ). Под Монталвовим утица?ем, користи?е псеудониме и игра?е се са измиш?еним ликовима, а као референцу ?е више пута поменути Монтема?орову Ди?ану, дело ко?е ?е у то доба било популарно. Касни?е ?е у свом ?Дон Кихоту“ критиковати ову прозну врсту, сматра?у?и ?е лажном и неодговара?у?ом реалности. ?Галате?а“ ?е, ме?утим, имала успеха. У мадридским литерарним круговима многи су ?е хвалили, ук?учу?у?и и самог Лопеа де Вегу . Пет година касни?е, по?ави?е се друго изда?е. Тако?е ?е и у Француско? имала доста успеха, мада ?е тамо бити први пут об?ав?ена 1611 . Ме?утим, иако ?е у више наврата обе?авао, никад ни?е написао други део.

Тих година се ствара?у многе глумачке дружине ко?е приказу?у како световне тако и црквене позоришне приказе по градовима, наста?у прва импровизована али стална позоришта ко?а су се називала корали за комеди?е ( шп. corrales de comedias ), а упоредо наста?е и нова драмска врста, нова комеди?а , ко?а ?е по темама и стилу ближа обичном народу, а по форми тотално разби?а класичну концепци?у драмске врсте. У тим почецима настанка ?народног“ позоришта, одре?ени аутори, ме?у ко?има ?е био и Сервантес, покушава?у да спасу класични театар ^[12] . С тим у вези, Сервантес ?е написати неколико класичних трагеди?а , од ко?их су две преживеле до данас: ? Алжирске догодовштине “ и ? Опсада Нуманси?е “. Не зна се, ме?утим, ништа о других двадесет или тридесет комеди?а за ко?е он сам тврди да ?е написао у том периоду ^[12] .

Године 1587 . Сервантес се опростио од сво?е жене из непознатих разлога и отишао у Севи?у . Тамо ?е ступио у службу шпанске Армаде као интендант. Путовао ?е Андалузи?ом и набав?ао жито за во?ску. Године 1590 . опет ?е покушао да изде?ству?е да га поша?у у Америку, али опет без успеха. Године 1592 . Сервантес ?е допао затвора због лажних оптужби да ?е илегално продавао жито, где ?е остати две године, до 1594 ^[13] .

Сервантес ?е у овом периоду написати многе од сво?их Узорних новела ( ?убоморни Екстремадурац , Ринконете и Кортади?о , Разговор паса ), као и друге новеле ко?е су ук?учене у ?Дон Кихота“ ( Роб ). Тако?е ?е написао и нешто поези?е , а посто?е докази о посто?а?у уговора ко?и ?е потписао 1592. године са извесним Родригом Осори?ем ( шп. Rodrigo Osorio ) према коме се обавезао да ?е написати шест комеди?а ?кад буде стигао“, обавеза ко?у очигледно ни?е испунио ^[13] .

Године 1594. Сервантес ?е добио посао сакуп?ача пореза. Посао ?е обав?ао у провинци?и Гранада и кад га ?е коначно завршио и вратио се у Севи?у, трговац Симон Фре?ре ( шп. Simon Freire ) код кога ?е депоновао сакуп?ени порез ?е банкротирао, а сам Сервантес био оптужен и осу?ен да ?е присво?ио новац ко?и ?е сакупио ^[14] .

У том затвору у Севи?и Сервантес ?е имао прилике да до?е у блиски контакт са на?нижим сло?евима друштва и ?иховим жаргоном, правилима, хи?ерархи?ом, што ?е касни?е искористити у сво?им делима. У том истом затвору ?е настати и прво поглав?е ?Дон Кихота“, како сам тврди у Прологу првог дела ^[14] .

Не зна се са сигурнош?у када се Сервантес поново нашао на слободи, али се зна да ?е 1600 . године дефинитивно напустио Севи?у, и да ?е исте године забележено ?егово присуство у Толеду , а потом 1602 . године у Ескиви?асу ^[14] .

Послед?е године ? године к?ижевног стваралаштва [ уреди | уреди извор ]

Године 1604 . Сервантес се настанио са сво?ом женом у Ва?адолиду , где се исте године преселио и двор Филипа III . Ту ?е нашао и издавача Франсиска де Роблеса, сина Бласка де Роблеса ко?и му ?е пре много година издао ?Галате?у“ ^[15] .

Кра?ем децембра 1604. године изашао ?е из штампе први део ? Дон Кихота “ ко?и су претходно на?авили Лопе де Вега и Лопез де Убеда . Ве? у првим месецима следе?е године приме?ивао се успех дела: У марту Сервантес ?е добио прошире?е дозволе штампа?а на Португал и Арагон (претходно ?е добио само за Касти?у ). По?авила су се и два пиратска изда?а у Португали?и и друго изда?е у Касти?и. По?ав?у?у се прве нару?бине из Америке , а на маскенбалима ?уди су почели да се прерушава?у у Дон Кихота и Санча Пансу као популарне литерарне личности ^[15] .

После изласка Дон Кихота из штампе, Сервантес ?е постао познат и ван граница Шпани?е. Излазе нова изда?а ?Кихота“: у Бриселу ( 1607 ) и Мадриду ( 1608 ). Томас Шелтон преводи ?Дон Кихота“ на енглески ?език ко?и ?е се по?авити 1612 ^[16] . Сезар Уден 1611 . почи?е француски превод ко?и ?е завршити четири кодине касни?е ^[17] .

Сервантес се дефинитивно вратио у Мадрид фебруара 1608. Прво ?е живео у улици Магдалена, а затим се преселио у улицу Леон, у, како се тада звао, ?кварт муза“, где су живели и Лопе де Вега и Франсиско де Кеведо и Велез де Гевара . Године 1612. преселио се у улицу Уертас, да би коначно 1615 . прешао у ку?у на углу улица Леон и Франкос ^[18] .

Сво?е послед?е године живота Сервантес углавном ?е проводио у Мадриду, из ког ?е одлазио само на кратка путова?а у Алкалу или Ескиви?ас . У проле?е 1610 . гроф од Лемоса био ?е именован вицекра?ем Напу?а и Сервантес (као и Гонгора ) се надао да ?е бити позван да му се придружи као дворски песник, али од тога на кра?у ништа ни?е било ^[18] .

У овим послед?им годинама живота Сервантеса су опхрвали породични проблеми и три смрти: ?егове сестре Андре?е у октобру 1609 , ?егове унуке, Изабеле Санс шест месеци касни?е и ?егове друге сестре, Магдалене, ?ануара 1610 ^[18] . Позне године су Сервантесу тако?е донеле осе?а? блискости с Богом: априла 1609. године постао ?е члан ?Конгрегаци?е слугу светог сакрамента“ ( шп. Congregacion de los Esclavos del Santisimo Sacramento ), иако се ништа не зна о томе да ли се стриктно придржавао ?ихових правила ( постови и апстиненци?а одре?ених дана, свакодневно присуствова?е мисама , спиритуалне вежбе и посете болницама). У ?улу 1613 . постао ?е искушеник, а заредио се 2. априла 1616 , неколико месеци пре смрти ^[18] .

У ме?увремену, Сервантес ?е завршио и сво?е ? Узорне новеле “ ^[17] . Неке су на?вероватни?е настале у доба ?егових путешестви?а по Андалузи?и , као Ринконете и Кортади?о или ?убоморни Екстремадурац , друге су пак настале у периоду ?еговог боравка у Ва?адолиду, а друге су, опет, нешто касни?е написане, као Разговор паса , или Циганчица и у ко?има се ?асно виде алузи?е на расту?у нетрпе?ивост према морискосима ко?и су 1609. били протерани кра?евским декретом. Дело излази из штампе у изда?у Хуана де ла Куесте 1612. године, са посветом грофу од Лемоса са ко?им ?е Сервантес мислио да ?е и?и у Итали?у ^[17] . Одмах су доживеле успех: за десет месеци у Шпани?и су штампана четири изда?а, после ко?их ?е до?и ?ош 23 изда?а до кра?а века, а Росе д'Одиги?е ( фр. Rosset y D'Audiguier ) их преводи на француски 1615. године. Француски превод ?е доживео осам изда?а током 17. века ^[17] .

