Parmenid

Parmenid iz Eleje ( gr? . Παρμεν?δη? ? ?λε?τη?, rođen oko 515. god. st. e., umro oko 450. st. e.) bio je rani gr?ki filozof , rodom iz Eleje , gr?kog grada na ju?noj obali Italije . On je bio pravi osniva? tzv. elejske ?kole , premda se njenim utemeljiteljem ponekada progla?ava i Ksenofan . Elejskoj su ?koli jo? pripadali Zenon iz Eleje i Melis sa Samosa . Na Parmenidovu filozofsku misao najvi?e su uticali Anaksimen , Anaksimandar i Pitagora .

Poema o prirodi

Parmenid je jedan od najzna?ajnijih presokratskih filozofa . Od njegovog jedinog dela, koje je bilo napisano u heksametrima i koje je po konvenciji nazvano O prirodi (Περ? φ?σεω?), sa?uvani su relativno op?irni fragmenti (oko 150 stihova), pre svega zahvaljuju?i doksografu Simplikiju . Prema nekim anti?kim izvorima, celo se delo sastojalo od 3.000 heksametara. To je delo bilo podeljeno na tri osnovna dela:

Proemij , koji je predstavljao uvod u delo,
Deo poznat kao "Put istine" (?λ?θεια),
Deo poznat kao "Put mnenja" (δ?ξα).

Delo opisuje kako autor putuje "iznad utabanih staza smrtnika" kako bi od neimenovane boginje (za koju se pretpostavlja da bi mogla biti Persefona ) ?uo otkrovenje o istinskoj prirodi sveta. "Put istine", od koga je sa?uvano oko 90 odsto izvornog teksta, te "Put mnenja", od koga je ve?ina izgubljena, zatim se predstavljaju kao otkrovenje koje boginja kazuje autoru. "Put istine" daje Parmenidovu teoriju bi?a ( ontologiju ), dok je "Put mnenja" verovatno obrađivao pitagorejsku kosmologiju .

Teorija bi?a

Prema Parmenidu, bitak ili Jedno jeste , a nastajanje ili promena je puki privid. Naime, ako ne?to nastaje, ono mora nastati ili iz bitka ili iz nebitka . Ako nastaje iz bitka, onda ono ve? jeste, i u tom slu?aju ne nastaje. Ako pak nastaje iz nebitka, onda to ne?to jeste ni?ta, jer iz ni?ega mo?e postati samo ni?ta. Stoga je to nastajanje samo privid: bitak, pa i svako pojedina?no bi?e , naprosto jeste , i ono je Jedno, jer i mno?tvo je samo privid. Time Parmenid uvodi va?no razlikovanje između uma i ?ula , istine i pojavnosti. Jo? je Tales spoznao to razlikovanje u određenoj meri, s obzirom da je njegova tvrdnja da je prapo?elo svega voda te?ko opa?ljiva ?ulima: za shvatanje te postavke mora se upotrebiti um koji ide preko pojava. I Heraklitova glavna tvrdnja znatno nadilazi obi?no mnenje ljudi i predstavlja istinu uma, a on i eksplicira tu razliku stavljaju?i svoj Logos nasuprot zdravorazumskom razmi?ljanju. Ipak, Parmenid je prvi koji je izri?ito naglasio razliku između uma i ?ula, umne istine i ?ulne opa?ajne pojavnosti. Ta ?e razlika postati temeljnom postavkom idelisti?ke filozofije , ali sam Parmenid bio je, ne idealista, ve? izraziti predstavnik monisti?kog materijalizma . Iz njegove izjave: "Isto je misliti i biti" (fr. 5) ne proisti?e da je Parmenid Jedno shvatio kao samu misao, ve? da se do bitka, do istine o Jednom, sti?e samo mi?ljenjem.

Prema tome, Parmenid tvrdi da "ono jeste", odnosno da "ono" (τ? ??ν ili τ? ?ν), bitak ili stvarnost, kakve god da je prirode, postoji i mora postojati. O bitku mo?e da se govori i on mo?e biti predmet misli. A ono o ?emu mo?emo misliti i govoriti mo?e i da bude, "jer isto bi?e mo?e da se misli i da postoji". A ako ono mo?e da bude, ono nu?no i jeste . Naime, ako bi moglo da bude a ipak nije, onda ono nije ni?ta, a ni?ta ne mo?e biti ni predmet mi?ljenja ni predmet govorenja, jer govoriti o ni?emu zna?i ne govoriti , kao ?to i misliti o ni?emu zna?i ne misliti . Osim toga, ako bi ono tek moglo da bude , onda ono nikada ne bi nastalo, jer bi moralo da nastane iz ni?ega, a iz ni?ega nastaje ni?ta, a ne ne?to. Stoga, "ono", bitak, stvarnost, bi?e ? nije bilo prvo mogu?e, a zatim nastalo ? nego je uvek postojalo i vremenski je neograni?eno, odnosno ne mo?e propasti, tj. ono jeste . To va?i i za sva pojedina?na bi?a: bi?e ne mo?e nastati ni iz ne?ega (bitka) jer onda ono ve? jeste, a ne mo?e nastati ni iz ni?ega (nebitka) jer iz ni?ega nastaje samo ni?ta.

