Velizar ( gr?. Βελισαριο? ; lat . Belisarius , rođen između 500 . i 505 , umro 565 . god.) bio je istaknuti vojskovođa isto?norimskog ( vizantijskog ) cara Justinijana I koji je, uglavnom uspe?no, vodio ratove protiv Persijanaca na isto?noj granici Carstva, protiv Vandala u Africi i Ostrogota u Italiji.

Po?eci vojni?ke karijere [ uredi | uredi kod ]

Mladost [ uredi | uredi kod ]

Velizar je bio ne?to mlađi od Justinijana, ali precizna razlika u godinama između cara i njegovog najve?eg vojskovođe nije poznata. Mo?e se samo pretpostaviti da je rođen između 500 . i 505 . godine. Mesto Velizarovog rođenja je ipak zabele?eno. U pitanju je bilo selo Germanija u Donjoj Meziji (danas selo Saparevska Banja u zapadnoj Bugarskoj u blizini ?ustendila/Velbu?da). Sude?i po imenu, Velizar je pripadao romanizovanom sloju stanovni?tva Balkana , mo?da je bio poreklom Tra?anin ili ?ak Got .

Robert Grevz u svojoj knjizi o Velizaru navodi da je o?eva porodica slovenskog porekla i da je ve? vi?e od jednog veka bila na toj teritoriji. O?igledno je ulo?io dovoljan trud oko slovenskih jezika pa je do?ao do zaklju?ka da njegovo ime zna?i Beli Car (Beli Tsar) ?to dodatno potvrdjuje da nije bio Got.

Nije poznato kada je stupio u vojnu slu?bu niti kada je do?ao u Konstantinopolj . Po Prokopiju, Velizar je bio visok i nao?it i kao takav je privukao pa?nju vrhovnog zapovednika rimske vojske ( lat . magister utrisque militum ) i carevog sestri?a Justinijana. Justinov naslednik je Velizara uvrstio među svoje gardiste.

Justinijan je o?enio Velizara Antoninom , dobrom prijateljicom carice Teodore . Dve ?ene su delile ne samo prijateljstvo, ve? i sli?nu ?ivotnu sudbinu. Antonina je bila ?erka solunskog voza?a ?etvoroprega i glumica koja je verovatno jo? u teatarskim danima upoznala plesa?icu Teodoru, budu?u avgustu. Antonina je bila petnaestak godina starija od svog ve? drugog supruga i u brak sa Velizarom je dovela i sina Fotija i bar jednu k?er. Zajedno su imali samo jedno dete, ?erku Jovanu (Ioannina). Po navodima Prokopija , koji se duboko divio Velizarovim ljudskim i vojni?kim kvalitetima, Antonina je bila dominantna u odnosu na njenog mu?a slabe volje. Preko nje Teodora je neretko uticala na Velizarove planove. Ipak, Antonina bliskost sa Teodorom je bar u po?etku imala pozitivan uticaj na Velizarovu karijeru.

Rat sa Persijom [ uredi | uredi kod ]

Iberijski rat Vizantije sa Sasanidskom Persijom je zapo?et 526 . godine oko prevlasti nad malenom kavkaskom kraljevinom Iberijom (dana?nja isto?na i ju?na Gruzija ). Dva rimska pohoda iz 527 . godine, koji su imali karakter plja?ka?kih upada, bili su usmereni protiv Parsarmenije, dela Jermenije pod persijskom vla??u. Kampanja, u kojoj je Velizar podelio komandu sa Sitom , jo? jednim vojskovođom tra?kog porekla, pokazala se samo poluuspe?nom. U svakom slu?aju, mogu?e je da je Justinijan, u to vreme pravi vladar Carstva umesto svog vreme?nog ujaka Justina I , nameravao da izvr?i prostu demonstraciju sile umesto otpo?injanja ozbiljnijeg sukoba sa mo?nim isto?nim susedom.

