Континуитет, сукцеси?а и ожив?ава?е Римског царства воде?а ?е тема истори?е Европе и Средозем?а . Одражава тра?на с?е?а?а на мо? и престиж повезан са самим Римским царством .

Неколико полити?а тврдило ?е да има непосредан континуитет са Римским царством, користе?и име или вари?аци?у имена као иск?учиво или неиск?учиво сопствени самоопис. Ни?е изнена?у?у?е, како су ви?екови пролазили и долазило до више политичких ломова, иде?а о институционалном континуитету поста?ала ?е све дискутабилни?а. На?тра?ни?и и на?знача?ни?и потраживачи континуитета Римског царства били су, на истоку, Византи?а , а посли?е 1453. Османско царство , а на западу Свето римско царство од 800. до 1806. године.

Одво?ено од потражива?а континуитета, гледиште о сконча?у царства довело ?е до разних покуша?а да се оно оживи или присво?и ?егово нас?е?е. У одговара?у?им контекстима православне Руси?е од 16. ви?ека и савремене Итали?е изме?у 1870. и 1945, такви покуша?и су користили израз ? Тре?и Рим ” (?Први Рим” и ?Други Рим” су Рим у Итали?и и Константинопо? у Византи?и) да би указали на сво?е тврд?е о легитимно? сукцеси?и.

Историографи?а и номенклатура [ уреди | уреди извор ]

У западно? Европи, Леонардо Бруни ?е почетком 15. ви?ека ?е свргну?е Ромула Августула 476. увео као истори?ску прекретницу, ко?а означава пад Западног римског царства , а тиме и почетак сред?ег ви?ека, тврд?у ко?у ?е о?ачао Кристоф Келер кра?ем 17. ви?ека, а зацементирао Едвард Гибон кра?ем 18. ви?ека. То ?е, ме?утим, нешто више од историографске конвенци?е, пошто ?е царска иде?а наджив?ела Западно римско царство у ве?ем ди?елу западне Европе, и заиста ?е досп?ела на територи?е ко?е никада нису биле под римском влаш?у током класичне антике.

Иде?а Источног римског царства окончана 1453, ко?у ?е тако?е усво?ио Гибон, упитна ?е на сличан начин. Присво?ена титула цара Рим?ана () ко?у су користили османски султани, била ?е правдана правом осва?а?а , иако то уопште нису прихватиле тадаш?е хриш?анске државе Европе и био ?е само ?едан од неколико извора султанове легитимаци?е, чак и ме?у ?еговим хриш?анским поданицима. М?ера у ко?о? су османске царске претензи?е захти?евале додатну потврду од в?ерског ауторитета, добиле су од цариградског патри?арха Генади?а II и ?егових нас?едника. Недостатак признава?а тог континуитета у традиционално? западно? историографи?и може се посматрати као случа? политичког и/или пристрасног в?ерова?а.

Називи [ уреди | уреди извор ]

Држава ко?у модерна историографи?а назива ?Византи?ом”, за себе ?е користила назив Роме?ско (Римско) царство, Царство Роме?а (Рим?ана) или кра?е Роме?а, све до пада Константинопо?а 1453. године. Након успостав?а?а Светог римског царства 800, хриш?ани западне Европе нису били во?ни да прим?е?у?у ?римски” епитет на Источно царство и често су га називали ?Царство Грка” или ?Грчко царство”, иако су користили и назив Роме?а ( лат. Romania ) ? пото?и се користио и за Латинско царство из 13. ви?ека. Насупрот томе, муслимани Леванта и да?е на истоку обично су ?уде из Источног царства називали ?Рим?анима” ( Rum ), а западне Европ?ане, ук?учу?у?и и оне из Светог римског царства, ? Францима ” ( Farang ).

