Ovaj ?lanak ili jedan njegov dio nije preveden ili je samo djelimi?no preveden. Ako smatrate da ste sposobni prevesti ga, pogledajte kako uređivati ?lanak, kliknite na link uredi i prevedite ga vode?i ra?una o standardima Wikipedije i srpskohrvatskog jezika.

Etika ili moralna filozofija je grana filozofije koji obuhvata sistematizaciju, odbranu i preporu?ivanje koncepata ispravnog i pogre?nog pona?anja . ^[1] Termin etika je izveden iz anti?kih gr?kih re?i ?θικ?? ( ethikos ) i ?θο? ( ethos ) sa zna?enjem navika , obi?aj. Etika zajedno sa estetikom spada u zajedni?ku oblast filozofije koja se naziva aksiologija ili teorija vrednosti . ^[2] Ona se bavi izu?avanjem morala i pojmovima dobrog i ispravnog . Svaka eti?ka teorija sadr?i bar dve komponente ? teorije: onu koja određuje ?ta je dobro ili vredno i ona koja određuje ?ta je ispravno . Eti?ka dilema je situacija do koje dolazi kada se ?ini da su dve ili vi?e moralnih vrednosti jednako validne, a kontradiktorne, a od pojedinca se zahteva da napravi najbolji mogu?i izbor. ^[3]

U etici se ispituju ciljevi i smisao moralnih htenja, temeljni kriterijumi za vrednovanje moralnih dela kao i uop?te zasnovanost i izvor morala. U pogledu izvora moralnog i njegovog osnovnog usmerenja etika mo?e zastupati heteromno (izvor morala izvan ?oveka) ili autonomno (izvor morala u samom ?oveku) stanovi?te, ono mo?e biti usmereno aprioristi?ki ili empiristi?ki , intelektualisti?ki ili aksiolo?ki , naturalisti?ki ili voluntaristi?ki. U pogledu svrhe i cilja moralnog htenja i delovanja unutar razli?itih eti?kih koncepcija takozvanih etika dobara mo?e se zastupati eudaimonizam , hedonizam , perfekcionizam itd., a s obzirom na predmet svojih preokupacija mo?e biti orijentisana individualisti?ki ( egoizam , altruizam i sl.) ili imati kao predmet svojih ispitivanja socijalno-moralne probleme.

Etika nastoji da re?i pitanja ljudske moralnosti putem definisanja koncepata kao ?to su dobro i zlo , pravo i pogre?no , vrlina i porok , pravda i zlo?in . Moralna filozofija, kao oblast intelektualnog istra?ivanja, odnosi se i na oblasti moralne psihologije , deskriptivne etike i teorije vrednosti .

Tri glavne oblasti izu?avanja u okviru etike u dana?nje vreme su: ^[1]

1. Metaetika , bavi se teoretskim zna?enjem i referenciranjem moralnih stavova, i kako se mo?e odrediti njihova istinitosna vrednost (ako postoji)
2. Normativna etika , bavi se prakti?nim sredstvima za određivanje moralnog pravca delovanja
3. Primenjena etika , bavi se time ?ta je osoba du?na (ili dozvoljena) da uradi u specifi?noj situaciji ili određenom domenu delovanja ^[1]

Za dobro , eti?ka teorija mo?e uzeti bilo koju vrednost (ili vi?e vrednosti) za koju se zala?e (npr. ljubav, mir u svetu, slobodna neutralna enciklopedija dostupna svima), a razloge za izbor određenih vrednosti skoro uvek argumentuje na neki na?in.

Prihvatanje neke ili nekih određenih vrednosti za ?dobre“ jo? ne obezbeđuje jednozna?no suđenje pri izboru ispravnih postupaka. Jedna eti?ka teorija mo?e za dobro proglasiti npr. li?nu slobodu, a da i dalje nije u svim situacijama jasno kako treba postupati. Zato je potreban drugi deo eti?kih teorija - koji određuje ispravno .