"Bitak je", ka?e Parmenid, "nestvoren i neprolazan, potpun i jednorodan, nepokretan i ne bez dovr?enja" (fr. 8, 1?5). Bitak je potpun jer mu se ni?ta ne mo?e dodati niti se od njega mo?e oduzeti: ako bi bitak bio deljiv, onda bi se mogao deliti ne?im ?to je izvan njega, a osim bitka nema ni?ega drugoga. Njemu se ni?ta ne mo?e ni dodati, jer bi to ?to bi mu se dodalo i samo bilo bitak. Sli?no tome, bitak je nepokretan i neprekidan, jer su kretanje i promena samo privid. Bitak ili Jedno je kona?an, pa je prema tome on materijalan . Bitak ne mo?e da bude neodređen i prostorno neograni?an ( ?πειρον ), ne mo?e da se menja i ne mo?e da se rasprostire u prostoru: on mora biti ograni?en, određen i potpun. Bitak je, dakle, prostorno određen, ?tavi?e on je jednako stvaran u svim pravcima i stoga je sferi?nog oblika ? "od sredine jednak svuda: jer on ne sme biti niti ovde ne?to ve?i niti tamo ne?to manji" (fr. 8, 43).

Zameci idealizma

Premda je Parmenid bio zastupnik materijalizma, u njegovoj filozofiji nalaze se i zameci idelisti?ke filozofije. Budu?i da je bitak smatrao nepromenljivim i materijalnim, on je zapravo tvrdio da je materija nepropadljiva. Empedokle i Demokrit su usvojili ovo stanovi?te i koristili ga u svojoj atomisti?koj teoriji . Ali dok je Parmenid poricao kretanje i privid (?to je konsekventno sledilo iz njegove teorije bitka), Demokrit je prihvatio ?injenicu promene i tuma?io je kao posledicu skupljanja i razdvajanja nepropadljivih ?estica materije . S druge strane, Platon je usvojio Parmenidovu tezu o nepromeljivosti bitka, koji je izjedna?io sa postoje?om trajnom i objektivnom idejom. Pored toga, Platon je u zna?ajnoj meri upotrebio Parmenidovu distinkciju između sveta umnosti i sveta pojavnosti. Tako se Parmenid, premda materijalista, mo?e nazvati i ocem idealizma u anti?koj filozofiji .

Heraklit je u svojoj ontologiji naglasak stavio na ve?nu promenu, na neprekidno kretanje. Premda je tvrdio da postoji Jedno ? Vatra , on je smatrao da su promena, nastajanje i napetost (sukob, rat) od su?tinskog zna?aja za postojanje Jednog. S druge strane, Parmenid nagla?ava postojanje bi?a, Jednog, ?ak i po cenu poricanja nastajanja i progla?avanja svake promene i kretanja za puki privid.

Platonova sinteza

Platon je poku?ao da ostvari sintezu ove dve te?nje ? da se, s jedne strane, istanke nastajanje i da se, s druge strane, istakne postojanje. On usvaja distinkciju između umne istine i ?ulne pojavnosti: predmeti ?ulnog opa?anja nisu predmeti istinskog saznanja, jer ne poseduju istinsku postojanost, jer su podlo?ni stalnoj heraklitovskoj promeni. Istinski se mo?e saznati samo ono ?to je postojano, ?to ve?no jeste , ali to nisu materijalni oblici, ve? naprotiv idealni, nenastali i nepropadaju?i oblici, uređeni u hijerarhiju tako da se na njihovom vrhu nalazi ideja dobra.

Aristotelova sinteza

Tu je sintezu dalje razradio Aristotel . Za njega je bitak ? u smislu krajnje i nematerijalne stvarnosti ? nepromenljiva i postojana misao, ν?ησι? νο?σεω?, " misao misli ". Aristotel prihvata Heraklitovo mi?ljenje da je pojedina?no materijalno bi?e podlo?no promeni, pa odbacuje Parmenidovo stanovi?te o nenastajanju bi?a. Ali Aristotel razja?njava relativnu postojanost pojedina?nih predmeta bolje od Heraklita, tako ?to Platonove ideje ?ini konretnim, formalnim na?elima prisutnim u predmetima ovoga sveta. Aristotel razre?ava i Parmenidovu dilemu o nastanku iz bitka ili nebitka tako ?to uvodi pojam potencijalnosti (δ?ναμι?). Naime, mo?e se re?i da ne?to jeste A ali je potencijalno B: ne?to jeste A, ali ide ka tome da bude B, i to s obzirom na svoju potencijalnost. Stoga ne?to ne nastaje ni iz nebitka niti iz bitka shva?enog kao aktualna datost, nego iz bitka shva?enog kao potencijalnost (potentia) .