Лансирна рампа ( енгл. Launch pad , рус. Стартовый комплекс ) ?е надземна платформа са ко?е се вертикално лансира балистичка ракета или ракета-носач . Космодром (свемирска лука) или лансирни комплекс ?е постро?е?е на ко?ем се налази више лансирних рампи, и ко?е поседу?е сву прате?у инфраструктуру.

Опис [ уреди | уреди извор ]

Свака лансирна рампа садржи фиксну или покретну структуру ( сервисни тора? ) ко?а поседу?е ?едну или више платформи за приступ ракети-носачу, и на ко?о? се налазе све везе ко?е су ракети неопходне пре полета?а, ме?у ко?има су: гориво , криогене течности, електрична енерги?а , каблови за комуникаци?у са контролом миси?е и пренос телеметри?е пред лансира?е. Ова структура тако?е обезбе?у?е приступ особ?у и космонаутима код ракета-носача ко?е превозе ?удску посаду. Рампа обично садржи и ров за усмерава?е издувних гасова од сервисне структуре, ?ер она може бити оште?ена од велике топлоте ко?у производе ракетни мотори . Ве?ина лансирних рампи поседу?е и систем за ублажава?е акустичне енерги?е, ко?и упумпава огромне количине воде у ров и на гор?и део лансирне рампе како би се ублажила акустична енерги?а ко?у производе мотори, а ко?а ?е дово?но ?ака да може да оштети делове рампе као и саму ракету. У околини лансирне рампе тако?е се обично налазе два или више тор?ева ко?и штите ракету-носач и сервисну структуру од удара грома .

Лансирна рампа разлику?е се од постро?е?а за лансира?е балистичких ракета , такозваних силоса , из ко?их се ракета тако?е лансира из вертикалног положа?а али се цео об?екат налази под зем?ом како би се што бо?е сачувао у случа?у напада непри?ате?а, или како се не би видео на сателитским фотографи?ама .

Криогена горива ( течни кисеоник ко?и ?е оксиданс , и течни водоник или течни метан ко?и се користе као гориво) мора?у се константно досипати у ракету пред полета?е. Наиме, неколико сати пред лансира?е почи?е се са пу?е?ем резервоара ракете-носача ракетним горивом и оксидансом (осим у случа?у када ракета у свим степеним користи ракетне моторе на чврсто гориво, мада ?е то редак случа?). Када се резервоари напуне до врха почи?е се са допу?ава?ем, ?ер криогена горива (кисеоник, водоник и метан) су у течном ста?у само на веома ниским температурама . Како се резервоари до врха напуне обично око сат времена пред лансира?е, гориво у резервоару се загрева и почи?е поново да се претвара у гас , односно испарава. Због тога се константно дода?е мала количина горива како би се одржао ниво ко?и ?е потребан за успешан лет ракете. Ова? процес настав?а се све до неколико минута пред полета?е, када се сви вентили затвара?у. Допу?ава?е резервоара ни?е потребно у случа?у да ракета користи горива ко?а нису криогена, као што ?е ракетно гориво РП-1 .

Ве?ина ракета-носача везана ?е за лансирну платформу и након па?е?а ракетних мотора, све док они не достигну пун потисак када се да?е команда за лансира?е и ракета поле?е. Ракета ?е за платформу обично везана са неколико великих ?руку“ или помо?у екплозивних ви?ака ко?и се активира?у када се да команда за полета?е. У том тренутку прекида?у се и све везе ко?е ?е ракета имала са сервисном структуром ? црева за гориво, каблови за телеметри?у и друго.

Транспорт ракете-носача до рампе [ уреди | уреди извор ]

Посто?и више начина на ко?е се ракета-носач може транспортовати од зграде за финалну обраду до лансирне рампе:

• Прва велика ракета ко?а ?е успешно ушла у употребу ? немачка V-2 , од фабрике у Пенеминдеу до лансирне рампе транспортована ?е у хоризонталном положа?у, док ?е ?реп“ ракете (кра? на ко?ем се налазио ракетни мотор ) био окренут у правцу крета?а. Ова? метод се користио код скоро свих ракета-носача у Сов?етском савезу , ме?у ?има и ракете супер-тешке категори?е Н?1 и Енерги?а , као и код неких западних ракета-носача ( Фалкон 9 , Антарес ).
• Слично претходном методу, приликом пробних лансира?а гор?их степена ракете из сов?етског ласнирног комплекса близу Волгограда , гор?и степен и заштитни омотач би се у хоризонталном положа?у транспортовао до силоса у ко?ем се ве? налазио први степен, ко?и ?е у ствари био конвертована интерконтинентална балистичка ракета . Након тога, довезени гор?и степен би се дизалицом подигао и вертикално монтирао на први степен у силосу. Често се дешавало да укупна висина премашу?е висину силоса, тако да ?е он оста?ао отворен, а део заштитног омотача и гор?ег степена би вирео изнад зем?е. У овом случа?у ни?е се користила надземна лансирна рампа. Уз то, руски силоси за балистичке ракете се могу користити више пута, тако да ?е из ?едног силоса могу?е спровести више тестова. Ова? метод кориш?ен ?е само код тестира?а Космос сери?е малих ракета-носача.