Zamislimo sad situaciju u kojoj bi se neka politi?ka grupacija zalagala za smanjenje stepena slobode. Postavlja se pitanje, da li, u skladu sa po?tovanjem li?ne slobode treba toj grupaciju dopustiti da nesmetano dela ?to mo?e dovesti do njenog izbora na vlast ?to bi dovelo zapravo do suzbijanja li?nih sloboda, ili u skladu sa unapređivanjem li?ne slobode treba zabraniti rad takve grupacije zbog nepo?eljnih posledica koje u protivnom mogu iskrsnuti, iako zabranom rada te grupacije kr?imo pravo njenih ?lanova na slobodno izra?avanje, kao oblik li?ne slobode. Ovde stupa na scenu određenje ispravnog koje se odgovara na pitanje kako pojedinac ili grupa treba da postupe kada reaguju na dobro tj. vredno .

Pribli?no gledano, jedna teorija ispravnog se mo?e svrstati u neku (a mo?da i vi?e) od slede?ih grupa:

• Deontolo?ke teorije su one koje grade svoje sudove prema postupcima nevezano od posledica koje postupak izaziva. Po njima, najbitnije je po?tovanje vrednosti . Na primer, ako za dobro uzmemo neprikosnovenost ljudskog ?ivota onda bi sud nekoga ko sledi određenu deontolo?ku teoriju mogao da bude: ?Nije ispravno ubiti jednog ?oveka da bi se spasilo hiljadu drugih jer ni pod kojim okolnostima nije ispravno ubiti ?oveka."
• Konsekvencijalisti?ke teorije ocenjuju ispravnost konkretnog postupka prema posledicama koje bi taj postupak izazvao u datim okolnostima (bez obzira na ispravnost tog postupka izvađenog iz konteksta). Po njima je najbitnije unapređivanje vrednosti . Na primer ako za dobro uzmemo blagostanje ljudi onda bi sud nekoga ko sledi određenu konsekvencijalisti?ku teoriju mogao da bude: ?Ispravno je godinama staviti na muke hiljade ljudi ako je verovatno da ?e to dovesti do blagostanja milijardi drugih ljudi."
• Teorije vrline poti?u iz anti?kog perioda i to prvenstveno od Platona i Aristotela . One procenjuju ispravnost postupka u odnosu na samog delatnika.
• Teorije prava su zastupljene u modernom pravu, na primer ?Svako dete ima pravo na obrazovanje." U ovakvim teorijama nastaju razni problemi, između ostalih da li postoji hijerarhija prava, da li neko ima du?nost i/ili pravo da ?titi tuđa prava, da li i koja prava se smeju uskratiti onome ko kr?i tuđa prava itd.

Ra?vort Kider navodi da ?standardna definicija etike tipi?no obuhvata takve fraze kao ?to je 'nauka o idealnom ljudskom karakteru' ili 'nauka o moralnoj obavezi'”. ^[4] Ri?ard Vilijam Pol i Linda Elder defini?u etiku kao ?skup pojmova i principa kojima se rukovodimo u određivanju koje pona?anje poma?e ili ?teti raznim stvorenjima”. ^[5] Kembrid??ki re?nik filozofije navodi da se re? etika ?obi?no upotrebno zamenjiva sa ' moralno??u ' ... i ponekad se koristi u u?em smislu za ozna?avanje moralnih principa određene tradicije, grupe ili pojedinca.” ^[6] Pol i Elder navode da ve?ina ljudi ne pravi razliku između etike i pona?anja u skladu sa dru?tvenim konvencijama, religioznim verovanjima i zakonom i ne tretira etiku kao samostalni koncept. ^[5]

Re? etika se odnosi na nekoliko stvari. ^[7] Mo?e se odnositi na filozofsku etiku ili moralnu filozofiju - projekat koji poku?ava da koristi razlog da odgovori na razli?ite vrste eti?kih pitanja. Kao ?to je engleski filozof Bernard Vilijams pisao, poku?avaju?i da objasni moralnu filozofiju: ?Ono ?to istra?ivanje ?ini filozofskim je reflektivna generalnost i stil argumentacije koji tvrdi da je racionalno uverljivo.” ^[8] Vilijams opisuje kontent ove oblasti istra?ivanja kao adresiranje veoma ?irokog pitanja, ?kako osoba treba da ?ivi”. ^[9] Etika se takođe mo?e odnositi na zajedni?ku ljudsku sposobnost da razmi?ljaju o eti?kim problemima koji nisu posebni za filozofiju. Kao bioeti?ar Lari ?er?il je pisao: ?Etika, shva?ena kao sposobnost kriti?kog razmi?ljanja o moralnim vrednostima i usmeravanje na?ih akcija u smislu takvih vrednosti, predstavlja generi?ki ljudski kapacitet.” ^[10] Etika se takođe mo?e koristiti za opisivanje sopstvenih idiosinkratskih principa ili navika. ^[11] Na primer: ?D?o ima ?udnu etiku.”"

