Васили?е II Бугароубица
Лични подаци
Датум ро?е?а	958 .
Место ро?е?а	Константинопо? ,
Датум смрти	15. децембар 1025. ( 1025-12-15 )  ( 66/67 год. )
Место смрти	Константинопо? ,
Породица
Родите?и	Роман II Теофано
Династи?а	Македонска династи?а
Цар Византи?е
Период	976 . ? 1025 .
Претходник	?ован I Цимиски?е
Наследник	Константин VIII

Васили?е II Бугароубица ?е био византи?ски владар од 976 . до 1025 . године.

Током ?егове владавине бро?на словенска племена у Македони?и су дигла устанак против Византи?е 976. године. Под ?иховим во?ом Самуилом основана ?е велика словенско-бугарска држава. Посли?е 40 година ратова, цар Васили?е II поб?е?у?е Самуила на Беласици 1014 . године, док 1018 . (док су ?ош тра?али немири посли?е смрти Самуила) осва?а коначно ?егово, Бугарско царство .

У току владавине Васили?а II, трговачке везе изме?у Византи?е са паганском Руси?ом су постале врло живе. Да би Руси?у подвргао византи?ском утица?у, в?енчао ?е сво?у сестру за руског кнеза Владимира . Посли?е тог чина кнез Владимир и ци?ели руски народ ?е примио хриш?анство од византи?ских свештеника 988 . године.

Васили?е II ?е у крви угушио бро?не устанке и гра?анске ратове ко?и су били на територи?и Византи?е и стао ?е на пут ?ача?у власти феудалаца. Охридску епископи?у ?е уздигао на степен архиепископи?е и била ?е потчи?ена лично ?ему.

Кад ?е умро, оставио ?е огромну државу од ?адранског мора и Дунава до Еуфрата и добре односе са Ки?евском Руси?ом кнеза Владимира.

Прве године [ уреди | уреди извор ]

Родите?и Васили?а II били су цар Роман II и ?егова супруга Теофано . Користе?и се преседаном цара Константина Порфирогенета , Васили?е ?е био крунисан 960. године у друго? години живота као мла?и цар Византи?е. Када му отац неочекивано умире 15. марта 963 . године у сво?о? 26 години живота, ?егова ма?ка преузима управ?а?е државом у сво?ству регента ^[1] . Ту политичку ситуаци?у нису прихватали ни народ ни Црква , а нити во?ска што резултира побуном популарног генерала Ни?ифора , ко?и народном во?ом бива проглашен за цара 2. ?ула 963. године. Осим што ?е деградиран са свог положа?а номиналног државног во?е, мали Васили?е у новом цару доби?а и очуха, пошто ?е ?егова мати била приси?ена да се уда за новог цара ( 16. августа 963. године).

Дворски живот [ уреди | уреди извор ]

Без обзира на смрт оца и стица?е очуха, живот Васили?а II и брата му Константина VIII био ?е без знача?них политичких промена, зато што нови цар ни?е имао деце па су цареви?и били сигурни. Док ?е ?ихов живот пролазио мирно, Теофано се ни?е могла помирити са животом с новим супругом, ко?и по описима савременика ни?е био неки лепотан. Сво?у утеху она ?е нашла у царевом не?аку и потенци?алном престолонаследнику ?овану с ко?им ?е склопити заверу да се Ни?ифор уклони, што се и оствару?е 969 . године када ?е Ни?ифор уби?ен у атентату ^[2] . Очекивано ново венча?е и круниса?а пада?у у воду када патри?арх одби?а да крунише Теофану зато што "царев убица не може постати цар", па ?е она послана у манастир, тако да су млади цареви?и сада изгубили и ма?ку. Како ни нови цар ни?е имао деце, они су ипак остали ?едини наследници царства. ?едина стварна прет?а на кра?у поста?е ?ихова ма?ка ко?а, током пресе?е?а из ?едног манастира у други, доби?а допуште?е да посети сво?у децу и бившег ?убавника а тадаш?ег новог цара ?ована. Она тада, у нападу беса због свега изгуб?еног, ме?у осталим оптужбама против свих присутних виче како Васили?ев отац ни?е Роман II него неки ?ен анонимни ?убавник. Но, овим оптужбама огорчене жене на кра?у ни?е нико веровао. Након тога мирни дворски живот наставио се природним током све до ?ануара 976 . године када ?е цар ?ован I изненада преминуо?од последица тифуса или трова?а ко?е ?е организовао патри?арх (у зависности о томе ко?и се истори?ски извори гледа?у).

