Uzro?nost ili kauzalitet ( lat . causalitas ) jest filozofski koncept koji poku?ava da objasni odnos uzroka i posledice. U u?em smislu, uzro?nost je nu?na veza uzroka i posledice, koja podrazumeva da kad god je prisutan uzrok, tad je nu?no prisutna i posledica. ^[1] O uzro?no-posledi?noj vezi se mo?e govoriti samo kada pojava A, pod određenim okolnostima, uvek kao posledicu izaziva pojavu B. U posledici ne sme biti ni vi?e ni manje sadr?aja nego u uzroku, a obja?njenje mora eliminisati svaki ostatak ili vi?ak za koji se ne mo?e pretpostaviti da nastaje delovanjem datog uzroka. ^[1]

Uzro?nost je osnova induktivnog zaklju?ivanja i pru?a osnovu za o?ekivanje da ?e se ista veza uzroka i posledice uvek ponoviti pod istim uslovima. Nauka pretpostavlja da uzro?no-posledi?na veza pro?ima sve pojave u prirodnoj i dru?tvenoj stvarnosti, i da svaka posledica ima svoj uzrok. Zadatak je pojedinih nauka da na pretpostavci uzro?nosti istra?e i ustanove konkretne uzro?no-posledi?ne veze u iskustvenom materijalu. ^[2]

Uzro?nost nije samo linearna i jednosmerna, jer se posledica mo?e odra?avati ne samo na daljim posledicama, nego i na samom uzroku, odnosno suuzrocima. U stvarnosti postoji bezbroj međusobno isprepletenih ≪kauzalnih lanaca≫, jer svaka pojava predstavlja ujedno i posledicu i uzrok. ^[2] Postoje i pojave koje nisu kauzalno povezane, ali se ?esto nalaze jedna iza druge, bez ikakve veze osim prostorno-vremenske (npr. uzimanje bezna?ajnog leka i ozdravljenje bolesnika (tzv. placebo efekat ), opa?ena crna ma?ka i nezgoda). ^[2] Pored toga, postoje i pojave koje se bez međusobne uzro?ne veze ipak redovno pojavljuju zajedno, bilo u vremenskom sledu tj. sukcesivno (npr. dan i no?), bilo istovremeno, simultano.

Magijski svet drevne Indije nije znao za logi?ki odnos uzroka i posledice; na njegovom mestu nalazilo se u?e??e neke stvari ili bi?a u nekoj drugoj stvari ili bi?u. Razvojem filozofije , utvrđeni su precizni odnosi između premise i posledice. Istovremeno, produbljivanja pojma karme , shva?ene ne samo u smislu ?rtvenog ?ina ve? i kao moralnog, koji nepogre?ivo donosi plodove, doveli su do istra?ivanja uzro?nosti u svetu morala . Tako su đaine i budisti utvrdili da je svaki pojedini ?in nu?no povezan sa svojom posledicom. ^[3]

Madhava?arja pokazuje da su u indijskoj filozofiji postojale ?etiri razli?ite koncepcije kauzalnog odnosa ( karyakaranabhava ). ^[3] Prema ve?ini budisti?kih ?kola, posledicu izaziva neki pro?li uzrok, jer, po?to je realna samo ta?ka-trenutak, koja nestaje ?im nastane, između uzroka i posledice nema kontakta. Na drugo i na tre?e mesto dolaze dve suprotne teorije, satkaryavada i asatkaryavada . Prva je svojstvena samkja ?koli, i po njoj posledica ( karya ) jeste ( sat ) u uzroku, a druga, svojstvena njaji , tvrdi da posledica ne preegzistira u uzorku, ve? predstavlja ne?to sasvim novo. Prema vedantskom monizmu, koje zauzima ?etvrto mesto u Madhavinoj klasifikaciji, samo je brahman realan, dok je svet maja ili privid, pa se ne mo?e govoriti o modifikaciji supstance, kao u samkji, koja se defini?e kao parinamavada (teorija o transformaciji materije), ve? pretvaranju jedne ideje u drugu (vivartavada). ^[3]

