Изме?у два светска рата су описана четири типа диктатура: конституциони, комунистички (номинално заговара?у?и ? диктатуру пролетари?ата “), контрареволуционарни, и фашистички. Многи су доводили у пита?е разлике изме?у ових прототипова. Од Другог светског рата препознат?ив ?е шири опсег диктатура, ук?учу?у?и диктатуре Тре?ег света , теократске или верске диктатуре и династичне или породичне диктатуре. ^[3]

Током републиканске фазе античког Рима , римски диктатор ?е био специ?ални суди?а ко?и ?е држао добро дефинисане мо?и, обично у интервалима од шест месеци, и обично у комбинаци?и са конзулом. Римским диктаторима ?е доде?ивана апсолутна мо? у време ванредног ста?а. При изврше?у, оригинално ?ихова сила ни?е била ни произво?на ни неограничена, ве? подложна закону и захтевала ?е ретроспективно оправда?е. Ни?е било таквих диктатура након почетка II века п. н. е, а касни?и диктатори попут Суле и римских царева су много више лично и произво?но искориштавали мо?. Како ?е римски император био кра? у сваком погледу осим имена, концепт ко?и ?е остао анатема традиционалном римском друштву, те институци?а ни?е пренета у Римско царство .

Након колапса шпанске колони?алне владавине, у многим ослобо?еним зем?ама дошли су на власт разни диктатори. Често су предводили приватну во?ску. Ти самоименовани во?но политички лидери су нападали слабе националне владе након што су оне преузеле политичку и економску мо? у региону. Примери таквих лидера су Антонио Лопез де Санта Ана у Мексику и Хуан Мануел де Росас у Аргентини . Такви диктатори су тако?е названи personalismos . ^[1]

Талас во?них диктатура у ?ужно? Америци у друго? половини двадесетог века оставио ?е посебан белег на латинско америчку културу . У латинско америчко? к?ижевности , диктаторски роман ко?и изазива диктатуру и владара ?е знача?ан жанр. Посто?е и многи филмови ко?и приказу?у латиноамеричке во?не диктатуре.

У прво? половини 20. века, ста?инистичке и фашистичке диктатуре су се по?авиле у разним научно и технолошко напредним зем?ама, ко?е се разлику?у од диктатура у Латинско? Америци и постколони?алних диктатура у Африци и Ази?и . Воде?и примери модерне тоталитарне диктатуре обухвата?у: ^[1]

• Адолф Хитлерову нацистичку Немачку , Бенито Мусолини?еву Итали?у , и друге фашистичке диктатуре;
• ?осиф Ста?инов Сов?етски Савез , и друге ста?инистичке и сов?етско комунистичке диктатуре ко?е су се по?авиле након Другог светског рата у сред?о? Европи , источно? Европи , Кини и другим зем?ама.

Након Другог светског рата, диктатуре су успостав?ене у неколико нових држава Африке и Ази?е, често на рачун или услед неуспеха устава ко?и су насле?ени од колони?алних сила. Ови устави често нису били делотворни без ?аке сред?е класе или су радили против ве? посто?е?е аутократске владавине. Неки изабрани председници и преми?ери су стекли власт тако што су потиснули опозици?у и успоставили ?еднопарти?ску владавину, а други су успоставили во?не диктатуре помо?у сво?е во?ске. ^[1] Без обзира на ?ихов облик, ове диктатуре имале су негативан утица? на економски раст и квалитет политичких институци?а. ^[4] Диктаторима ко?и су остали на власти током дужег временског периода било ?е све теже да спроводе здраве економске политике.

Често цитирана експлоатациона диктатура ?е режим Мобуту Сесе Сека , ко?и ?е владао Заиром од 1965. до 1997. године, и током сво?е владавина ?е проневерио преко 5 мили?арди долара из сво?е зем?е. ^[5]

Глобална динамика демократизаци?е била ?е ?едно од централних пита?а политичких научника. ^{[7] [8]} Сматра се да ?е тре?и талас демократи?е довео до прелаза неких диктатура у демократи?е. ^[9] (погледа?те исто тако контраст изме?у две цифре Демократско-диктатурног индекса за 198.8 и 2008. годину).

Концептуалне и методолошке разлике у литератури политичке науке посто?е у погледу мере?а и класификаци?е режима као диктатуре или демократи?е, са истакнутим примерима као што су Freedom House , Polity IV и Демократско-диктатурни индекс . ?ихова валидност и поузданост су предмет дискуси?а. ^[10]

Посто?е два главна истраживачка приступа: минималистички приступ се фокусира на то да ли ?е држава наставила са одржава?ем избора ко?и су конкурентни, и суштински приступ ко?и проширу?е концепт демократи?е тако што ук?учу?е ?удска права , слободу штампе , владавину права , итд. ^{[11] [12] [13]} ДД индекс се сматра примером минималистичког приступа, док ?е Polity data series , релативно комплетни?и показате?. ^[14]

На?генерални?и термин ?е деспотизам , облик владе у ко?о? ?едан ентитет влада са апсолутном мо?и. Та? ентитет може да буде индивидуа, као у аутократи?и , или то може да буде група, ^[15] као у олигархи?и . Деспотизам може да значи тирани?а (доминаци?а путем прет?и каж?ава?а и наси?а), или апсолутизам ; или диктатура (форма владавине у ко?о? ?е владар апсолутни диктатор, ко?и ни?е ограничен уставом, законима или опозици?ом, etc.). ^[16] Диктатуре могу да поприме облик ауторитаризма или тоталитаризма .

