Ова? чланак можда захтева чиш?е?е и/или прера?ива?е како би се задово?или стандарди квалитета Википеди?е. Проблем : хвале унутраш?е везе, потребна провера правописа и сре?ива?е стила . Ако сте у могу?ности, побо?ша?те ова? чланак. ( ?ун 2018 ) ( дета?ни?е о укла?а?у овог шаблона обавеште?а )

Слобода говора ?е слобода по?единца или за?еднице да искажу сво?е миш?е?е или иде?е без страха од одмазде, цензуре или санкци?е . Термин “слобода изражава?а”. Слобода изражава?а се призна?е као ?удско право према члану 19 Универзалне деклараци?е о ?удским правима , и одобрена ?е ме?ународним законом о ?удским правима у Ме?ународном пакту о гра?анским и политичким правима . У члану 19 Универзалне деклараци?е о ?удским правима се наводи да “свако треба да има право на миш?е?е без нечи?ег меша?а“ и “свако треба да има право на слободу изражава?а“, што право подразумева слободу траже?а, прима?а и дава?а информаци?а и иде?а свих врста, усмено, писано или штампано, у облику уметности, или кроз било ко?и други меди? по ?еговом избору, без икаквих граница. Верзи?а члана 19 у Ме?ународном пакту о гра?анским и политичким правима са накнадним допунама наводи да остварива?е овог права носи “посебне дужности и одговорности“ и може “бити подложно одре?еним ограниче?има“ када ?е то потребно за поштова?е права и угледа других или ради заштите националне безбедности или заштиту ?авног реда или заштиту ?авног здрав?а и морала.

Због тога се слобода говора и изражава?а не могу признати као неограничени, а за?едничка ограниче?а слободе говора односе се на ?авне оптужбе, клевету, непристо?ност, порнографи?у, побуну, подстица?е, псовке, та?не податке, крше?е ауторских права , пословне та?не, етикетира?е хране, споразуми необ?ав?ива?а, право на приватност , право бити заборав?ен, право на заборав , ?авну безбедност и кривоклетство. Оправда?а за такве наводе ук?учу?у принцип штете, ко?и ?е предложио ?он Ст?урат Мил у Он либертy, ко?и предлаже следе?е: ?едина сврха за ко?у се мо? може с правом употреб?авати над било ко?им чланом цивилизоване за?еднице, против ?егове во?е, ?е спречава?е штете за друге. Иде?а о “принципу преступа“ се тако?е користи за оправдава?е ограниче?а говора, опису?у?и ограниче?а облика изражава?а ко?а се сматра?у увред?ивим по друштво, узима?у?и у обзир факторе као што су степен, тра?а?е, мотиви говорника и лако?у са ко?ом би се то могло избе?и. Са еволуци?ом дигиталног доба, по?ав?у?у се нови начини комуницира?а и ограниче?а, па тако примена слободе говора поста?е ?ош контроверзни?а, на пример Golden Shield Project , ко?и ?е покренут на иници?ативу Министарства ?авне Безбедности кинеске владе ко?и филтрира потенци?ално непоже?не податке из страних држава.

Порекло слободе говора и изражава?а [ уреди | уреди извор ]

Слобода говора и изражава?а има дугу истори?у ко?а предсто?и ме?ународним инструментима за ?удска права. Сматра се да се древни атински демократски принцип слободног говора по?авио кра?ем 6. или почетком 5. века пре нове ере. Вредности Римске републике ук?учу?у слободу говора и слободу вероисповести .

Концепти слободе говора се могу на?и у древним документима о ?удским правима. Енглеска Пове?а о правима из 1689. законски ?е успоставио уставно право “слободе говора у Парламенту“ ко?и ?е и да?е на снази. Деклараци?а о правима човека и гра?ана , усво?ена током Француске револуци?е 1789. године, посебно ?е утврдила слободу говора као неоту?иво право. Деклараци?а предви?а слободу изражава?а у члану 11, у ко?ем наводи:

Слободна комуникаци?а о иде?ама и миш?е?има ?е ?едно од на?драгоцени?их права човека. Према томе, сваки гра?анин може слободно да прича, пише и штампа, али треба да буде одговоран за злоупотребу те слободе ко?у треба дефинисати законом.

