Ова? чланак садржи списак литературе , сродне писане изворе или спо?аш?е везе , али ?егови извори оста?у не?асни, ?ер нису унети у сам текст . Помозите у ?еговом побо?шава?у наво?е?ем прецизни?их извора. ( дета?ни?е о укла?а?у овог шаблона обавеште?а )

?ован VIII Палеолог
Лични подаци
Датум ро?е?а	( 1392-12-18 ) 18. децембар 1392.
Место ро?е?а	Цариград , Византи?ско царство
Датум смрти	31. октобар 1448. ( 1448-10-31 )  ( 55 год. )
Место смрти	Цариград , Византи?ско царство
Породица
Супружник	Ана Васи?евна , Мари?а Велика Комнина Палеологина , Софи?а од Монферата
Родите?и	Мано?ло II Палеолог ?елена Драгаш
Династи?а	Палеолози
Претходник	Мано?ло II Палеолог
Наследник	Константин XI Палеолог Драгаш

?ован VIII Палеолог ( грч. ?ω?ννη? Η' Παλαιολ?γο? ; Цариград , 18. децембар 1392 ? Цариград, 31. октобар 1448 ) ?е био претпослед?и византи?ски цар и владао ?е од 1425 . до 1448. године.

Био ?е син и наследник цара Мано?ла II и ?елене Драгаш . Покушао ?е да спасе Византи?у од турског осва?ача, траже?и ослонца код папе и на Западу ( Фирентинска уни?а , 1439 . у време патри?арха ?осифа II ), али сви ти покуша?и су били узалудни. Наследио га ?е брат Константин XI Палеолог Драгаш .

Женио се три пута, тре?а жена ?е била Мари?а Велика Комнина Палеологина .

Младост [ уреди | уреди извор ]

У марту 1416, по же?и свог оца, постао ?е море?ски деспот и помо?ник свом брату Теодору у деспотова?у. ?ован ?е об?авио рат латинско? кнежевини Аха?и. Кнез Центурионе Захари?а ?е изгубио на?ве?и део сво?их поседа, само ?е интервенци?а Млетачке републике спасила Аха?у.

Очев савладар [ уреди | уреди извор ]

?ован ?е 19. ?ануара 1421. године крунисан за очевог савладара, док му се отац повукао са политичке сцене и замонашио.

?ован ?е искористио смрт турског султана и као кандидата за престо истакао свог кандидата Мустафу, брата претходног султана, због ?егових обе?а?а. У борби за престо Мустафа се хтео, сем на Грке, ослонити и на Србе и упутио ?е стога ?едно посланство у Срби?у. Али деспот не хтеде да у?е с ?има ни у какве преговоре. Без те ?аче помо?и Мустафа се ни?е могао одржати и заглавио ?е у ?едрену 1422. год.

Кад се нови султан Мурат II утврдио на престолу одлучио ?е, да се освети Роме?има што су помагали ?егова противкандидата. Пун млади?ке нестрп?ивости, он ве? 8. ?уна исте године опседа Цариград. Током ове опсаде, Турци су, проле?а 1423. године, провалили у Море?у и целу ?е опустошили, а уништили су и бедем Хексамилеон , ко?и ?е ?ованов отац Мано?ло обновио уз велики труд. ?ован ?е тражио помо? на све стране нудио ?е чак и уни?у папи. Одазваше му се, ипак, само Млечани, ко?и су 14. септембра 1423. примили Солун, ко?и им се беше сам понудио. Пад Цариграда, ипак, нису спречили Млечани, него побуна султановог на?мла?ег брата Мустафе. Ова одбрана престолнице била ?е у?едно и послед?а. Султан ?е натерао ?ована да под скупу цену харачке обавезе моли и, 1424. године, доби?е мир.

Цар [ уреди | уреди извор ]

Долазак на престо [ уреди | уреди извор ]

Друштвено и телесно слом?ен, остарели цар Мано?ло II Палеолог умире 21. ?ула 1425. године, као монах Мати?а. Сада нови василеус и аутократ Роме?а постаде ?ован. Преосталим су деловима Византи?ског царства на Мраморном мору и Пелопонезу управ?ала су ?егова бра?а као самостални владари. Раскомадано и ослаб?ено Царство било ?е привредно и финанси?ски потпуно уништено. Ве? су се за време Мано?ла златници ковали веома ретко, а за време ?ована византи?ско кова?е златника потпуно замире и фактички се прелази на сребрну валуту. ?едина светла тачка у византи?ском разво?у оста?е Море?а, ко?у су делили три царева брата: Теодор Константин и Тома . Ова деспотовина ?е и поред страшног турског упада 1423. године односила победе над суседним латинским државицама.