Године 1613. почео ?е да пише и ?Пут на Парнас“ по угледу на истоимено дело Чезареа Капорали?а ( итал. Cesare Caporali ) ^[17] . Дело ?е иза?и из штампе 1614 . године.

Након кратке паузе када су се сва позоришта затворила због смрти Филипа II , шпански театар дожив?ава прави процват. Створила се атмосфера ко?е ?е била инспираци?а за многе песнике и драматурге, а плодни и маштовити ?монструм природе“ ^[19] , Лопе де Вега, окружен групом присталица и ученика, претворио се у идола обичног припростог народа ^[17] . Године 1609. Лопе об?ав?у?е сво?у чувену ?Нову уметност прав?е?а комеди?а“ ( шп. Arte nuevo de hacer comedias ) у ко?о? излаже сво?у поетику, подвлаче?и ?егова формула о уга?а?у простом народу да?е више него добре резултате. Кроз уста лика свештеника у ?Дон Кихоту“, Сервантес нево?ко призна?е гени?алност Лопеу, али изражава и сво?е негодова?е због уга?а?а укусима простог народа ^[17] . Вероватно да ?е то био и разлог бо?кота ко?и ?е доживео кад се вратио у Мадрид ? наиме, ни?е могао да на?е ни ?едног власника позоришта (ко?и су у велико? ве?ини у?едно били и писци нових комеди?а ) ко?и би уврстио на репертоар ?егова дела. Сво?е разочаре?е изразио ?е у прологу ?Осам комеди?а и осам ентремеса“:

?

...pensando que aun duraban los siglos donde corrian mis alabanzas, volvi a componer algunas comedias; pero no halle pajaros en los nidos de antano; quiero decir que no halle autor que me las pidiese, puesto que sabian que las tenia, y asi las arrincone en un cofre y las consagre y condene al perpetuo silencio... ... мисле?и да ?ош увек тра?е оно време кад су ме хвалили, опет саставих неке комеди?е, али не на?ох пти?е у гнездима рани?их времена; хо?у да кажем, не на?ох никог ко би ми их тражио, ?ер су знали да их имам, тако да их похраних у ковчег, посветих их и осудих на вечиту тишину... [3]

”

У ?Додатку на Парнас“, Сервантес об?аш?ава како ?е одлучио да сво?е комеди?е ?публици представи у к?изи, кад ве? не може у позориштима“ и тако се септембра 1615. године по?авила збирка ? Осам комеди?а и осам нових ме?уигри “ у изда?у Хуана де Ви?ароела ( шп. Juan de Villarroel ) ^[17] . Ове комеди?е су састав?ене у различито доба и не може се утврдити ?ихов хронолошки след, али ?едно ?е сигурно ? ?ихово об?ав?ива?е их ?е спасло од заборава.

Иако ?е ?ош у првом делу ?Дон Кихота“ обе?авао наставак догодовштина велеумног племи?а и ?еговог ко?ушара, Санча, Сервантес ?е испунио обе?а?е тек након 10 година и то тек након изласка апокрифног другог дела чи?и ?е аутор био извесни Алонсо Фернандез де Аве?анеда ( шп. Alonso Fernandez de Avellaneda ), родом из Тордеси?аса ^[20] . Апокрифни други део ?Дон Кихота“ изашао ?е у Тарагони , у изда?у извесног Фелипеа Роберта ( шп. Felipe Roberto ). Ово дело ?е било тотални фалсификат, почев од одобре?а к?иге, преко дозволе за штампа?е до имена штампача и места изда?а. Чак ?е и име самог аутора било лажно. Мартин Рикер ( шп. Martin de Riquer ) ?е релативно скоро успео да на основу анализе текста изнесе претпоставке да се ради о извесном Херониму де Пасамонтеу ( шп. Jeronimo de Pasamonte ), во?нику и писцу ко?и ?е могао бити инспираци?а за лик гали?аша Хинеса де Пасамонтеа ко?и се по?ав?у?е у 32. поглав?у првог ?Дон Кихота“. Пролог апокрифног ?Дон Кихота“, ко?и се припису?е Лопеу де Веги , веома ?е повредио Сервантеса, у коме му се препоручу?е да ?спусти нос и да буде скромни?и“, и где се исмева?у ?егове године уз оптужбе да има ?више ?езика него руку“ ^[20] , алудира?у?и на Сервантесову сакатост.

Сервантес му ?е одговорио с мером у Прологу другог дела ?Дон Кихота“, рекавши како ?е сво?е ране зарадио у ?на?узвишени?о? прилици што су ?е видела прошла столе?а и садаш?а, и што ?е ?е буду?и векови видети“. Затим ?е на елегантан начин дао и сво?у оцену о самом апокрифном делу ? у само? к?изи док Дон Кихот прелистава Аве?анедину к?игу, ту се задесе два читаоца ко?и разочарано коментаришу ?будалаштине ко?е су управо прочитали“, а потом Сервантес убацу?е у рад?у и ?едан лик из апокрифног дела и да?е му прилику да упозна правог ?Дон Кихота“ и да увиди да ?е Аве?анедин лик ?едан обичан преварант ^[20] .

У новембру 1615. године, посве?ен грофу од Лемоса, изашао ?е други део ?Велеумног племи?а, Дон Кихота од Манче“, у коме Сервантес опису?е наставак догодовштина племенитог идалга и ?еговог ко?ушара, али ова? пут га води до кра?а, до саме самртничке посте?е и тиме укла?а сваку да?у могу?ност по?аве нових апокрифних наставака ^[20] .

Неколико месеци пред смрт, Сервантес послед?им снагама успева да заврши сво?е послед?е дело, ? Пустоловине Персилеса и Сихисмунде “ ^[21] , ко?е ?е вероватно почео ?ош 1609. и на?ав?ивао га ?е више пута у сво?им рани?им делима ^[22] . По тематици, ?Персилес“ припада подврсти пустоловног романа ко?и има елементе витешког и ?убавног романа , веома популарног у 16. и 17. веку ^[22] .

Сервантес ?е био сахра?ен 23. априла 1616. године. Парохи?а Сан Себасти?ан ?е забележила само датум сахране, према тадаш?им обича?има, и та? датум ?е до данас остао забележен као дан смрти Сервантеса, на ко?и се у Шпани?и и целом свету слави Дан к?иге ^[21] .

Дела [ уреди | уреди извор ]

Сервантес припада, како сво?им животом, тако и сво?им делом, колико ренесанси , толико и бароку . Живео ?е у ?едном преломном времену, како политичком, тако и на по?у к?ижевности, ко?е ?е насто?ао да разуме и об?асни. Ренесансни идеали и начин размиш?а?а, као и к?ижевне форме полако али сигурно се ме?а?у или неста?у. На теме?има европске ренесансе формира се типично шпански барок , са само себи сво?ственим и нигде у свету понов?ивим карактеристикама. Сервантес ?е стварао у свим к?ижевним родовима ? био ?е песник, драматург и изнад свега, прозни писац. ^[23]

Песничко дело [ уреди | уреди извор ]

Сервантес ?е у току целог свог стваралачког живота неговао поези?у и волео ?е, иако га ?егови савременици нису сматрали нарочитим песником , чега ?е и он сам био свестан. Поези?а ?е била први к?ижевни род у ком се Сервантес огледао. Тематски, метрички и стилски следио ?е узоре популарни ренесансних писаца ? Петрарка , Бокачо , Ариосто ? да би у позним годинама и сам учествовао у ствара?у барокне поези?е ^[24] .