Назив Византион се односи на древни град на Босфору , садаш?и Истанбул , ко?и ?е Константин преименовао у Константинопо? 330. године. Након тога назив ни?е кориштен, изузев у ри?етким истори?ским или поетским контекстима, све док први пут ни?е добио сво?е ново значе?е 1557. ? када ?е ?емачки научник Хи?ероним Волф об?авио сво? Corpus Historiæ Byzantinæ , збирку истори?ских извора о Источном царству. Затим су од 1648. па нада?е, Филип Лабе и француски ?езуити об?ав?ивали De Byzantinæ historiæ scriptoribus од 24 тома, ^[1] а Шарл ду Канж ?е об?авио Historia Byzantina 1680. године. Ови подухвати су додатно учврстили употребу ознаке ?византи?ски” ме?у француским ауторима, ук?учу?у?и Монтеск?еа у 18. ви?еку. ^[2] Изван Француске у западном сви?ету, у општу употребу ?е ушао тек средином 19. ви?ека, након што су Бартолд Георг Нибур и ?егови сарадници об?авили Corpus Scriptorum Historiae Byzantinae од 50 томова. ^[3]

Слично, оно за шта историчари користе назив ?Каролиншко царство” и ?Свето римско царство” ? на француском и шпанском ?Свето римско германско царство” ( Saint Empire romain germanique, Sacro Imperio Romano Germanico ), било ?е Римско царство , Царство Рим?ана или ?едноставно Царство за сво?е поданике и владаре, са додатком ?Франачко” или ?Франака” у зависности од контекста. Борба за инвеституру 1157. довела ?е до праксе да се Царство, иако не и сам цар, назива?у ?светим” ( sacrum ). ^{[4] [5]} Референца на ?емачку ( Heiliges Romisches Reich Deutscher Nation, Sacrum Imperium Romanum Nationis Germanicæ ), ко?а се први пут ?ав?а кра?ем 15. ви?ека, никада се ни?е често користила у званичним царским документима, ^[6] па чак и тада био ?е погрешан назив ?ер ?урисдикци?а Царства у Итали?и ни?е у потпуности нестала. Друге колокви?алне ознаке у рано? модерно? ери ук?учивале су ??емачко царство” ( Deutsches Reich ) или ?Римско-?емачко царство” ( Romisch-Deutsches Reich ). ^[7]

Неколико децени?а при?е пропасти Светог римско царства, Волтер ?е 1773. изрекао чувену дос?етку да оно ?ни на ко?и начин ни?е било свето, ни римско, ни царство”. ^[8]

Царски легитимитет [ уреди | уреди извор ]

У првим децени?ама Римског царства, легитимитет у велико? м?ери ?е дефинисан институци?ама нас?е?еним од Римске републике, у почетку за?едно са обликом нас?едне сукцеси?е унутар династи?е ?ули?евци-Клауди?евци . Како су старе републичке институци?е постепено губиле на знача?у, многи касни?и цареви су сво? легитимитет извлачили из акламаци?е од стране во?ске, а током династи?е Антонина , усва?а?ем од стране ?ихових претходника . Само Римско царство ?е дуго било дефинисано истоименим главним градом, али ?е ова ?едначина постала замаг?ена након кризе 3. ви?ека, пошто ?е административно средиште прем?ештено у Медиоланум (Милано), а затим да?е поди?е?ен на различите локаци?е (нпр. Никомеди?а, Сирми?ум, Августа Треворум , Сердика ) при?е него што га ?е Константин Велики поново консолидовао у Византиону, ко?и ?е преименован и посве?ен у Константинопо? 330 ? док ?е Равена зами?енила Милано као западну политичку при?естоницу 402. године. У ме?увремену, Царство ?е христи?анизовано током 4. ви?ека, што ?е д?елимично редефинисало власт цара пошто ?е постао заштитник нове државне религи?е.

Дакле, царски идентитет, а самим тим и пита?е ко?а држава би с правом могла да тврди да ?е Римско царством, ни?е почивала на ?едном критери?уму, ве? на низу фактора: доминантно? територи?ално? мо?и и повезаним атрибутима мира и реда; власт над Римом и/или Константинопо?ем; заштити правде и хриш?анске в?ере (од паганства, ?ереси, а касни?е и ислама); као и, иако само повремено, разматра?а династичке сукцеси?е или етничког национализма .