Samkja je pretpostavljala da postoji jedna jedina supstanca, koja, prolaze?i kroz uzastopne modifikacije, stvara svemir i psihofizi?ki kompleks, odnosno nas. Svaka postoje?a stvar je izla?enje na videlo, ostvarivanje nekog prethodnog potencijalnog stanja, u kome je ona ve? postojala neispoljeno. Kr?ag ve? postoji u glini od koje je napravljen, a postaje kr?ag zahvaljuju?i promeni stanja (parinama), dok podloga ostaje ista. O ovome govori ?uveni stih iz Bagavadgite , koja odra?ava ovu ideju: ≫ ne postaje ni?ta ?to ve? ne postoji, a ono ?to postoji ne mo?e da postane nepostoje?e ≪. ^[3] Nasuprot samkji, njaja-vai?e?ika tvrdi da posledica nije sadr?ana u uzroku, ne preegzistira u njemu, ve? predstavlja ne?to apsolutno novo, ?ija je pojava ?ak uslovljena uni?tenjem uzroka. Ova ?kola ?esto navodi prigovor: ako komad tkanine ve? postoji u nitima, kako ga mi ne vidimo, a ?ula su nam ispravna ? ^[3]

Vedantski filozof ?ankara je tvrdio da se uzro?ni odnos sastoji u promeni forme, pri ?emu supstanca ostaje nepromenjena. Zdela ili tanjir uvek ostaju glina iako poprimaju posebne vidove, koje razlikujemo po ime-obliku ( nama-rupa ). Pravi uzrok je glina, dakle jestanje, sat . Ono ?to izgleda kao posledica nije ni?ta drugo doli proizvod maje, ili neznanja. Tako je u svemiru samo bi?e realno; mnogolikost stvari je puka iluzija. ^[3]

Glavni ?lanak: Uslovni nastanak

U budizmu teorija kauzaliteta vodi poreklo od izvorne eti?ke preokupacije. Samom Budi se pripisivala formulacija principa uslovljenog porekla , koji je tokom vremena tuma?en na razli?ite na?ine, ali ipak ostao sredi?nji i karakteristi?ni problem ove ?kole. Za?etnika i prve u?itelje budizma zanimao je problem nastanka i razvoja ?ivota kao karmi?kog procesa. Pretpostavka individualne egzistencije je neznanje , koje i??ezava kada saznanje otkrije mehanizam ?ivota, tj. njegovu promenljivost i nepostojanost. Neznanje stavlja u pokret tvorevine i obrasce ( samskara ) ?to određuju nov ?ivot, koji se, ukoliko ga ne zaustavi disciplina pro?eta saznanjem, projektuje, stvaraju?i opet nove sile i otiske, u budu?u egzistenciju. ^[3]

Pluralizam drevnog budizma je svodio svest i svet na dva paralelna niza elemenata, nazvana darma , koji se prepli?u, uzajamno saglasni i uvek u pokretu. Sve je potencijalan uzrok svega. Stoga se ne mo?e jednostavno re?i da ne?to poti?e od neke proste stvari. Svaka stvar predstavlja ta?ku susreta bezbrojnih nizova u stalnom razvoju, koji, susre?u?i se tako, stvaraju tu novu stvar, od koje poti?e dalji razvoj i ostvarivanje drugih mogu?nosti. Iako su se kauzalni odnosi pokazali tako slo?enim da prevazilaze mogu?nost poimanja, u?itelji su ih sveli na određene grupe, ?iji je broj, po ?kolama teravade , iznosio 21, ili na ?etiri uslova i ?est uzroka, po u?enju ( abhidharma ) sarvastivadina . ^[3]

Mahajana se temeljnije pozabavila pojmom uzro?nosti. S obzirom da je jedina realnost ta?ka-trenutak ( k?ana ), uzrok je ve? i??ezao kada nastaje posledica. Ova dva momenta, pro?lo i naredno, nisu povezani, ali, istovremeno, bez jednog ne bi bilo drugog. Trenutnost postojanja zna?i neprestan tok, pri ?emu je svaki trenutak neposredan uslov za slede?i, te uslovljavaju?i ga tako, iako sam vi?e ne postoji, ipak je pretpostavka javljanja drugog momenta. ^[4]

Uzmimo primer pupoljka, o kome raspravljaju indijski logi?ari: da bi se on razvio, potrebno je istovremeno postojanje mnogih kauzalnih ?inilaca: seme, zemlja itd. Ako bi oni trajali ne gube?i oblik, ne bi bilo prelaska iz jedne forme u drugu, po?to bi one bile istovetne, te bi zemlja, seme i pupoljak bili jedna ista stvar. Ako bi, pak, razlika postojala pa se jedna forma javljala posle druge, ne bi vi?e bilo kontinuiteta. Po budisti?koj teoriji ve?nog toka trenutaka, posledica nastaje kada uzrok jo? nije uni?ten, ali to ne zna?i da su uzrok i posledica simultani. Posledica je drugi trenutak i nastaje ukoliko se u prvom trenutku ispolji stanje uzroka, a zapo?inje dok uzrok jo? uvek jeste. No uzrok prestaje da postoji u istom trenutku u kome nastaje posledica; ako bi i dalje trajao, ne bi vi?e bio uzrok, jer ne mo?e da bude uzrok onoga ?to ve? jeste, ili bi to zna?ilo novo proizvođenje ve? proizvedenog. ^[4]