• Метод вертикалне интеграци?е великих ракета-носача унутар зграде за вертикалну интеграци?у ( енгл. Vehicle Assembly Building ), на мобилно? платформи за лансира?е ( енгл. Mobile Launcher Platform ) ко?а ?е поседовала и велики тора? са свим неопходним везама, разви?ен ?е наменски за ракету Сатурн V ко?ом су миси?е про?екта Аполо лансиране ка Месецу . Ова платформа ?е затим транспортована помо?у гусеничарa транспортера до ?едне од две лансирне рампе лансирног комплекса 39 свемирског центра Кенеди. Ова? метод ?е касни?е кориш?ен и при лансира?у ма?е ракете Сатурн IB током про?еката Аполо-Со?уз и ка америчко? свемирско? станици Ска?лаб , а касни?е и за лансира?е спе?с-шатла . ^[1]
• Америчке ракете-носачи Титан III и Титан IV од зграде за вертикалну интеграци?у су на мобилно? платформи до лансирне рампе транспортоване преко две паралелне шине. Ова? принцип користи се и данас код ракете Атлас V . Сличан метод користи се и приликом интеграци?е ракете Ари?ана 5 агенци?е ЕСА , ко?а се лансира са космодрома Куру у Француско? Гва?ани , као и код кинеске ракете-носача Дуги марш 3Б .

• У ваздухопловно? бази Ванденберг ( Калифорни?а ) ракете-носачи интегрисане су вертикално у велико? згради ко?а ни?е имала прозоре , а ко?а се пред лансира?е ?отварала“ (цео ?едан зид ?е у ствари био сачи?ен од више врата ко?а су се отварала) и уда?авала стотинак метара да?е како не би била оште?ена издувним гасовима ракете. Овакав систем разви?ен ?е примарно из во?них разлога, ?ер ракета ни?е била вид?ива на сателитским снимцима и ни?е се знало да ?е до лансира?а до?и све до неколико десетина минута пре самог полета?а (слично силосима за балистичке ракете). Овакав метод се користи и код лансира?а ракета: Делта IV , Со?уз-2 из Куруа, европских Ари?ана 1?4, као и код неких кинеских и ?апанских ракета.
• Током 1920их Херман Оберт ?е предлагао да се ракете склапа?у вертикално на баржама на води. Ова? метод озби?но се разматрао за употребу од стране свемирског центра Кенеди при лансира?у ракете Сатурн V, али се од ?ега одустало због тога што ?е ракета била веома нестабилна ( маса ?о? ни?е била пово?но распоре?ена пре пу?е?а резервоара горивом). Ме?утим, почетком 21. века основана ?е компани?а Sea Launch (? Лансира?е са мора “) ко?а ?е пружала услуге лансира?а сателита у геосинхорну орбиту . Компани?а ?е купила платформу ?Одисе?“ , ко?а ?е претходно служила за нафтне бушотине на отвореном мору, и прерадила ?е тако да се са ?е може лансирати руска ракета Зенит . Ракета ?е до места лансира?а усред Тихог океана транспортована унутар платформе у хоризонталном положа?у, а затим би пред лансира?е била усправ?ена, напу?ена горивом и лансирана.
• Ракете-носачи Д?епр транспорту?у се вертикално до места лансира?а где се убацу?у у силосе, ?ер ?е ова ракета у ствари прера?ени ИЦБМ Р-36 ?Во?вода“.

Галери?а [ уреди | уреди извор ]

Референце [ уреди | уреди извор ]

Спо?аш?е везе [ уреди | уреди извор ]

• Тест система за ублажава?е акустичне енерги?е (YouTube)
• Полета?е ракете Зенит са лансирне рампе космодрома Ба?конур (YouTube)
• Успорен снима полета?а ракете Зенит са платформе ?Одисе?“ (YouTube)
• Успорен снимак полета?а ракете Сатурн V са коментаром (YouTube)
• Успорен снимак полета?а спе?с-шатла са коментаром (YouTube)
• Лансира?е ракете Д?епр из подземног силоса (YouTube)
• Лансира?е кинеске ракете Дуги марш 2Ф (YouTube)
• Лансира?е ракете Со?уз 2 (YouTube)
• Лансира?е ракете Протон (YouTube)
• Лансира?е ракете Ангара А5 (YouTube)