Конфликтне тврд?е [ уреди | уреди извор ]

У очима сред?ов?ековних хриш?ана, Римско царство ?е било нед?е?иво и ?егов цар ?е имао донекле хегемонистички положа? чак и над хриш?анима ко?и нису жив?ели унутар формалних граница царства. Од пада Западног римског царства током касне антике, Византи?а (ко?а ?е представ?ала преостале провинци?е на истоку) било ?е признато од стране папе, разних нових хриш?анских кра?евина широм Европе, као и од саме себе, као легитимно Римско царство. То се проми?енило 797. када ?е цара Константина VI збацила, осли?епила и зами?енила ?егова ма?ка, царица Ирина , чи?а владавина на кра?у ни?е била прихва?ена на западу Европе, а као на?чеш?и разлог се наводи да ?е било жена. Ум?есто да призна Ирину, папа Лав III ?е 800. прогласио кра?а Франака, Карла Великог , за римског цара под концептом translatio imperii (пренос власти).

Иако су два царства на кра?у попустила и признале владаре као цареве, никада нису експлицитно признали ?едан другог као ?римског” цара, а Визнатинци су цара Светог римског царства ослов?авали са ?цар (или кра?) Франака”, а касни?е и као ?кра? ?емачке”, док западни извори византи?ског цара наводе као ?цара Грка” или ?цара Константинопо?а”. Током ви?екова након круниса?а Карла Великог, спор око царске титуле био ?е ?едно од на?спорни?их пита?а у политици Свето римско царство ? Византи?а и иако ?е због тога ри?етко долазило до во?них акци?а, спор ?е знача?но погоршао дипломатске односе изме?у два царства. Недостатак сукоба ?е в?ероватно углавном био пос?едица географске уда?ености изме?у два царства. Повремено су на царску титулу право полагали сус?еди Византи?е, попут Бугарске и Срби?е, што ?е често доводило до во?них сукоба.

Након што су католички крсташи током Четвртог похода 1204. моментално збацили Византи?у и зами?енили ?е Латинским царством, спор се наставио иако су оба цара сада сли?едила истог в?ерског поглавара по први пут од почетка спора. Иако су латински цареви признавали цареве Светог римског царства као легитимне римске цареве, они су тако?е тражили титулу за себе, што заузврат ни?е признало Свето римско царство. Папа Ино?енти?е III ?е на кра?у прихватио иде?у divisio imperii (под?ела власти), по ко?о? би царска хегемони?а била поди?е?ена на западну (Свето римско царство) и источну (Латинско царство). Иако ?е Латинско царство уништено обнав?а?ем Византи?е под Палеолозима 1261, они никада нису достигли мо? царства при?е 1204, а ?егови цареви су игнорисали проблем два цара у корист ближих дипломатских односа са Западом због могу?е помо?и у борби против непри?ате?а.

Проблем два цара се у потпуности по?авио тек након пада Константинопо?а 1453, након чега ?е османски султан Мехмед II преузео царско досто?анство као цезар Рима ( Kayser-i Rum ) и тежио за универзалном хегемони?ом. Османске султане ?е Свето римско царство признало као цареве Константинопо?ским миром из 1533, али владари Светог римског царства заузврат нису били признати као цареви. Османли?е су владаре Светог римског царства сматрали кра?евима () ви?ек и по, све док султан Ахмед I ни?е званично признао Рудолфа II за цара Житванским миром 1606, прихвата?ем divisio imperii , што ?е довело до оконча?а спора изме?у Константинопо?а и западне Европе. Поред Османли?а, Руско царство и касни?е Руска Импери?а тако?е ?е полагала право на римско нас?е?е Византи?е, са владарима ко?и су се титулирали као цареви (изводено од цезар) и касни?е императори. ?ихово полага?е права на царску титулу су владари Светог римско царство одби?али све до 1726, када ?е Карло VI признао то као дио посредова?а у савезу, иако ?е одбио да призна да су оба монарха имала ?еднак статус.

Царство и хриш?анство [ уреди | уреди извор ]

Од 4. ви?ека, а нарочито од Солунског едикта 380, одбрана и промовиса?е хриш?анства био ?е к?учни покретач царског идентитета. Ме?утим, од 380. територи?ални обим царства или било ко?ег сукцесора никада се ни?е тачно поклапао са хриш?анским сви?етом, а неслага?а су довела до тра?них сукоба легитимитета. На?важни?и од ?их био ?е Велики раскол, ко?и се коначно догодио 1054. као пос?едица дугогодиш?ег сукоба око управ?а?а и ?урисдикци?е (познате као црквене разлике ) и око доктрине ( теолошке разлике ), и може се посматрати као одложени ефекат проблема два цара ко?и ?е настао ствара?ем Каролиншког царства 800. године.