Деспотовина Море?а [ уреди | уреди извор ]

Латински гроф Карло Токо одлучио ?е попустити и склопио ?е споразум са ?ованом, за чи?ег ?е брата Константина, удао сво?у не?аку. После ?егове погиби?е у бо?у са Роме?има, 1427. године, Константин ?е, пошто ?е, тим браком, имао право на Карлову територи?у, 1428. године, добио ?егове територи?е на Море?и.

Затим ?е Константин 1430. године, након дуже опсаде ушао у Патрас и две године касни?е ?е латинска Кнежевина Аха?а завршила сво? живот. Уз изузетак млетачких колони?а Корона и Модона на ?угозападу и Наупли?е и Аргоса на Истоку, цели Пелопонез ?е био под влаш?у Роме?а. Тако се завршила борба Роме?а и Франака, ко?а ?е тра?ала ?ош од времена цара Миха?ла VIII Палеолога . За ову победу на?заслужни?и ?е био царев брат Константин . Супротност изме?у клонулог византи?ског средишта и експанзионистичке ?ужне провинци?е сада ?е дошла до изража?а ?ош ?аче него за ?ованова претходника.

Турска осва?а?а [ уреди | уреди извор ]

Турски султан Мурат II (1421-1451) предузе напад против Византи?е.

Он опседе Солун, пошто ?е био не задово?ан што ?е у ?ему, од лета 1423, владао ?ованов мла?и брат, деспот Андроник , под врховном влаш?у Млетачке републике . У граду ?е због опсаде избила глад, па ?е Андроник морао пла?ати 100 000 аспри годиш?е. Андроник ?е покушао преговорима да спаси град, али данак ?е подигнут на 150 000, а касни?е на 300 000 аспри. Ово преговара?е и це?ка?е ?е било узалудно, ?ер се 29. марта 1430. године султан по?авио пред градом са помо?ним одредима српског деспотови?а и после кра?е борбе, осво?ио ?е град. С падом Солуна у турске руке ?е пао силан плен. Нарочито ?е било много роб?а, ко?е се продавало по врло ниским ценама. Тако ?е, на пр., продато 14 калу?ера за 100 златних флорина. С одобре?ем Турака деспот ?е откупио много роб?е, ко?е ?е добрим делом долазило у Срби?у и налазило заштите код деспотице ?ерине и ?еног брата Томе Кантакузина. У српским редовима ни?е било радо гледано то окуп?а?е Грка на српском двору и ?ача?е ?ихова утица?а. Али, Срби?а ?е постала природан збег интелектуалних радника из пропалих хриш?анских држава, и ?ен двор, као и двор влашких господара, био ?е врло дареж?ив према бегунцима из Бугарске, Грчке и Албани?е.

После узима?а Солуна почело ?е турско осва?а?е Епира и Албани?е. ?една султанова во?ска, ко?у ?е водио Иса-бег, а у ко?о? се налазио и српски деспотови? Гргур, напала ?е Албани?у. Турци су четири града порушили, а у два су увели сво?е посаде; Ивана Кастариота, господара Албани?е, сама оставили су као свог вазала. Вероватно по же?и српског деспотови?а упали су Турци и на млетачко подруч?е, удара?у?и, нарочито, за казну, на област Го?чина Црно?еви?а и Тануша Дука?ина и плене?и све до Скадра. У Да?у ?е остав?ен Турчин као заповедник града. ?едан дубровачки извешта? од 3. ?уна 1430. казу?е, да се Гргур после тога вратио у Срби?у награ?ен "дово?но" од султана.

Море?а ?е ве? била оп?ачкана (1423. ); сам султан упаде у Босну и Арбани?у, а влашком кнезу наметну данак. Грчко царство, на издиса?у, обухватало ?е осим Цариграда и оближ?ег предела до Деркона и Силимври?е (Силиври) само ?ош неколико области расутих по примор?у, Анхи?ал, Месимври?у, Атос и Пелопонез ко?и, скоро потпуно повра?ен од Латина, постаде тада нека врста средишта грчке народности, али и то ?е све касни?е изгуб?ено.

Цариград, неосво?ива твр?ава, ?едини остаде и изгледало ?е да он сам за себе сачи?ава цело царство.