Први гра?ански рат [ уреди | уреди извор ]

Убрзо по доласку те вести у Цариград , Васили?е II (као стари?и цар) и ?егов брат Константин VIII (као мла?и цар) 10. ?ануара 976 . године су крунисани су за цареве уз помо? свог у?ака Вазили?а Лекапена ^[3] ко?и ?е био председник Сената. То круниса?е наводно ?е због Васили?еве младости ? тада ?е имао 17 година ? одлучио оспорити не?ак цара Ни?ифора Варда Склир , заповедник византи?ске во?ске у Ази?и ^[3] . Смрт ?ована I ?е покренула побуну и устанак на Балканском полуострву ко?и су предводила четворица бра?е: Давид, Мо?си?е, Арон и Самуило. Дво?ица бра?е, Давид и Мо?си?е су погинули током борби, а Арона ?е ликвидирао на?мла?и брат Самуило како не би имао конкурента за владара новостворене државе. ^[4] Током рата ко?и ?е тра?ати готово три године побу?еници ?е осво?ити целу Малу Ази?у , а ?ихова ?е морнарица нападати Цариград. На кра?у ?е ипак ло?алне трупе под запов?едништвом Варде Фоке 24. марта 979 . године остварити коначну победу у бици код Панкали?е , након ко?е Варда Склир б?ежи у Багдад под арапску заштиту. Ова? трогодиш?и гра?ански рат на?бо?е су искористили Васили?е Лекапен и генерал Варда Фока ко?и су практично владали током овог времена у име Васили?а II. Тако?р, повлаче?е во?них снага с Балкана су искористили Бугари ко?и се успешно буне под водством Самуила ко?и ?е се у блиско? буду?ности крунисати за бугарског цара.

Други гра?ански рат [ уреди | уреди извор ]

С временом, Васили?е ?е поста?ао све незадово?ни?и ситуаци?ом у ко?о? други влада?у уместо ?ега и то ?е почео ?авно показивати. Без обзира на хладне односе, ни?една страна ни?е имала службених разлога за отвара?е непри?ате?ства. Ти ?е разлози бити створени 986. године када ?е во?не снаге под непосредним Васили?евим заповедништвом бити потучене у бици код Тра?анових врата против Бугара . Користе?и ово као разлог неспособност цара, Варда Склир и Варда Фока су уз подршку Васили?а Лекапена, Грузи?е и Багдада подигли нову буну у Ази?и. Ова? пут, нашавши се у процепу изме?у нове велике источне побуне и бугарских напада на Балкану, изгледало ?е да ?е Васили?е изгубити рат зато што ?е имао много слаби?е во?не снаге. Како ?е морнарица ипак остала ло?ална цару, побу?еници нису били у ста?у пре?и у Европу , што ?е довело до пат-позици?е. Она ?е бити решена тек у ?ануару 989. године када Васили?е добива обе?ану во?ну помо? Ки?евске Руси?е . Цена те во?ске била ?е рука цареве сестре Ане ко?а се морала удати за тамош?ег неверничког владара Владимира I ко?и ?е имао на десетине жена и службених ?убавница. Током одлучу?у?е битке 13. априла 989 . године узурпатор Варда Фока пао ?е с ко?а и преминуо чиме ?е дао потпуну победу Васили?у.

Како би опоменуо све друге ко?и размиш?а?у о побуни, након победе у ово? бици цар ?е зароб?еног побу?еничког генерала Калокира Делфинаса набио на колац, а главу ?еговог заповедника послао ?е на путова?е по свим провинци?ама царства. Други во?а побуне Варда Склир (кога ?е Фока наредио да се затвори) тада се одлучио да предати на милост и немилост победнику. Уместо погуб?е?а цар ?е овог старог, слом?еног и ослеп?еног побу?еника узео за свог саветника, коме ?е, изме?у осталог, поставио и пита?е како спречити буду?е побуне. Одговор ?е гласио да пове?а порезе племи?има и богаташима, тако да они нема?у ни новца нити времена за припрема?е буна. Та? ?е савет Васили?е одлучио потпуно послушати, тако да ?е до кра?а сво?е владавине успео потпуно сломити великашку мо?.

Послед?и проблем овог првог раздоб?а ?егове владавине поста?е пита?е државне администраци?е. Главне државне бирократе поставио ?е сада мртви патри?арх Васили?е Лекапен и они не осе?а?у никакву ло?алност према цару. Поступна смена тих кадрова тра?а?е до 996. године када ?е Васили?е II напокон постати неоспорни владар Византи?е.