Re? etika je izvedena iz drevne gr?ke re?i, ethikos , koja zna?i ?vezano za ne?iji karakter”. Drevni gr?ki pridev ethikos je i sam izveden iz jedne druge gr?ke re?i, imenice ethos sa zna?enjem ?karakter, dispozicija”. ^[12]

Glavni ?lanak: Metaetika

Metaetika postavlja pitanje kako mi razumemo, o kome znamo, i na ?ta mislimo kada govorimo o tome ?ta je ispravno i ?ta nije u redu. ^[13] Eti?ko pitanje kojim se određuje neka konkretna prakti?na situacija - kao ?to je, ?Da li da pojedem ovaj deo ?okoladne torte?” ? ne mo?e da bude metaeti?ko pitanje. Metaeti?ko pitanje je apstraktno i odnosi se na ?irok opseg specifi?nih prakti?nih pitanja. Na primer, ?Da li je ikada mogu?e imati sigurno znanje o tome ?ta je ispravno i pogre?no?” je primer metaeti?kog pitanja.

Metaetika je uvek pratila filozofsku etiku. Na primer, Aristotel podrazumeva da je u etici mogu?e manje precizno znanje nego u drugim sferama istra?ivanja, i smatra eti?ko znanje zavisnim od navike i akulturacije na na?in koji ga ?ini razli?itim od drugih vrsta znanja. Metaetika je isto tako va?na u D?. E. Murovom delu Principi etike iz 1903. U njemu je on prvi pisao o onome ?to je nazivao naturalisti?kom zabludom . Mur je odbacio naturalizam u etici, u svom radu Argument otvorenog pitanja . Ovo je navelo mislioce da ponovo razmotre pitanja drugog reda o etici. Pre toga je ?kotski filozof Dejvid Hjum predstavio sli?an pogled na razliku između ?injenica i vrednosti .

Studije o tome kako znamo u etici se dele na kognitivizam i nekognitivizam ; to je sli?no kontrastu između deskriptivista i nedeskriptivista. Nekognitivizam je tvrdnja da kada smatramo da je ne?to ispravno ili pogre?no, to nije ni ni ta?no ni la?no. Mi mo?emo, na primer, samo izraziti svoja emocionalna ose?anja o ovim stvarima. ^[14] Kognitivizam se tada mo?e videti kao tvrdnja da kada govorimo o ispravnom i pogre?nom, pri?amo o ?injenicama.

Ontologija etike se odnosi na stvari ili svojstva koja nose vrednost , tj. vrste stvari ili stvari koje se odnose na eti?ke predloge. Nedeskriptivisti i nekognitivisti veruju da etici nije potrebna specifi?na ontologija. To je poznato kao antirealisti?ko stajali?te. Realisti, s druge strane, moraju da objasne kakve vrste entiteta, svojstva ili stanja su relevantne za etiku, kako da imaju vrednost, i za?to vode i motivi?u na?e postupke. ^[15]

Glavni ?lanak: Normativna etika

Normativna etika je studija eti?kih akcija. To je grana etike koja istra?uje skup pitanja koja se javljaju kada se razmatra kako treba postupiti, moralno govore?i. Normativna etika se razlikuje od metaetike , jer normativna etika ispituje standarde za ispravnost i pogre?nost akcija, dok metaetika prou?ava zna?enje moralnog jezika i metafiziku moralnih ?injenica. ^[13] Normativna etika se takođe razlikuje od deskriptivne etike , jer je poslednja empirijsko istra?ivanje ljudskih moralnih uverenja. Drugim re?ima, deskriptivna etika se se bavila određivanjem toga kolika proporcija ljudi veruje da je ubistvo uvek pogre?no, dok je normativna etika vezana za to da korektno da se dr?i takvo uverenja. Prema tome, normativna etika se ponekad naziva i propisivnom, pre nego opisnom. Međutim, u određenim verzijama metaeti?kog gledi?ta zvanim moralni realizam , moralne ?injenice su istovremeno opisne i preskriptivne. ^[16]

