Радиоактивност ?е спонтани процес у ко?ем се атомско ?езгро , емиту?у?и ?едну или више честица или кваната електромагнетног зраче?а, преображава у друго ?езгро. ^[1] Првобитно ни?е била позната природа зраче?а него се збирно говорило о ради?аци?и па ?е ова по?ава ?распада“ ?езгра названа радиоактивност, а ?езгра ко?а емиту?у честице или зраче?е радиоактивна ?езгра или, исправни?е радиоактивни изотопи . Распадом почетног ?езгра, ко?е се назива и ?езгро родите?а, наста?е ново ?езгро, потомак, ко?е може да има редни бро? Z и/или масени бро? A различит од ?езгра родите?а. Радиоактивни распад карактерише се врстом и енерги?ом емитоване ради?аци?е и временом полураспада . У природи се ?ав?а?у алфа-распад , бета ^- -распад , гама-распад и спонтана фиси?а . ^{[2] [3]} При алфа-распаду радиоактивна ?езгра емиту?у ?езгра хели?умових атома ⁴ He ⁺⁺ . Код бета ^- -распада, из ?езгра се емиту?у електрон и антинеутрино , а код гама-распада ?езгро зрачи електромагнетне таласе ( фотоне ) велике енерги?е. У лаборатори?и могу да се доби?у и ?езгра ко?а се распада?у на бро?не начине (видети таблицу доле), на пример, емиту?у?и позитроне и неутрина (бета ⁺ -распад) или код ко?их долази до К-захвата .

Радиоактивни распад претвара ?едно ?езгро у друго ако ново ?езгро има ве?у енерги?у веза?а по нуклеону него што ?е имало почетно ?езгро. Разлика у енерги?и веза?а (пре и после распада) одре?у?е ко?и се распади могу енерги?ски дога?ати, а ко?и не. Вишак ?е енерги?е веза?а излазити у облику кинетичке енерги?е или масе честица у распаду. ^[4]

Нуклеарни распади мора?у задово?ити неколико закона очува?а енерги?е , подразумева?у?и да вредност очуване величине након распада (узима?у?и у обзир све продукте) има ?еднаку вредност као и за ?езгро пре распада. Очуване величине су укупна енерги?а (ук?учу?у?и еквивалент енерги?е масе ), електрични набо? , линеарна и угаона количина крета?а , бро? нуклеона , те лептонски бро? (т?. сума бро?а електрона , неутрина , те позитрона и антинеутрина, узима?у?и античестице s -1). ^[5]

Истори?а откри?а радиоактивности [ уреди | уреди извор ]

Природну радиоактивност открио ?е кра?ем XIX века француски физичар Анри Бекерел . Труде?и се да установи узрок фосфоресценци?е неких матери?ала (што ?е и ?егов отац, тако?е физичар, проучавао), Бекерел ?е на фотографску плочу умотану у црни папир поставио кристал урани?умове соли и онда све излагао сунчево? светлости (Фосфоресцентни матери?али сами по себи емиту?у електромагнетно зраче?е вид?ивог светла). ^[6] Након разви?а?а фотографске плоче показало се да ?е она била “освет?ена”, дакле, урани?умова со ?е емитовала зраче?е ко?е може да про?е кроз црни папир и да де?ству?е на фотографску плочу. Бекерел ?е сматрао да урани?умова со зрачи под де?ством сунчеве светлости. А онда, ?едног дана, због облачности, одустао ?е од експеримента, и фото плочу умотану у црни папир одложио, а преко ?е и урани?умску со. После неколико дана ипак ?е развио плочу и на велико изнена?е?е, установио да ?е и она ?ако озрачена. Исправно ?е зак?учио да урани?умова со, без спо?аш?ег утица?а, дакле спонтано, емиту?е зраче?е ко?е пролази кроз харти?у и изазива зацр?е?е фото плоче. Мари?а Кири ?е ову по?аву назвала радиоактивност. ^[7]

Ернест Радерфорд ?е први открио да се радиоактивни распад може описати математичком експоненци?алном функци?ом , и тако?е да многи радиоактивни распади резулту?у у трансмутаци?и ?едног елемента у други.