Сервантесова поези?а ?е синтеза две главне стру?е ко?е су у на кра?у ренесансе и почетку барока владале у шпанском песништву ^[24] :

• поези?а под итали?анским утица?ем и
• традиционалистичка поези?а.

Сервантесова поези?а се може разврстати на неколико тематских група ^[24] :

• Пасторално-?убавне песме.
• Пригодне песме.
• Песме по угледу на народну поези?у.
• Песме о поези?и и о песницима.

Пасторална тематика ?е веома присутна у Сервантесовом песничком опусу, нарочито песме ук?учене у ?егова прозна дела. У то? групи, ?убав ?е на?чеш?и мотив. У пригодним песмама ?е опевао низ познатих личности оног доба, као и неке актуелне дога?а?е. Затим, писао ?е песме по угледу на народну усмену поези?у ко?е ?е тако?е ук?учивао у сво?а прозна дела, као и песме посве?ене поези?и и другим песницима ^[24] .

Пасторално-?убавне песме [ уреди | уреди извор ]

Ова? вид поези?е Сервантес ?е писао под ?аким утица?ем итали?анских песника, на почетку сво?е к?ижевне кари?ере, у доба кад ?е писао Галате?у , а затим и у доба кад ?е састав?ао први део ?Дон Кихота“ ^[25] . Пасторална тематика, ко?а ?е главна тема ових песама ?е Сервантесу била посебно драга. ?Галате?а“, ко?а ?е била писана према тада влада?у?им правилима, обилу?е деловима написаним у стиху. За?уб?ени пастири и пастирице пева?у или рециту?у стихове уз прат?у инструмената и кроз ?их изражава?у сво?а размиш?а?а и осе?а?а ^[25] . Метричке форме ко?е се на?чеш?е користе су ренесансне метричке форме поези?е под итали?анским утица?ем: сонети , еклоге , као и петраркистичке песме . Потом, секстине (шест строфа од по шест стихова и ?една строфа од три стиха), глосе . Од строфа , на?чеш?и су терцети и октаве . Идеализована слика пасторалног света се провлачи као главна тема у овим песмама, у ко?има се по?ав?у?у идеализовани пастири и пастирице обузети префи?еним, скоро посве?еним култом ?убави. Стиховима се у ?Галате?и“ изражава?у теме као што су туга због неузвра?ене ?убави, ?убомора, безнадежност, сум?а, стреп?а, неизвесност, бу?е?е нове наде, жуд?а за смр?у ко?а ?едино може да донесе утеху оном ко ?е безнадежно за?уб?ен, као и похвале дами (у пасторалним романима, пастирице су биле у ствари даме прерушене у пастирску оде?у, према томе, биле су оличе?е лепоте, чедности и врлине ^[25] .

У ? Дон Кихоту “ тако?е посто?е стихови овог типа. Стихови Грисостома, студента преобученог у пастира, срочени су према правилима ренесансне поетике . Итали?ански утица? у ово? типично ренесансно? творевини се види у алузи?ама на личности из античке к?ижевности и митологи?е , синтагмама ко?е су се тада користиле и имале декоративну функци?у (?заморан живот“, ?злобна светина“, ?дубока провали?а“, итд.), стилске фигуре као што ?е антитеза (?мртвог ?езика и живих речи“) или стилска инверзи?а ^[25] .

Пригодне песме [ уреди | уреди извор ]

У Сервантесово доба био ?е обича? да се пишу пригодне песме посве?ене познатим личностима, а поводом неког посебног дога?а?а ^[26] . Сервантес ?е написао неколико таквих песама, посве?ених разним личностима ( Лопе де Вега , Хуан Руфо и др.) и углавном похвалних, али и известан бро? сатиричних песама, као што су ?На одру кра?а Филипа у Севи?и“ ( шп. Al tumulo del rey Felipe en Sevilla ) или ??едном уображенку ко?и ?е постао прос?ак“ ( шп. A un valenton metido a pordiosero ). Посебно се истичу две песме ко?е су упу?ене шпанско? Непобедиво? армади , пре и након катастрофалног пораза 1588 ^[26] .

Тако?е вреди поменути и ?Посланицу Метеу Васкезу“ ( шп. Epistola a Mateo Vazquez ), ?едину песму пригодног карактера на аутобиографско? основи. Ради се о дуго? лирско? песми са наративним елементима ко?у ?е Сервантес писао Матеу Васкезу, секретару Филипа II , док ?е био у алжирском заточеништву. Ци? ове посланице био ?е да се привуче паж?а двора и кра?а на многобро?не шпанске зароб?енике ко?и су чамили по алжирским тамницама и чекали да им кра? помогне. Посланица садржи два типа песничког говора: први, конвенционални, ко?и ?е иначе кориш?ен при упу?ива?у неке молбе високим званичницима, и други, лирски, ко?им ?е Сервантес описао биографске дета?е. Сервантес у ово? песми изражава сво?е повере?е у шпански двор и говори како веру?е да во?ничка пожртвованост ни?е била узалудна и да у шпанском друштву посто?и правда, ме?утим, ипак кроз одре?ене формулаци?е као што ?е ?промашена младост“ (la mal lograda juventud) прове?ава наслу?ива?е узалудности сопствене храбрости ^[26] . Посланица ?е ?една од малобро?них Сервантесових к?ижевних творевина у ко?има говори на релативно отворен начин, у првом лицу, о свом животу. Сматра се на?бо?ом лирском творевином у песништву Шпани?е у послед?их 20 година 16. века ^[26] .

Песме по угледу на народну поези?у [ уреди | уреди извор ]

Не посто?е самосталне Сервантесове песме писане по угледу на народну поези?у, ве? само у оквиру ?егових прозних дела. У Узорним новелама се могу на?и такви стихови, а понекад се не ради ни о целим песмама, ве? само о фрагментима ? неколико стихова писаних у духу народне поези?е. Биле су углавном наменски ук?учиване у прозна дела. Нпр. у новели Циганчица има неколико романси као и песмица са пуно деминутива карактеристичних за народну поези?у ко?ом ?е она лечила главобо?у. Тако?е можемо на?и сегиди?е у новели Ринконете и Кортади?о , у сцени забаве пикара и ?ихових дево?ака, а у Славно? судопери мазгари и служавке почи?у да импровизу?у уз гитару мелодичне и ритмичне стихове налик на народну поези?у ^[27] .

Од метричких форми пренетих из народне поези?е, Сервантес ?е неговао романсу у традиционалном облику и ви?ансико , као и вари?анту ви?ансика, летри?у ^[27] .

Песме о поези?и и о песницима [ уреди | уреди извор ]

Ово ?е Сервантесова на?знача?ни?а тематска група песничких творевина у ко?у спада?у две дугачке песме, ? Калиопина песма “, ко?а чини саставни део пасторалног романа ? Галате?а “ и ? Пут на Парнас “.

Калиопина песма ?е похвална лирско-епска песма у свечаном, чак понекад патетичном тону. Нимфа Калиопа у идеализованом пасторалном пе?зажу и у друштву других идеализованих пастира и пастирица пева хвале одре?еном бро?у песника Сервантесових савременика. Што се метрике тиче, писана ?е у ?еданаестерцима груписаним у 111 строфи од осам стихова, кра?евске октаве ( шп. octavas reales ) са консонантском римом. На?ве?и бро? имена ко?а се у ово? песми поми?у, данас нема?у никаквог знача?а, али се поми?у и нека ко?а су веома битна имена у шпанско? к?ижевности ( Алонсо де Ерси?а , Лопе де Вега , Луис де Гонгора ) ^[28] .

Након скоро три децени?е, Сервантес ?е написати ?ош ?едну песму у истом стилу и тематици ? Пут на Парнас, об?ав?ен 1614 . године ^[28] .