Tradicionalno, normativna etika (takođe poznata kao moralna teorija) bila je prou?avanje onoga ?to ?ini radnje ispravnim i pogre?nim. Ove teorije nude sveobuhvatni moralni princip koji se mo?e slediti u re?avanju te?kih moralnih odluka.

Na po?etku 20. veka, moralne teorije postale su slo?enije, i vi?e se nisu bavile isklju?ivo ispravno??u i nepravdom, ve? su bile zainteresovane za razli?ite vrste moralnih statusa. Tokom sredine veka, studija normativne etike je bila u opadanju, dok je metaetika pridobila prominentnost. Ovaj fokus na metaetici delom je prouzrokovan intenzivnim lingvisti?kim fokusom u analiti?koj filozofiji i popularno??u logi?kog pozitivizma .

Godine 1971, D?on Rols je objavio rad Teorija pravde , koji je zapa?en po nastojanju za moralnim argumentima i izbegavanju metaetike.

Glavni ?lanak: Etika vrline

Etika vrline opisuje karakter moralnog agenta kao pokreta?ku sila za eti?ko pona?anje, i to se koristi za opisivanje etike Sokrata , Aristotela , i drugih ranih gr?kih filozofa. Sokrat (469?399. p. n. e.) je bio prvi gr?ki filozof koji je podstakao u?enjake i obi?ne građanina da svoju pa?nju usmere sa spoljnog sveta na stanje ?ove?anstva. U tom pogledu, znanje koje se odnosi na ljudski ?ivot postavljeno je najvi?e mesto, dok su sva druga znanja bila sekundarna. Samospoznaja je smatrana neophodnom za uspeh i inherentnim su?tinskim dobrom. Samosvesna osoba ?e u potpunosti delovati u okviru svojih sposobnosti do svog vrhunca, dok ?e se neupu?ena osoba spoticati i nailaziti na pote?ko?e. Prema Sokratu, osoba mora postati svesna svake ?injenice (i njenog konteksta) relevantnog za njegovo postojanje, ako ?eli da ostvari svoju samospoznaju. On je smatrao je da ?e ljudi prirodno ?initi ono ?to je dobro, ako znaju ?ta je ispravno. Zlo ili lo?e akcije su rezultati neznanja. Ako bi kriminalac zaista bio svestan intelektualnih i duhovnih posledica njegovih ili njenih postupaka, on ili ona ne bi niti po?inili, niti ?ak razmatrali o vr?enju tih akcija. Svaka osoba koja zna ?ta je istinski ispravno automatski ?e to u?initi, prema Sokratu. Mada je on poistovetio znanje sa vrlinom , on je sli?no tome izjedna?io vrlinu sa zadovoljstvom . Istinski mudar ?ovek ?e znati ?ta je ispravno, raditi ono ?to je dobro, i stoga ?e biti sre?an. ^{[17] :32?33}

Aristotel (384?323. p. n. e.) postavio je eti?ki sistem koji se mo?e nazvati ?vrlim”. Prema Aristotelovom gledi?tu, kada osoba postupa u skladu sa vrlinom, ta osoba ?e raditi dobro i biti zadovoljna. Nezadovoljstvo i frustracija su uzrokovani pogre?nim radom, ?to dovodi do neuspelih ciljeva i lo?eg ?ivota. Stoga je imperativ ljudi da postupaju u skladu sa vrlinom, ?to je jedino mogu?e ostvariti praksom vrlina da bi bili zadovoljni i potpuni. Sre?a se smatrala krajnjim ciljem. Sve druge stvari, poput građanskog ?ivota ili bogatstva , jedino bi postale vredne truda i korisne kada se primenjuju u praksi vrline. Praksa vrlina je najsigurniji put ka sre?i.