Члан 19 Универзалне деклараци?е ?удских права , усво?ене 1948. године, наводи да:

Свако има право слободног изражава?а и миш?е?а, ово право ук?учу?е слободу поседова?а миш?е?а без нечи?ег меша?а и траже?е, прима?е и дава?е информаци?а и иде?а кроз било ко?е меди?е без обзира на границе.

Слобода говора и слобода изражава?а су данас признате у ме?ународном и регионалном закону о ?удским правима. Ово право се бриж?иво чува у члану 19 Ме?ународног пакта о гра?анским и политичким правима , члану 10 Европске конвенци?е о ?удским правима , члану 13 Америчке конвенци?е о ?удским правима и члану 9 Афричке пове?е о ?удским правима и правима народа . На основу аргумената ?она Милтона , слобода говора се разуме као вишесло?но право ко?е ук?учу?е не само право изражава?а, или шире?а, информаци?а и иде?а, ве? и три различита становишта:

1. Право на траже?е информаци?а и иде?а
2. Право на прима?е информаци?а и иде?а
3. Право дава?а информаци?а и иде?а

Ме?ународни, регионални и национални стандарди подразумева?у да слобода говора, као слобода изражава?а, тако?е ук?учу?у било ко?и меди?, било да ?е то усмено, писмено, у штампи, уз помо? интернета или кроз уметничке облике. То значи да заштита слободе говора као права подразумева не само садржа?, ве? и начин изражава?а.

Однос са другим врстама права [ уреди | уреди извор ]

Право на слободу говора и изражава?а ?е уско повезано са другим правима и може бити ограничено када ?е у супротности са другим правима (види ограниче?а слободе говора). ^[1] Право на слободу изражава?а тако?е се односи на право на правично су?е?е и судски поступак ко?и може ограничити приступ претражива?у информаци?а или утврдити могу?ност и средства у ко?има се слобода изражава?а манифесту?е у судском поступку. ^[2] Као опште начело, слобода изражава?а не може ограничити право на приватност, као и част и углед других. Ме?утим, ве?а ?е ширина када се ради о критикама ?авних личности. ^[3] Право на слободу изражава?а посебно ?е важно за меди?е, ко?и има?у посебну улогу као носилац општег права на слободу изражава?а за све. ^[1] Ме?утим, слобода штампе не мора нужно омогу?ити слободу говора. ?удит Лихтенберг Архивирано на са?ту Wayback Machine (21. април 2021) ?е указала на услове у ко?има слобода штампе може ограничити слободу говора, на пример када меди?и потиску?у информаци?е или угрожава?у разноликост гласова ко?и су инхерентни слободи говора. Лихтенберг Архивирано на са?ту Wayback Machine (21. април 2021) тврди да ?е слобода штампе само облик имовинског права, ко?и се сумира по принципу "нема новца, нема гласа".

Демократи?а и друштвена интеракци?а [ уреди | уреди извор ]