Пут на Парнас [ уреди | уреди извор ]

Ова сатирично-дидактична поема се састо?и од осам поглав?а и писана ?е у ?еданаестерцима организованим у строфе од три стиха ? терцетима . Тема ове поеме ?е веома слична као и у ?Калиопино? песми“: критички осврт на песнике и песнишво оног времена. У ово? песми, мноштво шпанских песника хрли са Меркуром ка Аполону ко?и их чека на планини Парнас . Ме?утим, за разлику од Калиопине песме, ко?а ?е препуна хвалоспева, ?Пут на Парнас“ ?е писан у сатиричном тону, а критика ?е упу?ена многима ко?и се налазе у Меркурово? прат?и, за ко?е каже да су недосто?ни да понесу назив песника и за ко?е користи низ погрдних назива ? ?бескорисни олош“ ( canalla inutil ), ?изгладнела дружина“ ( mesnada hambrienta ), или пак кованице као што ?е poetahambre , тешко преводива реч ко?а се састо?и из две речи ? poeta (песник) и hambre (глад) ^[28] . У ово? поеми, очигледно ?е Сервантесово разочаре?е у песнике, ме?утим, вера у вредност праве поези?е остала ?е нетакнута ^[28] .

Посебно битан елеменат ове поеме ?е и аутобиографска садржина. Цела поема ?е написана у првом лицу. Сервантес на ?едан уздржан и скроман начин да?е сво?е миш?е?е о сво?о? поези?и и о свом месту ме?у свим тим многобро?ним песницима, а о себи и сво?им делима говори на уздржан, ?едноставан и самокритичан начин ^[28] .

Драмско дело [ уреди | уреди извор ]

Сервантес ?е у периоду од 1580 . до 1587 . године интензивно писао за позориште, ко?и су по сво? прилици били приказивани у мадридским позориштима. Након 1587. године, Сервантес ?е престао да се бави позориштем, а у исто време на шпанску позоришну сцену ступио ?е Лопе де Вега и почео да уводи корените промене у целокупно? концепци?и театра шпанског Златног века ствара?ем нове комеди?е . Из раздоб?а када су се Сервантесови комади приказивали у мадридским позориштима, сачувана су само два дела: комеди?а Алжирске догодовштине и трагеди?а Опсада Нуманси?е . То ?е било време када ?е у шпанском театру ?ош увек владала класична подела на комеди?у и трагеди?у и када су се писци придржавали класичних правила при писа?у ^[29] .

Након паузе од скоро 30 година, 1615 . године из штампе излази збирка позоришних комада ? Осам комеди?а и осам нових ме?уигри , ко?е су написане или прилаго?ене новом позоришном концепту Лопеа де Веге ^[29] .

Алжирске догодовштине [ уреди | уреди извор ]

Пун наслов ове комеди?е ?е ?Комеди?а названа Алжирске догодовштине сачи?ене од Мигела де Сервантеса ко?и ?е тамо био заточен седам година“ ( шп. Comedia llamada El trato de Argel hecha por Miguel de Cervantes, que estuvo cautivo el el siete anos ). ^[30] Сматра се да ?е Сервантес ова? комад писао непосредно након што ?е изашао из заточеништва у Алжиру , тачни?е, средином 1580 . године и да су му као инспираци?а послужила искуства и ?ош увек свежи утисци ко?а ?е стекао тамо стекао. Руиз Рамон каже:

?

Као позоришни комад то ?е збир слика из живота у заточеништву у коме главну улогу има неколико личности чи?и ?е задатак представ?а?е неких од основних видова живота у заточеништву. Двострука интрига повезу?е личности и чини да напреду?е рад?а ко?а ?е много ма?е важна од ставова ко?е отелотвору?у личности. Дело постав?а низ политичких, патриотских и религиозних проблема чи?а важност почива више у ?ихово? идеолошко? садржини него у ?иховом драмском остваре?у. Гледалац присуству?е судару хриш?анства и ислама ко?и се сматра?у као непомир?иви, уздиза?у ?унаштва шпанских заточеника, ?ихових нево?а и искуше?а и коначно ослоба?а?а од калу?ера Тро?ства ко?и долазе да их откупе. [31]

”

Опсада Нуманси?е [ уреди | уреди извор ]

?Опсада Нуманси?е“ ?е класична трагеди?а писана према правилима античког позоришта ко?а обра?у?е истинит истори?ски дога?а? из 2. века п. н. е. ко?и се десио у доба римских осва?а?а на Ибери?ском полуострву ^[32] . Ово дело ?е било откривено тек у 18. веку, тачни?е, 1784. ^[33]

Нуманси?а ?е била келтиберски град чи?и су становници, након вишегодиш?е опсаде римских леги?а Сципиона Африканца Мла?ег , извршили колективно самоубиство само да не би пали живи у руке непри?ате?у, и тиме осу?етили три?умф римских леги?а. Ова? дога?а?, о коме говори више истори?ских извора, обра?иван ?е ве? рани?е у к?ижевности. Сервантес ?е написао изузетно ?аку трагеди?у о по?единачним ?удским судбинама ^[32] .

Што се форме тиче, написана ?е у стиху и има четири чина. Главног ?унака нема, посто?и само Нуманси?а, као колективни ?унак ^[32] . Трагеди?а опису?е послед?е дане опсаде у граду, ужасну глад ко?а ?е харала, неизвесност и неизбежно приближава?е тренутка коначне одлуке ? срамна преда?а или славна смрт. Оча?а?е, страх, же?а за животом, одби?а?е пониже?а пред непри?ате?ем, показано ?е кроз различите ликове. Сцена у ко?о? долази до врхунца драмске напетости ?е кад Маркино, врач, покушава да сазна шта их очеку?е у буду?ности. Пророчанство ?е немилосрдно ? предсказу?е се смрт Нуманси?е, али не и пораз, што ?е Нумантинцима био дово?ан знак шта им ?е чинити. Након низа врло потресних сцена колективног убиства, Рим?ани улазе у опустели град. у том тренутку, Сервантес опет доводи до врхунца напетост по?ав?ива?ем дечака Бари?ата на зидинама. Сципион му обе?ава слободу и богатство ако се преда, ?ер му ?е потребно да доведе макар ?едног зароб?еника како би три?умф био ?егов, ме?утим, Бари?ато се ипак баца са зидина и умире, не дозволивши да жртва Нумантинаца буде узалудна ^[32] . У трагеди?и се тако?е по?ав?у?у и ?моралне фигуре“ ? Рат, Глад, Болест, Шпани?а и Слава. Слава се по?ав?у?е на кра?у трагеди?е и обе?ава да ?е нумантинско херо?ство остати забележено за вечна времена.

Сервантес представ?а Нумантинце као славне и храбре претке Шпанаца ко?и су досто?ни потомци нумантинске пожртвованости и ?унаштва. Према миш?е?у многих критичара, Опсада Нуманси?е ?е на?бо?а шпанска трагеди?а свих времена ^[32] .

Опсада Нуманси?е ни?е била об?ав?ена за Сервантесовог живота. Први пут ?е штампана 1784 . године. У модерно доба, ?Опсада Нуманси?е“ ?е приказивана 1937 . у Паризу , 1949 . године у Сагунту , 1952 , 1953 , 1955 . у Француско?, 1956 . и 1966 . у Мадриду , 1958 . и 1965 . у Паризу ^[32] .

Осам комеди?а и осам нових ме?уигри [ уреди | уреди извор ]

Иако се пред кра? живота ипак повиновао новим правилима ко?е ?е поставио Лопе де Вега у сво?о? ?Ново? уметности писа?а комеди?а“ ( шп. Arte nuevo de hacer comedias ; 1609 ), изгледа да ни?е посто?ало интересова?е за Сервантесове комеди?е у тадаш?им позориштима. Зато ?е он одлучио да их, кад ве? не може у позоришту, да их да их публици представи у облику к?иге. Тако ?е 1615 . године изашла из штампе збирка ?егових комеди?а и ме?уигри ?Осам комеди?а и осам нових ме?уигри“ ^[34] .