Justinijan je zvani?no postao car 1. avgusta 527 . godine. Novi car je, kao pravi rimski avgust smatrao za svoju obavezu da obnovi mo? Carstva na zapadu gde su sada varvari dr?ali pod svojom vla??u nekada?nje rimske teritorije. Međutim, prva Justinijanova briga bila je postizanje sporazuma sa Sasanidskom Persijom . Car je nedugo po preuzimanju prestola imenovao Velizara za vrhovnog zapovednika rimske vojske u Mesopotamiji ( dux Mesopotamiae ). U vreme trajanja pregovora u zimu 527 / 28 . godine Velizar je po carevom naređenju utvrdio granicu i kada su sukobi obnovljeni u prole?e 529 . godine Velizar je promovisan u vrhovnog zapovednika rimske vojske na Istoku (magister militum per Orientem). Kada se pokazalo da je cilj persijskog pohoda iz 530 . godine osvajanje va?ne tvrđave Dare, Velizar je upu?en u grad sa oko 25.000 ljudi. Vizantijski vojskovođa je naredio podizanje palisada oko rimskog vojnog logora van zidina grada ?to se pokazalo se korisnom pred broj?ano nadmo?nijom persijskom vojskom od 40.000 ratnika. Posle dvodnevnih borbi u bici kod Dare Vizantinci su odneli pobedu i naneli te?ke gubitke neprijatelju. Po prvi put, posle du?eg vremena, zabele?io je svedok događaja istori?ar Prokopije iz Cezareje , Rimljani su uspeli da poraze tako brojnu persijsku vojsku.

Naredne 531 . godine, Persijanci su napali Komagenu i Velizar, nakon ?to je obezbedio Mesopotamiju, je poveo glavninu vojske od nekih 20.000 vojnika. Uz put im se pridru?ilo i oko 5.000 Gasanidskih Arapa . Malobrojnija persijska vojska je presretnuta kod Kalinika na reci Eufrat . Iako su se Persijanci povla?ili sa teritorije Carstva, oficiri su navaljivali na Velizara da neprijatelju nametne bitku. Bitka kod Kalinika , vođena na Vaskrs 19. aprila 531 . godina, zavr?ila se porazom Vizantinaca. Po Prokopiju, kada su Persijanci probili rimski vojni red, Velizar je naredio svojim oficirima da sja?u i zajedno sa njima se li?no ume?ao u bitku i spasao svoju vojsku potpunog poraza. Ipak, Jovan Malala je zapisao kako je Velizar u stvari napustio boj i sklonio se u Kalinik, dok su njegovi podređeni oficiri spasavali vojsku. Malalin prikaz događaja je izgleda verodostojniji po?to znamo da je 531 . godine Velizar smenjen i opozvan u Konstantinopolj . Do po?etka odlu?nijih mirovnih pregovora do?lo tek kada je persijski kralj Kavad I umro. Justinijan je sa novim ?ahom Hozrojem I sklopio Ve?ni mir u septembru 532 . godine po cenu visokog godi?njeg danka.

Ustanak ?Nika“ [ uredi | uredi kod ]

Glavni ?lanak: Pobuna Nika

Mir sa Persijom je skupo pla?en, ali je car i pored toga smatrao da mora ulo?iti novac u oporavak isto?nih provincija pogođenih serijom zemljotresa 528-530. i u izgradnju i ulep?avanje Carigrada. Zao?travanje poreske politike izazvalo je nerede u prestonici iz kojih su se izrodili sukobi dema Plavih i Zelenih. Protivmere carskih vlasti izazvale su dotad nezabele?eno pobunu poznatu pod imenom “ Nika “ ( 13 - 18. januara 532 . godine) u toku koje su zdru?eni Plavi i Zeleni zauzeli va?ne polo?aje u Carigradu i za cara izvikali Ipatija , sestri?a Anastasija I . Justinijan je nakon ovog događaja bio skrhkan i spremao se da pobegne iz prestonice, ali mu je hrabrost povratila sr?ana i uporna supruga Teodora . Po carevom dopu?tenju, Velizar je sa grupom sebi lojalnih gotskih najamnika upao na hipodrom i poku?ao da zarobi Ipatija koji je sedeo na tronu u carskoj lo?i. Carski gardisti oko Ipatija su mu se suprostavili, insistiraju?i na neutralnosti visokih vojnih krugova. Velizar je naredio povla?enje da ne bi reskirao otvoreni sukob sa gardom i to pred razjarenom svetinom. Velizar, ovoga puta uz pomo? voskovođe Munda , je osmislio novu strategiju za definitivni obra?un sa pobunjenicima. Malobrojna, ali dobro uve?bana vojska germanskih najamnika, predvođena Velizarom i Mundom, upala je 18. januara sa dve strane na hipodrom i navalila na okupljene. Ra?una se da je samo tog dana ubijeno oko 30.000 pobunjenih Carigrađana bez obzira na godine i pol. Justinijanov tron je osiguran, kao i Velizarov polo?aj. Velizar je ponovo imenovan za vrhovnog komandanta isto?nih vojski i taj ?in je nosio sve do 542 . godine.