?  ?antirak?ita i Kamalasila o uzro?nosti

Za ?kolu srednjeg puta , zakon uslovljenog nastanka dobija prili?no razli?ito zna?enje. Stvari ?to nam se ukazuju nemaju objektivno postojanje, ve? su prividne predstave, koje se uzajamno uslovljavaju i odnose jedna prema drugoj kao visoko i nisko, veliko i malo. Jedina realnost je praznina ? ono nepredikabilno ?to prevazilazi svaku pojmovnu operaciju. ?kola svesti zauzima druk?iji stav: svest je realna; kao i njen sadr?aj, ?to zna?i da uslovno nastajanje ponovo zadobija svoju vrednost. Uzro?nost deluje u raznim momentima svesti, a ne u sferi predmeta, koji ne postoje. ^[4]

Razmi?ljanje o uzrocima je imalo za cilj da otkrije ustrojstvo samsare , su?tinsko pitanja indijske misli. Budizam je zaklju?io da se kretanjem unatrag nikad ne sti?e do po?etka samsare. Tu su gotovo sve struje bile istog mi?ljenja, sla?u?i se da je neznanje osnovna pretpostavka i pokreta? samsare. No ovom neznanju ne zna se po?etak; mo?e se re?i samo da ono jeste oduvek. Kauzalni lanac se prekida kada se ukine neznanje, koje je uzrok seoba i bola. ^[4]

U anti?koj metafizici se verovalo da zakon uzro?nosti konstitui?e svako događanje. ^[1]

Među stvarima koje nastaju jedne su proizvodi prirode, druge su proizvodi ve?tine, a tre?e nastaju po slu?aju. Sve ?to nastaje kao ne?to, nastaje iz ne?ega i pomo?u ne?ega.

?  Aristotel , Metafizika, VII 7, 1032a

Po srednjovekovnim teorijama uzro?nosti, sve ?to se u svetu de?ava, de?ava se ili potpuno bo?jom voljom, ili uz pomo? bo?jeg delovanja. Smatralo se da ?kona?ne“ (stvorene, kontingentne) stvari, ili nemaju mogu?nost uzro?nog delovanja, pa je ono ?to izgleda kao uzrok i ono ?to izgleda kao posledica zapravo posledica bo?jeg delovanja. Svako kretanje u svemiru nastaje usled bo?jeg delovanja.

Srednjovekovni arapski filozof Ibn Arabi ne priznaje mno?tvo uzroka koji sa?injavaju navodnu uzro?nost, ve? samo jedan uzrok, Boga . On naziva uzro?nost ?ovekovim pri?inom tvde?i da se Bog ne slu?i kauzalitetom kao ?bogom ispred Boga“. ^[5]

Prema Berkliju , ideje , bilo ?ulne ili misaone, nemaju nikakvu mo? niti aktivnost. Otuda je ideji nemogu?e da i?ta ?ini, odnosno da bude uzrok bilo ?ega. ^[6] Međutim, mi opa?amo neprestani tok ideja, ?to zna?i da postoji neki uzrok tih ideja, a taj uzrok jeste duh . Veza između ideja ne implicira odnos uzroka i posledice, ve? samo odnos indikatora ili znaka prema onome ?to je ozna?eno. Za Berklija, vatra koju vidimo nije uzrok bola koji trpimo kada joj se pribli?imo, ve? indikator koji opominje na bol. Na sli?an na?in, buka koju ?ujemo nije posledica nekog kretanja ili sudara tela, ve? znak tih zbivanja. ^[7] Stoga, filozofi prirode treba da razumeju te indikatore i jezik tvorca, umesto ?to te?e da objasne stvari telesnim uzrocima, ?to udaljava ljudski um od vrhovnog i mudrog duha u kome ?ivimo, u kome se kre?emo i postojimo . ^[8] Prema Berkliju, postojanje beskrajno mudrog duha je sasvim dovoljno da objasni sve prirodne pojave. ^[9]

U novovekovnoj filozofiji, Lajbnic daje preciznu formulaciju principa kauzaliteta.

Ni?ta se ne događa bez uzroka ili bar određuju?eg razloga, ?to ?e re?i bez ne?ega ?to bi moglo poslu?iti kao apriori razja?njenje za?to je ovo postoje?e pre nego nepostoje?e i za?to ono jest tako a ne druga?ije.

