Ан?ел
Држава	Византи?ско царство , Епирска деспотовина , Тесали?ска држава (1268?1318)
Пос?еди	од Византи?е
Оснивач	Мано?ло Ан?ел
Владавина	XI век
Националност	грчко

Династи?а Ан?ела ?е била византи?ска владарска династи?а . Први познати члан династи?е ?е био Константин Ан?ел (Ан?ел), супруг Теодоре, на?мла?е к?ерке цара Алекси?а Комнина и Ирине Дука, па се Константин може сматрати родоначелником династи?е. ^[1]

Ан?ели су владали Византи?ом (1185?1204) и Епиром (1204?1318). Познато ?е ?ихово презиме Ан?ео Дука Комнин , ко?е су добили по женско? лини?и. ^[2]

Пре доласка на престо [ уреди | уреди извор ]

Први познати припадник династи?е Ан?ела био ?е Мано?ло Ан?ел. ?егов син Константин Ан?ел се поми?е у нападу византи?ског цара на српске зем?е 1149. године, где се ни?е истакао као по способности, ?ер ни?е био способан во?сково?а. Ипак, он ?е био постав?ен за сремског намесника 1165. године. ^[3]

Владавина Византи?ом [ уреди | уреди извор ]

Долазак на престо [ уреди | уреди извор ]

Цар Андроник Комнин (1182-1185) схвати да мо? феудалне властеле представ?а опасност за царство и сурово се обрачуна са ?ом: побуна Исака Ан?ела, Константиновог сина, у Витини?и, би угушена у крви (1185 г.). Он преустро?и администраци?у, сма?и расходе, олакша порезу, и био ?е на добром путу да постане оми?ен када га спо?ни дога?а?и почеше рушити с престола. ^[4]

У лето 1185. кренута ?е и велика норманска офанзива против Византи?е, ко?а ?е посредно помагала и српским успешним побунама. Нормани узеше Драч и Солун и спремаху се на сам Цариград. Потом Угари осво?ише Далмаци?у. У престоници тада изби буна, ко?о? се стави на чело Исак Ан?ел, ко?и ни?е вредео ништа више од свог деде Константина и ко?и ?е од од 12. септембра био нови цар, а тиме убрзана пропаст царства. Андроник би ухва?ен и у страховитим мукама уби?ен. Нормани, изгубивши у п?ачка?у потребну дисциплину, бише у ?есен поражени на до?о? Струми и изгубише све тековине. ^[5]

Феудалне побуне [ уреди | уреди извор ]

У зем?и, царска власт, уздрмана овим низом буна и непрестаних завера, била ?е кра??е слаба. У престоници, светина ?е прописивала влади законе; у провинци?ама, племство се поново било осилило и царство се почело распарчавати. Исак Комнин се беше прогласио независним на Кипру (1184 г.), Гавра у Трапезунту; свуда велике феудалне породице, Кантакузин, Врана, Згур, ствараху за себе господарства од подераних делова монархи?е. Свуда владаху неред и беда: терет пореза ?е био неподнош?ив, трговина упропаш?ена, државна ризница празна. Свуда цареваше разврат, чак и у цркви, где су калу?ери одржавали вечити неред и где се преустро?ство манастира чинило потребни?им више него икада. Нарочито ?елинизам узмицаше на свима лини?ама, а родо?уб?е изумираше.

Ослобо?е?е Срби?е и Бугарске [ уреди | уреди извор ]

У време ових општих покрета одметнула се 1185/1186 г. устали су Бугари и Власи (Румуни) под во?ством бо?ара Петра (Теодор) и Асена (Асан Белгун). Устанак ?е почео на северу Бугарске у неприступачним балканским планинама и убрзо захватио читаву зем?у. Да би се осигурали од Византи?е, ко?а ?е, поред свих унутраш?их незгода, покушала да устанак угуши, Бугари у?оше у везе са Куманима преко Дунава и са српским великим жупаном Нема?ом преко Тимока. Бугари су успели да обнове сво?у државу с престоницом у Трнову.

Нема?а ?е с планом ширио сво?у акци?у према Бугарско?; осво?ио ?е Ниш и продро у тимочку долину. Ту ?е заузео и порушио градове Свр?иг, Равно код К?ажевца и Коже?. Покуша? цара Исака 1186/7. год., да покори Бугаре, ни?е имао успеха; они су за непуне две године ве? успели да прилично разви?у сво?у снагу. Цар Исак ?е у ово? тешко? ситуаци?и за Царевину показивао више енерги?е него што се од ?ега могло очекивати. Да се ослободи на?опасни?ег противника, он се измирио с Ма?арима и оженио се ?ерком кра?а Беле. Уз ?у ?е требало да доби?е и изгуб?ене градове у моравско? долини. Али ?е Нема?а, ушавши у то подруч?е као осва?ач, хтео ту и да остане, осе?а?у?и и привредни и во?нички знача? моравске долине. Стога ?е он, по сво? прилици, и помагао бугарски устанак и одржавао везе с ?има.