Слобода говора се сматра основним ?удским правом у демократи?и. Норме о ограничава?у слободе изражава?а значе да ?авна дебата не може бити у потпуности потиснута чак и у ванредним ситуаци?ама. ^[3] ?едан од на?знача?ни?их заговорника везе изме?у слободе говора и демократи?е ?е Алекандер Меикле??он . Он тврди да ?е концепт демократи?е ?удска самоуправа. За такав систем рада неопходно ?е информисано бирачко тело . Да би били добро упознати, не мора бити ограниче?а у слободном протоку информаци?а и иде?а. Према Меикле??ону, демократи?а не?е бити истинита ?еном суштинском идеалу ако су они на власти способни манипулисати бирачима задржава?у?и информаци?е и гуш?у критику. Меикле??он призна?е да же?а да се манипулише миш?е?ем може происте?и из потеза траже?а користи од друштва. Ме?утим, тврди он, избор манипулаци?а негира, у свом средствима, демократски идеал. ^[4] Ерик Баренд ?е ову одбрану слободног говора назвао на теме?у демократи?е "вероватно на?атрактивни?а и сигурно на?модерни?а теори?а слободног говора у модерним западним демократи?ама". ^[5] Томас И. Емерсон ?е проширио ову одбрану када ?е тврдио да слобода говора помаже у обезбе?ива?у равнотеже изме?у стабилности и промена. Слобода говора делу?е као "сигурносни вентил" како би ослободила пару кад би ?уди иначе били склони револуци?и. Он тврди да ?е "принцип отворене дискуси?е начин постиза?а прилагод?иви?е и истовремено стабилни?е за?еднице, одржава?а несигурне равнотеже изме?у здравог расцепа и неопходног консензуса". Емерсон да?е тврди да "Опозици?а служи витално? друштвено? функци?и у надокна?ива?у или побо?ша?у (нормалног) процеса бирократског распада". ^[6] Истражива?е ко?е ?е спровео Светски про?екат индикатора управ?а?а у Светско? банци указу?е на то да слобода говора и процес одговорности ко?и следи има?у знача?ан утица? на квалитет управ?а?а државом. "Глас и одговорност" унутар ?едне зем?е, дефинисани као "степен до ко?ег гра?ани зем?е могу учествовати у одабиру сво?е владе, као и слободе изражава?а, слободе удружива?а и слободних меди?а " ?е ?една од шест димензи?а управ?а?е ко?е показу?у св?етски индикатори управ?а?а за више од 200 зема?а. ^[7] У овом контексту важно ?е да разво?не агенци?е ствара?у основу за ефикасну подршку слободно? штампи у зем?ама у разво?у. ^[8] Ричард Мун ?е развио аргумент да вредност слободе говора и слободе изражава?а лежи у друштвеним интеракци?ама. Мун пише да "кроз комуникаци?у по?единца формира односе и асоци?аци?е са другима - породицом, при?ате?има, сарадницима, црквеном скупштином и сународницима. Уласком у дискуси?у с другима по?единац учеству?е у разво?у зна?а и према правцу за?еднице. " ^[9]

Ограниче?а [ уреди | уреди извор ]

За примере специфичних зема?а, погледати слобода говора по зем?ама и криминални говор.

Члановима Вестборо Баптистичке цркве (усликани 2006) ?е био посебно забра?ен улазак у Канаду због говора мрж?е-(опис слике)

Правни системи понекад препозна?у извесна ограниче?а слободе говора, посебно када се слобода говора суочава са другим правима и слободама, као што ?е у случа?у клевете, оговара?а, порнографи?е, опсцености (развратности), борбе речима и интелектуално? сво?ини. Оправда?а за ограниче?е слободе говора често садрже напомене у виду“ принципа штете“ и ?прекрша?ног принципа“. Ограниче?а слободе говора могу се одразити кроз правне санкци?е или друштвено неодобрава?е или кроз обо?е. Одре?ене ?авне институци?е тако?е могу доносити политику ко?а ограничава слободу говора, на пример говорни кодови у државним школама.

У делу ?О слободи“ ( 1859), ?охан Стурат Мил тврди да... ? треба да посто?и потпуна слобода изрица?а и расправе, као пита?е етичког увере?а, било ко?е доктрине, колико год неморално се то могло сматрати“. Мил тврди то да ?е потпуна слобода изражава?а неопходна да потисне аргументе до ?ихових логичких граница, да?е него границе соци?алне (друштвене) срамоте. Било како било, Мил ?е представио шта ?е то познато као принцип штете, у став?а?у прате?их ограниче?а на слободне изразе: ??едини захтев за то ко?а мо? с правом може бити употреб?авана преко било ког члана цивилизоване за?еднице, против ?егове во?е, ?есте да спречи штету према другима“.

Године 1985., ?оел Фе?нберг ?е представио шта ?е то познато као прекрша?ни принцип, тврде?и то да Милов принцип штете не пружа дово?ну заштиту против неправедног понаша?а других. Фе?нберг ?е написао ?Увек ?е добар разлог у подржава?у предложене кривичне забране то да би то вероватно било ефективан начин спречава?а наноше?а озби?ни?их прекрша?а (као супротност повреди или штети) особама различитим од учесника, и то да ?е то вероватно неопходно средство том кра?у“. Стога Фе?нберг тврди то да принцип штете постав?а бар превисоко и то да неке форме изражава?а могу легитимно бити забра?ене законом због тога што су оне веома нападачке. Али, као што увредити некога ?е ма?е озби?но него нанети штету некоме, изречене казне мора?у бити ве?е за изазива?е штете. Као супротност, Мил не подржава правне казне осим ако оне нису створене на принципу штете. Због тога што степен могу?ег ствара?а прекрша?а код ?уди варира, или може бити резултат неоправдане предрасуде, Фе?нберг предлаже то да бро? фактора треба да буде урачунат у извешта? када приме?у?емо прекрша?ни принцип, ук?учу?у?и: обим, тра?а?е и друштвену вредност говора, лако?у ко?ом може бити избегнут, мотиве говорника, бро? увре?ених ?уди, интензитет прекрша?а, и општи интерес за?еднице у глобалу.