Сматра се да ?е Сервантес пред кра? живота неке од сво?их старих комеди?а прерадио и прилагодио новим правилима, а неке ?е написао према истим тим правилима. Теме ко?е ?е обрадио у комеди?ама су ма?е више исте теме ко?е ?е обра?ивао и у сво?им прозним и песничким делима ? теме о суж?има, ?убавне теме, пикарске теме.

Судбина заточеника ?е обра?ена у три комеди?е. Алжирске тамнице ?е комплексна прича о шпанском роб?у у алжирским тамницама, борби за очува?е вере, ра?а?у ?убави изме?у припадника различитих вероисповести, односу изме?у господара и ?ихових зароб?еника. Тако?е садржи и доста пикарских елемената. Срчани Шпанац ?е комеди?а заснована на аутобиографским ^[34] , док ?е Велика султани?а заснована на псеудоистори?ским елементима, са сложеним драмским заплетима пуним неочекиваних обрта и сценских ефеката, што су основне карактеристике нове комеди?е .

Под ?аким итали?анским утица?ем су писане две комеди?е: Ку?а ?убоморе и ?убавни лавиринт . Осетан ?е Ариостов утица? ( Бесни Орландо ), а ликови неодо?иво подсе?а?у на ликове из витешких романа ^[34] .

Педро де Урдемалас ?е комеди?а са пикарском тематиком и сматра се ?едном од на?успели?их Сервантесових комеди?а. Након многобро?них живописних сцена пикарског живота, Педро на кра?у одлучу?е да постане глумац ?ер му се чини да ?е то ?едина професи?а где може да постане што год пожели у чему га не?е спутавати ?егово порекло и ?егов матери?ални положа?. Сре?ни пропалица тако?е садржи елементе пикареске. Ова? позоришни комад припада комеди?ама о свецима ( шп. comedia de santos ), драмска врста ко?а ?е била веома популарна у Сервантесово време. Главни ?унак, Кристобал де Луго ?е био истори?ска личност. Сервантес приказу?е ?егов животни пут пикара ко?и ?е на кра?у завршио у Мексику и постао изузетно побожан калу?ер чи?а ?е богоугодна дела учинити да на кра?у заврши као светац. Први чин обра?у?е на врло живописан начин Кристобалов пикарски живот и севи?ско подзем?е, а други и тре?и су посве?ени Кристобаловом преобра?е?у, победи над искуше?има и три?умфу вере и написани су на веома конвенционалан начин ^[34] .

Забавна комеди?а ?е ?едина комеди?а интриге у ово? збирци. Пошту?у?и правила ко?а ?е поставио Лопе де Вега, Сервантес ?е написао комеди?у у ко?о? ?е до заплета до?и због неспоразума око истог имена две даме. Секундарни заплет, типичан за комеди?у интриге, ?е однос служавке и тро?ице ?ених удварача, ко?и ?е во?ен много природни?е и спонтани?е него главни. Ме?утим, иако ?е следио Лопеове постулате, ипак, Сервантес не завршава ову комеди?у обавезном свадбом ^[34] .

Ентремеси [ уреди | уреди извор ]

Сервантесу ?е свакако много више лежао ентремес ^[35] , кратка ме?уигра веселе садржине ко?и се обично приказивао изме?у првог и другог чина комеди?е. Сервантесови ентремеси су пуни сцена из стварног живота Шпанаца оног доба, приказаних таквима какви су били. Иако их ?е написао много више, сачувано их ?е само осам, два у стиху и шест у прози. Очигледан ?е утица? Лопеа де Руеде и ?еговог шпанског националног кратког комада, пасо ( шп. paso ). Сервантес ?е сматрао да комеди?а треба да буде ?огледало ?удског живота, пример обича?а и слика истине“ ^[35] и то му ?е пошло за руком у ентремесима. Бирао ?е ситуаци?е и ликове из реалног живота, описивао их ?е час иронично, час сатирично, а понекад благонаклоно, понекад са горчином, али никад са злобом. Теме ко?е ?е обра?ивао су биле лицемер?е и испразност старих хриш?ана ( Избор кметова у Даганзу ), брачне несугласице ( Суди?а за развод брака ), ?убомора старца оже?еног младом женом ( ?убоморни старац ), жене из на?нижих сло?ева друштва ( Лажни Биска?ац ), трагеди?а бившег во?ника неспособног да се уклопи новонастало? ситуаци?и ( Брижна стража ), друштвене предрасуде ( Позорница чудеса ), пикарске теме ( Пропалица удовац ) лаковерност превареног мужа ( Пе?ина у Саламанки ) ^[35] .

?и?ана Павлови?-Самурови? каже:

?

Сочан и вешто кориш?ен говорни ?език, ?едноставни, али ефектни заплети, убед?ива карактеризаци?а ликова из народа, чине да ове ?едночинке интензивно дочарава?у читаоцу време и средину чи?и тако верни, а уметнички уобличен одраз не посто?и ни у ?едном прозном или драмском делу неког другог писца, Сервантесовог савременика. [34]

”

Ме?уигре су преведене на српски и об?ав?ене 1994. Преводиоци су хиспанисти др ?асна Сто?анови? и Зоран Худак. Прво изда?е об?авио ?е ЛАПИС, а друго, 2007, ИТАКА, обе ку?е из Београда. На основу овог превода Народно позориште из Крушевца поставило ?е на сцену представу ?Театар чудеса“ (режи?а Милан Кара?и?) (?асна Сто?анови?, ?Сервантес и позориште“. У Шпанско позориште барока. Београд, Филолошки факултет, (2009). стр. 91?99).

Прозна дела [ уреди | уреди извор ]

Сервантес ?е ипак, био првенствено прозни писац. Прозно дело ко?е ?е оставио за собом ?е на?знача?ни?и део ?еговог стваралаштва. Прозна дела ко?а ?е написао веома се разлику?у по тематици, стилу, структури и начину обраде теме. Сервантес се тако?е сматра творцем првог модерног романа у Европи. ^[36]

Галате?а [ уреди | уреди извор ]

?Галате?а“ ?е први Сервантесов роман, об?ав?ен 1585 . године ко?у ?е финансирао Блас де Роблес ( шп. Blas de Robles ), а штампао Хуан Граци?ан ( шп. Juan Gracian ). Припада к?ижевно? врсти ко?а се зове еклога ( шп. egloga ).

?Галате?а“ ?е имала више узора: Санацарову ? Аркади?у “, Монтема?орову ? Ди?ану “ и ?За?уб?ену Ди?ану“ Гаспара Хила Пола ( шп. Gaspar Gil Polo ). Кроз узвишену и велику ?убав пастира Елиси?а према лепо? и пуно? врлина пастирици Галате?и Сервантес обра?у?е тему ?убави схва?ено? на типично ренесансни филозофски начин. Концепци?а неоплатонске ?убави ко?у ?е Сервантес усво?ио од Леона ?евре?ина и ?еговог дела Ди?алози о ?убави излаже се преко компликоване ?убавне приче прерушених пастира и пастирица ^[37] ко?и воде дуге разговоре о ?убави и другим филозофским темама. Пасторална средина у ко?о? се одви?а рад?а Галате?е тако?е ?е идеализована као и пастири и пастирице.

Сервантес ?е касни?е у Дон Кихоту кроз уста пароха критиковати и ово сво?е дело:

?