Политички односи у Ази?и [ уреди | уреди извор ]

Од сво?их претходника Васили?е II насли?едио ?е рат против Фатимида на подруч?у данаш?е Сири?е и Либана . Током овог рата Византи?а ?е све време водила одбрамбени рат како би заштитио град Алеп и арапског савезника Хамдадидски емират. ?едино ?е раздоб?е примир?а било 988. године тоеком византи?ског гра?анског рата када су Фатимиди посматрали ово исцрп?ива?е противничког ?удства и финанси?ских ресурса. Византи?а ?е у то време доживела и два во?на дебакла након ко?их ?е на бо?но по?е долазио сам цар како би спасио ситуаци?у. Видевши да нису у ста?у победити противника Фатимида, траже примир?е 995. године, што ?е 1001. године довести до мировног споразума.

На подруч?у данаш?е ?ермени?е и Грузи?е током овог раздоб?а налазила се кнежевина Тао. ?ен владар Давид направио ?е неопростиву грешку у подршци побу?еницима током гра?анског рата. Како ни?е имао деце ни бра?е, Васили?е II приси?ава га да га ?усво?и” како би он наследио ову државу. Када ?е Давид 1000. године преминуо, долази до аутоматске анекси?е ?егове државе. Готово истовремено с тим променама мало северни?е наста?е Грузи?а ко?а ?е након 1013. оспорити византи?ску власт над овом кнежевином. У ратовима, ко?и ?е с прекидима тра?ати од 1014. до 1022. године, Васили?е II постат ?е господар ?ужних падина Кавказа , гд?е ?е се све државе неупитно признавати византи?ску власт.

Бугарски рат [ уреди | уреди извор ]

Дебакл из 986. године и заузетост дога?а?има у Ази?и резулту?е шире?ем Бугарске државе ко?а 997. године контролише територи?е данаш?е Македони?е , Бугарске , Албани?е , Срби?е , Црне Горе , источне половине Босне и Херцеговине и на?северни?ег дела Грчке . Те, за ова? рат критичне, 997. године Ни?ифор Уран ?е остварио неочекивану победу над Самуилом код реке Сперхи?е. Након тога во?на сре?а потпуно се окренула, тако да ?е ускоро Бугарска "ослобо?ена" ^[5] , а Драч ?е прешао у византи?ске руке. У такво? ситуаци?и долази до склапа?а десетогодиш?ег примир?а изме?у зара?ених снага.

Прва битка ко?у ?е Васили?е водио против Самуила била ?е битка код Скоп?а 1004 . године где византи?ска во?ска успева да поврати област Мези?е, ?ужну Македони?у и Тесали?у. Почетак нових ратних операци?а догоди?е се тек 1014. године, када у бици код Беласице Васили?е II ?е потпуно победио бугарску во?ску. Потом ?е наредио да се ослепи 15.000 зароб?еника, након чега их ослоба?а како би ишли ку?и ^[6] . Након што ?е угледао ту слепу во?ску, цар Самуило ?е доживео инфаркт и умро. Истовремено са овом изгуб?еном битком бугарска во?ска ?е у другом окрша?у потукла византи?ску во?ску ко?у ?е водио солунски во?сково?а, што ?е онемогу?ило наставак велике византи?ске офанзиве ко?а ?е завршити анекси?ом целог Балкана 1018. године. Хрватски кра? Крешимир III ?е тада био приси?ен признати цара Васили?а II за свог врховног господара. ^[7]

Итали?а [ уреди | уреди извор ]

У Итали?и су почетком Васили?еве владавине византи?ски поседи ограничени на град Напу? и провинци?е Калабри?у и Апули?у . Када немачки цар Отон II врши 982. године инвази?у на те покра?ине, Византи?а ни?е предузимала ништа осим што ?е допуштала прелаз арапске во?ске на Апенинско полуострво . У бици тих две?у во?ски он на кра?у поста?е победник зато што се обе вра?а?у у сво?у посто?бину. До кра?а Васили?еве владавине на овом се подруч?у води идентична одбрамбена политика. Покуша?и склапа?а мира с арапском државом на Сицили?и нису дали успеха, али склапа?е савезништва с Пизом , Венеци?ом и арапском државом у Шпани?и су пружили задово?ава?у?и одговор, па ?е и поновна инвази?а Светог римског царства 1021/1022. пропала без икаквог успеха. Изме?у те две немачке инвази?е Византи?а ?е маленим во?ним операци?ама поново постала господар целе ?ужне Итали?е.