Aristotel je tvrdio da je du?a ?oveka imala tri prirode: telesnu (fizi?ku/metaboli?ku), ?ivotinjsku (emocionalnu/apetit) i racionalnu (mentalnu/konceptualnu). Fizi?ka priroda se mo?e zauzdati kroz ve?banje i negu; emocionalna priroda putem zadovoljavanja instinkta i nagona; i mentalna priroda ljudskim razlozima i razvijanjem potencijala. Racionalni razvoj je smatran najva?nijim, jer je esencijalan za filozofsku samosvest i jer je jedinstveno ljudski. Podsticana je umerenost , dok su ekstremi smatrani degradiranim i nemoralnim. Na primer, hrabrost je umerena vrlina između krajnosti kukavi?luka i nesmotrenosti . ?ovek ne bi trebalo samo da ?ivi, ve? da ?ivi dobro sa pona?anjem kojim upravlja vrlina. Ovo se smatra te?kim, po?to vrlina ozna?ava ?injenje prave stvari, na pravi na?in, u pravom trenutku, iz pravog razloga.

Individualisti?koj i relativisti?koj etici sofista suprotstavlja se Sokrat svojim optimisti?ki zasnovanim eti?kim racionalizmom . Po njemu je vrlina identi?na znanju, jer spoznaja dobra upu?uje ujedno na to da dobro postupamo, a spoznaja zla da ga se klonemo. Greh je, dakle, zabluda i niko ne gre?i svojevoljno. Platonovom idealisti?kom rigorizmu ? po kojem je među idejama, tim ve?nim uzorima svih pojava, najvi?a ideja, ?kruna carstva ideja”, ideja dobra ? suprotstavlja se Aristotel , koji vrlinu defini?e kao sredinu između dve krajnosti. Uz eti?ke vrline (koje imaju voljni karakter) on je u svojoj ?uvenoj ?Nikomahovoj etici” opisao i tzv. dijanoeti?ke (intelektualne) vrline.

U Plotina se vrhovni cilj ?ivota posti?e oslobađanjem od tela pomo?u askeze i ekstati?kog sjedinjavanja s bo?anstvom. Stoici smatraju da moralno ?iveti zna?i ??iveti u skladu s prirodom”, tj. umom, logosom. U svetu potpunog du?evnog mira, u apatiji koju ne mo?e pomutiti nikakvo spolja?nje dobro ili zlo, sadr?an je osnovni smisao ?ivota stoi?kog mudraca. Epikur i Epikurejci , nasuprot takvom idealu, smatraju da osnovni kriterij u opredeljivanju za određena dela mo?e biti u osnovi samo ugođaj i neugođaj. No izbegavaju?i zlo valja se kloniti i prolaznog dobra, koje ne osigurava trajnu sre?u.

Srednjovekovne hri??anske eti?ke koncepcije usmerene su u osnovi na preziranje telesnih ugođaja, na askezu , odricanje od u?itaka i ovozemaljskih dobara. Umesto mudrosti i odva?nosti osnovne eti?ke vrline postaju poniznost, poslu?nost, bogoboja?ljivost, a umesto autonomnosti gr?kog morala dolazi hri??anska heteronomnost. Ve?ina renesansnih mislilaca ustaje protiv tih srednjovekovnih shvatanja ? unutar kojih je moral postao sredstvom za ispunjavanje izvanljudskih i transmundanih svrha ? i tra?i da se etika, nezavisno od religioznih dogmi, zasnuje i razvija na ?prirodnom razumu”.

Kod Tomasa Hobsa se prvobitno stanje, stanje u kojem je ?ovek sebi?an, vuk samotnjak (homo homini lupus), mora u interesu svih prevladati, kako bi se osigurao mir ?iji ?uvar i jemac postaje dr?ava. U Spinozinoj ?Etici” (koja se eti?kom problematikom u u?em smislu bavi tek u poslednjim poglavljima) do?li su ponovo do izra?aja i neki stoi?ki principi. U najvi?oj, intuitivnoj spoznaji, u ?amor de intellectualis” (ljubavi prema intelektu), kad je prevladao afekte, ?ovek nalazi u sebi mir, sigurnost i eti?ku ravnote?u.