Godine uspeha [ uredi | uredi kod ]

Osvajanje Afrike [ uredi | uredi kod ]

Najzad, Justinijan je posle svih neda?a imao novi zadatak za Velizara-pohod na Vandalsku kraljevinu u Africi . Rimski saveznik Hilderih je svrgnut sa prestola, a novi kralj Vandala postao Gelimer . Car je dobio legitimni povod za objavu rata. Na podstrek carskih poslanika, izvesni Goda, namesnik Sardinije podigao je pobunu protiv Gelimera . Po?to je najve?i deo vandalske flote otplovio na Sardiniju, krajem juna 533 . godine oko 500 rimskih brodova je isplovila iz Carigrada. Velizaru je poverena vrhovna komanda nad malobrojnom i ?arenolikom vojskom od oko 16.000 ljudi koju su ?inili Rimljani, raznorodni varvarski najamnici i nekoliko hiljada bukelara (bucellarii), ratnika u li?noj slu?bi Velizara. Rimljani su iznenadili Vandale i diskretno se iskrcali u blizini dana?njeg Susa. Na vest o iskrcavanju, Gelimer je nerazborito pogubio Hilderiha i skovao plan da rimsku vojsku, koja se nije udaljavala od primorja, uklje?ti između tri vandalske. Ovaj plan se izjalovio po?to je Velizar porazio jednu po jednu i najzad 13. septembra 533 . godine nedaleko od Kartagine (na desetoj milji od grada, odatle bitka Ad Decium ) je naneo te?ak poraz Vandalima. Gelimer je pobegao u pustinje isto?no od Kartagine , dok je Velizar trijumfalno u?ao u grad 15. septembra . Međutim, Gelimer je u toku zime privukao na svoju stranu berberska plemena i presekao je kartaginski akvadukt , tako da je polovinom decembra Velizar prinudio vandalskog kralja na jo? jednu otvorenu bitku. Na oko 45 kilometara od Karagine ( bitka kod Ad Tricamarum ) Velizar je izveo siloviti napad konjicom i zauzeo vandalski tabor, dok se vandalska vojska razbe?ala. Gelimer je na?ao uto?i?te među Berberima u planinama ju?ne Numidije , dok je Velizar bez otpora u?ao u Hipon i zarobio kraljevsku riznicu. Zatim su rimski vojnici poslati da zauzmu Sardiniju , Korziku , Balearska ostrva i strate?ki va?ne gradove du? obale sve do Seute . Krajem marta 534 . godine i Gelimer se predao pobedniku, a u leto iste godine Velizar je zaplovio put Carigrada sa bogatim plenom i uglednim zarobljenicima. Afrika je ustrojena u posebnu prefekturu i ostavljena pod upravom sposobnog vojskovođe Solomona.

Velizar je u Carigrad doneo ogroman plen među kojim je bilo i blaga koje su Vandali odnelio iz Rima 455 . godine. Zbog velikog vojnog uspeha, koji je gotovo neo?ekivano ostvaren, car mu je odobrio trijumf tako da je Velizar bio prvi vojskovođa kome je ukazana ova ?ast, a koji nije bio iz carske porodice, jo? od 19. god. pre Hrista i Avgustovog vojskovođe Lucija Kornelija Balba. Vrhunac trijumfa bila je parada na hipodromu u Konstantinopolju na kojoj je Gelimer ritualno li?en kraljevskih insignija i nateran na proskinezu pred carskim parom. Nakon ove proslave, Velizar je 1. januara 535 . godine progla?en za konzula a njegovu inauguraciju su takođe pratile velike sve?anosti.

Po?etak Gotskog rata [ uredi | uredi kod ]

Prilike u Italiji bile su komplikovanije od onih u Africi , ali su donekle bile sli?ne: legitimni vladar, u ovom slu?aju kraljica Amalasvinta , ?erka kralja Teodoriha Velikog , bila je prijatelj i saveznik Carstva. U novembru 534 . godine, da bi utvrdila svoju poziciju proglasila je svog rođaka Teodata za savladara, ali je novi kralj pri?ao kraljicinim neprijateljima i zbacio je. Justinijan se sada ume?ao i zapretio oru?jem u slu?aju da se Amalasvinti ne omogu?i povratak na vlast. Kada su stigle vesti da je kraljica ubijena u tamnici, Justinijan je poslao vojskovođu Munda u Dalmaciju , a Velizara na Siciliju ?ime je otpo?eo Gotski rat (535-552. godine).