Мари?а Кири ?е за?едно с П?ером Кири?ем проучавала радиоактивност и других урани?умових ?еди?е?а, нпр. руде пехбленде (ко?а се углавном састо?и од уранил оксида U ₃ О ₈ ). М. Кири ?е утврдила да ?е зраче?е много ?аче и да ни?е пропорционално количини урани?ума. Претпоставила ?е да руда пехбленде садржи малу количину неког елемента ко?и много ?аче зрачи. Кориш?е?ем обичних хеми?ских поступака за раздва?а?е елемената, П. и М. Кири изоловали су полони?ум и ради?ум . Ради?ум ?е изолован после дугог и стрп?ивог прера?ива?а ?едне тоне руде пехбленде из ко?е ?е ве? био изва?ен урани?ум. Издво?ене су на?пре мале количине ради?ума у облику ради?ум-хлорида, а 1910. године електролизом ?е доби?ен и чист ради?ум. Отприлике у исто време М. Кири и Г. Шмит открили су, независно, да су и тори?умова ?еди?е?а радиоактивна. Затим су А. Деби?ерн и Ф. Гизел у урани?умским минералима нашли ?ош ?едан радиоактивни елемент - актини?ум . После ових првих откри?а, систематским испитива?има, откривено ?е да у природи посто?и четрдесетак радиоактивних елемената.

Основне особине [ уреди | уреди извор ]

Радиоактивно зраче?е продире кроз различите матери?але, а тако?е може и да ?онизу?е средину кроз ко?у пролази. Проучава?у?и продорну мо? зраче?а ко?а емиту?е урани?ум, Радерфорд ?е утврдио да посто?е две врсте зраче?а (алфа и бета). Алфа-зраче?е лакше се апсорбу?е од бета- али више ?онизу?е средину кроз ко?у пролази. Алфа и бета зраци различито скре?у у магнетском по?у, на основу чега ?е зак?учено да ?е реч о честицама супротног наелектриса?а и различите масе. Тре?и облик природне радиоактивности (гама-зраче?е) открио ?е П. Вилар утврдивши да оно не скре?е у магнетском по?у, а да се одлику?е изузетном продорнош?у.

Процес радиоактивног распада ?е егзотерман, дакле пра?ен ослоба?а?ем енерги?е. Енерги?ски биланс радиоактивног распада на?лакше ?е одредити помо?у А?ншта?нове релаци?е за однос масе и енерги?е

${\displaystyle E=mc^{2}\,}$

где ?е Е енерги?а еквивалентна маси m , а c брзина светлости у вакууму. У складу са тиме енерги?а Е ко?а се ослоба?а при радиоактивном распаду ?еднака ?е:

${\displaystyle E=M_{r}c^{2}-\left(M_{p}c^{2}+\sum M_{e}c^{2}\right),}$

где су М _r маса родите?а, М _p маса потомка и M _e масе мирова?а емитованих честица. Дакле, ослобо?ена енерги?а (кинетичка и електромагнетна) ?еднака ?е разлици у маси изме?у ?езгра родите?а и свих производа ?еговог распада.

?единица за радиоактивност у СИ систему ?е Бекерел (Bq).

Закон радиоактивног распада [ уреди | уреди извор ]

Математички модел ко?им опису?емо радиоактивни распад зависи од к?учне претпоставке да радиоактивно ?езгро не ?стари“ проласком времена. Самим тим, вероватно?а да до?е до радиоактивног распада не расте у току времена, него оста?е константна независно од тога колико дуго ?е ?езгро посто?ало. Ова вероватно?а варира у зависности од посматраних ?езгара. Ипак, за ?едно посматрано ?езгро се она никада не ме?а. У мноштву истих нестабилних ?езгара се не може тачно знати када ?е се ко?е ?езгро распасти, али ?е ова? радиоактивни распад одре?ен неком вероватно?ом, то ?ест константом распада (λ). Константа распада зависи само од врсте ?езгара и на ?у не утичу спо?аш?и услови.