Слично Милу, ?еспер Думен ?е тврдио то да штета треба да буде дефинисана са тачке гледишта индивидуалног гра?анина, не ограничава?у?и штету на физичку штету пошто нефизичка штета може тако?е бити ук?учена;Фе?нбергово разликова?е штете и прекрша?а ?е критиковано као углавном безнача?но.

Године 1999., Бернард Харкорт ?е писао о слому принципа штете: ?Данас ?е дебата окарактерисана какофони?ом такмиче?а аргумената штете без било ког начина да се они реше. Нема више аргумената у склопу структуре дебате ко?и би решили конкурентну штету. Оригинални принцип штете никад ни?е био опрем?ен одлучива?ем релативног знача?а штета“.

Интерпретаци?а оба, ограниче?а штете и прекрша?них ограниче?а слободе говора су културно и политички релативна. На пример, у Руси?и, принципи штете и прекрша?а су употреб?ивани да оправда?у Руски ЛГБТ пропагандни закон ограничава?у?и говор ( и рад?е) у односу на ЛГБТ пита?а. Бро? европских зема?а ко?е су унеле понос у слободу говора иако су забра?ени говори ко?и могу бити интерпретирани као порица?е холокауста. Ово ук?учу?е Аустри?у , Белги?у , Чешку , Француску , Немачку , Ма?арску , Израел , Лихтеншта?н , Литвани?у , Луксембург , Холанди?у , По?ску , Португал , Словачку и Шва?царску .

Норман Финкелшта?н, писац и професор политичких наука изразио ?е миш?е?е да су абразивне карикатуре Шарли Ебдоа ко?е приказу?у пророка Мухамеда премашиле границе слободе говора, пореде?и те карикатуре са карикатурама ?улиуса Стришера, ко?ег су обесили савезници после Другог светског рата за текстове и цртеже ко?е ?е он об?ав?ивао. Године 2006, као одговор на очигледно абразивна пита?а Шарли Ебдоа, француски председник осудио ?е отворене провокаци?е ко?е су могле распламсати страсти.“Било шта што може повредити увере?а некога другог, посебно религи?ска увере?а, треба избегавати“, рекао ?е Ширак.

У С?еди?еним Државама, влада?у?е ори?ентирано миш?е?е о политичком говору ?е Бранденбург vs Оха?о (1969), изричито превише Витни vs Калифорни?а. У Бранденбургу, Врховни суд С?еди?ених Држава се упутио праву иако ?е отворено причано о насилним рад?ама и револуци?ом у широким терминима: (Наша) одлука ?е обликовала принцип ко?и конститутивне гаранци?е слободе говора и слободне штампе не поседу?у Државе да забране или укину кориш?е?е силе или правног наси?а осим где су забране усмерене на подстица?е или ствара?е иманентних незаконитих рад?и и могу?е ?е да подстакне или изазове такве рад?е.

Миш?е?е у Бранденбургу одбацило ?е претходни тест о ?чистим и присутним опасностима“ и направило право за слободу (политичких) заштите говора у С?еди?еним Државама готово апсолутно. Говор мрж?е ?е тако?е зашти?ен Првим Амандманом у С?еди?еним Државама, као одлучу?у?и у случа?у Р. А. В. v. City of St. Paul, (1992) у ко?ем ?е Врховни Суд надвладао то да ?е та? говор мрж?е дозво?ен, осим у случа?евима иманентног наси?а. Погледати Први Амандман у Конституци?и С?еди?ених Држава за више образложених информаци?а на ову одлуку и ?ену истори?ску позадину.