Рани?и прим?ери ук?учу?у преференци?у неколико ?варварских” кра?евстава током Сеоба народа ка ари?анству, након што ?е конкурентски Нике?ски симбол в?ере повратио доминаци?у у Константинопо?у: Бургунди до 516, Вандали до 534, Остроготи до 553, Свеви до 560-их, Визиготи до 587. и Лангобарди до 652. године. Усва?а?е аро?анства заштитило ?е владаре ових кра?евстава од в?ерских спорова и политичких иници?атива Константинопо?а, док ?е ?иховим ве?ински католичким поданицима било прихват?иви?е него паганизам.

У два наврата, источни (православни) цареви су поново у?едини сво?у цркву са западним (католичким) дво?ником, из политичког мотива и без тра?ног ефекта. На Другом лионском сабору 1274, цар Михаило VIII за ци? ?е имао да умири папство како би држао под контролом сво?е ? франачке ” противнике, посебно планове Карла I да (поново) нападне Византи?у; уни?а никада ни?е била широко прихва?ена у Константинопо?у, а поништена ?е на Константинопо?ском сабору 1285. након што су и Михаило и Карло умрли. На Ферарском сабору 1438?1439, цар ?ован VII ?е преговарао под османском при?ет?ом, али ?е споразум о уни?и опет негодован у Константинопо?у, а прогласио га ?е Исидор Ки?евски тек у децембру 1452, четири године након ?ованове смрти и касно да спри?ечи пад Константинопо?а неколико м?есеци касни?е.

Супротно томе, политика османских султана као самопроглашених царева Рим?ана (т?. на ?езика тог времена, православних хриш?ана) подржавала ?е независност Православне цркве од Рима и повремено ?е фаворизовала реформе како би се в?ерски инспирисан сепаратизам одржао. Почетни инструмент те политике, Генади?е II , био ?е истакнути противник уни?е Православне цркве и Католичке цркве 1440-их и раних 1450-их година.

Веза изме?у царства и хриш?анска има тра?но нас?е?е: до данас Рим оста?е с?едиште Католичке цркве, а Константинопо? (Истанбул) Васе?енске патри?арши?е са широко признатим статусом primus inter pares (први ме?у ?еднакима) унутар Православне цркве.

Царски континуитет на Истоку [ уреди | уреди извор ]

Источно римско/Византи?ско царство до 1204. [ уреди | уреди извор ]

Изме?у Римског царства и Византи?е посто?и непрекидан континуитет, до те м?ере да ?е датум када прво завршава, а друго почи?е, у суштини ствар историографске конвенци?е. Византинци су себе дос?едно и скоро иск?учиво називали Рим?анима (Роме?има), при?е и некон што су усво?или грчки као главни државни ?език у 7. ви?еку.

Традиционална западноевропска историографи?а држи 395. као датум почетка Византи?е, када су Теодоси?а I нас?едили Аркади?е на Истоку и Хонори?е на Западу. Алтернативне конвенци?е датира?у прелазак из Рима у Визант прево?е?е царске при?естонице из Рима у Константинопо? 330, или у ври?еме владавине Иракли?а , ко?а означава кра? касне антике.

Иако ?е Византи?а прошла кроз бро?не политичке преокрете и суочила се са периодима драматичних контракци?а у 7. и касном 11. ви?еку, она ?е показала неупитан институционални континуитет све до 1204, не само зато ?ено с?едиште мо?и, Константинопо?, никада ни?е осво?ено током овог периода.

Насупрот томе, на територи?ама источног Средозем?а ко?е током тог периода више нису биле дио царства, ни?е се по?авило готово никакво конкурентско право на царски легитимитет. На различите начине, Авари и Словени на Балкану, те Сасаниди и муслимани на Леванту и у с?еверно? Африци , имали су различите моделе управ?а?а и нису имали апетита да се представ?а?у као Рим?ани. Ово тако?е може бити повезано са ?иховом немогу?нош?у да осво?е царску при?естоницу упркос бро?ним покуша?има , као што сугерише контраприм?ер да су османски султани полагали право на царску титулу посли?е 1453. године.