Константа радиоактивног распада ?е бро?но ?еднака вероватно?и да се ?едно ?езгро распадне у ?единици времена. Мерна ?единица за константу распада ?е 1 s ^-1 .

Ако имамо узорак са N радиоактивних ?езгара, чи?а ?е константа распада λ, за елементарно мало време dt, бро? радиоактивних ?езгара ?е се сма?ити за dN:

dN= -λNdt

Ова ?едначина представ?а закон радиоактивног распада у диференци?алном облику. Из ?е се изводи закон радиоактивног распада ко?и гласи:

N= N ₀ e^(-λt)

Бро? радиоактивних ?езгара се експоненци?ално сма?у?е током времена.

Посто?е и друге величине ко?има се карактерише радиоактивни распад. ?една од тих величина ?е време полураспада (T) .

Време полураспада ?е време за ко?е се бро? радиоактивних ?езгара у неком узорку преполови. Посто?и веза изме?у времена полураспада и константе распада:

T= (ln 2)/λ

Величина ко?ом се карактерише брзина распада неког радиоактивног извора се назива активност :

A = λN

Мерна ?единица за активност ?е бекерел ( Bq ): Активност од 1 Bq има извор у ко?ем се у ?едно? секунди распадне ?едно ?езгро.

Из закона радиоактивног распада следи да активност извора тако?е експоненци?ално опада, за?едно са бро?ем радиоактивних ?езгара:

A = A ₀ e ^-λt

Проласком кроз супстанци?у, експоненци?ално опада интензитет гама зраче?а, у зависности од деб?ине сло?а ( d ), почетног интензитета ( I ₀ ) и коефици?ента апсорпци?е зраче?а ( μ ) ко?и зависи од природе супстанци?е и енерги?е гама-фотона:

I = I ₀ e ^-μd

Врсте радиоактивних распада [ уреди | уреди извор ]

Алфа распад промена ?е атомског ?езгра при ко?о? ?езгро емиту?е алфа-честицу , масени бро? се сма?у?е за 4, а атомски бро? за 2. На пример алфа-распадом урани?ума -238 наста?у тори?ум -234 и алфа-честица. Ернест Радерфорд ?е зак?учио да су алфа-честице у ствари ?они хели?ума или само атомско ?езгро хели?ума. ^[8]

Бета распад ?е промена атомског ?езгра при ко?о? долази до емиси?е или апсорпци?е електрона или позитивног електрона ( позитрона ) и антинеутрина или неутрина . Притом се масени бро? не ме?а, а атомски бро? елемента се промени за ?едан. У природним радиоактивним низовима при бета-минус-распаду ?едан неутрон у ?езгру распада се на електрон, антинеутрино и протон. На пример бета-распадом тори?ума -233 наста?у палади?ум -234, бета-минус-честица и антинеутрино. Приликом вештачки изазване радиоактивности може до?и и до бета-плус-распада, т?. емиси?е позитрона и неутрина; масени бро? елемента оста?е исти, а атомски се бро? сма?и за ?едан. Бета-честице су у ствари електрони великих брзина, али за разлику од електрона у електронском омотачу атома, наста?у из атомског ?езгра.

Електронски ухват ?е по?ава при ко?о? ?езгро захвати ?едан електрон из атомског омотача и сма?и сво? позитивни набо? за ?едан. Уда?ени електрони попу?ава?у испраж?ена места и притом долази do емиси?е ренгенског зраче?а.