Односи са Срби?ом [ уреди | уреди извор ]

Са Срби?ом цар ?е одржавао срдачне односе. Спа?ала их ?е не само за?едничка судбина према Турцима, него и родбинске везе. Сматра?у?и чин деспота као призна?е византи?ског двора, ко?е мора бити нарочито наглашено и према ?егово? личности, српски деспот ?ура? ?е водио преговоре о том у Цариграду. У зиму 1434/5. донео му ?е посебан изасланик цара ?ована VIII, ?ор?е Филантропин, знаке и призна?е деспотског досто?анства. У стари?е време цариградски двор могао би из овог акта изводити далекосежни?е зак?учке; у ово доба и он ?е сам био свестан да то не иде да?е од ?убазности два?у угрожених дворова, ко?и су тражили више уза?амног додира.

У односу према Византи?и, с ко?ом ?е имао и породичних и привредних веза, деспот се трудио да буде не само исправан него и прави при?ате?. Цариградски бедеми носе на два места ?асне помене о том, да ?е деспот сво?им средствима помагао обнав?а?е цариградског зида, да би га оспособио за одбрану. Радио ?е то управо у оно време, кад ?е одби?ао да суделу?е у ма?арском походу, 1447/8. године. Ст. Новакови? ?е дао тачно об?аш?е?е за ту политику.

Не могавши на?и коначно спасе?е српске државе у савезима преко Дунава, ко?и су у самом зачетку гризле свако?аке политичке болести, седи се деспот бацио на послед?и бедем источног хриш?анства. И он ?е помагао да се та? бедем утвр?у?е без сум?е не што ?е мислио да се може одбранити, него што ?е видео да ?е ту био почетак и да ?е ту бити свршетак велике балканске драме.

Верска политика [ уреди | уреди извор ]

Причало се да ?е на самрти стари цар Мано?ло упозорио сина да се не завара иде?ом о уни?и; договор изме?у Роме?а и Латинани?е могу?, а унионистичким ?е се насто?а?има ?ош продубити раскол, али колико год ?е био снажан свеопшти византи?ски отпор према уни?и, у Цариграду ?е увек било утица?них кругова ко?и су ?о? били склони и ко?и су у тешким тренуцима видели спас у зближава?у с Римом; на чело тих ?уди сада ?е стао цар ?ован. Ве? након опсаде Цариграда 1422. године, он ?е као престолонаследник отпутовао на западне дворове у потрази за помо?и, а од 1431. године текли су преговори ко?и су за ци? имали склапа?е уни?е.

Дана 24. новембра 1437. год., беху, византи?ски цар ?ован VIII, море?ски деспот Димитри?е и патри?арх ?осиф, због турског притиска, предузели оча?нички корак; отишли су са великом прат?ом сачи?еном од неколико митрополита и бро?них епископа и игумана у Итали?у, да преговара?у с папом о црквено? уни?и и да, у исто време, траже и помо? западних хриш?ана за борбу против Турака. ?ован ?е у Цариграду као регента поставио брата Константина, чиме се завршио сукоб изме?у бра?е на Море?и.

Ови су стигли у итали?ански град Ферару проле?а 1438. године, где су 9. априла почели преговори. На тим преговорима, прво у Ферари, а касни?е у Фиренци, увек ?е изнова долазило да жестоких расправа. Огорчен отпор према Латинима и уни?и пружао ?е митрополит Ефеса, Марко . Ти преговори отегли су се, због антипапског Базелског сабора, више од година дана и довели су 6. ?ула 1439. до свечаног проглаше?а спа?а?а источне и западне цркве у фирентинско? катедрали, где ?е кардинал ?ули?ан ?езарини прогласио уни?у на латинском, а архиепископ Нике?е, Весарион на грчком ?езику. Сам цар потписа са папом Евгени?ем IV на црквеном сабору у Фиренци уговор ко?и учини кра? шизми.

Као Михаило VIII, и он наи?е на упорну непомир?ивост православног свештенства и народа ко?и су били убе?ени да су, упркос свим обе?а?има, Латини тежили "униште?у грчке државе, племена и имена". ?ован VIII ?е те године долазио у Итали?у, Француску, Енглеску да моли за помо? и постигао су само ?убазан при?ем и лепа обе?а?а.

Цар се овим надао да ?е му папа помо?и одбранити Византи?у од турског заво?евача и обновити ?е, а патри?арх ?е тиме признао првенство папе. Додуше реченица о папином првенству била ?е изложена врло неодре?ено, а Роме?има ?е допуштено и да задрже сво? црквени обред, али се у свим спорним тачкама одлучило у папину корист.