Интернет и информационо друштво [ уреди | уреди извор ]

Бесплатан Говор Застава ?е настала током ААЦС Енцриптион Кеи контроверзу као "симбол да се покаже подршку за личних слобода." ^[10] ?о Гланвил, уредник индекса о цензури, наводи да ?е "интернет био револуци?а за цензуру колико и за слободу говора". ^{[ тражи се извор ]} Ме?ународни, национални и регионални стандарди призна?у да се слобода говора, као ?едан облик слободе изражава?а, односи на било ко?и меди?и, ук?учу?у?и и Интернет . ^[1] Присто?ност Закон комуникаци?е (СДА) из 1996. године ?е био први велики покуша? Конгреса С?еди?ених Америчких Држава да регулише порнографског матери?ала на интернету. 1997 године у знача?ни?ем интернет-са?бер случа?у Рено против АЦЛУ-а, Врховног суда САД делимично преиначио закон. ^[11] Суди?а Стеварт Р. Далзелл, ?едан од три савезне суди?е, ко?и ?е у ?уну 1996. године прогласио ди?елове ЦДА-а неуставним, по ?еговом миш?е?у наводи с?еде?е: ^[12]

Интернет ?е далеко више меди?а за побо?ша?е говора од штампе, зеленог села или поште. Пошто би нужно утицало на сам Интернет, ЦДА би нужно сма?ила говор доступан за одрасле на меди?има. Ово ?е уставно неподнош?ив резултат. Неки ди?алог на Интернету сигурно тестира границе конвенционалног дискурса. Говор на Интернету може бити нефилтриран, неполиран и неконвенционалан, чак и емоционално оптужен, сексуално експлицитан и вулгаран - речима, "непристо?на" у многим за?едницама. Али треба очекивати да се такав говор одви?а у меди?има у ко?ем гра?ани из свих сло?ева живота има?у глас. Тако?е би требало да заштитимо аутономи?у ко?у такав меди? доде?у?е обичним ?удима, као и меди?ским магнатима . Мо?а анализа не лишава Владу свих начина заштите деце од опасности интернетске комуникаци?е. Влада може наставити да заштити д?ецу од порнографи?е на интернету кроз снажну прим?ену посто?е?их закона ко?и криминализу?у опсценост и д?ечи?у порнографи?у. Као што смо сазнали на саслуша?у, посто?и и велика потреба за ?авним едукаци?ама о предностима и опасностима овог новог меди?а, а Влада може испунити ту улогу. По мом миш?е?у, наша акци?а данас треба да значи само да дозво?ени надзор над Интернет садржа?ем владе заустав?а на традиционално? лини?и незашти?еног говора. Непосто?а?е владиног регулиса?а интернетског садржа?а недвосмислено ?е произвело неку врсту хаоса, али као што ?е ?едан од струч?ака тужите?а ставио на такав резонанци?у на саслуша?е: "Оно што ?е постигло успех ?е био хаос ко?и ?е Интернет. Снага интернета ?е хаос. "Први амандман штити. ^[12]

Светски самит о информационом друштву ( енгл. WSIS ) Деклараци?е о принципима ко?и су усво?ени у 2003. години посебно говори о важности права на слободу изражава?а за " информационо друштво " у наводе?и:

Потвр?у?емо, као суштинску основу Информационог друштва, и како ?е описано у члану 19 Универзалне деклараци?е о ?удским правима , да свако има право на слободу миш?е?а и изражава?а; да ово право ук?учу?е слободу држа?а миш?е?а без меша?а и тражити, примати и прени?ети информаци?е и иде?е путем било ко?ег меди?а и без обзира на границе. Комуникаци?а ?е основни друштвени процес, основна ?удска потреба и теме? свих друштвених организаци?а. То ?е централно за информационо друштво . Свако, би свугд?е требало да има прилику да учеству?е и никога не би требало иск?учити из предности понуде за информационо друштво. ^[13] Према Бернт Хугенхолтз и Луцие Гуибаулт, ?авни домен ?е под притиском од " комодификаци?е информаци?а" ?ер су информаци?е са претходно мало или без економске ври?едности стекле независну економску ври?едност у добу информиса?а. Ово ук?учу?е чи?еничне податке, личне податке, генетске информаци?е и чисте иде?е . Комодификаци?а информаци?а се одви?а кроз право интелектуалне сво?ине, уговорно право, као и закон о емитира?у и телекомуникаци?ама. ^[14]

Слобода информиса?а [ уреди | уреди извор ]

Главни чланак: Слобода информиса?а [ уреди | уреди извор ]