Тре?и крсташки рат [ уреди | уреди извор ]

На глас, да ?е 3. октобра 1187. султан Саладин осво?ио гроб господ?и, крену се мо?ни немачки цар Фридрих Барбароса на нов крсташки поход. Он, ко?и ?е век провео споре?и се са Римом и носио жиг некадаш?е црквене клетве, хтео ?е, пред кра? живота, да ?едним великим делом, идеалом тадаш?ег витештва, даде доказа о сво?о? дубоко? хриш?анско? оданости. Срби су, изгледа, знали за ?. Он ?е био познати противник Византи?е у Итали?и. Како ?е Нема?а дошао с ?им у везу не може се поуздано тврдити, али чини се, да ?е посредник био истарски кра?ишки гроф и титуларни во?вода Хрватске и Славони?е, Бертолд Андекс. Нема?ин брат Мирослав преговарао ?е с ?им да за свог сина То?ена узме Бертолдову к?ер. О Божи?у 1188. год. дошли су Нема?ини посланици у Нирнберг, цару Фридриху, с поруком, да ?ихов господар радо очеку?е крсташе у сво?о? зем?и. Кад ?е у ма?у иду?е године цар кренуо из Регенсбурга познатим путем преко Ма?арске и стигао у моравску долину, могао ?е да види непосредно разлику изме?у српског и грчког понаша?а. Читавим путем, до Нема?ине границе, нападали су грчки на?амници и други п?ачкаши, пона?више по заповести браничевског заповедника, прт?аг и позадину крсташке во?ске. Нема?а ?е, ме?утим, поздравио цара, кад ?е 27. ?ула стигао у Ниш, за?едно са сво?им братом Страцимиром, на?срдачни?е. Они донесоше во?сци обилате понуде у вину, ?ечму и месу. Нема?а ?е изложио цару сво?у антигрчку активност и понудио му сво?у сарад?у; да се опрости грчке власти, он ?е приста?ао да призна Фридрихову, ?ер ?е могла бити свакако ма?е непосредно осетна. И Бугари су, исто тако у Нишу, по примеру сво?их српских савезника понудили цару сарад?у у борби против Грка. Ме?утим, Фридрих сад ни?е ишао као непри?ате? Византи?е; напротив, он ?е чак имао с ?ом ?едну врсту при?ате?ског уговора о слободном пролазу. Цар ?е стога по сво? прилици у Нишу ?ош био уздржан.

Грци су, наравно, били обавештени о свему овом. На путу за Софи?у наи?оше крсташи на византи?ску во?ску, ко?а ?е била тобоже упу?ена против Нема?е, али у ствари спречавала и пролазак крсташа и долазила с ?има до сукоба, у разним кланцима, а посебно са ?иховим одво?еним оде?е?има. Крсташи су имали нарочитих тешко?а са снабдева?ем во?ске, ?ер су им Грци правили разноврсне неприлике. Стога у Траки?и до?е до правог непри?ате?ства. ?утит, цар Фридрих ?е помиш?ао да изведе чак и напад на Цариград. У Траки?и он се, у исто време, решио и да прими понуде Срба и Бугара, ко?и су му могли бити од знатне во?ничке користи. Сам Нема?а ценио ?е сво?у во?ну помо? на 20.000 ?уди, а Бугари на два пута толико. Нема?а, иако ве? у годинама, ? сада ?е могао имати две-три године преко седамдесет, ? ни?е малаксавао у сво?о? делатности, да што бо?е и што пре искористи све моменте. Он ?е пошао за крсташима све до Тра?анових Врата, па ?е одатле скренуо на да?а осва?а?а, а цару Фридриху ?е послао сво?е изасланике у Андри?анопо?. Преговоре ?е у име царево водио с Нема?ом Берхтолд Андекс, ?егов нови при?ате?. Нема?а ?е осво?ио овом приликом читав низ градова: Перник, Земен, Велбужд, Житомиск, Стоб и само Скоп?е.

У Адри?анопо?у, 14. фебруара 1190. год., дошло ?е до мира изме?у Грка и крсташа; Фридрих ?е свакако имао на уму више Саладина и прави ци? свог похода, него Исака и ?егове Грке. Чим се ослободио те опасности, цар Исак се реши да сву снагу обрне против Срба и Бугара. Брзо предузети поход против Бугара ни?е успео и цар ?е био поражен у бици код Вери?е (Стара Загора); стога се цар за нови поход против Срба спреми много озби?ни?е. У ?есен 1190. (или можда 1191. год.) кренуо ?е он на Нема?у с добро опрем?еном во?ском. Нема?а се пред Грцима повукао с ?уга и негде на Морави прими битку. У то? борби прошао ?е р?аво. ?егова во?ска би потучена, зем?а тог кра?а опустошена, а ?егов двор, вероватно у Куршумли?и или у ?ено? близини, попа?ен. Али Нема?а ни?е био савладан; он ?е борбу могао наставити и негде у сво?им планинама Рашке. Цар Исак ?е стога волео, да се с ?им нагоди и пристао ?е да буде врло попуст?ив. Добар део Нема?иних осва?а?а остаде Србима; тако сва Зета, Косово с Лип?аном и Метохи?а до близу Призрена. Византи?а ?е гледала само да растави Србе од Бугара и да задржи главна места моравског пута, као Ниш и Равно. Срби су, ме?утим, ве? у велико? мери преплавили околину тих места и раширили се и према истоку и према северу, и то као врло непоуздани грчки поданици. Да обезбеди грчки утица? у Срби?и, цар Исак ?е уговорио, да ?егова братичина ?евдоки?а, к?и Алекси?а Ан?ела, по?е за сред?ег Нема?ина сина Стевана, ко?и ?е имати да наследи оца на престолу. Такви услови мира показу?у на?бо?е колико ?е Нема?а о?ачао, колико се Срби?а дигла, и како се ?ена снага и осет?ивост Нема?ина сад, ипак, поштовала. При рани?им поразима српски су жупани били сре?ни ако спасу главу и одрже престо; византи?ска милост била ?е често чиста милости?а и доби?ала се с на?ве?им унижава?ем. Сад, ме?утим, са Срби?ом се преговара, чине ?о? се уступци и тражи се ?ено при?ате?ство. Истина, то се дешава у доба Исаково, а не у Мано?лово; у време кад Византи?а тешко болу?е од дома?ег рата. ^[6]

Овим миром с Грцима завршио ?е стари и ве? заморени Нема?а сво?е ратничке подвиге.