Чинило се да ?е иде?а уни?е однела ?ош ве?у победу него у данима Лионског сабора, буду?и да се ова? пут цар лично по?авио пред ве?ем, а с ?име су папино првенство признали и на?виши представници Византи?ске цркве, али заправо, фирентанским зак?учцима ?ош ни?е било ништа постигнуто. Обистинила су се предви?а?а да ?е зак?учци уни?е само допринети продуб?е?у раскола. Византи?ски се народ са фанатичном страш?у супротставио договорима из Фераре и Фиренце, и док су сва наговара?а присталица уни?е остала без учинка, ватрене проповеди Марка Ефешког посвуда су наилазиле на снажан од?ек. Показало се да ?е фирентанска уни?а има чак и ма?е присталица од Лионске; с ?едне стране зато што ?е родоначелник династи?е Палеолога знао много снажни?е од ?ована наметнути сво?у во?у Роме?има, а с друге стране зато што ?е уни?а 1274. године, чи?и ?е задатак био заштита Византи?е од латинских осва?ачких теж?и, резултирала ?е стварним политичким добитком, док ?е уни?а из 1439. године, ко?а ?е требало да Византи?у спасе од Турака, такав резултат ни?е могла ни имати.

Уместо да доведе помо? против спо?аш?ег непри?ате?а, уни?а ?е гурнула Византи?у у унутраш?е борбе, посе?ала ?е непри?ате?ство и ме?усобну мрж?у ме?у византи?ским становништвом и одузела Царству и послед?и остатак угледа ко?и ?е имало са оне стране граница, у словенским зем?ама. Велика ?е московска кнежевина, ко?а ?е била далеко од кризе у ко?о? се налазила Византи?а, а сами су га Византинци одго?или у мрж?и према Риму, у обра?а?у великог кнеза Васили?а и цариградског патри?арха, ?ован виде велику изда?у. Велики кнез ?е потом свргао Роме?а Исидора, руског митрополита, због тога што ?е био истакнути заступник унионистичке странке, након ?егова повратка из Фиренце и бацио га у тамницу. Од тад ?е Москва сама бирала митрополите. Окренула се од отпадничке Византи?е, ко?а ?е изда?ом праве вере проиграла право на во?ство у православном свету. Тако ?е Руси?а изгуб?ена, а у само? ?е Византи?и изазван огорчени раздор, док се у Риму ни?е добило такоре?и ништа. Очекиван крсташки рат ни?е ?ош задуго сазван, а уни?а ни?е била прихва?ена у Цариграду, па су Католичка и Православна црква и да?е ста?але ?една насупрот друго?, и док се византи?ски народ непоколеб?иво држао сво?е вере, на?знача?ни?и су борци за уни?у, конзервативно потпуно прешли на страну Рима, а во?е Византи?ске униоистичке странке, учени Весарион и Исидор, ко?и ?е побегао из тамнице, побегли су папи и постали су чак и сукардинали католичке цркве. Иако ни?е постигнут никакав позитиван политички учинак, преговори у Ферари и Фиренци изазвали су гнев султана Мурата, па га ?е ?ован сада морао умиривати покушава?у?и да га увери да су ти преговори били иск?учиво религи?ске природе, ипак стварне потешко?е за османску власт наступиле су са друге стране.

Крсташки ратови против Османли?а [ уреди | уреди извор ]

Пред крсташки рат [ уреди | уреди извор ]

?анош Ху?ади, или у српским народним песмама познати?и Сиби?анин ?анко, био ?е влашког порекла, син ?едног племи?а Во?ка, коме ?е кра? Сигисмунд 1409. год. поклонио град Ху?ад. Млади ?анко служио ?е ?едно време у во?сци српског деспота Стевана, па ?е после деспотове смрти дошао угарском кра?у Сигисмунду. Био ?е сав во?ник. ?ему се упису?е у заслугу да ?е знатно разрадио во?ничку организаци?у Угарску, ко?у ?е кра? Сигисмунд изводио послед?их година свога живота. ?ега ?е 1441. год. поставио угарски кра? Владислав за заповедника ?ужне границе са седиштем у Београду. Чим ?е дошао на сво?у нову дужност ?анко ?е постао активан. Ве? у ?есен 1441. извршио ?е он ?едан залет дубоко у Срби?у и потукао ?е во?ску намесника Иса-бега, ко?а ?е хтела да му пресече пут и отме плен. Да би могли пратити крета?а Ма?ара око Београда подигли су Турци 1442. год. на Авали град, са кога се имао широк преглед целе области све до Дунава.