Слобода информиса?а ?е прошире?е слободе говора у ко?ем ?е меди? изражава?а Интернет . Слобода информиса?а може се односити и на право на приватност у контексту Интернета и информационих технологи?а . Као и право на слободу изражава?а, право на приватност ?е признато ?удско право и слобода информиса?а делу?е као продужетак овог права. ^[15] Слобода информиса?а може се односити и на цензуру у контексту информационе технологи?е, односно на способност приступа Веб садржа?у, без цензуре или ограниче?а. ^[16]

Слобода информиса?а ?е тако?е експлицитно зашти?ена актима као што ?е Закон о слободи информиса?а и заштите приватности из Онтари?а у Канади. ^[17]

Интернет цензура [ уреди | уреди извор ]

Главни чланак: Интернет цензура и интернет цензура по зем?ама [ уреди | уреди извор ]

Концепт слободе информаци?а по?авио се као одговор на државну цензуру, надгледа?е и надгледа?е интернета. Интернет цензура ук?учу?е контролу или сузби?а?е об?ав?ива?а или приступа информаци?ама на Интернету. ^[18] ГлобалнеИнтернет Слобода конзорци?ум тврди да уклоне блокове у "слободном протоку информаци?а" за оно што термин "затворено друштва". ^[19] Према "Интернет листи непри?ате?а", Репортера без граница ( енгл. RWB ), следе?е државе се баве продорном интернет цензуром: Кина, Куба, Иран, М?анмар/Бурма, Северна Коре?а, Сауди?ска Араби?а, Сири?а, Туркменистан, Узбекистан и Ви?етнам . ^[20]

Широко об?ав?ен пример интернет цензуре ?е ? Ватрени Кинески зид “ ( у референци како за сво?у улогу мрежног ватренозидног простора за древни Кинески зид) . Систем блокира садржа? спречава?ем ИП адреса да буду пропуштене и састо?и се од стандардних ватрених зидова и прокси сервера на интернет капи?ама. Систем тако?е селективно се ангажу?е у ДНС трова?у када се траже посебни са?тови. Влада не наступа са же?ом да се систематично испита интернет садржа?, наводе?и да би ови наступи били технички непрактични. Интернет цензура у Народно? Републици Кини спроводи се под разним законима и административним прописима, ук?учу?у?и више од шездесет прописа усм?ерених на Интернет. Цензурне системе снажно спроводе покра?инске фили?але државних ИСП-а, пословних компани?а и организаци?а. ^{[21] [22]}

Истори?а неслага?а истине [ уреди | уреди извор ]

Пре изума штампари?е писан рад ко?и ?едном настане, може се умножавати само преписива?ем што ?е изузетно тешко и склоно грешкама. Ни?е посто?ао сложен систем цензуре и провере писаца, ко?и су до 14 века били ограничени верским институци?ама, а ?ихов рад ?е ретко изазивао ширу полемику. Као одговор на штампари?у и ?ерес коме ?е омогу?ено шире?е Римокатоличка црква ?е наставила сво?у наметнуту цензуру. Штампа?е ?е омогу?ено за више тачних копи?а рада, што води бржем и распростра?ени?ем круже?у иде?е информаци?а порекло Закона о ауторским правима у ве?ини Европских зема?а потиче из труда Римокатоличке цркве и владе да регулишу и контролишу рад штампари?е.

Године 1501. Папа Александар VI издао ?е закон против нелиценцираног штампа?а к?ига, а 1559. ?е први пут издат Index Expurgatorius (листа забра?ених к?ига). Index Expurgatorius ?е на?познати?и и дуготра?ан пример каталога ?лоших к?ига“ издат одстране Римокатоличке цркве ко?а представ?ала ауторитет над личним иде?ама и миш?е?има, и потискивала тезе ко?е су биле против ?ене доктрине. Index Expurgatorius ?е управ?ала Римска риквизици?а али извршну власт су имале локалне власти ко?е су га спроводиле. Сам Index Expurgatorius ?е имао више од 300 изда?а. Изме?у осталог Index Expurgatorius ?е забра?ивао или цензурисао к?иге ко?е су написане од стране Ренеа Декарта , ?ордана Бруна , Галилеа Гали?еа , Де?вида Х?ума , ?она Лока , Дани?ела Дефоа , Жана Жака Русоа и Волтера . Док су влада и црква подстицале штампа?е на различите начине, зато што ?е омогу?авало шире?е библи?ских и владиних организаци?а, критике и радови ко?и се нису слагали са тим, су тако?е могли брзо да се шире и круже. Као последицу тога, влада ?е успоставила контролу над штампари?ама широм Европе, захтева?у?и од ?их да има?у званичну дозволу за трговину и издава?е к?ига.

