Simfonija br. 5 (Betoven)

С Википеди?е, слободне енциклопеди?е

Simfonija u C molu
Br. 5
Ludvig van Betoven
Omot simfonije, sa posvetom princu J. F. M. Lobkovicu i grofu Rasumovskom
Klju? C mol
Opus 67
Forma Simfonija
Komponovao 1804.  ( 1804 ) ?1808
Posveta
  • J. F. M. Lobkovic
  • Andreas Razumovsky
Trajanje Oko 30?40 minuta
?inova ?etiri
Bodovanje Orkestar
Premijera
Datum 22. decembar 1808
Lokacija Pozori?te na reci Vin , Be?
Dirigent Ludvig van Betoven

Simfonija broj 5 , c - moll, opus 67, Ludviga van Betovena . [1] Ova simfonija je jedna od najpoznatijih. [1] Njen osnovni moto Eroike - ideal herojstva junaka pojedinca - prenosi na op?ti, ?ove?anski plan i evocira borbu i pobedu ?ove?anstva kao svetske celine. [2] Zato je Peta Betovenova simfonija postala ?Simfonija sudbine“.

Nastala je i premijerno izvedena u Be?u 1808. godine, zajedno sa ?estom , Pastoralnom . Ni za nju u Be?kim muzi?kim krugovima i među publikom toga vremena, nije bilo mnogo razumevanja. Zbog smelih idejnih i melodijskih re?enja. Muzi?ki pisac Pol Beker je sre?no okarakterisao ?etiri njena stava kao: I. Borba; II. Nada; III. O?ajanje; IV. Pobeda. Tek kasnije, u Devetoj Simfoniji , Betoven ?e ponovo obraditi muzi?ke ideje ove simfonije, samo u jo? ?irem i jo? sna?nijem (mada ne i dovr?enom) idejnom i zvu?nom kontekstu. U Petoj Simfoniji, postignuto je do tada i gotovo do danas, neprevaziđeno jedinstvo oblika i sadr?aja, zbog ?ega se ova Simfonija kod ?ire publike najvi?e i ceni. Ukupno, Simfonija traje 31 minut.

Forma i analiza [ уреди | уреди извор ]

Prvi stav je svuda poznati Allegro con brio . Po?etni motiv MI - MI - MI - DO, postao je prakti?no najcitiraniji muzi?ki motiv svuda u svetu, kada bi se o klasi?noj muzici poveo makar neki razgovor. Na ovom motivu, prakti?no se razvija ceo prvi stav, a zasnivaju i tri potonja. Tako sudbina kuca na vrata opisao je Betoven. Nastupa u ovom stavu i druga tema, jedna dolce-melodija, koja međutim ne predstavlja nikakav kontrast demonskoj snazi prve. Betoven u razvojnom delu vrlo sa?eto, sa ona ?etiri osnovna tona, razrađuje borbu i iznurenost op?te?ove?anskog junaka, a u reprizu uvodi jedan impresivni re?itativ oboe.

Drugi stav je Andante con moto i jednostavna tema stava, koja za osnovu ima po?etni motiv Simfonije, raspreda se u ?itav niz varijacija, u kojima trube razla?u prva tri tona u jedan sekundni pomak, na koji odgovaraju violine, a u violon?elima se kona?no obru?ava po?etni motiv sudbine. Nakon skalnih pasa?a guda?a, orkestar najavljuje trijumf poslednjeg stava, na ?ta fagoti i oboe daju smireni dijalog, potcrtani akordima guda?a. Prema kraju, ovaj dramati?no - ljupki tok dobija na ?irini i uzvi?enosti.