Од те године почеше се све чеш?е и са више страна дизати гласови, да ?е потребно образовати ?едну велику хриш?анску лигу против Турака. Нарочито су били активни ?овановци с Родоса, угрожавани од Муслимана из Египта. Они су зазивали у помо? папу и западне силе моле?и их да не дозволе пропаст хриш?ана. У том смислу из?аш?авала се и Дубровачка република, предлажу?и не само за?едничку одбрану, него и за?еднички напад, и то и са копна и са мора. Помо? ?е стално тражио и ?ован. Услед гра?анског рата, ко?и ?е настао због династичких сплетака, Цариград се у проле?е 1442. налазио у озби?но? опасности. Папа ?е сматрао за сво?у дужност да помогне при?ате?е, ко?и му недавно беху признали врховну духовну власт. И прегао ?е са свим сво?им ауторитетом, да се хриш?ански савез оствари. Одлична помагача нашао ?е у речитом и одушев?еном кардиналу ?ули?ану ?езарини?у. Ова? енергични човек успео ?е, да током 1442. год. потпуно утиша све противнике у Ма?арско? и да тамо распламти ратнички дух.

Да ?езарини постигне потпун успех допринели су и сами Турци. ?една ?ихова во?ска беше продрла преко влашке у Ерде?, али ?е Ху?ади у марту 1442. пресрео и сасвим разбио. Другу победу однео ?е ?анко у септембру на ?алосиници, у Влашко?, победивши самог румелиског беглергеба Шехабедила, ко?и ?е водио на 80.000 во?ске. Те две победе силно дигоше дух код Ма?ара. Ху?ади постаде прослав?ен витез и нада хриш?анства. Наше народне песме славе га скоро као каква нашег ?унака. Сви ?уди од акци?е беху стекли увере?е, да ове турске поразе треба искористити до кра?а и проширити успехе. Сам султан, изнена?ен првим поразом и заузет борбом с Караманским емиратом у Мало? Ази?и, пожури да склопи мир. Ве? у ?улу налазио се ?егов посланик у Будиму. Али без успеха. Деспот сво?им личним утица?ем и новцем, кардинал ?езарини и Ху?ади са ратничком странком претегоше. Они су хтели безуветан наставак рата, сматра?у?и султанову понуду као знак слабости. Папа Евгени?е об?авио ?е 28. ?ула опрост грехова свима, ко?и буду штогод допринели за рат против Турака. После ма?арске победе у Влашко? упути папа о ново? години 1443. нову булу саопштава?у?и, да за победу хриш?анске ствари жртву?е петину сво?их прихода. Кра?ем фебруара 1443. ма?арски сабор у Будиму донесе одлуку, да се почне велика офанзива, ко?у ?е водити сам кра?. Кад ма?а месеца стигоше гласови о турским поразима у Мало? Ази?и и кад се чак пронела вест, да ?е султан, поражен, умро на неком острву, ствар осетно крену на бо?е. Ху?ади ?е постао толики оптимиста, да ?е у ?едном писму деспоту изрицао наду, како Турци, уплашени гласовима да на ?их иде во?ска од 30.000 ко?аника, не?е смети ни да сачека?у хриш?ане, него ?е, остав?а?у?и градове и сва добра, нагнути преко мора. "Турска држава никад ни?е била тако стеш?ена и оча?на као што ?е сад", казивало ?е то писмо с пуно увере?а.

Дуга во?на [ уреди | уреди извор ]

Кра?ем ?уна 1443. издате су прве наредбе, да се хриш?анска во?ска упу?у?е према Београду, а сам кра? кренуо ?е на ?уг месеца септембра. С ?им су ишли деспот и Ху?ади. За деспота се прича, да ни?е жалио средстава да би само скупио што више и што бо?у во?ску. Бро? ратника ценио се на 25.000 ко?аника и стрелаца. С хриш?анима пристаде и влашки во?вода Дракул, ко?и се беше одметнуо од султана. Кра?ем септембра или почетком октобра прешла ?е хриш?анска во?ска Дунав код Београда и ставила се под во?ство искусног деспота. Уз деспота ?е било око 8.000 српских бораца, а придружио му се и сребренички во?вода Петар Ковачеви? са 600 ко?аника. Напредова?е ?е, са великим одушев?е?ем, ишло веома брзо. Хриш?анска авангарда од 12.000 ко?аника, ко?у ?е водио Ху?ади, поразила ?е 3. новембра румели?ског беглербега у по?у испред Ниша, омевши му ту концентраци?у во?ске. Ова? пораз силно ?е збунио Турке и на бо?ном по?у и у зале?ини. Они задуго после тога нису били способни за ве?и отпор. Почетком децембра Софи?а ?е без отпора била пала у хриш?анске руке, а продира?е се наставило и да?е. Хриш?анска во?ска сада упаде у Траки?у, онде ?е, ме?утим, турски отпор постао снажни?и. Пред добро утвр?еним кланцима Сред?е Горе морало се стати, ?ер су Турци код Златице спремили снажан отпор. А. Иширков мисли, да ?е до хриш?анско-турског сукоба дошло пред Момином Клисуром, преко ко?е су хриш?ани мислили да заоби?у ?аке турске положа?е у Тра?ановим Вратима. Због зиме, ко?а ?е настала, и незгодног снабдева?а, и овог отпора хриш?ани су прекинули да?у офанзиву и почели повлаче?е. Турци су покушали да хриш?анима при одступа?у зада?у што више удараца, али су код Мелштице и Куновице, првих дана 1444. године, претрпели поново тешке поразе. Нарочито ?е ова? други био осетан. Турци су га приписивали изда?и тесалског заповедника Турхан-паше, ко?и да ?е био у вези са деспотом.