?  Lajbnic , Teodiceja, paragraf 44

Spinoza tretira zakon uzro?nosti kao aksiom :

Iz datog određenog uzroka po nu?nosti sledi efekat; i obrnuto, ako nije dat nikakav određeni uzrok, nemogu?e je da sledi efekat. ^[10]

?  Spinoza

Spinoza tvrdi da od stvari koje nemaju ni?eg zajedni?kog među sobom, jedna ne mo?e biti uzrok druge. ^[11] On jo? ka?e da nema stvari iz ?ije prirode ne bi sledila neka posledica. ^[12] Jer sve ?to postoji izra?ava bo?ju mo?, koja je uzrok svih stvari; otuda iz svega mora da proizlazi neka posledica. ^[12]

Prema Hjumu , jedini odnos predmeta koji nas mo?e odvesti dalje od neposrednih utisaka pam?enja i ?ula , jeste odnos uzroka i posledice, zato ?to je to jedini odnos na kojem mo?emo osnovati ispravno zaklju?ivanje od jednog predmeta ka drugome. ^[13]

Nema?ki idealisti?ki filozof Imanuel Kant vidi princip uzro?nosti u osnovi svake promene.

Sve promene se de?avaju po zakonu spajanja uzroka i efekta.

?  Kant , Kritika ?istog uma, Analitika osnovnih stavova, Druga analogija

Nema?ki filozof Fridrih Ni?e u vi?e navrata je kritikovao koncept uzro?nosti:

Iz ?injenice da se ne?to događa pravilno, i da se mo?e predvideti, ne sledi da se događa po nu?nosti. Ako se izvestan kvantum sile određuje i pona?a u svakom određenom slu?aju na jedan jedini na?in, to ne dokazuje da nema ≫slobodne volje≪. ≫Mehani?ka nu?nost≪ nije nikakav fakt: mi smo je uneli u pojave. Mi smo podobnost pojava da uđu u formule protuma?ili kao posledicu nu?nosti koja caruje nad pojavama. Ali iz toga ?to ja ?inim ne?to određeno ne sledi nikako da to prinudno ?inim.

?  Fridrih Ni?e , Za borbu protiv determinizma i teleologije (Volja za mo?, 552)

≫Promene≪ su samo pojave (ili ?ulni procesi za nas); kad mi stavimo između njih jo? i pravilno vra?anje, mi time ne dokazujemo ni?ta drugo sem ?injenice da se uvek tako de?avalo. Ose?anje da je post hoc (posle toga) u stvari propter hoc (radi toga), mo?e se lako objasniti kao nesporazum; ono je pojmljivo. Ali pojave ne mogu biti ≫uzroci≪!

?  Fridrih Ni?e, Protiv kauzaliteta (Volja za mo?, 545)

Zapa?anje da uzro?na povezanost nema u svim oblastima bi?a isti karakter uslovilo je razlikovanje vi?e tipova kauzaliteta ^[1] :

• Fizi?ki ili mehani?ki kauzalitet - kada uzrok izaziva u?inak dodirom, sudarom ili nekim drugim dejstvom ?iji se intenzitet mo?e izra?unavati ili meriti;
• Organski ili biolo?ki kauzalitet - obja?njava vezu uzroka i posledice u organskoj prirodi;
• Teleolo?ki kauzalitet - koji ne podrazumeva da uzrok mora vremenski prethoditi u?inku, ve? da krajnja svrha ima dejstvo na tok i prirodu događanja. Mnogi autori odri?u zasnovanost teleolo?kog kauzaliteta, naro?ito pristalice mehani?kog kauzaliteta;
• Psiholo?ki kauzalitet - koji utvrđuje vezu motiva i delanja u ljudskom pona?anju i omogu?ava obja?njenje , predviđanje i razumevanje individualnog ili kolektivnog pona?anja . ^[14]
• Teolo?ki ili voluntaristi?ki kauzalitet - koji smatra da su efekti nepredvidljivi ukoliko su uzroci dati u obliku neke slobodne volje . Neki nau?nici osporavaju ovaj tip kauzaliteta.

• D?ord? Berkli, Rasprava o principima ljudskog saznanja, Beograd 1977.
• Tu?i, đuzepe (1982). Istorija indijske filozofije . Beograd: NOLIT.  
• Filozofijski re?nik . Zagreb: Matica Hrvatska. 1984.  
• Branko Pavlovi?, Filozofski re?nik , Plato, Beograd, 1997.

• Kritika na Hjumovu teoriju kauzaliteta (Ahmad Ahmadi)