Tre?i i ?etvrti stav su povezani u jednu celinu i nose identi?nu oznaku: Allegro . Tre?em stavu te?ko da odgovara naziv skerco , jer deluje vrlo mra?no, avetinjski. Srodnost sa prvim stavom i ovde je upadljiva: posle zatamnjenog nastupa violon?ela, rogovi daju signal uzbune, u tempu po?etnog motiva Simfonije. Sredi?nji trio u fugiranju zapo?inju basovi, ali fantomska melodija u violon?elima ponovo unosi strepnju, a kada na akorde guda?a nastupi bubnjanje timpana , sledi burno nabujavanje kojim ulazimo u finalni stav. Nabujavanje se razlije u jedan sna?ni i jednostavni mar? koji slu?aoce osvaja na prepad. I tada se prvi put ogla?avaju tromboni. Prvi talas napada se razvio, ali biva odbijen i nakratko nastupa smirivanje, vra?anjem u idejne okvire tre?eg stava. Finalni mar? ponovo zapo?inje i vođen po?etnim sudbinskim motivom, prelazi u pobedonosni jur?, koji narasta u pravi finale: zanos kona?ne pobede. Ali, zavr?nica je podosta razvu?ena i u tom pogledu, ona je pravi izazov za dirigente. Potrebno je dosta kontrole i ma?tovitosti, da se ovaj zanos dr?i u ?to manje razvu?enom vremenskom okviru, za ?ta je potrebno sporije i raspevanije - nikako ?ustro - izvođenje svih prethodnih stavova. Zavr?nica predstavlja kona?ni trijumf ?ove?anstva i Veru u njegovu kona?nu pobedu.

Mediji [ уреди | уреди извор ]

Izvođa? Berlinski filharmoni?ari , dirigent Vilhelm Furtvengler 1937. godine
1. stav, Alegro kon brio (deo 1)
? (zaklju?ak)
2. stav, Andante kon moto (deo 1)
? (deo 2)
? (zaklju?ak)
3. stav, Alegro (deo 1)
? (zaklju?ak)
4. stav, Alegro (deo 1)
? (deo 2)
? Presto (zaklju?ak)
Имате потешко?е при редпродукци?и ових записа?
Погледа?те ВП:Помо? око снимака .

Istorija [ уреди | уреди извор ]

Razvoj [ уреди | уреди извор ]

Betoven 1804, godine kada je zapo?eo rad na Petoj simfoniji; detalj portreta V. J. Mahlera

Peta simfonija je imala dug proces razvoja, jer je Betoven razradio muzi?ke ideje za delo. Prve ?skice” (grubi nacrti melodija i drugih muzi?kih ideja) datiraju iz 1804. godine nakon zavr?etka Tre?e simfonije . [3] Betoven je vi?e puta prekidao svoj rad na Petoj simfoniji da bi pripremio druge kompozicije, uklju?uju?i prvu verziju Fidelija , klavirsku sonatu Apasionata , tri guda?ka kvarteta Razumovskog , Koncert za violinu , ?etvrti klavirski koncert , ?etvrtu simfoniju i Misu u C . Zavr?na priprema Pete simfonije, koja se odigrala 1807?1808, obavljena je uporedo sa ?estom simfonijom , koja je premijerno izvedena na istom koncertu.

Betoven je u to vreme bio u tridesetim godinama; njegov li?ni ?ivot je bio uznemiren sve ve?om gluvo?om. [4] U svetu uop?te, ovaj period obele?ili su Napoleonovi ratovi , politi?ka previranja u Austriji i okupacija Be?a od strane Napoleonovih trupa 1805. godine. Simfonija je napisana u njegovom konaku u ku?i Paskvalati u Be?u.

Premijera [ уреди | уреди извор ]

Peta simfonija je premijerno izvedena 22. decembra 1808. na ogromnom koncertu u Teatru na reci Vin u Be?u, koji se u potpunosti sastojao od Betovenovih premijera, a u re?iji samog Betovena na dirigentskom podijumu. [5] Koncert je trajao vi?e od ?etiri sata. Dve simfonije su se pojavile na programu obrnutim redosledom: prva je svirana ?esta, a u drugom poluvremenu Peta. [6]

Prijem i uticaj [ уреди | уреди извор ]

Na premijerno izvođenje, koje se odigralo u nepovoljnim uslovima, bilo je malo kritika. Orkestar nije dobro svirao ? sa samo jednom probom pre koncerta ? i u jednom trenutku, nakon gre?ke jednog od izvođa?a u Horskoj fantaziji, Betoven je morao da prekine muziku i po?ne ponovo. [7]