Изме?у савезника избиле су поводом повлаче?а велике несугласице. Деспот ?е био против повлаче?а, нарочито ако буде узео бржи темпо. Бо?ао се, да се тим не изгубе и моралне и територи?алне тековине рата и да се не да Турцима могу?ности, да се бо?е припреме за борбе на том истом подруч?у. Он се сав залагао, да во?ска преко зиме остане бар у Срби?и. Одатле, пошто ?е свршила половину великог посла, она на проле?е може наставити са акци?ом, пошто се не мора све почи?ати изнова. Он се обавезивао, да ?е се сам бринути за снабдева?е во?ске, а нудио ?е и 100.000 дуката новчане потпоре. Хтео ?е да на сваки начин задржи тек ослобо?ену Срби?у. Али Ма?ари, изморени и истрошени, и са духом кондот?ера, ко?и су после свршеног посла хтели одмора, нису никако приста?али на то. Они похиташе да се врате у Ма?арску. Кра?ем ?ануара 1444. цела во?ска, с кра?ем и деспотом, скупила се у Београду и око ?ега и одмах прелазила да?е.

Хриш?анска победа изазвала ?е многе наде у балканских народа. Неки од ?их дигоше се на оруж?е. Новобр?ани дигоше устанак, али бише брзо савладани. Нешто више успеха постиже, у Албани?и, смели Скендер-бег (?ура? Кастариот). У ?ему, рано потурченом, било се ве? рани?е пробудило старо верско, а донекле и народно осе?а?е. Оставивши Турке и ислам он се био вратио у сво?е албанске планине. Сада, на глас о победи хриш?ана, он заузе Кро?у и поче огорчену, и углавном успешну, борбу против Турака. Скендер-бегови успеси су изазвали чу?е?е у хриш?анском свету. Брат византи?ског цара, деспот Константин Драгаш, предавши регентство у Цариграду брату Теодору, поче ослоба?а?е Море?е, а у исто време изби устанак и у Тесали?и. Изгледало ?е ?едно време, да ?е цео Балкан устао против Турака и да не?е требати много, па да се европска Турска потпуно потпали. Али ?е основни предувет за то био та?, да се почета акци?а разви?а с планом, у дугом даху, а да не доби?а карактер импровизоване експедици?е, ко?а поред свих привремених успеха, ни?е могла изменити општег положа?а.

Константин ?е, убрзо потом, осво?ио ве?и део Море?е са средиштем у Мистри. ?егово право дело била ?е поновна изград?а Хексамилонског зида на Истмосу, ко?и су Турци разорили 1423. године. ?ован се 1443. године пробио у сред?у Грчку и осво?ио Атину и Тебу. Кнез Атине, Нерио II Аки?ули, ко?и ?е до тад Турцима пла?ао данак, морао ?е признати врховну власт деспота Мистре и пла?ати му данак.

Наставак рата [ уреди | уреди извор ]

У априлу 1444. донесено ?е на будимском сабору реше?е, да се настави борба против Турака, и то са копненим снагама и са флотом. И доиста, 22. ?уна кренула ?е из Млетака флота од 16 гали?а, 8 папских и 8 Републичиних, а две неде?е доцни?е пошла ?е за ?има и армада бургундског дуке. Та ?е флота имала задатак, да ?едним делом спречава прелазак турске во?ске из Мале Ази?е у Европу, а другим да на Дунаву помаже прелазак савезника на турско подруч?е. Уз савезничке ла?е имала се придружити и византи?ска флота. Ипак ?ош истог месеца стигли су угарски посланици у ?едрене, где су склопили мир са султаном на десет година. Тим миром султан ?е вратио независност Срби?и и Влашка ?е ослобо?ена пла?а?а данка Турцима. Након што се заклео на поштова?е мира, султан се окренуо рату у Мало? Ази?и.