Гама-радиоактивност ?е прелаз изме?у ста?а више побу?ености атомског ?езгра у ста?е ниже побу?ености или у основно ста?е, а електромагнетско зраче?е високе фреквенци?е ко?е се притом емиту?е назива се гама-зраче?е . Тада се не ме?а?у више атомски ни масени бро? елемента. За гама-зраче?е ?е утвр?ено да одговара?у тврдим рендгенским зракама . То су доказали Ернест Рутхерфорд и Е. Н. да Коста Андрад 1914, дифракци?ом гама-честица кроз одговара?у?у кристалну решетку , помо?у ко?е су успели да одреде ?ихову таласну дужину . Према досадаш?им мере?има утвр?ено ?е да су таласне дужине гама-честица изме?у 0.000466 nm и 0,0428 nm. Према томе, гама-честице одговара?у краткоталасном рендгенском зраче?у, али за разлику од рендгенског зраче?а наста?у у атомском ?езгру .

Унутраш?а конверзи?а ?е процес при ко?ем ?езгро директно преда?е вишак енерги?е електрону у унутраш?им сло?евима атомског омотача. Та? електрон напушта атом, а ?егово избацива?е прати емиси?а рендгенских зрака. Редни и масени бро?еви атома не ме?а?у се.

Зраче?е настало радиоактивнош?у разлику?е се по продорности, електричном набо?у, гра?и и по процесима ко?и доводе до емиси?е. Алфа-зраче?е може зауставити папир, бета-зраче?е може зауставити алумини?ски лим дебео неколико милиметара, а ве?ину гама-зраче?а може зауставити десетак центиметара дебела оловна плоча. У магнетском по?у алфа-зраци се сави?а?у као позитивно наелектрисане честице, бета-зраци као негативне или позитивне, а гама-зраци пролазе несметано.

Неутронско зраче?е ?е ро? брзих неутрона , по маси сличних протонима . Врло лако продиру кроз неку хеми?ску матери?у , ?ер нема?у електрични набо? . Неутронско зраче?е може бити последица нуклеарне реакци?е . ^{[9] [10] [11]} Компонента ?е козмичког зраче?а и зраче?а из нестабилних тешких ?езгара. Врло снажно неутронско зраче?е наста?е у нуклеарним реакторима током нуклеарне ланчане реакци?е ?езгара. Енерги?а неутрона код неутронских зраче?а износи од око 10 MeV па наниже. Ако се енерги?а неутрона сма?и на енерги?е ма?е од 1 eV, назива?у се термичким неутронима .

Остала зраче?а се назива?у према честицама од ко?их се састо?е: протонско , деутери?умско , трици?умско , тешко?онско, и друго. Таква зраче?а могу настати у нуклеарним реакци?ама, део су козмичког зраче?а, а наста?у и у нуклеарним реакторима или нуклеарним експлози?ама .

Типови распада [ уреди | уреди извор ]

Укупно посто?е четири радиоактивне фамили?е, када ?е A = 4 n , A = 4 n +1, A = 4 n +2, A = 4 n +3. На Зем?и данас посто?е само три радиоактивна низа ко?и се сви завршава?у са оловом, а названи су по елементу од ко?ег низ почи?е. A = 4 n одговара тори?умовом радиоактивном низу, A = 4 n +1 ?е урани?умова фамили?а, а A = 4 n +2 одговара актини?уму . A = 4 n +3 ?е одговарао нептуни?умово? фамили?и, али како ?е ?ено време полураспада кра?е од времена посто?а?а наше планете, та? низ се у природи угасио и може се производити само вештачким путем.

Радионуклиди могу да се распадну на неколико различитих начина, што ?е сумирано у следе?о? табели. Атомско ?езгро са позитивним наелектриса?ем (атомским бро?ем) Z и атомском масом A представ?ено ?е као ( A , Z ).