Пад цара Исака [ уреди | уреди извор ]

Кад ?е византи?ски цар Исак 1194. год. покушао да сузби?е бугарску експанзивност и у свом ратном походу р?аво прошао и био поражен у бици код Аркадипо?а, ?ави се против ?ега мо?на опозици?а, ко?о? ?е био ?едан од во?а ?егов брат Алекси?е, таст српског престолонаследника Стефана.

Раскид са Срби?ом [ уреди | уреди извор ]

Уплашен католичким савезом против ?ега, српски велики жупан Стефана се покушао прибилижити римском папи. Он ?е, из страха од католичког савеза, предусрет?иво примио оба папина легата и у свом писму папи, као "свом духовном оцу", поручивао, да ?е упутити сво?е посебно посланство у Рим. Оно ?е доиста и дошло, и то са нарочитом молбом Стевановом, да му папа поша?е кра?евску круну. У папи, Стефан се надао добити заштиту од напада ма?арског суседа и свога брата. Мисли се, да га ?е теж?а да докаже сво? раскид с Византи?ом определила, и да отера и сво?у жену, грчку принцезу Евдоки?у, наводе?и, иначе, као разлог за та? поступак ?ену шугу и, како се причало у Цариграду, ?ош и неверство. Ми, ме?утим, држимо да то не?е бити. Стефан ?е Евдоки?у отерао голу, само у кошу?и, очевидно ?ут ради ?ених поступака; толика безобзирност може се тумачити ?едино великом личном раздраженош?у. Сами Грци, ко?и говоре о том дога?а?у, нису му никако придавали политичке мотиве.

Друго бугарско царство [ уреди | уреди извор ]

Алекси?е, ко?и ?е нешто више вредео него Исак, ?е покушао да искористи незадово?ство бугарских бо?ара уздиза?ем Петра и Асена; бо?ари су 1197. године, убили оба брата, али ?е ?ихово место заузео тре?и брат Кало?ан (?оаница, ?ованица или Кало?ован ) (1197-1207 г.), ко?и ?е водио успешне акци?е против Византинаца у савезу с Куманима и ко?и ?е сво?е царство подигао на велику висину. Уговором од 1201 г. Алекси?е III ?е морао да призна бугарску независност и сва бугарска осво?е?а, од Београда до Црног Мора и Вардара, за?едно са Мези?ом, северним делом Траки?е, северном Македони?ом и делом Срби?е.

Падом Цариграда на?више се користила Бугарска. ?ен владар, Кало?ан, ве? ?е и нешто рани?е био ступио у везе с папском кури?ом, а сад их ?е само усрдни?е развио. У ?есен 1204, 7. новембра, папин кардинал Лав посветио ?е, после бугарског уговора са папом Ино?енти?ем III, трновског архиепископа Васили?а за бугарског примаса, а сутрадан крунисао ?е Кало?ована за "кра?а", не "цара", Влаха и Бугара (dominus Blacorum et Bulgarorum), али Кало?ан ?е почео да се назива царем. Кало?ован се за то, у име свог народа, подвргао врховно? власти римске цркве и тако добио папин благослов. Кало?овановом примеру следио ?е и српски велики жупан. ?егову во?у да из Рима доби?е кра?евску круну поми?е папа у ?едном писму из исте 1204. год. Али ма?арски кра?, ко?и ни?е могао спречити веза изме?у папе и Бугара, успео ?е да спречи кра?евску титулу за српског великог жупана.

Католичка на?езда [ уреди | уреди извор ]

На Западу ?е видик био ?ош тамни?и. Поко? од 1182 г., чи?е су жртве били Латини наста?ени у Цариграду, за време буне ко?а ?е уздигла на престо Андроника Комнина, изазвао ?е рат са Норманима. Без сум?е, заузе?е Цариграда од во?ске сицили?анског кра?а значило ?е само тренутан успех и Исаку ?е било пошло за руком да сузби?е нападаче (1186 г.). Али старо непри?ате?ство изме?у западних народа и Византинаца било ?е пове?ано овим дога?а?има. Неспретна политика царства према Фридриху Барбароси у доба тре?ег крсташког рата (1189 г.) изазвала ?е сличне последице. У ?едном тренутку немачки цар ?е имао намеру, у сагласности са Србима и Бугарима, да заузме Цариград, и крсташи про?оше кроз Византи?у као огорчени непри?ате?и. Хенрик VI, Барбаросин син, био ?е ?ош опасни?и противник, нарочито када ?е наследио зем?е и теж?е норманских кра?ева. Он ?е сневао да осво?и Исток, захтевао ?е од Алекси?е да му поврати све области ко?е су рани?е били покорили Нормани (119б г.) и приморао га ?е да му, у ме?увремену, пла?а данак.