Кра?ем ?ула мир ?е потписан у Сегедину. Иако ?е мир био користан за хриш?ане ме?у самим ?има ?е дошло до разочаре?а, а посебно у римско? кури?и, ко?а ?е била задив?ена новим успесима, па ?е послала млетачку флоту, пошто ?е мислила да се Турци могу лако протерати из Европе. Кардинал ?ули?ан Цезарини ?е неодлучног и младог угарског кра?а ослободио положене заклетве и ве? ?е у септембру хриш?анска во?ска поново кренула у напад. Ме?утим, ?ене су се снаге знатно знатно истопиле, а пре свега су ?о? недоста?але српске трупе, буду?и да ?е српски деспот ?ура? Бранкови?, задово?ан споразумом потпуно иск?учио из подухвата. Узда?у?и се у подршку млетачке флоте, во?ска ?е кренула према Црном мору

Во?ска ?е 20. септембра 1444. стигла у Оршаву и ту почела прелазити Дунав. Кроз Срби?у се ни?е ишло. ?едно због деспотова држа?а, а друго што се чинило, да ?е преко Бугарске непосредни?и пут за Цариград. Хриш?анска во?ска, ве?ином ко?ица, бро?ала ?е 16.000 ?уди, ко?о? се придружило 4.000 Влаха. Након исцрп?у?у?ег октобарског марша, во?ска ?е почетком новембра избила на Црноморску обалу. Ме?утим, млетачка флота, ко?о? су се придружиле и две дубровачке гали?е, ни?е успела спречити прилив Турских трупа из Мале Ази?е.

У жестоко? бици код Варне ?е дошло до одлучне битке 10. новембра. Са бро?ном надмо?нош?у Турци, под во?ством султана Мурата, су страховито поразили хриш?ане, после дуге и промен?иве борбе. Погибоше угарски кра? Владислав и многи угледни ма?арски великаши, ме?у ко?има и Кардинал Цезарини, стварни зачетник крсташкога рата. Спасао се на?ве?и угарски во?сково?а ?анош Ху?ади са малим бро?ем во?ника. Сада пропаде послед?и покуша? ко?и су хриш?ански народи предузели на Истоку, а пораз ?е био тежи него она? код Никопо?а 48 година рани?е, а обесхрабре?е хриш?ана ?е било потпуни?е него у оно време.

Последице и Косовски крсташки рат [ уреди | уреди извор ]

Понесен победом султан ?е ?уто казнио све оне, ко?и му се беху замерили. Уплашене ?адранске републике, Млеци и Дубровник, похиташе да оправда?у сво?е учеш?е баца?у?и сву кривицу на папску кури?у. Деспот ?ура? остао ?е поште?ен. Шта више, имао ?е и извесног утица?а на турском двору. Дубровчани, на пример, захва?у?у само ?ему што ?е султан 1447. год. склопио с ?има мир.

?адни цар ?ован морао ?е сачекати победника са честиткама и почасним даровима. Константин ?е, ме?утим, наставио сво?е осва?ачке походе у Грчко?. Он ?е поново освануо у Беоти?и и проширио сво?у власт на Фокис и осталу Грчку све до Пинда. Чинило се да у послед?ем тренутку на древном хеленском тлу израста нова Грчка као наследница Византи?е, али ?е смелог деспота убрзо стигла освета победника из Варне. Мурат ?е 1446. године с великом во?ском упао у Грчку и убрзо покорио зем?е сред?е Грчке. Византи?ски му се деспот успео супротставити тек на Хексамилионском зиду, али турска топовска ватра разорила ?е и ту препреку: 10. децембра 1446. Хексамилион ?е осво?ен, а битка ?е одлучена. Турци су у овом походу опустошили византи?ске градове и села те одвели са собом 60 000 зароб?еника. Деспоту ?е ипак за?амчен мир у замену за обавезе пла?а?а данка, буду?и да ?е султан морао ратовати против Скендер-бега и Ху?ади?а.