Бугарско царство [ уреди | уреди извор ]

У периоду при?е 1204, ?едина званична конкурентска царска претензи?а на Истоку по?авила се 913, када ?е Симеон I , владара Бугарске, цариградски патри?арх и царски регент Никола? Мистик крунисао за цара Бугара и Рим?ана изван византи?ске при?естонице. Период 914?927. протекао ?е у деструктивно византи?ско-бугарском рату због претензи?а на царску титулу и других пита?а. Бугарског монарха ?е на кра?у као ?цара Бугара” () признао византи?ски цар Роман I 924, након конвенци?е ко?а ?е тако?е усво?ена са Каролиншким царством по ко?о? василевс (грчка ри?еч ко?а се може превести као ?кра?” или ?цар” у зависности од контекста) ни?е била ?еднака титули цара све док ни?е експлицитно давала власт над ?Рим?анима”. Цариградско призна?е досто?анства василевса бугарском монарху и патри?арши?ског досто?анства бугарског патри?арха поново ?е потвр?ено склапа?ем тра?ног мира и бугарско-византи?ско династичког брака 927. године. Бугарска титула ?цар” (цезар) усво?или су свих бугарски монарси све до пада Бугарске под османску власт.

Током Другог бугарског царства, к?ижевни списи из 14. ви?ека приказивали су тадаш?у при?естоницу Трново, сада Велико Трново , као нас?едника Рима и Константинопо?а. ^[9] Бугарски савременици су за град користили назив ?Царевград Трново”, царски град Трново, под угледу на словенски назив за Константинопо?, Цариград ( стсл. Ц?сарьградъ кoд: chu ?е напре?ен у кoд: cu ). ^[10]

Четврти крсташки рат [ уреди | уреди извор ]

Четврти крсташки рат и п?ачка?е Константинопо?а 1204. означили су велики прекид у истори?и Источног римског/Византи?ског царства и отворили период фрагментаци?е и супротстав?ених захт?ева за царским легитимитетом. Крсташи (?латински”) осва?ачи су поди?елили ве?и дио царства изме?у себе формалним уговором о под?ели, према ко?ем се непосредна власти Латинског царства ни?е простирала много да?е од само града Константинопо?а. Обухватала ?е црноморске мореузе и ?ихово непосредно зале?е, нпр. Андри?анопо? и Никомеди?а , али не и Солун и Нике?у . Остале територи?е бившег царства нису осво?или латински крсташи, ве? су их држали различити нас?едници бившег (?грчког”) царства.

Неколико држава ко?е су произашле из те фрагментаци?е тврдиле су да су законити нас?едници претходног царства, из различитих мотива: Латинско царство ?е држало при?естоницу царства; владари Трапезундског царства су потицали из некадаш?е царске породице Комнени ; они из Епирске деспотовине (укратко Солунско царство) били су из породице [[Ан?ели (династи?а) |Ан?ела]], иако су се одрекли царских претензи?а прихвата?ем нике?ске власти 1248; Нике?ско царство ?е усп?ешно преузело патри?арши?у 1206. и на кра?у ?е поби?едило в?ештим управ?а?ем савезима и поновним заузима?ем Константинопо?а 1261. године.

Латинско царство Константинопо?а [ уреди | уреди извор ]

Латинско царство ?е имало сопствену лини?у царске сукцеси?е, ко?ом ?е у почетку доминирао дом Фландри?е , а затим француски дом Куртене . Борба се водила готово од почетка, ме?утим, град никада ни?е могао да се опорави од трауме из 1204. године. Упркос свом теоретском сизеренству , Латинско царство ни?е било чак ни политички доминантно ме?у крсташким државама.

Након што су прот?ерани из Константинопо?а 1261, титуларни цареви су повремено држали територи?алну власти у ди?еловима савремене Грчке. Жак де Бо био ?е аха?ски кнез 1381?1383. и пос?ед?и заби?ежени претендент на латинску царску титулу.