Али су нарочито Млеци задавали бригу. Они су тако?е тражили одмазду за поко? из 1182 г., и Исак II, да би их стишао, био ?е прину?ен 1187 г. да им призна обилну оштету и широке повластице. Алекси?е III ?е морао 1198 г. да пове?а ове уступке, чи?е ?е де?ство, уосталом, био ублажио давши ?енов?анима и Пизанцима сличне накнаде. Упркос томе, Млечи?и су осе?али да су ?ихова трговина и безбедност угрожене услед раздражене мрж?е Грка, а уз то, откако ?е Енрико Дандоло постао дужд (1193 г.), ра?ала се мисао да ?е осво?е?е византи?ског царства бити на?бо?е реше?е кризе и на?сигурни?е средство да се да задово?е?е нагомилано? латинско? мрж?и и да се осигура?у на Истоку интереси републике. Тако, као нужна последица папског непри?ате?ства, млетачких теж?и и мрж?е свих латинских народа морало ?е произи?и ме?а?е смера четвртог крсташког рата; а Византи?а, исцрпена, ослаб?ена развитком словенских држава, била ?е неспособна да се одупре страховитом налету Запад?ака.

Кра? Царства [ уреди | уреди извор ]

Заузима?ем активног и ауторитативног папе Ино?енти?а III дошло ?е почетком XIII века до новог крсташког рата. Год. 1202. беше се у Млецима и ?ихово? околици искупила прилична крсташка во?ска. Али незгода за ?у настаде у том, што крсташи нису имали да плате сву пого?ену суму за превоз, ко?а ?е износила 85.000 марака сребра. Млеци искористише те новчане неприлике крсташа и понудише им, после извесних преговора, да ?е пристати да их превезу на дуг (сума дуга износила ?е око 34.000 марака), ако им крсташи помогну, да уз пут савлада?у одметнути Задар. Стари дужде, Енрико Дандоло, коме ?е тад било на деведесет година и ко?и беше слеп, по?е сам са крсташима, давши тако пример и сво?им сугра?анима. Али он ?е пошао на исток с другим же?ама и мислима него што их ?е имало ?егово крсташко друштво.

У исто време ?авила се и акци?а византи?ског принца Алекси?а, сина 1195. године ослеп?еног цара Исака. Он ?е 1201. године био побегао из тамнице у ко?о? ?е био затворен и отишао на Запад да тражи помо? против отмичара. Млади Алекси?е ?е предузимао све могу?е само да сруши свог стрица име?ака. У Риму ?е нудио црквену уни?у, а крсташима политичке и економске услуге, само да му помогну повратити изгуб?ени очев престо. Млечани су радо пристали на сарад?у, ?едно да извуку штету причи?ену Латинима приликом ?ихова поко?а у Цариграду, а друго, да поврате изгуб?ена трговачка тржишта и доби?у нове повластице.

У ?есен, 8. октобра 1202, кренула ?е велика млетачка флота на исток с крсташима. 24. новембра пао ?е Задар у млетачке руке. Тамо стиже доскора и принц Алекси?е. И поред протеста папина и отпора неких крсташа, ту би решено да крсташки поход, место у света места, крене на?пре на Цариград. Кра?ем априла 1203. упутила се крсташка во?ска из Задра, са новим грчким царским претендентом као Алекси?ем IV. Као свог новог цара поздравише Алекси?а уз пут Дубровник и Драч. 23. ?уна стигла ?е флота у Сан Стефано, пред Цариград, и одмах 27. ?уна почела опсаду. Цар Алекси?е III, уплашен, побеже из престонице у Бугарску, а сам град бранио ?е ?егов зет Теодор Ласкарис. После Алекси?ева бекства, у но?и 17. ?ула, изгледало ?е, да ?е ци? крсташа постигнут. Слепи Исак изведен ?е сутрадан из затвора и вра?ен на престо, а 1. августа крунисан ?е Алекси?е као ?егов савладар. Млечани, ко?има се ни?е напуштао Цариград, затражише исплату од 100.000 марака сребра, ко?а ?е била уговорена као цена за ?ихову сарад?у. У исто време тражено ?е и да се изврши обавеза у погледу црквене уни?е.

Притисак финанси?ских органа на народ, да се исцеди онолики новац за Млечане, ко?и ни?е поштедео ни цркве и ?ихово благо, и ови преговори с Римом узбунише свештенство и цео народ. И избегли цар Алекси?е III, праве?и се као жртва православ?а и ту?инске обести, разви из Адри?анопо?а живу агитаци?у против новог ста?а у Цариграду. Виде?и, како латинофоби?а у народу узима све више маха и како поста?е неодо?ива, млади цар Алекси?е ме?а сво?у политику и напушта сво?е помагаче. "Бедно дерле", рекао му ?е тад раз?арени Дандоло, "ми смо те дигли из блата и опет ?емо те у ?ега бацити!" Борба изме?у Латина и Грка поста неизбежна. Али и ме?у самим Грцима настадоше нереди и сплетке. Оба цара, отац и син, бише 25. ?ануара 1204. свргнути с власти ?едним народним устанком. Исак, стар и изнемогао, умре од страха, а Алекси?е би задав?ен. Док се водила борба око ?ихова престола, трулу и искварену Византи?у бранило ?е, у главном, неколико варошких на?амника и во?вода Алекси?е Мурзуфло као нови цар Алекси?е V, зет бившег цара Алекси?а III. Ма какав споразум постао ?е немогу?. Латини се у марту одлучише да сруше византи?ско царство. Послед?ег дана, 12. априла, кад су крсташи ?уриша?у?и ве? продирали у Цариград, побегао ?е и та? нови цар, а за ?егова наследника би извикан храбри Теодор Ласкарис. Али он ни?е имао шта више да спасава. 13. априла 1204. Латини су постали господари горде византи?ске престонице, у ко?у, од ?еног оснива?а, не у?е дотад никад ту?ин као осва?ач. Потом ?е град страховито оп?ачкан. Изгледало ?е да ?е то кра? Византи?е; и, у ствари, дога?а? из 1204 г. био ?е за византи?ско царство удар од кога се оно никада више ни?е опоравило.