Та? Сервантес ми ?е од толико година велики при?ате? и знам да се бо?е разуме у неда?ама неголи у стиховима. У ?егово? к?изи замиш?а? може да поднесе, гдешто започи?е, а не довршава ништа. Ва?а причекати други део ко?и обе?ава; да ако се поправи и потпуно заслужи помилова?е, ко?е му се сада одриче, а док се то не види, држите га, куме, затворена у сво?о? ку?и. [38]

”

Узорне новеле [ уреди | уреди извор ]

?Узорне новеле“, ?е збирка од 12 новела об?ав?ена 1613 . године. Новела ?е прозна врста ко?а ?е у Сервантесово време била нова у Шпани?и . Сервантес ?е тога био свестан и у Прологу тврди да ?е он био први писац у Шпани?и ко?и ?е заиста писао новеле, а да су до тада шпански писци или преводили или подражавали итали?анске новеле. И назив, и прозна врста новеле воде порекло од Бокачовог ? Декамерона “. Сервантес ?е ову врсту прилагодио шпанско? средини и у структури и у садржа?у. Сервантес ?е у итали?анску новелу увео ди?алоге, елиминисао коментаре и цитате, саму рад?у ?е обогатио и направио ?е сложени?ом, па самим тим и заним?иви?ом, елиминисао ?е елементе чудесног и натприродног ко?и ?е у итали?анско? новели представ?ао заоставштину витешког романа, увео ?е морализаторски елеменат, а актери ?егових новела су иск?учиво шпански ^[39] . ^[40]

Сервантес сво?е новеле назива ?узорним“ ( ejemplares ). ^[41] Хоакин Касалдуеро приме?у?е да ?е Сервантес у сво?им новелама превазишао ренесансну концепци?у живота и уметности и да ?егови ликови у ствари представ?а?у оличе?е барокног односа према положа?у човека у свету ^[39] . Уместо ренесансног идеализова?а и усавршава?а стварности, у Сервантесовим новелама стварност се уздиже на план битног и суштинског. Не траже се идеализована би?а, ве? идеализоване врлине ^[42]

Има их дванаест:

Циганчица ( шп. La Gitanilla ) Широкогруди удварач ( шп. El amante liberal ) Ринконете и Кортади?о ( шп. Rinconete y Cortadillo ) Енглеска Шпанки?а ( шп. La espanola inglesa ) Стаклени лиценци?ат ( шп. El licenciado Vidriera ) Снага крви ( шп. La fuerza de la sangre )	?убоморни Екстремадурац ( шп. El celoso extremeno ) Славна судопера ( шп. La ilustre fregona ) Две дево?ке ( шп. Las dos doncellas ) Госпо?а Корнели?а ( шп. La senora Cornelia ) Брак на превару ( шп. El casamiento enganoso ) Разговор паса ( шп. El coloquio de los perros )

?Широкогруди удварач“, ?Две дево?ке“, ?Госпо?а Корнели?а“, ?Снага крви“ и ?Енглеска Шпанки?а“ су новеле у ко?има доминира ?убавна тематика (префи?ено или брутално заво?е?е, уза?амна ?убав, неузвра?ена ?убав, та?на ?убав, ?убомора, ?убав потакнута лепотом или врлином, и др.). Садрже мноштво узбуд?ивих дога?а?а (бродоломи, трова?а, изда?е, двобо?и, пада?е у ропство, неочекивани сусрети, незаконита деца, болни растанци) ко?и се дешава?у у различитим зем?ама ( Турска , Шпани?а , Итали?а , Енглеска ) и завршава?у се на уобича?ен и очекиван начин ? сре?ним браковима ^[39] .

?Ринконете и Кортади?о“, ?Брак на превару“ и ?Разговор паса“ су три новеле у ко?има има елемената пикарског романа. ?Ринконете и Кортади?о“ се сматра не само на?бо?ом новелом ове збирке, ве? и на?успели?ом новелом читаве шпанске к?ижевности ^[39] . Рад?е у правом смислу речи, у ово? новели, заправо нема, ?ер ?е она опис кратког раздоб?а живота дво?ице пикара, без увода и без зак?учка. Рад?а се одви?а у Севи?и у пикарском окруже?у ? беспосличари, лопови, силе?и?е, проститутке. Новела одише ведрином и живош?у, као и вешто кориш?еним пикарским жаргоном. Сервантес ствара комичне ситуаци?е уво?е?ем погрешно изговорених учених или страних речи и на та? начин исмева теж?у многих сво?их савременика, без обзира на друштвени сталеж, да изгледа?у отмено и учено по сваку цену. ?Брак на превару“ и ?Разговор паса“ су у ствари два дела ?едне дуже новеле ^[39] . Први део (?Брак на превару“) говори о ?удима ко?и преваром покушава?у да извуку неку корист за себе ? сиромашни во?ник и сиромашна жена сум?ивог морала представ?а?у се лажно ?едно другом и на кра?у се венчава?у. Рад?а и пикарска средина ?е описана увер?иво са мноштвом дета?а и причом превареног младоже?е у првом лицу, како ?е то уобича?ено у пикарским романима. Други део (?Разговор паса“) се дешава у болници где ?е завршио преварени младоже?а ко?и ?е из свог краткотра?ног брака извукао само непри?атну болест и где он ?едне но?и, пошто ни?е могао да заспи, слуша разговор два пса кроз ко?и се ожив?ава много шира пикарска средина. Пас Берганза прича сво?у живот ко?и ?е провео као прави пикаро, ме?а?у?и господаре, и кроз ?егову причу се сагледава налич?е шпанског друштва оног времена ^[39] .

?Циганчица“ и ?Славна судопера“ су две новеле у ко?има се обра?у?у сличне теме: у прво? млада Циганка, у друго? сиромашна и лепа дево?ка, изазива?у велику ?убав племи?а ко?и се прерушава?у у сиромашне слуге како би могли да буду ближе женама ко?е воле, да би се на кра?у испоставило да ?е дево?ка племенитог рода, што омогу?ава брак изме?у дво?е за?уб?ених ко?и вра?а главне ?унаке у оквире сталежа коме по ро?е?у припада?у. У ?Циганчици“ посебну вредност има?у тако?е и описи начина живота у циганско? средини ^[39] .

??убоморни Екстремадурац“ обра?у?е тему ко?а ?е била ве? много пута обра?ивана у ренесанси ? старац ко?и се жени младом дево?ком. У ово? новели, стари ?убоморни муж, повратник из Америке , из велике ?убоморе сво?у младу жену затвара у ку?у, изолу?е ?е од света и обасипа ?е поклонима и паж?ом. Ме?утим, и поред све предострожности, у та? бриж?иво чувани свет ипак успева да продре мангуп Лоа?са, а ?убоморни старац схвата да не може слободу ?едног би?а ограничити зидовима. Кра? ?е неочекиван ?ер до пре?убе ипак ни?е дошло, али старац умире од разочаре?а, а млада жена одлази у манастир . У рани?о? верзи?и, кра? ?е био класичан - жена ?е преварила мужа, и та? кра? сервантисти сматра?у увер?иви?им ^[39] . Ова тема ?е рани?е обра?ивана обично на комичан начин, ме?утим, Сервантес ?о? ?е у ово? новели дао трагичну димензи?у.

Дон Кихот [ уреди | уреди извор ]

?Дон Кихот“ ?е ?едно од ремек-дела шпанске и светске к?ижевности, на?више об?ав?ивана и на?прево?ени?а к?ига на свету после Библи?е . ^[43] . Сматра се каменом теме?цем западноевропске к?ижевности и ?едним од на?бо?их, икад об?ав?ених дела фикци?е, као и на?важни?им делом шпанског Златног века ( шп. Siglo de Oro ) ^[44]

Како га ?е сам писац представио, ?Дон Кихот“ ?е писан као пароди?а на витешки роман ко?и ?е у шпанском друштву 17. века с ?едне стране, ?ош увек имао присталица, а с друге стране ?е био жестоко критикован и исмеван у делима многих писаца. По теми и форми, Дон Кихот подсе?а на витешки роман са елементима пикареског, ?убавног, пасторалног и итали?анског романа. Ме?утим, у исто време све ?е било другачи?е, као да ?е било измештено из дотад познатих оквира. Након многих написаних студи?а током више векова, на кра?у ?е зак?учено да Дон Кихот ?едноставно не може бити сврстан ни у ?едну подврсту романа ко?е су тада посто?але и да су све те врсте у ствари об?еди?ене у ?ему. Због тога се ?Дон Кихот“ сматра првим модерним романом не само шпанске, ве? и европске к?ижевности ^[45] .