Почетком септембра 1448. прешао ?е Ху?ади, у нов крсташки рат против Турака, с во?ском од 70.000 ?уди у Срби?у и позивао деспота да му се придружи. Деспот му ?е, преко свог "ризничког челника", т. ?. министра финанси?а, Дубровчанина Паско?а Соркочеви?а, об?аш?авао сво?е уздржава?е. Ху?ади?ева во?ска била ?е, доиста, велика и снажна, с ве?им делом ко?ице, али ?е деспот ипак сум?ао, ?ер ?е и турска снага била импозантна. Сем тога, он се од целог тог похода ни?е надао неко? ве?о? непосредно? користи за Срби?у. Ослобо?е?е од турског притиска водило би га у све ве?у зависност од Ма?ара, ко?и су, исто тако, били непоуздани при?ате?и. Држа?е кра?а Томаша не би могло бити онако према деспоту и Срби?и, да су Ма?ари хтели показати како не желе сукоба и слаб?е?а сво?их при?ате?а на изложеним местима. Од похода на Варну односи изме?у деспота и Ма?ара били су уопште осетно охладнели. Деспот ?е овог пута отишао чак тако далеко, да ?е преко Соркочеви?а обавестио султана и о преласку ма?арске во?ске и о ?ено? снази. Султан Мурат, ко?и се у то време налазио под Кро?ом у Албани?и, напустио ?е одмах опсаду тог града и пошао у сусрет Ма?арима.

?ут што ни?е придобио деспота за савез Ху?ади ?е пустио сво?о? во?сци, да се понаша у Срби?и као у непри?ате?ско? зем?и. Огромна во?ска, са 2.000 кола, имала ?е великих потреба и ?ен пролазак, да су односи били и срдачни?и, не би био изведен без сукоба и терета за становништво. Ма?арска во?ска ?е прошла кроз Крушевац, одатле кроз ?анкову Клисуру (ко?а отад и носи то име) и Топлицу на Косово. Кад ?е 17. октобра Ху?ади избио на Косово затекао ?е ве? турску во?ску, ?ош ве?у и бо?е опрем?ену, под заповедништвом самог султана. Турци су ?едним делом заобишли хриш?ане и ударили им с ле?а. У на?одлучни?и час битке прешао ?е влашки во?вода Дан са 8.000 сво?их Влаха из ма?арске у турску во?ску. Та изда?а пренела се, после, у народном преда?у, на прву косовску битку изме?у Срба и Турака. У страховито? борби, ко?а ?е тра?ала три дана, Ма?ари су били потпуно потучени. Изгубили су 17.000 мртвих ?унака. Ме?у погинулима налазио се и Ху?ади?ев сестри?, ?а?ош Секе?, у српским народним песмама познат као Банови? Секула, хрватско-далматински бан Фра?о Таловац, и многи други. Помен о то? погиби?и сачувале су многе народне песме, а нарочито далматинске бугарштице, а у српском народу се и до данас одржала узречица:

Страдао као ?анко на Косову.

Смрт [ уреди | уреди извор ]

Цар ?ован VIII ?е 31. октобра 1448. године умро без потомства, а буду?и да му ?е недуго пре тога умро брат Теодор, на царском га ?е престолу наследио одважни деспот Константин Драгаш , ко?и ?е та? назив добио по сво?о? ма?ци ?елени из српске кнежевске породице Драгаша у источно? Македони?и. Константин се 6. ?ануара крунисао за цара у Море?и, а два месеца касни?е ушао у престолницу. Владавину Море?ом делили су ?егова бра?а Тома и Димитри?е.

На жалост, у Византи?и, ни?е било слоге ме?у царским сродницима; у власто?уб?у и граб?ивости по?едини чланови династи?е увлачили су сами Турке у сво?е ме?усобице и припремали им, ве? и иначе доста прокрчени, пут до цариградских бедема. Цару Констанитну ни?е било тешко да предвиди опасност ко?а се спремала.

Породично стабло [ уреди | уреди извор ]

Литература [ уреди | уреди извор ]

• Nicol, Donald M. (1984). The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. проширено изд.). Cambridge University Press.  
• Nicol, Donald M. (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. изд.). Cambridge University Press.  
• Острогорски, Георги?е (1969). Истори?а Византи?е . Београд: Просвета.  
• Шарл Дил Истори?а византи?ског царства ? Викизворник
• Сфранцес, Георги?е (2011). Хроника ? Пад Византи?ског царства . (дво?езично: грчки изворник и српски превод), превео и приредио Младен Станкови?, Преда?ске студи?е, Београд. ISBN   978-86-909225-5-0 .  
• ?ури?, Иван (1984). Сумрак Византи?е: Време ?ована VIII Палеолога 1392-1448 . Београд: Народна к?ига.