Vje?nost ( gr?. αιωνι? , lat. aeternus ), sveukupnost vremena, shva?ena kao ne?to bez po?etka i kraja. ^[1] Mo?e zna?iti apsolutnu bezvremenost ili beskona?no trajanje u vremenu bez po?etka i kraja, ?to ?ini razliku između bezvremene ( intemporalne ) i vremenite ( temporalne ) ve?nosti. ^[2]

Centralna filozofska rasprava vodi se oko toga da li ve?nost treba zami?ljati kao naro?ito dug kvantitet vremena ili ne?to ?to poseduje izvesnu crtu bezvremenosti. ^[1] Bezvremeno poimanje ve?nosti je karakteristi?no za tradicionalnu filozofiju. Ve?nost je nepromenljiva, nepokretna i uvek samoj sebi identi?na sada?njost. ^[2]

Pitagorejci smatraju da ve?ni objekti, kao ?to su brojevi, u?ivaju bezvremeno postojanje.

Aristotel , kao i ve?ina anti?kih filozofa, je uzimao ve?nost sveta kao ?injenicu. ^[3]

Plotin i neoplatonisti?ka tradicija insistiraju na bezvremenoj interpretaciji Bo?jeg postojanja . Bo?anska bezvremenost je s onu stranu opisa, ali njeno poimanje predstavlja cilj misti?ke kontemplacije . ^[1]

Boetije pravi razliku izmedu trajnosti i ve?nosti: ≫Jer na?e 'sada', kao da proti?e, i pri tom stvara vreme i neprestanost, dok Bo?ansko 'sada' stoji ne kre?u?i se, stoji mirno, i stvara ve?nost≪ (De Trinitate 4. II). ^[1]

Ibn Sina je smatrao da proces svjetskog zbivanja nema po?etka ni kraja u vremenu , ve? je neka vrsta emanacije . Svijet je za Avicenu vje?an i ni od koga stvoren, ali je uslovljen vje?nim Bogom koji postoji izvan vremena. ^[4] Prema Aviceni ? dahr “ je neprolazni trenutak u kojem se rasprostire Bo?ja prisutnost, tj. ono ?to je pohranjeno u unutra?njosti vremena i ?to u sebi sadr?i neprekidno trajanje.

Bonaventura je, poput mnogih sholasti?ara , tvrdio da svet ne postoji ve?no, ve? je stvoren . Po njemu, ako bi svet postojao ve?no, to bi zna?ilo da se ve? dogodilo beskona?no mnogo sun?evih kru?enja, a svake godine dolazi jo? jedno. Ali, po njemu, nemogu?e je pove?avati beskona?no. Prema tome, svet nije mogao postojati oduvek. ^[3]

Re? ve?no nezgodan je izraz, jer mi pri tom odmah mislimo na vreme, upli?emo u njega pro?lost i budu?nost kao u neko beskona?no dugo vreme; međutim, re? je o tome da ovo ve?no jeste ono ?to je jednako sa samim sobom, ?isto sada?nje, da u nj ne ulazi predstava vremena. Ono jeste - postajanje i prestajanje isklju?eni su.

?  Hegel , Istorija filozofije I str. 209

U hri??anstvu , ve?nost se shvata i kao konac ili krajnji cilj bitisanja tvorevine i kretanja vremena. Ve?nost je "zaustavljanje kretanja" kroz prevazila?enje vremena na njegovom kraju. Origena smatra da je stabilnost kretanja data istovremeno sa dovođenjem stvari u postojanje. Crkveni oci dr?e da vremensko kretanje nema putanju kruga, nego ima smisao u ve?nosti stabilnog postojanja koje ?eli Bog. Za svece, ve?nost zna?i "stalnost u svetosti". ^[5] Za hri??ane ve?nost nije prost produ?etak egzistencije, nego cilj njihovog bitisanja, ?ivot ve?ni. "Koji pije od vode koju ?u mu ja dati ne?e o?ednjeti dovijeka, nego voda koju ?u mu dati posta?e u njemu izvor vode koja te?e u ?ivot vje?ni". (Jn. 4,14)

Ve?nost je smatra svojstvom Boga (Rim. 1,20), koji vlada tvorevinom i vremenom. On je postojao pre tvorevine (Ps. 102; Jn. 17,24; Ef. 1,4) i postoji posle sveta (Otkr. 21,1).

• Vreme
• Stvaranje
• Beskona?nost