У Цариграду ?е после тога основано Латинско царство. Желе?и да по?ача знача? Млетака и ?ене привредне интересе, стари Дандало, душа целог овог предузе?а, радио ?е на том, да нови цар не буде ?ака личност, ни нова царевина ?ака држава, ?ер ?е само тако Млеци мо?и одржати сво? престиж и натурати сво?у во?у. ?ему самом нити ?е круна била потребна нити ?у ?е тражио, и кад му ?е пону?ена, он ?е одбио. Али ?еговим утица?ем Балдуин Фландри?ски би изабран за цариградског императора и 16. ма?а крунисан у оп?ачкано? А?а Софи?и. За патри?арха у Цариграду би постав?ен Млечанин Тома Морозини и уза ?, за Св. Софи?у, ?ош тринаест млетачких каноника. Али ?е за сваког познаваоца прилика на Истоку било ?асно, да такве мере не?е довести до црквене уни?е. Уз рани?а наси?а при заузима?у Цариграда ово отима?е Св. Софи?е беше само разлог више, да се у душама ортодоксног грчког свештенства разви?а ?ош дуб?а мрж?а на заво?евача и створи тра?ни?и ?аз изме?у обе цркве.

Старо Византи?ско царство распаде се у више делова. Поред Цариградског, територи?ално врло ограниченог, Латинског царства, доби Бонифаци?е Монтефератски Ма?едони?у са престоницом у Солуну. Пелопонез, Епир, Илирик и нека острва добише Млеци, ко?и поседоше и ?едан део Траки?е и ?едан део самог Цариграда. Други француски племи?и подоби?аше разне мале кнежине. И Грци сами, тамо где су успели да се одрже, разбише се у више држава. У Нике?и се образова ново грчко царство, као наставак цариградског, под послед?им владарем цариградским, Теодором Ласкарисем. Независно од ?ега развише Комнини сво?у власт у далеком Трапезунту. Деспотат Арте у Епиру држала ?е ?ош ?една грана династи?е Ан?ела.

Дубровачка република, место дотадаш?е византи?ске врховне власти, прима 1205. млетачку. Град ?е задржао сво?е старо уре?е?е, али му ?е, ради контроле, кнез увек имао бити Млечанин. Кнезови су на?пре бивали доживотни, а после само са мандатом од две године. У сво?им трговачким односима са суседима Дубровчани су и да?е имали слободне руке. Тако су, на пример, ве? 1206. год. тражили и добили трговачке повластице од Миха?ла Дуке, епирског деспота. ^{[ тражи се извор ]}

Владавина Епиром [ уреди | уреди извор ]

Миха?ло Ан?ел Дука Комнин [ уреди | уреди извор ]

Епирски деспот, Миха?ло I, унук Константина Ан?ела, беше се за ово време осетно о?ачао. Под ?егову власт беше, усред побуне Димитри?а Прогонови?а против Млетачке власти, дошла цела Албани?а с Драчем и северна Македони?а са Скоп?ем. Нарочито заузима?е Скадра, доведоше Миха?ла у сукоб са српским великим жупаном Стефаном Нема?и?ем. Али до рата изме?у ?их ни?е дошло. ?едан слуга убио ?е Миха?ла у брачно? посте?и и тим решио пита?е на?кра?им начином, вероватно 1215. године.

Теодор Ан?ел Дука Комнин [ уреди | уреди извор ]

Наследник Миха?лов, ?егов полубрат Теодор, брзо на?е начина да се измири са Србима. Миха?лов брат Мано?ло узе за жену ?едну од српских принцеза, а сам Стеван намераваше да узме Мари?у, к?ер погинулог деспота Миха?ла, удовицу Евстати?а Фландриског, брата прве дво?ице латинских царева, али му то не дозволише црквене власти грчке ради блиског сродства. Касни?е ?е, не знамо тачно ко?е године, Стефанов на?стари?и син Радослав узео за жену Теодорову к?ер Ану. ?ихов заручни прстен очуван ?е до данас, на ком, у грчким стиховима, сто?и написано: "Веренички прстен Стевана, изданка од лозе Дука, прими рукама, Ано, роде Комнина." Млечани уз помо? новог латинског цара Петра Куртене?ског покушаше да 1217. године поврате Драч, али су били поражени и Петар ?е негде око Шкумбе предусретоше и заробише, да би 1219. године био погуб?ен.

Теодор потом постаде ?едан од на?мо?ни?их владара на Балкану и он искористи то да би проширио сво?у државу, у савезу са Србима.