Тип распада	Честице учесници	?езгро потомак
Распади са емиси?ом нуклеона:
Алфа-распад	Алфа честица ( A =4, Z =2) емитована из ?езгра	( A -4, Z -2)
Емиси?а протона	Протон избачен из ?езгра	( A -1, Z -1)
Емиси?а неутрона	Неутрон избачен из ?езгра	( A -1, Z )
Двострука емиси?а протона	Два протона избачена из ?езгра ?едновремено	( A -2, Z -2)
Спонтана фиси?а	?езгро се распада на два или више ма?их ?езгара и других честица	-
Кластерски распад	?езгро емиту?е грозд (кластер) нуклеона, дакле атомско ?езгро ве?е од хели?ума ( A 1 , Z 1 )	( A - A 1 , Z - Z 1 ) + ( A 1 , Z 1 )
Бета распади:
Бета-негативни распад	?езгро емиту?е електрон и антинеутрино	( A , Z +1)
Емиси?а позитрона, или бета-позитивни распад	?езгро емиту?е позитрон и неутрино	( A , Z -1)
Захват електрона	?езгро захвата орбитални електрон и емиту?е неутрино - ?езгро потомак оста?е у побу?еном (нестабилном) ста?у	( A , Z -1)
Двоструки бета распад	?езгро емиту?е два електрона и два антинеутрина	( A , Z +2)
Двоструки електронски захват	?езгро апсорбу?е два орбитална електрона и емиту?е два неутрина - ?езгро потомак оста?е у побу?еном и нестабилном ста?у	( A , Z -2)
Електронски захват с емиси?ом позитрона	?езгро захвата ?едан орбитални електрон, емиту?е позитрон и два неутрина	( A , Z -2)
Двострука емиси?а позитрона	?езгро емиту?е два позитрона и два неутрина	( A , Z -2)
Прелази ме?у ста?има у истом ?езгру:
Гама распад	Побу?ено ?езгро емиту?е фотон високе енерги?е ( гама зрак )	( A , Z )
Унутраш?а конверзи?а	Побу?ено ?езгро преноси енерги?у орбиталном електрону ко?и бива избачен из атома	( A , Z )

?онизира?у?е зраче?е [ уреди | уреди извор ]

?онизу?у?е зраче?е ?е по?ава за ко?у ?удска чула нису разви?ена, за разлику од многих других по?ава у природи. Директне последице делова?а ?онизу?у?ег зраче?а на живи св?ет ве?ином су закаснеле и тешко их ?е повезати с узроком. Човек може бити изложен и смртоносно? дози ?онизира?у?ег зраче?а, а да у самом тренутку озрачива?а ништа не осети. Последице озрачива?а, без чулне везе с узроком запажа?у се тек након неког времена, од неколико сати до неколико дана или чак година, што зависи од врсте и сво?става тог зраче?а. Отуда ?е разум?ив човеков страх, а познава?е основних сво?става ?онизира?у?ег зраче?а, ме?уделова?а зраче?а с матери?и, а посебно делова?а зраче?а на жива би?а ?е необично важно у стручном и психолошком смислу.

?онизира?у?е зраче?е ?е по?ава преноса енерги?е у облику фотона (кванта електромагнетског зраче?а) или масених честица, а ко?е има дово?но енерги?е да у ме?уделова?у с хеми?ском матери?ом ?онизу?е ту матери?у. ?онизу?у?е зраче?е последица ?е промене ста?а матери?е у микросвету. То су промене у енерги?и или у саставу атома или атомског ?езгра, при чему се емиту?у фотони или друге честице. У ме?уделова?у с матери?ом долази до размене енерги?е и размене структуре озрачене матери?е. Такве последице могу бити корисне, али и врло штетне. ^[12]

Закон радиоактивног распада [ уреди | уреди извор ]

Вероватно?а да ?е се по?едино атомско ?езгро распасти током неког временског интервала не зависи од доба дотичног ?езгра или од тога како ?е оно створено. Иако се стварно време живота по?единог ?езгра не може предвидети, сред?е (или просечно) време живота неког узорка идентичних ?езгара може бити измерено и предви?ено. ?едноставан начин одре?ива?а времена живота неких изотопа ?е мере?е времена распада половине ?езгара тог посматраног узорка. То се време назива временом полураспада , t _1/2 . Од оригиналног бро?а ?езгара ко?а се нису распала, ?их пола ?е се распасти ако чекамо други интервал времена полураспада па их оста?е ?една четвртина. За ?ош ?едан интервал времена полураспада оста?е их само осмина нераспаднутих, итд.

