Слике ауроре из целог света, ук?учу?у?и оне са ре?им црвеним и плавим светлима

Поларна светлост ( лат. aurora polaris ) ?е светле?е но?ног неба, ^[а] обично у поларним зонама. На северу се назива ’ аурора бореалис ‘ ( лат. aurora borealis ), а када се ?ави на ?ужном полу ’ аурора аустралис ‘ ( лат. aurora australis ). Пошто су обе ауроре истог порекла научници по?аву назива?у ’ поларна аурора ‘ ( лат. aurora polaris ? ?северна зора“). Име ’ северна зора ‘ ?е настало од утиска ко?и се стиче при по?ави ауроре, посебно гледано из Европе ? на северном хоризонту се указу?е црвенкаста светлост као, на истоку , у зору, пред излазак сунца .

Механизам настанка ауроре [ уреди | уреди извор ]

Данас ?е познато да аурору изазива?у електрони са енерги?ама у опсегу 1?15 keV, т?. електрони ко?и су убрзани напоном од 1000 V до 15.000 V. Светлост наста?е када се ти електрони судара?у са атомима у гор?им сло?евима атмосфере , обично на висинама 80?150 km. У светлу преовла?у?е емиси?а атомског кисеоника ? зеленкаста лини?а на 557,7 nm и (нарочито код електрона ниже енерги?е и на ве?им висинама) тамноцрвена лини?а на 630,0 nm. Обе лини?е потичу од забра?ених прелаза атомског кисеоника са енерги?ских нивоа ко?и су (у одсуству судара) стабилни чиме се об?аш?ава споро па?е?е и гаше?е (0,5?1 s ) аурориних зракова. Многе друге спектралне лини?е тако?е су заступ?ене, нарочито оне молекулског азота , и оне се пале и гасе много брже, открива?у?и прави динамички карактер аурора.

Ауроре тако?е могу да се опазе у ултра?убичастом (UV) делу спектра, што се посебно добро регистру?е из свемира (али не и са зем?е ?ер атмосфера апсорбу?е UV зраке). Свемирска сонда ?Полар“ ?е регистровала аурору чак и у подруч?у X-зрака .

Облици ауроре и магнетизам [ уреди | уреди извор ]

Аурора се ?ав?а или као ?дифузно свет?е?е“ или као ?завеса“ ко?а се шири у правцу исток-запад. Понекад се образу?у ?мирни лукови“ а некада се светлост непрекидно ме?а на небу (?активна аурора“). Свака завеса се састо?и од бро?них паралелних зракова, усмерених у правцу локалног магнетног по?а што наводи да ?е аурора услов?ена Зем?иним магнетским по?ем .

Учесталост по?ав?ива?а [ уреди | уреди извор ]

По?ава поларне светлости везана ?е за магнетне буре ко?е су опет повезане са ?еданаестогодиш?им циклусом активности сунчевих пега. Тако?е ?е уочено да до геомегнетних бура на?чеш?е долази у време равнодневице, дакле у рано проле?е или ?есен што ?е помало загонетно ?ер активност на половима нема много везе са годиш?им добима.

Сунчев ветар и магнетосфера [ уреди | уреди извор ]

Норвешки истраживач Кристи?ан Биркеланд ?е 1916 . први предвидео посто?а?е Сунчевог ветра . Претпоставио ?е да су Сунчеви зраци и позитивног и негативног наелектриса?а. Фредерик Линдеман ?е 1919 . претпоставио да са Сунца долазе протони и електрони. Тридесетих година 20. века научници су претпоставили да Сунчева корона има температуру од неколико милиона степени. Британски математичар Сидни Чапман ?е педесетих израчунао сво?ства гаса на такво? температури и зак?учио да се топлота кроз корону мора протезати у простору ?ош да?е од Зем?е. Немачки научник Лудвиг Бирман се тако?е педесетих заинтересовао за чи?еницу да комета увек има реп супротно од Сунца. Бирман ?е зак?учио да Сунце емиту?е сталну стру?у честица, ко?а потиску?е кометин реп.

Еуген Паркер ?е 1958 . та? феномен прозвао ?Сунчев ветар“. Паркер ?е показао да иако ?е Сунчева корона ?ако привучена Сунчевом гравитаци?ом, да ?е она тако добар проводник да ?е ?ош увек вру?а на великим уда?еностима. Пошто гравитаци?а опада са уда?енош?у од Сунца, спо?на коронарна атмосфера надзвучном брзином бежи у ме?узвездани простор. Паркер ?е послао сво? rad у Астрофисицал ?оурнал, али дво?е рецензената су му одбили рад. Рад ?е ипак прихватио Чандрасекар (добитник Нобелове награде за физику 1983 . године).