Krajem 17. i na po?etku 18. veka engleski filozofi morala kao ?to su ?aftsburi, Hju?ison, Smit i drugi, suprotstavljaju se Hobsovim shvatanjima i isti?u u prvi plan ili op?tu dobrobit, ?dobrobit vrste” (Anthony Ashley-Cooper, 7th Earl of Shaftesbury), ili savjest kao urođeni kriterij moralnosti (Hju?ison), ili simpatiju kao su?tinu morala (Smit). Nasuprot tome, B. de Mandevile tvrdi kako svaki moral ?kodi progresu kulture.

Dok francuski enciklopedisti i materijalisti istra?uju prvenstveno evolucionisti?ke i istorijske elemente morala, engleski i francuski socijalni utopisti smatraju da se etika zasniva na odnosima interesa koji mogu biti međusobno usklađeni samo potpunim preobra?ajem dru?tva na razumnim na?elima.

Imanuel Kant prvi put radikalno kritikuje svekoliku dotada?nju etiku dobara, i za njega kriterij moralne vrednosti i izvor morala mo?e biti samo ?ista volja, nezavisna od konkretnih empirijskih uslova i motivacija. Moralitet je za razliku od legaliteta (kojim se ozna?ava delovanje samo radi posljedica), eti?ko delovanje iz ?istog samocilja morala, zbog samog po?tovanja du?nosti. Eti?ki karakter vladanja pretpostavlja autonomiju volje jer jedino uz autonomnu slobodnu volju eti?ka obaveza (imperativ) mo?e imati bezuslovan (kategori?ki) karakter. Fihte, kao i Kant, pretpostavlja prakti?ni um teorijskom, a Hegelova filozofija morala izlo?ena je u njegovoj ?Filozofiji prava” u kojoj je dr?ava (tj. ustavotvorna monarhija ) realnost moralne ideje, a ova je u sebi uklju?ila, savladala i ukinula sve ranije stepene razvitka (apstraktno pravo, moralitet i moral).

Engleska utilitaristi?ka ?kola (npr. D?eremi Bentam ) smatra da je osnovni eti?ki imperativ ?najve?a sre?a najve?eg broja ljudi”. Po ?openhaueru je najvi?e eti?ko delovanje deliti bol s drugim, identifikovati se s njim, pa je zato samilost najvi?a eti?ka vrlina.

U okviru svog ?imoralizma” Fridrih Ni?e preokre?e ?rang svih vrednosti” i postavlja nove tablice koje zna?e poku?aj destrukcije svekolikog dotada?njeg morala, morala mirnih prose?nosti, samilosti, hri??anskog morala ?stada”. Među mnogobrojnim novijim, fenomeno?ki orijentisanim etikama najzanimljivija je, uz etiku Nikolaja Hartmana, etika Maksa ?elera, koja se suprotstavlja Kantovom formalizmu i rigorizmu i poku?ava razviti apriornu ?materijalno vrednosnu etiku”.

Kao negacija građanske etike, ?itave spekulativne eti?ke pozicije uop?te i osnovnih moralnih postulata koji su na njima izgrađeni, marksizam ukazuje na dru?tvenu i istorijsku uslovljenost moralnih normi, te?e?i istovremeno izgradnji novog humanisti?kog dru?tva, li?enog ograni?enosti klasi?nog građanskog morala. Marksizam stoga nije nikakva eti?ka koncepcija koja postoji uz druge eti?ke doktrine, ve? je zahtev za stvarno ukidanje ?itavog jednog sveta kao prve pretpostavke dezalijenacije (odotuđivanja) ?oveka.

• Filozofija
• Estetika
• Dobro
• Metaetika
• Aksiologija
• Metafizika i ontologija
• Gnoseologija
• Antropologija
• Logika i metodologija

	U Wikimedijinoj ostavi nalazi se ?lanak na temu: Ethics
	Na stranicama Wikicitata postoji zbirka osobnih ili citata o temi: Etika