Бро? ?езгара неког узорка ко?и ?е се распасти у датом временском интервалу ?е сразмеран бро?у ?езгара тог узорка. То води на зак?учак да ?е процес радиоактивног распада експоненци?ални процес . Бро? N атомских ?езгара ко?а су остала нераспаднута након времена t , у односу на изворни бро? ?езгара N ₀ , ?е:

${\displaystyle N(t)=N_{0}\,e^{-{\lambda }t}=N_{0}\,e^{-t/\tau }.\,\!}$

где се λ назива константа радиоактивног распада и вреди:

${\displaystyle \tau ={\frac {1}{\lambda }}.}$

а мерна ?единица ?е реципрочна секунда, s ^-1 .

Делова?е радиоактивног зраче?а [ уреди | уреди извор ]

Свет у коме ?уди живе ?е радиоактиван од свог постанка. Посто?и око 60 радионуклида (радиоактивних елемената), ко?и се могу прона?и у тлу, ваздуху, води, храни, а тиме и у свим живим би?има. По томе како су настали деле се на оне ко?и су одувек присутни на Зем?и , оне ко?и наста?у као последица делова?а космичких зрака , те оне ко?и су последица ?удске технологи?е .

У прво? су групи радиоактивни елементи попут урани?ума -235, урани?ума-238, тори?ума -232, ради?ума -226, радона -222 или кали?ума -40. Они потичу ?ош из времена ствара?а Зем?е, а карактерише их врло дуго време полураспада, чак и до мили?арду година (изузетак ?е гас радон, чи?и ?е полуживот 3,8 дана). ?уди су непрестано изложени космичком зраче?у. Извор му ?е углавном изван Сунчевог система , а састо?и се од разних облика зраче?а: од врло брзих тешких честица , па до високоенерги?ских фотона и миона . Оно ме?уделу?е с атомима у гор?им сло?евима атмосфере и тако производи радионуклиде, ко?и на?чеш?е има?у кра?а времена полуживота. То су, на пример, уг?еник-14 , трици?ум , берили?ум -7 и други.

?уди су сво?им делова?ем, превасходно разво?ем нуклеарних реактора и тестира?ем нуклеарног оруж?а , створили ?ош неке радиоактивне елементе, попут стронци?ума -90, ?ода -129, ?ода-131, цези?ума-137 , плутони?ума -239 итд.

Мерне ?единице радиоактивности [ уреди | уреди извор ]

Активност радиоактивног узорка мери се у бекерелима (Bq). Активност од 1 Bq значи ?едан радиоактивни распад у секунди. Како су активности узорака често врло велике у употреби ?е и ве?а ?единица кири (Cu). 1 Cu iznosi 3,7? 10 ¹⁰ Bq.

Да би се мерила енерги?а , ко?у путем ?онизу?у?ег зраче?а апсорбу?е одре?ена матери?а, користи се ?единица гре? (Gy). Однос те енерги?е и масе тела ко?е ?е апсорбу?е зове се апсорбована доза . Ако се енерги?а од 1 J апсорбу?е у 1 kg матери?е говори се о апсорбовано? дози од 1 Gy. Овако дефинисана доза не говори ништа о биолошким учинцима апсорбованог зраче?а. Свака врста зраче?а (α, β, γ) има другачи?и утица? на живе ?ели?е, ко?и се опису?е фактором Q. Зато се дефинише еквивалентна доза , ко?а се доби?а тако што се апсорбовану дозу помножи фактором Q. ?единица за еквивалентну дозу ?е сиеверт (Sv).