Сов?етски сателит Луна 1. ?е ?ануара 1959 . први пут мерио ?ачину сунчевог ветра. Користили су сцинтилационе бро?аче и гасне ?онизационе детекторе. Мере?е су три године касни?е поновили Американци користе?и Маринер 2. Паркерова теори?а ни?е могла об?аснити убрза?е брзог ветра. Прву нумеричку симулаци?у Соларног ветра у Сунчево? корони користе?и магнетохидродинамичке ?едначине извели су Пнеуман и Кноп 1971 .

Касних деведесетих ултра?убичасти коронални спектрометар, ко?и се налазио на СОХО (Соларно? и хелиографско? опсерватори?и) свемирско? опсерватори?и омогу?ио ?е да се види да ?е подруч?е убрза?а Сунчева ветра у поларним подруч?има Сунца и на?ено ?е да ?е убрза?е много ?аче од онога ко?е би се очекивало само од топлотног ефекта. Паркеров модел ?е предви?ао да се бег Сунчева ветра дешава на 4 сунчева ради?уса, али мере?а показу?у да се дешава на ?едном сунчевом ради?усу изнад фотосфере . То говори да посто?и додатни механизам убрза?а сунчева ветра.

Ауроре на другим планетама [ уреди | уреди извор ]

Аурора ?е опажена и на ?упитеру и Сатурну , планетама чи?а су магнетска по?а много снажни?а од Зем?иног. Покре?е их, као и на Зем?и, Сунчев ветар. ?упитерови месеци, посебно Ио , тако?е узроку?у снажне ауроре ко?е се ?ав?а?у због електричних стру?а дуж силница магнетског по?а изме?у ротира?у?е планете и месеца ко?и кружи око ?ега ( динамо учинак ). Ио (ко?и има активни вулканизам и ?оносферу ) ?е посебно снажан извор ауроре; ?егове стру?е емиту?у и радио-таласе, откривене 1955 .

Недавно ?е поларна светлост откривена и на Марсу ; због недостатка ?аког магнетског по?а, рани?е се веровало како ?е то немогу?е. ^[2]

Истори?ски знача?ни дога?а?и [ уреди | уреди извор ]

Године 2017, дошло ?е до откри?а ?апанског дневника из 1770. године ко?и приказу?е ауроре изнад древне ?апанске престонице К?ота сугерише да ?е олу?а можда била 7% ве?а од дога?а?а у Карингтону, ко?и ?е утицао на телеграфске мреже. ^{[3] [4]}

Ауроре ко?е су настале као резултат ? велике геомагнетне олу?е “ 28. августа и 2. септембра 1859. године, ме?утим, сматра?у се на?спектакуларни?им у нови?о? забележено? истори?и. У документу Кра?евског друштва од 21. новембра 1861, Балфур Ст?уарт ?е описао оба аурорална дога?а?а као што су документована магнетографом ко?и се сним?ен у К?у опсерватори?и и успоставио везу изме?у ауроралне олу?е од 2. септембра 1859. и дога?а?а Карингтон -Хо?соновог б?еска када ?е он приметио ?е да ?Ни?е немогу?е претпоставити да ?е у овом случа?у наша свети?ка ухва?ена на делу .“ ^[5] Други аурорални дога?а?, ко?и се догодио 2. септембра 1859. године, био ?е резултат (неви?еног) избацива?а короналне масе повезаног са ?ом са изузетно интензивним Карингтон-Хо?соновом белом сунчевом бак?ом 1. септембра 1859. Ова? дога?а? ?е произвео ауроре толико распростра?ене и изузетно с?а?не да су ви?ене и извештене у об?ав?еним научним мере?има, бродским дневникима и новинама широм С?еди?ених Држава, Европе, ?апана и Аустрали?а. ?у?орк Та?мс ?е известио да ?е у Бостону у петак, 2. септембра 1859. године, аурора била ?толико с?а?на да ?е око ?едан сат обична штампа могла да се чита при то? светлости“.. ^[6] У петак, 2. септембра, ?едан сат по источном времену би било 6:00 ГМТ; магнетограф за самоснима?е у опсерватори?и К?у ?е снимао геомагнетну олу?у, ко?а ?е тада била стара ?едан сат, у пуном интензитету. Изме?у 1859. и 1862. Ела?ас Лумис ?е об?авио сери?у од девет радова о Велико? изложби аурора 1859. у American Journal of Science где ?е дискутовао извешта?е о ауроралним дога?а?има широм света. ^[7]

Види ?ош [ уреди | уреди извор ]

• Магнетизам

Напомене [ уреди | уреди извор ]

Референце [ уреди | уреди извор ]

Литература [ уреди | уреди извор ]

Спо?аш?е везе [ уреди | уреди извор ]

Поларна светлост на Викимеди?ино? остави .