Касна Византи?а [ уреди | уреди извор ]

Палеолози су наставили римско царско нас?е?е од повратка Константинопо?а 1261. до османског осва?а?а 1453. године. Ме?утим, царство се током тог периода знатно сма?ило и на кра?у ?е то био само царски град без икаквог зале?а, уз додатак Море?е (данас Пелопонез ) ко?и ?е обично био под непосредном влаш?у ?едног од царевих синова са титулом деспота . Ова лини?а царског нас?е?а нестала ?е 1453: иако ?е Море?ска деспотовина потра?ала ?ош неколико година, све док ?е Османли?е нису заузеле 1460, ?ени тадаш?и владари нису полагали право на царску власт.

Српско царство [ уреди | уреди извор ]

Српски кра? Стефан Душан се прогласио за цара 1345 , а 16. априла 1346 . су га крунисали патри?арх српски , патри?арх бугарски и архиепископ охридски . ?егову царску титулу признало ?е, изме?у осталих, Бугарско царство, ко?и ?е било знатно сма?ено након битке код Велбужда 1330, али не и Византи?а. У Срби?и ?е титулу цар Срба и Роме?а носио тек Душанов син Стефан Урош V све до сво?е смрти 1371. године. Душанов полубрат, Симеон Урош , и ?егов син ?ован Урош , носили су исту титулу све до абдикаци?е пото?ег 1373, док су владали Епиром и Тесали?ом.

Трапезунтско царство [ уреди | уреди извор ]

Трапезунтско царство, ?една од држава настала фрагментаци?ом у раном 13. ви?еку, опстало ?е све до османског осва?а?а 1461. године. Владари из династи?е Комнен су полагали право на царску титулу у конкуренци?и са царевима у Константинопо?у, иако нису добили било какво знача?но ме?ународно призна?е.

Засебна полити?а на кримско? обали Црног мора, Кнежевина Теодоро , пала ?е у османске руке тек 1475. године. Нема назнака да су ?ени владари тврдили да су римски цареви.

Уступа?е титуле Андре?а Палеолога [ уреди | уреди извор ]

Андре? Палеолог, не?ак пос?ед?ег византи?ског цара Константина XI Палеолога и глава онога што ?е остало од породице Палеолог, почео ?е да се назива царем Константинопо?а 1483. и, в?ероватно без потомства, продао ?е оно што ?е сматрао царском титулом Шарлу VIII од Француске 1494. године. ^[11] Наредни кра?еви Француске задржали су ту титулу до Шарла IX 1566, ко?и ?у ?е престао користити. Шарл IX ?е написао да ?е царска византи?ска титула ?ни?е еминентни?а од кра?евске, ко?а звучи бо?е и сла?е”. ^[12]

У сво?о? пос?ед?о? опоруци 1502, Андре? Палеолог ?е поново уступио сво?у самододи?е?ену царску титулу, овог пута Фернанду II од Арагона и Изабели I од Касти?е . ^[13] Други претенденти на византи?ски при?есто по?авили су се исте године након ?егове смрти, са све сум?иви?им тврд?ама како су године пролазиле. Во?вода Мантове Карло I Гонзага , ко?и ?е тако?е тврдио да потиче из породице Палеолог, из?авио ?е 1612. да нам?ерава да поврати Константинопо?, али ?е успио само да изазове устанак на полуострву Мани , ко?и ?е тра?ао до 1619. године.

Османско царство посли?е 1453. [ уреди | уреди извор ]

Након пада Константинопо?а 1453, Мехмед II прогласио се римским царем: Kayser-i Rum , дословно ?цезар Рим?ана”, стандардна титула рани?их византи?ских царева у арапским, перси?ским и турским зем?ама. ^[14] Свечано ?е поставио Генади?а , чврстог антагонисту католицизма и султанових европских непри?ате?а, за васе?енског патри?арха 1454. и етнарха ( milletbashi ) Румског милета , односног грчких православних хриш?ана унутар царства. Заузврат, Генди?е ?е подржао Мехмедову тврд?у о царском нас?е?у. ^{[15] [16]}