Диктатура ?е облик власти у ко?о? ?е апсолутна мо? концентрисана у диктатору или мало? клици, или владино? организаци?и, или групи у ко?о? ?е апсолутна мо? изузетно концентрисана, ^[17] док се демократи?а, са ко?ом се концепт диктатуре често упоре?у?е, дефинише као облик власти у ко?о? се они ко?и влада?у бира?у путем избора. Ауторитарне диктатуре су оне у ко?има посто?и мало политичке мобилизаци?е и ?мала група влада у оквиру формално лоше дефинисаних граница, али заправо на прилично предвидив начин”. ^[18] Тоталитарна диктатура ук?учу?е ??едну парти?у ко?у води ?едан снажан по?единац са мо?ном та?ном полици?ом и високо разви?еном идеологи?ом”. Овде влада има ?потпуну контролу над масовним комуникаци?ама и соци?алним и економским организаци?ама”. ^[19] Хана Арент ?е сматрала тоталитаризам новом и екстремном формом диктатуре ко?а обухвата ?атомизоване, изоловане по?единце”, у ко?о? идеологи?а игра воде?у улогу у дефиниса?у начина на ко?и целокупно друштво треба да буде организовано. ^[20] Хуан Линц сматра да ?е разлика изме?у ауторитативног режима и тоталитарног у томе да до ауторитативни насто?и да загуши политику и политичку мобилизаци?у (деполитизаци?а), док тоталитарни насто?и да контролише политику и политичку мобилизаци?у. ^[21]

Диктатуре се могу класификовати на бро?не начине, као што су:

• Друштвена класа
  • Диктатура буржоази?е
  • Диктатура пролетари?ата
• Во?на диктатура
  • Могу се разликовати типови ?арбитратора” и ?владара”; арбитраторски режими су професионални, цивилно ори?ентисани, спремни да се одрекну мо?и када се проблеми реше, и подрже посто?е?и друштвени поредак; ?владарски” типови сматра?у цивиле инкомпетентним и нема?у намере да им вра?а?у власт, они су политички организовани, и има?у кохерентну идеологи?у ^[22]
• Цивилно-во?на диктатура
  • ?едан пример ?е Цивилно-во?на диктатура Уругва?а (1973?85)
• ?еднопарти?ска држава
  • Могу се разликовати ??аке” и ?слабе” верзи?е; у слабим ?еднопарти?ским државама, ?бар ?едан други актер замаг?у?е улогу странке” (као што ?е ?една особа, во?ска, или председник)." ^[23] Ера ?осифа Ста?ина у Сов?етском Савезу ^[24] и ера Мао Цедунга у Кини се могу навести као примери.
• Персонализам
• Хибрид
  • Неке комбинаци?е гор?их типова.

• Породична диктатура ? насле?ива?е мо?и путем породичних веза
• Во?на диктатура ? путем во?не силе или државног удара . У Латинско? Америци, во?не диктатуре су често предво?ене комитетима ко?и се назива?у во?ним хунтама .
• Уставна диктатура ? диктаторску мо? ?е пружена уставним средствима (често као одредба у случа?у ванредног ста?а)
• Аутоудар ? путем суспендова?а посто?е?их демократских механизама након доласка на функци?у уставним средствима.

Стабилна диктатура ?е она ко?а се може одржати на снази током дугог временског периода. Теори?а стабилне диктатуре по пита?у Сов?етског Савеза тврди да након кризе насле?ива?а ко?а ?е следила Ста?иново? смрти 1953. године, успешни во?а ?е заузео статус ста?инистичког диктатора без Ста?иновог апарата терора . ^[25] Сматра се да су Чиле и Парагва? имали стабилне диктатуре током 1970-тих. ^[26] Посто?е индикаци?е се да се стабилне диктатуре понаша?у различито од нестабилних диктатура. На пример, Мари?а Браувер ?е миш?е?а да ? експанзионистичке политике могу пропасти и поткопати ауторитет лидера. Стабилни диктатори би, стога, били склони да се уздрже од во?не агреси?е . Ово се односи на импери?алну Кину , Византион и ?апан, ко?и су се у по?единим раздоб?има уздржавали да проширива?а сво?их граница. Насупрот томе, нови диктатори желе да осво?е подршку ?уди обе?ава?у?и им богатство и ?ихово присва?а?е из дома?их или страних извора. Они нема?у много да изгубе од неуспеха, док их усп?ех може поди?и на позици?е богатства и мо?и.” ^[27]

Добронамерна диктатура ?е теоретска форма владавине у ко?о? ауторитарни во?а има апсолутну политичку мо? над државом али ради то у корист популаци?е као целине. Добронамерни диктатор може да дозволи извесну економску либерализаци?у или посто?а?е неког облика демократског процеса , као што су ?авни референдуми или изабрани представници са ограниченом мо?и, и он често врши припреме за прелазак на истинску демократи?у током или након ?еговог мандата. Он се можда може сматрати републиканском форма просвет?еног деспотизма .

Ова етикета ?е приме?ена на лидере као што су Мустафа Кемал Ататурк ( Турска ), ^[28] ?осип Броз Тито ( ?угослави?а ), ^[29] Ли Гуанг?ао ( Сингапур ), ^[30] Абдулах II од ?ордана , ^[31] Пол Кагаме ( Руанда ), Кабус ибн Саид ел Саид ( Оман ), Томас Санкара ( Буркина Фасо ) ^[32] и Муамер Гадафи ( Либи?ска ?амахири?а ) ^[33] .