Личност [ уреди | уреди извор ]

Васили?е II одрастао ?е на двору ко?им заповеда?у генерали - цареви . Можда због стреса када га ма?ка напада 969. године, он прекида све везе с ?еним начином живота (за разлику од брата Константина VIII), ужива?а у богатству и путеним страстима па се окре?е во?ничком, аскетском начину живота. Бо?а дотадаш?их римско-византи?ских царева била ?е пурпурна , што он на себи ме?а у тамнопурпурну ко?у носи само у службеним околностима. Уобича?ена царева оде?а била ?е униформа обичног во?ника испод ко?е би веома често носио свештеничку оде?у. Типични дипломат у посету двору, ако пре ни?е никада видио овог омаленог плавооког цара, могао ?е врло лако направити грешку и заменити га за обичног во?ника ко?и обилази палату. Као генерал, Васили?е се сматрао оцем сво?их во?ника па када би неко од ?их погинуо, он би под сво?у заштиту узео ?егову децу, ко?а би врло често после постала државни бирократи или нова генераци?а во?ника неспорне ло?алности.

Наследници [ уреди | уреди извор ]

Без обзира на царев потпуни политички успех, он ?е кра?ем владавине постао св?естан свога коначног пораза. Да ли ?е изме?у ?ега и Константина VIII (он ?е био формално цар за?едно с Васили?ем) посто?ао неки неписани споразум данас ?е немогу?е знати, али оста?е чи?еница да се он ни?е никада женио па ?е потомке требало да остави царев брат. То се на кра?у ни?е догодило, због чега у раздоб?у након 1021. године долази до опште забринутости око наследства па ?е остарели цар ходао неколико пута по улицама Цариграда како би уверио становнике да ?е жив. ?едини су наследници те 1025. године Зо?а (ро?ена 978.) и Теодора (ро?ена 980.), Константинове к?ери ко?е су се налазиле у дворском притвору. Васили?е II ?е живео у страху да ?е к?ери ?егова брата након потенци?алног венча?а за византи?ског племи?а нарушити стабилност Царства. Та се одлука на кра?у показала катастрофалном зато што доводи до пада династи?е.

Народ те послед?е цареве године ?е живео у страху ?ер сви унапред зна?у да ?е смрт остареле бра?е довести до борбе за престо, као што ?е тако?е познато да Васили?е има изузетно лоше миш?е?е о свом брату ко?и се препустио животним ужицима. На жалост Византи?е, ?егово миш?е?е о Константину VIII убрзо се показало исправним зато што прва два важни?а потеза новог цара 1026. године поста?у одуста?а?е од инвази?е на Сицили?у (иако ?е Месина ве? била осво?ена) и укида?е закона ко?и ?е штитио се?аке од велепоседника.

Смрт [ уреди | уреди извор ]

Кра?ем Васили?ева живота сви гранични проблеми Византи?ског царства били су сре?ени, с изузетком Сицили?е чи?и арапски владари одби?а?у мировне споразуме. Како би се та? однос "уредио" на задово?ава?у?и начин, Византи?а ?е почела припремати инвази?у ^{[ тражи се извор ]} ко?а ?е требла да отпочне 1026. године на педесетогодиш?ицу самосталне владавине. Пре него што ?е инвази?а постала стварност, Васили?е II преминуо ?е 15. децембра 1025 . године.

Иако ?е током готово целе владавине припремао себи покоп у Константиновом маузоле?у ко?и се налазио у цркви Светих Апостола, он ту одлуку на кра?у ме?а како би био покопан у манастиру Светог ?ована ?еван?елисте , ко?и се налази у непосредно? близини касарни, тако да и мртав посматра сво?е во?нике. По Васили?ево? же?и на посмртну плочу ?е урезан следе?и епитаф:

?

Нико ни?е видео да мо?е коп?е мирно лежи од времена када ме цар небески прозвао великим царем аутократом Зем?е, током целог свог живота штитио сам децу Новога Рима маршира?у?и храбро према западу и до граница истока. Перси?анци и Скити сведоци су тога, за?едно с Абасгосима, Исмаели?анима, Арапима, Ибери?цима. И сада, добри човече, гледа?у?и ова? гроб, награди га молитвом као наградом за мо?е во?не кампа?е. [8]

”

Породично стабло [ уреди | уреди извор ]

16. Basil I or Michael III

8. Leo VI the Wise

17. Eudokia Ingerina

4. Constantine VII

9. Zoe Carbonopsina

2. Роман II

20. Theophylact the Unbearable

10. Romanos I Lekapenos

5. Helena Lekapene

11. Theodora

1. Васили?е II Бугароубица

6. Krateros (a tavern keeper)

3. Теофано

Референце [ уреди | уреди извор ]

Литература [ уреди | уреди извор ]

• Максимови?, ?убомир (1981). ?Три?умф Византи?е почетком XI века”. Истори?а српског народа . к?. 1. Београд: Српска к?ижевна задруга. стр. 170?179.  
• Острогорски, Георги?е (1969). Истори?а Византи?е . Београд: Просвета.  

Спо?аш?е везе [ уреди | уреди извор ]

Епархи?а Нишка