Kako ova divna kompozicija, u vrhuncu koji se sve vi?e penje, vodi slu?aoca imperativno napred u duhovni svet beskona?nog!... Nema sumnje da cela juri kao genijalna rapsodija pored mnogih ljudi, ali du?u svakog promi?ljenog slu?aoca sigurno uzburka, duboko i intimno, ose?anje koje nije ni?ta drugo do ta neizreciva glasna ?e?nja, i do poslednjeg akorda ? zaista, ?ak i u trenucima koji slede ? on ?e biti nemo?an da izađe iz tog ?udesnog duhovnog carstva gde ga tuga i radost grle u vidu zvuka ... [8]

Simfonija je ubrzo stekla status centralne stavke orkestarskog repertoara. Svirala se na inauguracionim koncertima Njujor?ke filharmonije 7. decembra 1842. i Nacionalnog simfonijskog orkestra [SAD] 2. novembra 1931. Prvi ju je snimio Orkestar Odeon pod vodstvom Fridriha Karka 1910. Prvi stav (u izvođenuj Filharmonijskog orkestra ) je predstavljen na Vojad?erovom zlatnom recordu , fonografskoj plo?i koja sadr?i ?irok uzorak slika, uobi?ajenih zvukova, jezika i muzike Zemlje, poslate u svemir na sondi Vojad?er 1977. [9] Revolucionarna u smislu svog tehni?kog i emotivnog uticaja, Peta simfonija je imala veliki uticaj na kompozitore i muzi?ke kriti?are [10] i inspirisala je rad kompozitora kao ?to su Brams , ?ajkovski (posebno njegova 4. simfonija ), [11] Brukner , Maler i Berlioz . [12]

Reference [ уреди | уреди извор ]

  1. ^ а б Schauffler, Robert Haven (1933). Beethoven: The Man Who Freed Music . Garden City, New York: Doubleday, Doran, & Company. стр. 211.  
  2. ^ ?London Symphony Orchestra, conducted by Josef Krips - The Victory Symphony (Symphony No.5 In C Major, Op.67)” . Discogs . 2015 . Приступ?ено 31. 8. 2015 .  
  3. ^ Hopkins, Antony (1977). The Nine Symphonies of Beethoven . Scolar Press. ISBN   1-85928-246-6 .  
  4. ^ ?Beethoven's deafness” . lvbeethoven.com . Приступ?ено 31. 8. 2015 .  
  5. ^ Kinderman, William (1995). Beethoven . Berkeley: University of California Press. стр.  122 . ISBN   0-520-08796-8 .  
  6. ^ Parsons, Anthony (1990). ?Symphonic birth-pangs of the trombone” . British Trombone Society . Приступ?ено 31. 8. 2015 .  
  7. ^ Robbins Landon, H. C. (1992). Beethoven: His Life, Work, and World . New York: Thames & Hudson. стр. 149.  
  8. ^ Published anonymously, "Beethovens Instrumental-Musik", de , nos. 245?247 (9, 10, and 11 December 1813): cols. 1953?1957, 1964?1967, and 1973?1975. Also published anonymously as part of Hoffmann's collection titled Fantasiestucke in Callots Manier , 4 vols. Bamberg, 1814. English edition, as Ernst Theodor Amadeus Hoffmann, Fantasy Pieces in Callot's Manner: Pages from the Diary of a Traveling Romantic , translated by Joseph M Hayse. Schenectady: Union College Press, 1996; ISBN 0-912756-28-4 .
  9. ^ ?Golden Record Music List” . NASA . Приступ?ено 26. 7. 2012 .  
  10. ^ Moss, Charles K. ?Ludwig van Beethoven: A Musical Titan” . Архивирано из оригинала 22. 12. 2007. г.   .
  11. ^ Freed, Richard . ?Symphony No. 5 in C minor, Op. 67” . Архивирано из оригинала 6. 9. 2005. г.  
  12. ^ Rushton, Julian . The Music of Berlioz . стр. 244.  

Literatura [ уреди | уреди извор ]

Spolja?nje veze [ уреди | уреди извор ]

Simfonija br. 5 na Vikimedijinoj ostavi .
Преузето из ? https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Simfonija_br._5_(Betoven)&oldid=27552568 ”