Мехмедова тврд?а ?е углавном почивала на иде?и да ?е Константинопо? био законито с?едиште Римског царства, као што ?е заиста био више од ?едног милени?ума, чак и ако се одузме период 1204?1261. Савремени научник Георги?е Трапезундски писао ?е да ?е ?с?едиште Римског царства Константинопо? (…) и она? ко?и ?есте и оста?е цар Рим?ана, у?едно ?е и цар ци?елог сви?ета”. ^[17] Додатна, мада упитна тврд?а о легитимности односила се на прошле савезе изме?у османске династи?е и византи?ских царских породица. Византи?ска принцеза Теодора Кантакузина била ?е ?една од жена Орхана I, а неподржана, али широко распростра?ена прича приказу?е Мехмеда као потомка ?ована Челеби?е Комнина ^[11]

Георги?е Трапезундски се обратио Мехмеду у п?есми: ^[18]

Нико не може сум?ати да ?е он цар Рим?ана. Она? ко држи с?едиште царства у сво?о? руци ?е цар права; а Константинопо? ?е средиште Римског царства.

Мехмедови царски планови отишли су да?е и имали су за ци? осва?а?е самог Рима, чиме ?е желио у?единити царство на начин ко?и ?е било у?еди?ено при?е скоро осам ви?екова. ?егов итали?ански поход почео ?е 1480. инвази?ом на Отрант , али ?е прекинут Мехмедовог изненадном смр?у 3. ма?а 1481. године. ^[19] Нико од ?егових нас?едника ни?е поновио та? подухват. Ум?есто тога, они су у више наврата (иако никад усп?ешно) покушали да осво?е при?естоницу ривалских кандидата на римску царску титулу, првом опсада Беча 1529. и другом опсадом 1683. године.

Бити законити нас?едник Римског/Византи?ског царства постао ?е дио идентитета султаната, за?едно са ?еговим турским и муслиманским нас?е?ем, иако су западни посматрачи ума?ивали ту димензи?у. Према ри?ечима научника Асли?а Ергула: ^[20]

Османска династи?а, дефинишу?и себе као Рум (Рим), интернализовала ?е хегемонистичку и мултикултуралну структуру Источног римског царства (Византи?ског царства). Очигледно ?е то била деклараци?а о одузима?у нас?е?а Источног римског царства од стране османског султана. Иако ову титулу нису признавали ни Грци ни Европ?ани, османска династи?а ?е себе дефинисала као нас?едницу истих територи?а ко?им ?е Византи?а влада више од ?едног милени?ума.

Сви наредни султани Османског царства задржали су титулу Kayser-i Rum као ?едну од сво?их бро?них титула , ук?учу?у?и пос?ед?ег, Мехмеда VI , све до ?еговог свргава?а 1. новембра 1922. (Мехмедов ро?ак Абдулме?ид II га ?е накратко нас?едио као калиф и амир ел муминин , али никада ни?е имао царску титулу). У дипломатским препискама са Светим римским царством, Османли?е су у почетку одби?але да призна?у царске претензи?е пото?их, ?ер су себе вид?еле као ?едине законите нас?еднике Рима. Константинопо?ским миром из 1533, аустри?ски преговарачи су се сложили да не поми?у Свето римско царство, само поми?у?и Фердинанда I као кра?а ?емачке и Карла V као кра?а Шпани?е. Османли?е су, ме?утим, напустиле та? захт?ев у Житванском миру 1606, и слично са Руси?ом у Кучуккаинар?и?ском миру 1774. године.

Кинеска употреба током династи?е Минг означавала ?е Османли?е као Луми (魯迷), изведено од Руми, што дословно значи ?римски”. ^[21]

?една теори?а сугерише да ?е прихвата?ем ислама и у?еди?е?ем са муслиманима, грчко становништво басена Мраморног мора ожив?ело Византи?у као муслиманску државу. Ме?утим, научници упознати са источним истори?ским изворима препозна?у ову теори?а као неосновану спекулаци?у. ^[22]

Царски континуитет на Западу [ уреди | уреди извор ]

Политичка фрагментаци?а и царска превласт [ уреди | уреди извор ]

Види ?ош [ уреди | уреди извор ]

• Сукцеси?а Византи?е
• Мала Кина (идеологи?а)

Референце [ уреди | уреди извор ]