Доза зраче?а [ уреди | уреди извор ]

Зраче?е ?е неизбежан феномен и сваки човек прима годиш?у еквивалентну дозу зраче?а од приближно 3,5 mSv. То ?е просечна доза, а састо?и се од следе?их доприноса:

• Удиса?е радона - 2 mSv
• Остали радионуклиди унесени у тело - 0,39 mSv
• Зем?ино зраче?е - 0,28 mSv
• Космичко зраче?е - 0,28 mSv

Тако испада да ?е укупна доза од природних извора 3 mSv, а укупна доза од вештачких извора 0,5 mSv. Укупна доза од вештачких извора прорачуната ?е према просечно? изложености медицинском зраче?у, кориште?у разних апарата, те доприносу од тестира?а нуклеарног оруж?а и рада нуклеарних електрана. На?ве?и допринос из вештачких извора да?е медицинско зраче?е.

Учинци разних доза зраче?а [ уреди | уреди извор ]

• више од 10 Sv изазива тешку болест и смрт за неколико неде?а.
• 2-10 Sv прим?ених у кратком року изазива смрт с вероватнош?у од 50%.
• 1 Sv прим?ен у кратком року изазвао би ради?аци?ску болест (мучнину, губитак косе), али на?вероватни?е не и смрт.
• 50 mSv годиш?е ?е на?ма?а доза за ко?у посто?е докази да изазива рак .

Учинци великих доза познати су из судбина преживелих ?уди из Хирошиме и Нагасаки?а , за ко?е ?е накнадно проце?ена доза зраче?а ко?у су примили. О учинцима малих доза говори се на теме?у екстраполаци?е учинака великих доза и претпоставке ?ихове линеарности, ?ер ?е учинке малих доза тешко директно пратити и разлучити од бро?них других фактора ко?и утичу на здрав?е. На та? ?е начин израчунато да ?е од милион ?уди ко?и приме додатну дозу зраче?а од 1 mSv ?их 50 због тога умрети од рака.

Вештачка радиоактивност [ уреди | уреди извор ]

Радиоактивна ?езгра могу се добити бомбардова?ем стабилних ?езгара протонима, алфа-честицама, неутронима итд. Главни извор вештачких радиоактивних елемената су нуклеарни реактори и акцелератори честица . Током Другог светског рата и педесет година после разви?ано ?е нуклеарно оруж?е . Радиоактивни елементи могу се добити и на вештачких начин, нпр. тако што се природни елемент бомбарду?е нуклеарним про?ектилима, протонима, алфа-честицама, неутронима итд, те у ?ему изазове нуклеарна трансмутаци?а у нови елемент или нови изотоп истог елемента. Као про?ектили за бомбардова?е неутрони су ?ако погодни ?ер нема?у набо?а и стога лако продиру у ?езгро атома.

Извори радиоактивних елемената могу бити:

• примена зраче?а у медицини (радиобиологи?а, нуклеарна медицина, радиотерапи?а)
• експерименталне нуклеарне експлози?е
• индустри?а
• нуклеарне електране (зраче ма?е од телевизи?ског екрана)
• други извори (апарати за радиобиологи?у с рендгенским зрацима или неутронима, акцелератори честица)

Види ?ош [ уреди | уреди извор ]

• Извори радиоактивности
• Нуклеарна бомба
• Нуклеарне падавине
• ?онизу?у?е зраче?е

Референце [ уреди | уреди извор ]

Литература [ уреди | уреди извор ]

Спо?аш?е везе [ уреди | уреди извор ]

• The Lund/LBNL Nuclear Data Search
• Nomenclature of nuclear chemistry
• Specific activity and related topics .
• The Live Chart of Nuclides ? IAEA
• Interactive Chart of Nuclides Архивирано на са?ту Wayback Machine (10. октобар 2018)
• Health Physics Society Public Education Website
• Annotated bibliography for radioactivity from the Alsos Digital Library for Nuclear Issues
• Stochastic Java applet on the decay of radioactive atoms by Wolfgang Bauer
• Stochastic Flash simulation on the decay of radioactive atoms by David M. Harrison
• BibNum
• Bibnum