Радослав ?е био потпуно у сенци свог мо?ног таста. Теодор Епирски беше 1223. год. осво?ио Солун, прогласио се за цара и постао на?силни?и владар на Балкану. Али, понесен великим и наглим успесима, он беше преценио сво?у снагу и ушао у борбе са много противника, с Латинима, с Грцима Нике?ског царства и на?после с Бугарима. ?едино ?е Србе оставио на миру. Радослав, син ?едне грчке, а супруг друге грчке принцезе, осе?ао се и сам као Полугрк. ?егов заручни прстен има грчки текст; грчки се потпису?е и на пове?ама. Он се не поноси именом Нема?и?а, него сво?ом царском лозом Дука. Грчки ?е натпис и на ?еговом бакарном новцу у облику зделице, ко?и ?е он први почео да ку?е у Срба, по узору на новац свог деда цара Алекси?а. Српски летописци поми?у утица? Теодорове к?ери на Радослава, ко?у зову "нова Далида", казу?у?и буквално, да му ?е она завртела главу. Чини се, да ?е Радослав, под утица?ем Епираца, попустио и пред протестима охридске цркве против српске црквене автокефалности; несум?иво ?е, да ?е с Грцима тамо опет успоставио ближе везе. Поуздано ?е, да га ?е Димитри?е Хомати?ан, охридски архиепископ, с ко?им ?е био у преписци ради разних теолошких пита?а, хвалио, и писао ?е патри?арху Герману у Нике?и како ?е Срби?а побожна зем?а, украшена "чаш?у ва?анога морала сваке врсте". Хомати?ан ?е иначе лично био противник српске самосталне цркве и протестовао ?е, како знамо, код Саве кад ?е она доби?ена. Незадово?ан таквим ста?ем у Срби?и Сава ?е напустио зем?у и кренуо на исток, у света места, 1229. год. На том путу он се свратио на нике?ски, Теодору непри?ате?ски, двор, код цара ?ована Ватаца.

Мано?ло Ан?ел Дука Комнин [ уреди | уреди извор ]

Кад ?е 1230. год. цар Асен победио цара Теодора код Клокотнице и заробио га, био ?е уздрман и Радославов положа? у Срби?и. Бугарски цар сматрао ?е Срби?у, ради великог Теодорова утица?а у ?о?, као неку ?ему вазалну државу, и зато ?е, после ове победе довршивши у Трнову сво?у лепу цркву у славу Четрдесет Мученика, хвале?и се постигнутим успехом, записао, како ?е добио целу Теодорову зем?у "од ?едрена до Драча" и зем?е "грчку и ?ош арбанаску и српску". И доиста на?ве?и део Теодорове државе до?е под непосредну власт Асенову; у Солуну само, с Тесали?ом и Епиром, оста на власти Асенов зет Мано?ло. Српски принц Владислав, други син Стевана Првовенчаног, постаде исто зет Асенов. Он ?е, наскоро по паду Теодоровом са осталим незадово?ницима у Срби?и почео борбу против Радослава. Радослав се држао ?едно време, али ?е пред мо?ни?им братом морао на?после да побегне из Срби?е, кра?ем 1233. год. Склонио се у Дубровник. Та? мудри трговачки град, ко?и ?е све више ширио сво? промет и од цара Асена добио повластице за сво?е трговце, примио ?е с паж?ом и добеглог српског кра?а. Из захвалности он им ?е, за случа? да се врати на престо, дао обилате повластице: да тргу?у без царине, да не пла?а?у могориша и да су им слободни виногради, ко?е су дотле засадили по жрновничко? жупи. Из Дубровника ?е кра? Радослав можда нешто покушавао против брата, кра?а Владислава, ?ер ?е ова? у то време почео да узнемиру?е малу републику, ко?а се из страха обра?ала и босанском бану Нинославу да ?е по потреби заштити. Због паж?е према кра?у Радославу добили су Дубровчани извесне повластице у зем?и деспота Мано?ла, 1234. год., камо ?е из Дубровника отишао свргнути кра? са женом, вероватно с намером да тамо тражи енергични?у подршку. У Драчу, прича ?едан стари српски биограф, чекало ?е Радослава ново разочара?е. Тамо му неки Франак уграби жену, а ?ему самом угрози живот. Лишен круне и жене, кра? Радослав се одрекао светске су?ете и примио ?е монашки чин. Као монах ?ован, повучен и заборав?ен, умро ?е у неком манастиру по сво? прилици у Студеници, где ?е сахра?ен.

Миха?ло II Ан?ел Дука Комнин [ уреди | уреди извор ]

Средином XIII века почела ?е да се врши велика промена политичких односа на Балканском полуострву. Грчки елеменат почи?е поново да узима маха. Нике?ско царство, за време ?ована Ватаца, води енергичну и у главном све успешни?у борбу за васпостав?а?е Византи?е и ортодокси?е у Цариграду. На?пре у савезу с Бугарима, а после без ?их и против ?их, они осва?а?у постепено изгуб?ене позици?е на Балкану. Од Бугара су отели целу источну Македони?у они, а западну Грци из Епира предво?ени новим владарем Миха?лом (1241?1268), ванбрачним сином оног првог Миха?ла. Кад ?е стари ослеп?ени цар Теодор, давно ослобо?ен из бугарских ропства, покушао из свог Водена ?едну акци?у против Нике?аца, у вези са Епирцима, дало ?е то Ватацу добродошао повод да скрха и Епирце као могу?не такмаце и да поседне добар део Македони?е и Арбани?у с градом Кро?ом, 1253. год.