Утисак да израз неслага?а или субверзивне ставове треба толерисати, не цензурисати или каж?авати законом, разви се за?едно са разво?ем штампа?а и штампари?е. Аеропагатица, издата 1644, ?е одговор ?она Милтона на поновно уво?е?е владиног лиценцира?а на штампари?е и издаваче од стране Енглеске скупштине. Црквене власти су претходно осигурале да Милтонов есе? о разводу не доби?е дозволу за издава?е. У Аеропагатици, издато? без дозволе, Милтон ?е изразио молбу за слободом изражава?а и толеранци?ом неистина, наводе?и:

?Да?те ми слободу да знам, из?ав?у?ем и слободно расправ?ам на основу савести, а пре свега слобода.“ Милтонова одбрана слободе изражава?а утеме?ена ?е у протестантском погледу на свет и мислио ?е да Енглези има?у задатак да разраде истину о Реформаци?и што би довело до просвет?е?а свих ?уди. Милтон ?е тако?е уобличио главне теме буду?их дискуси?а о слободи изражава?а. Дефиниса?ем обима слободе изражава?а и штетног говора Милтон ?е полемисао против начела пре-цензуре, а за толеранци?у за широк спектар гледишта. Слобода штампе престала ?е да се регулише у Енглеско? 1695. када ?е налог за издава?е дозволе из 1643. престао да важи уво?е?ем Предлога права 1689. Убрзо након револуци?е. По?ава публикаци?а као што су Татлер (1709) и Спектатор (1711) изазвала ?е креира?е ?буржоаске ?авне сфере“ у Енглеско? ко?а ?е омогу?ила слободну размену иде?а и информаци?а.

Више влада ?е покушало да централизу?е контролу као одговор на прет?у шире?а штампари?а. Француска монархи?а ?е забранила штампа?е и штампар Етиен Долет ?е спа?ен на ломачи 1557. Британска монархи?а ?е покушала да заустави проток бунтовних и ?еретичких к?ига закуп?у?у?и фирму Статионерс. Право на штампа?е ?е било ограничено на чланове тог удруже?а, и 30 година касни?е Старачко ве?е ?е било уна?м?ено да ограничи ?огромне енормности и злоупотребе“ ?диверских садржа?а и безобзирних ?уди ко?и се из?аш?ава?у на митингу или необ?аш?ивих штампа?а или прода?е к?ига“. Штампарска права су била ограничена на два универзитета и 21 посто?е?у штампари?у у Лондону ко?и ?е имао 53 штампарске пресе. Након што ?е Британска монархи?а почела контролисати начин оснива?а 1637. штампари одлазе у Холанди?у. Сукоб?ава?е са властима ?е изазвало штампаре да постану бунтовни и радикални, и за?едно са 800 аутора и продаваца к?ига, су затворену у Басти?и, у Паризу, до 1789. године.

Насле?е енглеских мислилаца било ?е у првом плану раних расправа о правима слободе изражава?а. Ме?у познатим мислиоцима су и ?он Милтон (1608?1674) и ?он Лок (1632. ? 1704).

Лок ?е успоставио по?единца као ?единицу вредности и носиоца права на живот, слободу, имовину и теж?у за сре?ом. Ме?утим, Локове иде?е су се разви?але првенствено око концепта права на траже?е спасе?а за нечи?у душу из тога се првенствено односило на теолошка пита?а. Лок ни?е подржавао ?единствену толеранци?у ?уди нити слободу говора; према ?еговим иде?ама, неке групе, као што су атеисти , не би требало да буду дозво?ени.

У друго? половини 17. века, европски филозофи као што су Барух Спиноза и П?ер Бе?л су разви?али иде?е обухвата?у?и ?единствено подруч?е слободе говора и толеранци?е. У 18. веку о иде?и слободе говора су расправ?али теоретичари широм западног света ме?у ко?има су се истицали француски филозофи Дени Дидро , Барон Холбах и Клод Адри?ан Хелвеци?ус . Теори?а ?е почела да се припа?а политичким теори?ама, као у теори?и тако и у пракси; први државни едикт у истори?и ко?и ?е прогласио потпуну слободу говора ?е издат 4. децембра 1770. у Данско?/Норвешко? током владавине Джона Фридриха Струенса. Ме?утим, сам Струенс ?е наметнуо нека мала ограниче?а свом едикту 7. октобра 1771. године, и ?ош ?е било ограничено након пада Sturensa 1773., када ?е уведена легализаци?а и ако око цензура ?ош увек ни?е била уведена.

