| Michel Foucault
|
|---|
|
|
 |
| Rođenje
| (
1926-10-15
)
15. 10. 1926.
 Poitiers
,
Francuska
|
|---|
| Smrt
| 25. 6.
1984
. (dob: 57)
Pariz
,
Francuska
|
|---|
|
| ?kola/Tradicija
| strukturalizam
,
poststrukturalizam
,
kontinentalna filozofija
|
|---|
| Glavni interesi
| istorija ideja
,
etika
,
seksualnost
,
epistemologija
|
|---|
|
|
|
- ?kola Annales
,
Nietzsche
,
Althusser
,
Kant
,
Canguilhem
,
Heidegger
,
Bataille
,
Blanchot
,
Kierkegaard
,
Sartre
,
Bachelar
,
Hyppolite
,
Dumezil
,
Hegel
,
Borges
,
Artaud
|
- Agamben
,
Said
,
Bourdieu
,
Hacking
,
Butler
,
Kittler
,
Davidson
,
Deleuze
,
Dreyfus
,
Rabinow
,
Ranciere
,
Sluga
,
Rose
,
Chatterjee
,
Negri
,
Hardt
,
Guattari
.
|
Mi?el Fuko
(
fr.
Michel Foucault
;
15. oktobar
1926
?
25. jun
1984
) francuski je
filozof
. Dr?ao je katedru na
College de France
koju je nazvao ?Istorija sistema mi?ljenja“. Njegova dela su imala ogroman uticaj na humanisti?ke i
dru?tvene nauke
druge polovine
20. veka
. Njegov rad se odnosi na oblasti filozofije istorije, kulturnih studija,
sociologije
,
obrazovanja
, teorije
knji?evnosti
, filozofije
nauke
kao i na mnoge druge.
Fuko je poznat po svojim kritikama dru?tvenih ustanova svih vrsta, ponajvi?e
psihijatrije
,
medicine
i kaznenog sistema, kao i po svojim idejama istorije
seksualnosti
. Njegove op?te teorije koje se ti?u
mo?i
kao i odnosa znanja i mo?i, kao i ideje o
govoru
u odnosu na istoriju zapadne misli su ?iroko primenjivane i raspravljane.
Komentatori i kriti?ari savremenici ?esto su opisivali Fukoov rad kao postmodernisti?ki ili post-strukturalisti?ki. U toku ?ezdesetih, ?esto je dovođen u vezu sa strukturalizmom. Iako je u po?etku prihvatao ovaj opis, Fuko je kasnije isticao svoju udaljenost od strukturalisti?kog pristupa, isti?u?i da, za razliku od strukturalista, on nije usvojio formalisti?ki pristup umetnosti. Nije prihvatao ?ak ni svrstavanje u
postmodernizam
, govore?i da bi radije raspravljao o definiciji ?modernosti“.
Fuko je rođen
1926
, u
Poatjeu
, u
Francuskoj
, kao Pol Mi?el Fuko, u poznatoj provincijskoj porodici. Otac mu je bio poznat hirurg. Kasnije iz nepoznatih razloga izbacuje Pol iz svog imena. Pohađa jezuitski univerzitet ?Sveti Stanislav”.
Nakon rata Fuko se uklju?uje u presti?nu ?Ecole Normale Superieure” iz
Ulma
, koja tradicionalno uvodi na ?iroka vrata u akademsku karijeru u Francuskoj.
Fukoov ?ivot u ?Ecole Normale Superieure” je bio te?ak ? patio je od akutne depresije, ?ak je poku?avao samoubistvo. Pose?ivao je psihijatra. Mo?da je ovo jedan od uzro?nika njegovog kasnijeg bavljenja psihologijom. ?ak uz filozofsku diplomu dobija i diplomu iz oblasti psihologije, koja je u to vreme bila novitet kao zanimanje u Francuskoj.
Fuko pristupa francuskoj komunisti?koj partiji od
1950
. do
1953
. Sa partijom ga upoznaje
Luj Altiser
, koji mu je u to vreme mentor. Napu?ta partiju zabrinut Staljinovim postupcima u
SSSR-u
. U njenom radu nikada nije aktivno u?estvovao.