Иза смрти цара ?ована Ватаца, 1254. године покушаше Бугари да поврате Македони?у, али нису имали сре?е. Неуспех у том рату изазва у Бугарско? метеже и погиби?у цара Миха?ла II, а потом и гра?ански рат. После дугих криза би, на?зад, за цара изабран Константин Тих, унук Нема?ин вероватно по женско? лини?и и после зет нике?ског новог цара Теодора II Ласкара. Сво?у пове?у манастиру Св. ?ор?а Горга код Скоп?а Тих пише тако, да се види како ?е водио рачуна о свим сво?им везама; он ради како су радили "свети и православни цареви грчки и бугарски, и жупани и кнезови и кра?еви српске зем?е. Нешто више успеха имао ?е у сво?о? антинике?ско? политици после Ватацове смрти епирски деспот Миха?ло. Он ?е искористио запосленост цара Теодора у Мало? Ази?и и 1258. почео ?е непри?ате?ства у Ма?едони?и и Албани?и. Да би имао више сигурности он ?е ушао током дога?а?а у савез са франачким кнезовима Вилхелмом Вилардуенским, господарем Аха?е и Манфредом кра?ем Сици?ли?е. Овом ?е, као мираз уз сво?у к?ер, уступио Крф, Драч, Валону, Канину и Берат. Као некад за времена Роберта Гвискара што су Нормани из ?ужне Итали?е закорачили у Албани?у, сматра?у?и та? пут као на?природни?и да се одатле шире према унутраш?ости Балкана и загосподаре ?адранским Морем, тако се имало поновити и овог пута. Албани?а у брзо поста?е домена франачких господара.

Српски кра? Урош ?е с почетка имао извесних веза са царем Ватацем. Као непосредни, Бугари су му били опасни?и и он ?е радо гледао ?ихово потискива?е од нике?ског господара. Али после Ватацове смрти Урош хладни према Нике?цима, можда зато што му се чинило да су, после многих успеха, сувише о?ачали сво?у мо?. Можда због каквих родбинских веза он прилази Миха?ловом савезу, у ком запад?аци има?у тако видног удела, а можда му ?е изгледала сигурни?а добит у савезу малих. Год 1258. почела су непри?ате?ства. Епирци су осво?или на?ве?и део западне Македони?е, помагани од Срба. Заповедник византи?ске во?ске и хисторичар Георги?е Акрополита беше се повукао у прилепски град и ту се затворио. И Срби су преко Кичева кренули на та? град и узели га, разбивши ?едну грчку во?ску ко?а им ?е била пошла у сусрет, али нису могли да осво?е саму прилепску твр?аву, односно она? град, ко?и се, на ?едном стрмом брегу, издиже изнад вароши и ко?и ?е данас познат под именом Марково Кале. Срби су кренули после тога на Скоп?е и узели га, а прилепска се твр?ава, на кра?у кра?ева, предала за?едно са сво?им заповедником, кога у оковима одведоше у Арту. Усред ових борби умре цар Теодор II, пореметивши пред кра? паме?у; тек после дужих криза до?е за ?егова наследника во?сково?а Миха?ло Палеолог, човек храбар и способан, али личан и потпуно безобзиран. С ?им долази на власт нова византи?ска династи?а Палеолога, ко?а влада све до пропасти Цариграда и грчке државе.

Кад се учврстио на престолу, цар Миха?ло пребаци одмах во?ску у Европу, да прими борбу с тамош?им непри?ате?има. ?егов брат ?ован потуче код Костура удружене Епирце и Франке, па одмах настави да?е продира?е. Брзо падоше Охрид, Дебар и околна места. "Такви су становници тих западних области", образлаже Акрополита себи за оправда?е ту по?аву, да се у тим кра?евима народ без много отпора мири са променама власти, "лако се подвргава?у свима господарима". Само с помо?у свог зета Манфреда, ко?у му ова? посла у на?тежи час, могао ?е Миха?ло да се одржи у сво?о? области Епира и северне Тесали?е. Грци су заузели читаву Ма?едони?у, а потисли су и Србе из Скоп?а. Изгледа, да ?е кра? Урош, виде?и судбину Епираца, сам повукао сво?у во?ску из Ма?едони?е и тако избегао тежо? борби са нике?ским трупама. На српско подруч?е оне нису прелазиле.

Године 1268. Миха?ло ?е умро, а држава се поделила на два дела: Епир и Тесали?у.

Владавина остацима Епира [ уреди | уреди извор ]

Епир [ уреди | уреди извор ]

У Епиру Миха?ла наследи син Ни?ифор Комнин Дука , али против ?ега се дигао брат. То су искористили Анжу?ци из ?ужне итали?е и 1271. године су напали Епирску деспотовину и осво?или главне албанске градове Драч, Валону, Берат и Кро?у и ?ош нека места. Балкански народи, противници Грка, почеше се спремати да ухвате теш?е везе са Карлом Анжу?ским. У септембру 1271. год. очекивани су на анжу?ском двору посланици Срби?е, Бугарске и Албани?е, иако ?егова во?ска тек 1272. почи?е сво?е операци?е у Албани?и. Тад су Анжу?ци створили први пут посебну албанску државу, "regnum Albaniae", на чи?ем ?е челу, у ?ихово име, ста?ао капетан-маршал, са седиштем у Драчу. Шест угледних албанских таоца седело ?е, ме?утим, на двору кра?а Карла. У ова? анжу?ски савез улази и тесалски господар, севастократор ?ован, ко?и се домало оро?ава с Урошем и да?е сво?у к?ер за ?егова сина Милутина. Испало ?е, дакле, тако, да ?е грчки цар, ко?и ?е први кренуо мисао о савезу балканских држава против нове латинске инвази?е добио та? савез против себе.

Цар Миха?ло, и дово?но мудар и дово?но предузетан, ни?е се зауставио само на дипломатско? и верско? акци?и. Има?у?и известан ослонац код Албанаца он ?е предузео и во?ничке мере да сузби?е Анжу?це на Балкану. С ?есени 1274. год. ?егова во?ска ?е посела Берат и прешла те и наредне године и на бо?а осва?а?а у драчко? области потиску?у?и анжу?ске чете. Ове се одржава?у, у главном, у Примор?у, где их штити и снабдева кра?ева флота.