?он Ст?уарт Мил (1806?1873) ?е тврдио да без ?удске слободе нема напретка у науци, правима или политици, ко?е према Милу захтева?у дискуси?е слободних миш?е?а. Милова к?ига ?На слободи“, издата 1859. године, постала ?е класична одбрана права на слободно изражава?е. Мил ?е тврдио да истина потиче из лажности и да се због тога не треба бо?ати изражава?а слободних иде?а био да су тачне или не. Истина ни?е стабилна или фиксна ве? се временом разви?а. Мил ?е тврдио да ве?ина онога што смо некада сматрали истинитим постало неистинито. Према томе, твр?е?е не треба забринути због ?ихове очигледне нетачности. Мил ?е тако?е тврдио да су слободне дискуси?е неопходне како би спречиле ?дубоко сла?е одличног миш?е?а“. Дискуси?а би покренула посто?а?е истине на чело и узима?у?и у обзир лажне тврд?е, основе истинитих тврд?и би могле да се поново афирмишу. Штавише, Мил ?е тврдио да миш?е?е носи само интринзичну вредност власнику тог миш?е?а, чиме ?е утишава?е из?аве миш?е?а неправда према основним ?удским правима. Према ?еговом миш?е?у, ?едини пример оправданог потискива?а говора ?е како би се спречила штета од стране директне и ?асне прет?е. Економске или моралне последице, као и говорниково властито добро не могу оправдати потискива?е говора.

У Волтерово? биографи?и од стане Евелин Беатрис Хал, се наводи следе?а реченица како би приказала Волтерова увере?а: ?Не одобравам шта кажеш, али бори?у се до послед?ег даха за тво?е право да то кажеш.“. Н?ен цитат ?е често наво?ен како би описао принципе слободе говора. У 20. веку Ноам Чомски тврди да: “Ако веру?еш у слободу говора, веру?еш у слободу говора ко?а се тиче тема ко?е вам се не допада?у. Диктатори као што су Ста?ин и Хитлер су се залагали за слободу говора, али само оних тема ко?е им одговара?у. Ако се залажете за слободу говора, то значи да се залажете за слободу говора управо оних тема ко?е презирете.“. Ли Болингер тврди да ?принцип слободног говора ук?учу?е посебан чин сма?ива?а ?едне области друштвених интеграци?а за изузетну самоодрживост, чи?а ?е сврха да демонстрира и разви?е друштвену способност контроле осе?а?а ко?а су изазвана друштвеним сусретима.“ Болингер тврди да ?е толеранци?а поже?на вредност, ако не и суштинска. Ме?утим, критичари тврде да друштво треба да забрину они ко?и директно заговара?у или негира?у, нпр. геноцид.

Године 1928. прича ?убавник Ле?ди Четерли , написана од стране Д. Х. Лоренса ?е забра?ена због развратности у многим зем?ама, ук?учу?у?и У?еди?ено Кра?евсто, САД, Аустрали?у и Канаду. Кра?ем 50. и почетком 60. година прошлог век била ?е тема знача?них судских одлука ко?е су разматрале казну због развратности ко?а ?е била преокренута. Доминик Сандбрук из Телеграфа пише: ? Данас када ?е ?авна развратност постала уобича?ена, тешко ?е вратити атмосферу друштва ко?е ?е сматрало прикладним да забрани к?иге као што ?е ??убавник Ле?ди Четерли“ зато што ?е вероватно била ?лишавала и кварила“ читаоце.“ Фред Каплан из ?у?орк Та?мса тврди да ?е укида?е закона о развратности ?покренуло експлози?у слободног говора“ у САД.

Право на слободу изражава?а ?е било тумачено, тако да ук?учу?е право на слика?е и об?ав?ива?е фотографи?а странаца на ?авним местима без ?иховог сазна?а или дозволе.

Референце [ уреди | уреди извор ]

Литература [ уреди | уреди извор ]

Спо?аш?е везе [ уреди | уреди извор ]

Слобода говора на Викимеди?ино? остави .