Тема романа ?е била више него позната и рани?е ве? обра?ивана у литератури ? личност ко?а полуди од претераног чита?а, те уобрази да ?е нешто што ни?е. Тема лудила ?е ме?утим веома филозофски обра?ена. Лудило да?е ?Дон Кихоту“ могу?ност да се ишчупа из крутих друштвених оквира и да ради оно што воли. На неки начин, лудило га ослоба?а друштвених обавеза и обзира на ко?е га иначе тера?у ?егов сталеж и положа?. Лудило Дон Кихота тако?е ?е дало могу?ност самом Сервантесу да изрекне одре?ене критике друштва (однос старих и нових хриш?ана , на пример) ко?е у то доба нису могле бити изречене од стране здраворазумске особе ?ер би иначе морала да сноси последице. Модерна сервантистика, нарочито почев од романтизма, налази у Дон Кихоту ?едну дуб?у, скривени?у филозофску основу, као на пример Америко Кастро , ко?и као праву тему ?Дон Кихота“ види ?уметнички, морално и интелектуално оправдано супротстав?а?е ?едног против многих“ ^[45] .

За разлику од витешког романа ко?и има линеарну структуру рад?е, ?Дон Кихот“ има кружни ток рад?е ко?и ?е у?едно и последица Сервантесове мисаоне основе дела. Како проф. др. Павлови?-Самурови? каже:

?

Дон Кихот може да покуша бекство у сво? идеални свет, али не може у ?ему да остане. Чак не може у ?ему ни да умре. Он ?е морати да се врати на сво? почетак, да призна да ?е ипак Алонсо Кихано, спутан конкретним околностима свога стварног живота, а да ?е Дон Кихот био само ?егово толико же?ено, али никада стварно досегнуто друго ?а кога ?е се, помирен са судбином, смирено одре?и на самртно? посте?и [45] .

”

?Дон Кихот“ ?е први пут преведен на српски 1895. и 1896. . године под насловом ?Велеумни племи? Дон Кихот од Манче“. Преводилац ?е био ?ор?е Попови?-Даничар , у изда?у Задужбине И. М. Коларца. То ?е истовремено био и први превод на ?едан од ?ужнословенских ?езика ^[46] .

Други превод ?е урадио Душко Вртунски (превод стихова Д. Вртунски и Бранимир Живо?инови? ) под насловом ?Оштроумни племи? Дон Кихот од Манче“, а об?ав?ен ?е 1988. године у изда?у Матице српске и београдске издавачке ку?е Ва?ат ^[46] .

Тре?и превод ?е урадила Александра Манчи? , ко?и ?е об?ав?ен 2005 . године у изда?у ку?е ?Рад“. Манчи?ка ?е к?изи дала и нови наслов: ?Маштоглави идалго Дон Кихоте од Манче“. ^{[47] [48]}

Пустоловине Персилеса и Сихисмунде [ уреди | уреди извор ]

?Пустоловине Персилеса и Сихисмунде“ ?е послед?е Сервантесово дело ко?е ?е постхумно об?ав?ено 1617 . године. Ова? обимни роман Сервантес ?е започео ?ош 1609 . године и на?ав?ивао га ?е више пута у сво?им другим делима. По тематици и структури, ова? роман припада пустоловним романима ко?и су у 16. веку били веома популарни, ме?утим, интересова?е за ?их ?е нагло опало у 17. веку. Као узор, Сервантес ?е користио Хелиодоров роман ?Дожив?а?и Хеагена и Харикле?е“ ^[49] .

Главна тема ?Пустоловина Персилеса и Сихисмунде“ ?е узвишена и судбинска ?убав ко?у ?е немогу?е уништити. Дво?е прелепих и пуних врлина младих ?уди кре?е из неке зем?е на кра??ем северу Европе и кре?е се ка само ?има познатом ци?у. Након многобро?них пустоловина у ко?има ?е им бити угрожени и част и живот, напокон стижу у Рим преко Португала, Шпани?е и Француске, где ?е се пустоловина завршити ?иховим браком ^[49] .

Роман ?е поде?ен на четири к?иге. Прве две опису?у дога?а?е у хладним северним кра?евима неких непознатих зема?а где су и природа и ?уди потпуно другачи?и од оних у медитеранским зем?ама. Друге две к?иге обухвата?у пустоловине у кра?евима ко?е ?е Сервантес бо?е познавао и у ко?е убацу?е елементе географске и друштвене реалности. Рад?а ?е линеарна ? пустоловине су свака за себе посебна целина и дешава?у се ?една за другом ^[49] .

По форми и садржини, ово дело има ?асну основу у европско? културно? традици?и. Основна мисао ко?а се провлачи кроз цео роман ?е неоплатонска концепци?а ?убави, а сам роман садржи елементе фантастике, неочекиваног и натприродног. Поред Персилеса и Сихисмунде (ко?и су идеални ? пуни врлина, пожртвовани, поштени итд.), по?ав?у?у се и други ликови ко?и су сушта супротност - лаж?ивци, преваранти, лопови, ?уди ко?и су лакомислени, повод?иви, завид?иви, порочни и ко?и на кра?у, доби?а?у оно што су заслужили ? лоши и зли су каж?ени, а они ко?и су узор хриш?анске врлине су награ?ени ^[49] .

Изгуб?ена и приписана дела [ уреди | уреди извор ]

Сервантес ?е у сво?им делима тако?е поми?ао и друга дела ко?а ?е писао или ко?а ?е намеравао да пише, као и да су се неке од ?егових комеди?а приказивале са успехом, а чи?и су текстови изгуб?ени.

Три дела Сервантес поми?е као недовршена у посвети у Пустоловинама Персилеса и Сихисмунде, а за ко?а се и дан данас не зна да ли их ?е уопште написао. То су други део Галате?е, ? Славни Бернардо “ ( шп. El famoso Bernardo ), ко?и ?е вероватно витешки роман у коме ?е главни ?унак Бернардо дел Карпио и ? Седмице у башти “ ( шп. Las semanas del jardin ) ^[33] .

Драмска дела за ко?а се претпостав?а да су изгуб?ена и ко?е Сервантес поми?е у ?Путу на Парнас“ ^[33] :

• ?Велика Турки?а“ ( шп. La gran Turquesca ),
• ?Поморска битка“ ( шп. La batalla naval ), ко?е поми?е у
• ??ерусалим“ ( шп. La Jerusalen ),
• ?Амаранта или она ма?ска“ ( шп. La Amaranta o la del Mayo ),
• ??убавна шума“ ( шп. El bosque amoroso ),
• ??единствена“ ( шп. La unica ),
• ?Гиздава Арсинда“ ( шп. La bizarra Arsinda )

Од дела ко?а се припису?у Сервантесу, нека се припису?у с више, а нека са ма?е основа. Ме?у на?познати?е спада?у:

• ?Лажна тетка“ ( шп. La tia fingida ), прозни текст у стилу Узорних новела. Откривен и представ?ен у 18. веку, ова? текст ?е сматран као тринаеста узорна новела, ме?утим, и дан данас сервантисти не могу да се сложе око ауторства овог дела ^[33] .
• ?Ауто о узвишено? Девици од Гвадалупеа“ ( шп. Auto de la soberana Virgen de Guadalupe ) ауто сакраментал ко?и се односи на проналазак слике Наше Госпе од Гвадалупеа, ме?утим, ова теори?а данас нема много оних ко?и ?е подржава?у ^[33] .
• ? Ме?уигра о романсама “ ( шп. Entremes de los romances ), ентремес ко?и говори о човеку ко?и ?е полудео од чита?а романси , и ко?и ?е очигледно у тесно? вези са Дон Кихотом. Неки сматра?у да ?е то био први нацрт за Дон Кихота, од кога ?е касни?е потекла иде?а о роману о полуделом идалгу из Манче, ме?утим, не посто?и слага?е ме?у сервантистима око ауторства овог дела ^[33] .
• ?Ди?алог изме?у Селани?а и Силени?е о животу на селу“ ( шп. Dialogo entre Selanio y Cilenia ) ? сматра се делом Сервантесовог изгуб?еног романа ?Седмице у башти“. Ову тезу су изложили Шевил и Бони?а, као и А?зенберг ^[50] .
• ? Топографи?а и општа истори?а Алжира “ ( шп. La Topografia e historia general de Argel ), дело ко?е ?е под сво?им именом издао и штампао фра Ди?его де Аедо у Ва?адолиду 1612 . Сервантисти као Луис Астрана Марин , Емилио Сола , Жорж Камами и Мухамед Мунир Салах сматра?у да ово дело ни?е написао Сервантес, ве? ?едан ?егов при?ате?, свештеник бенедиктинац др Антонио де Соса , ко?и ?е за?едно за Сервантесом био заточен у Алжиру изме?у 1577 . и 1581 , мада има и другачи?их миш?е?а, као на пример Дани?ел А?зенберг ^[51] са Државног универзитета Флорида, ко?и у сво?о? студи?и Сервантес, аутор Топографи?е и опште истори?е Алжира, об?ав?ене од Ди?ега Аеда ^[50] . Први припису?у ово дело Соси због огромне количине информаци?а о Сервантесу ко?е ово дело садржи, док А?зенберг у корист сво?е тезе наводи ?език, а посебно стил изузетно сличан Сервантесовом ? аутор овог дела искрено саосе?а са шпанским суж?има у Алжиру и пише дело с намером да се о ?иховим пат?ама сазна у Европи. Дело тако?е садржи критику политике Филипа II ко?и ?е у то доба био више окренут ратовима против протестаната ^[50] .

Сервантесов утица? [ уреди | уреди извор ]

Сервантесов роман Дон Кихот извршио ?е огроман утица? на разво? прозне к?ижевности. Преведен ?е на све модерне ?езике и доживео ?е преко 700 изда?а. Први превод ?е био на енглески, ко?и ?е урадио Томас Шелтон 1608 . године, али ни?е об?ав?ен све до 1612 ^[16] . Дон Кихот ?е послужио као узор за настанак многобро?них уметничких дела, ук?учу?у?и опере итали?анског композитора ?овани?а Паиси?ела, француског композитора Жила Масенеа и Шпанца Мануела де Фа?е. Рихард Штраус ?е тако?е преточио причу о Витезу Тужнога Лика у музичку поему. На филму, Дон Кихот се по?ав?у?е 1933 . године у режи?и Немца Г. В. Пабста и 1957 . Руса Григори?а Козинцева; балет са кореографи?ом Жорж Баланшин (1965), амерички м?узикл ?Човек из Манче“ (1965) Де?ла Васермана, Мича Ли?а и ?оа Дариона.

Тако?е ?е доста утицао на радове Смолета , Дефоа , Филдинга и Стерна , као и класике 19. века , Скота , Дикенса , Флобера , Мелвила и Досто?евског , затим на ?е?мса ?о?са и Хорхеа Луиса Борхеса . Тема лудог идалга из Манче ?е тако?е инспирисала и Доми?еа и Гистава Дореа .

Осим ?Дон Кихота“, и друга Сервантесова дела су била узор касни?им писцима широм света. ?една од узорних новела, Циганчица , послужила ?е као иде?а Виктору Игоу за ?егово роман Богородичина црква у Паризу . ^[52]

Сервантесови биографи [ уреди | уреди извор ]

Први Сервантесов биограф ?е био Грегорио Ма?анс и Сискар ( шп. Gregorio Mayans y Siscar ). Први радови Ма?анса и Сискара по?авили су се 1738 . године и претходили су изда?у ?Дон Кихота“ на шпанском у четири тома, у изда?у ?е?коба и Ричарда Тонсона, к?ижара из Лондона ^[4] .

Бенедиктинац фра Мартин Сарми?енто ( шп. Fray Martin Sarmiento ) ?е у Аедово? ? Топографи?и “ (дело чи?е ауторство неки сервантисти припису?у самом Сервантесу) налетео на податак (?шпански идалго из Алкале де Енарес“ ^[50] ) ко?и ?е наводио на зак?учак да ?е Сервантес ро?ен у Алакали де Енарес . На основу тог откри?а прегледане су парохи?ске к?иге ро?е?а и смрти у Алкали и тако ?е и на?ена Сервантесова крштеница, ко?а ?е била први пут об?ав?ена 1753 . године ^[4] .

Током владавине Фернанда VII , Фернандез де Наварете ?е пронашао и об?авио сери?у докумената ко?и ?е бацити додатног светла на Сервантесову биографи?у ^[53] .

Током 19. века , романтичари покушава?у да прикажу аутора ?Дон Кихота“ у аутентичном облику, са свим интимним и личним дета?има. На почетку Рестаураци?е , 1876 , Рамон Леон Ма?нез покушава да напише Сервантесову биографи?у, али без успеха због недостатка података. Тако?е треба напоменути друге Сервантесове биографе, као што су Кристобал Перез Пастор и Франсиско Родригез Марин, ко?и су деловали почетком 20. столе?а ^[53] .

Веома знача?но дело ко?е и дан данас служи као драгоцени извор информаци?а о Сервантесовом животу ?е ?Примерни и ?уначки живот Мигела де Сервантеса“ ( шп. Vida ejemplar y heroica de Miguel de Cervantes ) Луиса Астране Марина ( шп. Luis Astrana Marin ). Астрана Марин ?е ово дело ко?е садржи неких 1410 до тада необ?ав?ених докумената ^[53] о пишчевом животу об?авио у седам томова изме?у 1948 . и 1958 . године. ^[54] Ме?утим, иако об?еди?у?е невероватно много података, Астрана Марин не успева да изради никакву шему ко?а би нас одвела да?е од стереотипног ви?е?а Сервантеса као примерног ?унака ^[53] .

Сервантес на филму [ уреди | уреди извор ]

У филму Мигел и Вили?ам ( шп. Miguel y William ) из 2007. године, у режи?и Инес Парис ( шп. Ines Paris ), Сервантеса глуми Хуан Луис Гали?ардо ( шп. Juan Luis Galiardo ).

Заним?ивости [ уреди | уреди извор ]

• Влада миш?е?е да су Сервантес и Шекспир умрли истог дана што ни?е тачно. Иако се смрт и ?едног и другог бележи истог датума, у Енглеско? ?е у то доба ?ош увек био у употреби ?ули?ански календар , док се у Шпани?и користио грегори?ански календар .
• Не посто?е портрети Сервантеса ура?ени у доба кад ?е он живео. Само посто?е слике ура?ене на основу штурих описа самог себе ко?е ?е сам аутор дао на многобро?ним местима у сво?им делима.

Референце [ уреди | уреди извор ]

Литература [ уреди | уреди извор ]

Спо?аш?е везе [ уреди | уреди извор ]

• Комплетна дела ? Виртуелна библиотека Сервантес Архивирано на са?ту Wayback Machine (16. децембар 2005)
• Сервантесова дела у електронском изда?у
• Званичан са?т четристогодиш?ице изласка Дон Кихота
• Скривена та?на Сервантеса и Дон Кихота
• Про?екат Сервантес, Тексас Архивирано на са?ту Wayback Machine (3. август 2009)
• Удруже?е сервантиста Америке (?език: енглески)
• Студи?е о Сервантесу. Виртуелна библиотека Сервантес Архивирано на са?ту Wayback Machine (6. фебруар 2006)
• Веб са?т посве?ен Сервантесу Архивирано на са?ту Wayback Machine (19. ?ануар 2012)
• Сервантес на Универзитету у Алакали де Енарес