Ратова?е савезника на албанско? страни ни?е било много сре?но. Сами Албанци беху претежно уз Грке и у доста случа?ева чине неприлике и Србима и анжу?ским четама и ?удима. У ?есен 1278. год. има помена о том, како Албанци напада?у српске и дубровачке караване, ко?и иду из Брскова у Котор. У ?есен 1279. предати су у Бриндизи?у, у затвор, неки албански прваци као изда?ници напу?ског кра?а. У проле?е 1281. год., после извесног напредова?а у сред?о? Албани?и, до Берата чете кра?а Карла бива?у тучене и потиснуте с осетним губицима. ?ут, због тога, а пун планова, Карло, помо?у сво?их широких веза увлачи у савез и Млетачку републику; спрема велико предузе?е против Грка; и озби?но се носи миш?у да у на?кра?е време обнови Латинско царство, коме би био на челу ?егов зет Филип, син Балдуина II. Али и цар Миха?ло не чека скрштених руку да до?е ударац. Он ?е против кра?а Карла нашао савезника у арагонском кра?у Переу, зету кра?а Манфреда, кога ?е 1266. срушио напу?ски господар. Као последица грчко-арагонског савеза дошло ?е 31. марта 1282. год. Сицили?анско Вече, поко? Француза на Сицили?и, и општи устанак против ?их. Византи?ски цар бацио ?е угарак у саму Напу?ску кра?евину и онда ни?е никакво чудо, што кра? Карло за ?едно време ни?е могао предузимати ништа на Балканском полуострву.

Ни?ифор ?е био у потпуности под утица?ем супруге Ане, па ?е постао чак и вазал Византи?ског царства, ко?е га ?е потиснуло из Албани?е. Ни?ифор ?е на кра?у прешао на Анжу?ску страну и сво?у к?ерку Тамару ?е удао за напу?ског кра?а, али Византинци су га победили и Анжу?цима су отели Драч. Усред тога Ни?ифор ?е умро 1297. године, а наследио га ?е син Тома

Тесали?а [ уреди | уреди извор ]

Док ?е Епир пропадао Тесали?а ?е имала импозантну мо?, па ?е ?ен владар ?ован об?авио рат Византи?и и свом брату Ни?ифору и у борби ?е имао успеха, ипак на кра?у се морао измирити са царем Андроником при чему ?е добио титулу севастократора.

?ована ?е, 1289. године, наследио син Константин, ко?и ?е повео рат против Епира и у том рату ?е победио.

Константина ?е 1303. године наследио син ?ован II (1303?1318). ?ован ?е због сво?е тешке болсти био под туторством атинског кнеза Гвида II од Ла Роша, али се после Гвидове смрти окренуо против Византи?е и верио се са царевом незаконитом к?ерком Ирином. Целом зем?ом су владали великаши, а као држава, Тесали?а ?е била на издиса?у. Од импозантне мо?и, ко?у ?е имала под ?ованом I остала ?е тек бледа сенка и ни?е се могло ни помислити на пружа?е отпора ратницима Каталанцима, ко?и су наишли са североистока. Цела ?е дружба читавих годину дана живела од богатства зем?е, а затим ?е у проле?е 1310. године кренула, обога?ена тесалским новцем, ка сред?о? Грчко?.

Након ?ованове смрти Тесали?е неста?е са политичке мапе Европе. Византи?ски цар Андроник ?е на ту провинци?у полагао право као на упраж?ен ленски посед, али призна?е сво?е владавине успео ?е добити ?едино на северном делу зем?е те му се та? део покорио чак номинално. На?мо?ни?и тескалски магнати насто?али су се осамосталити и основати властите покра?инске кнежевине, и то пре свих стара племи?ка породица Мелисена. Тада су у Тесали?у упале силне масе Арбанаса. На?знача?ни?и ?е део пропале кнежевине са престолницом Неопатрасом приграбила ?е каталонска кнежевина Атина, док ?е лучки град Птелеон припао Млечанима. ^{[ тражи се извор ]}

Изумира?е Династи?е [ уреди | уреди извор ]

Деспот Тома ?е 1318. године пао као жртва свог не?ака Николе Орсини?а од Кефалони?е. Ова? непри?ате? Анжу?аца преобратио се у грчку православну веру те ?е завладао у Епиру као наследник уби?енога, оженивши ?егову удовицу Ану, унуку византи?ског цара. Годину дана касни?е примио ?е од цара Андроника титулу деспота.

Овом смр?у и смр?у севастократора ?ована II, династи?а Ан?ела се гаси.

Референце [ уреди | уреди извор ]

Литература [ уреди | уреди извор ]

• Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest . University of Michigan Press. ISBN   978-0-472-08260-5 .  
• Острогорски, Георги?е (1969). Истори?а Византи?е . Београд: Просвета.  
• Carr, John (2015). Fighting Emperors of Byzantium . Pen and Sword. ISBN   978-1-4738-5626-4 .  
• Шарл Дил Истори?а византи?ског царства ? Викизворник
• Владимир ?орови? Истори?а српског народа
• Владимир ?орови? Истори?а српског народа
• Владимир ?орови? Истори?а српског народа
• Владимир ?орови? Истори?а српског народа
• Владимир ?орови? Истори?а српског народа

Меди?и везани за чланак Ан?ели на Викимеди?ино? остави