Posle kratkog perioda predavanja u ?Ecole Normale Superieure”, prima se polo?aja na Univerzitetu u
Lilu
u gdje od
1953
. do
1954
. predaje psihologiju. Godine
1954
. objavljuje prvu knjigu
Mentalne bolesti i li?nost
, koje se kasnije odri?e. Ubrzo postaje jasno da Fuko nije zainteresovan za karijeru profesora, tako da se seli iz Francuske na jedan dug period. Godine
1954
. je delegat za kulturu pri Univerzitetu u Upsali u ?vedskoj. Godine
1958
. napu?ta Upsalu da bi na kratko zauzeo poziciju u Var?avi i Univerzitetu u Hamburgu.
Vra?a se u Francusku
1960
. godine kako bi zavr?io doktorat i po?eo sa radom na katedri za filozofiju na Univerzitetu ?Klemon ? Fernan”. Tamo upoznaje Danijela Deferta, sa kojim ?ivi u vezi do kraja ?ivota. Godine
1961
. doktorira prila?u?i dve teze kako je to uobi?ajeno u Francuskoj: glavna teza nazvana
Folie et deraison: Istorija ludila klasi?nog doba
i sekundarnu tezu koja je uklju?ivala prevod i komentar Kantove antropologije sa pragmati?ke ta?ke gledi?ta.
Folie et deraison
(Istorija ludila) veoma je dobro prihva?ena. Godine
1963
. objavljuje
Rođenje klinike
, te reizdanje dela iz
1954
. (sad nazvano
Mentalne bolesti i psihologija
) kojih se kasnije po drugi put odri?e.
Nakon ?to je Defert poslat u
Tunis
u vojnu slu?bu, Fuko se premje?ta na Univerzitet u
Tunisu
1965
. Godine
1966
. godine objavljuje
Rije?i i stvari
, delo koje sti?e ogromnu popularnost uprkos te?ini. Ovo se odigrava u jeku interesa za strukturalizam pa Fuko biva svrstan sa poslednjim talasom mislilaca kakvi su
Klod Levi Stros
pa i
?an-Pol Sartr
. U jesen
1968
. vra?a se u Francusku, gdje objavljuje
L'archeologie du savoir
(Arheologija poznanja) kao odgovor kriti?arima ?
1969
.
Nakon
1968
, francuska vlada pravi eksperimentalni univerzitet u Venci. Fuko postaje prvi dekan filozofske katedre u decembru te godine, postavljaju?i ve?inom mlade levi?arske akademike, a radikalizam jednog od njih (D?udit Miler) dovodi do povla?enja akreditacije katedri. Fuko takođe u?estvuje u studentskim protestima i tu?ama studenata sa policijom.
Godine
1970
. biva izabran u najpresti?nije francusko akademsko telo Univerziteta Francuske kao profesor na Istoriji sistema mi?ljenja. Politi?ki je sada vi?e anga?ovan. Poma?e da se osnuje
Zatvorska informaciona grupa
, kao na?in da se ?uje glas zatvorenika. Delo
Nadzirati i ka?njavati
rezultat je takvih interesovanja.
Sedamdesetih godina politi?ki aktivizam u francuskoj opada, a ve?ina Maoista (među kojima je bio i Defert) okre?u se suprotnoj ideologiji, postaju?i takozvanim Novim filozofima, ?esto citirau?i Fukoa kao najve?i uticaj na njih. U ovom periodu Fuko po?inje pisati
Istoriju seksualnosti
, koju nikad ne zavr?ava.
Po?inje da provodi dosta vremena u
SAD
, budu?i univerzitetski anga?ovan na
Berkliju
, dok u San Francisku aktivno u?estvuje u homoseksualnoj kulturi. Na taj na?in, najvjerovatnije, oboleva od HIV-a, prije nego ?to bolest dobija svoj zvani?ni opis. Umire od bolesti vezane sa HIV-om u Parizu
1984
. godine.