Velizar je stigao na Siciliju sa malenom vojskom od nekih 10.000 vojnika. Ostrvo mu je ipak palo u ruke bez borbe. Međutim, u Kartagini je izbila pobuna neispla?enih rimskih vojnika i jedino je Velizarova poseta umirila pobunjenike. Veliki vojskovođa se zatim vratio na Siciliju ali je zbog sli?nih problema morao da odlo?i pohod na ju?nu Italiju za leto 536 . godine. Kada se najzad iskrcao na Apeninsko poluostvo, ?itava ju?na Italija mu se predala. Prvi ozbiljniji otpor pru?io je Napulj , ali je posle nekoliko nedelja opsade Velizar zauzeo grad i kaznio smr?u pripadnike gotske stranke grada.

Odbrana Rima [ uredi | uredi kod ]

U međuvremenu gotska vojska je zbacila neodlu?nog Teodata i izvikala za kralja Vitigesa koji se odmah povukao severno od Rima. Posle pregovora sa papom Silverijem Velizar je 9. decembra 536 . godine u?ao u Ve?ni grad. Odmah po ulasku u grad, Velizar je po?eo pripreme za dugu opsadu pravilno procenjuju?i da ?e Goti uskoro navaliti. Vitiges je ubrzo podvrgao Rim opsadi koja je potrajala preko godinu dana. Tokom ovog te?kog perioda vođeno je ukupno 69 manjih borbi. Sam Velizar je preduzimao sve: obilazio zidine, vodio ispade iz grada, organizovao građane Rima u radne grupe i sopstvenim primerom hrabrio svojih 5.000 vojnika koji su bili vi?estruko broj?ano nadja?ani. Odbrana Rima smatra se danas najve?im Velizarevim vojnim poduhvatom. Pored toga, Velizar je zbog opu?bi zbog saradnje sa Gotima u martu 537 . morao da smeni Silverija i zameni ga Vigilijem koji je bio vi?e po volji monofizitskim pogledima carice Teodore.

Pad Ravene [ uredi | uredi kod ]

U leto i jesen najzad je pristiglo poja?anje sa Istoka, a na ?elu vojske i vojskovođe, poput evnuha Narzesa , koje su unele razdor u vizantijsku komandu. Dok je Velizar poslao maleni garnizon koji je uspe?no zauzeo Milano , Narzes se suprostavio akciji da se sada rimski Milano spase gotske opsade. Kada je grad pao u ruke Gota i njihovih frana?kih saveznika u martu 539 . godine ne samo ?to su pobijeni vizantijski vojnici ve? i cela gradska populacija. Zgro?eni car je opozvao Narzesa i ponovo je vrhovni autoritet Velizara bio neosporan. On je oprezno zauzeo srednju Italiju utvrđenje po utvrđenje i u jesen 539 . godine opseo je gotsku prestonicu Ravenu . Međutim, sve nemo?niji Vitiges je bio u kontaktu sa drugim velikim neprijateljem Vizantije, persijskim kraljem Hozrojem I. Po?to se ?ah po?eo pripremati za rat, Justinijan je naredio Velizaru da sklopi ?to povoljniji sporazum sa Ostrogotima koji su po njegovoj zamisli trebali da se povuku severno od reke Po. Goti su zatra?ili da sporazum potpi?e i Velizar, ?to je on odbio. Najzad, Goti su tajno ponudili Velizaru da ga proglase za zapadnorimskog cara i na taj na?in i sa?uvaju svoju samostalnost i okon?aju rat. Velizar, potpuno lojalan Justinijanu, ali ni?ta manje re?en da uđe u Ravenu je prihvatio ponudu taje?i je i od svojih najbli?ih saradnika. U maju 540 . godine Rimljani su u?li u Ravenu, Velizar je zarobio Vitigesa i gotske velika?e, kao i Teodorihovu riznicu, i objavio da Ostrogotsko kraljevstvo vi?e ne postoji. Po?to je u martu 540 . godine Hozroje I pogazio Ve?ni mir i upao u rimsku Mesopotamiju, Velizar je odmah po padu Ravene pozvan u Carigrad.

Na silaznoj putanji [ uredi | uredi kod ]

Velizar, Antonina i Teodora [ uredi | uredi kod ]

U junu 540. godine Hozroje je zauzeo, oplja?kao i razorio Antiohiju , a u prole?e naredne godine Persijanci su zauzeli Laziku i time otvorili dugo ?eljeni izlaz na Crno more . U isto vreme sa delom vojske iz Italije Velizar je stigao na Istok i posle prvih borbi u leto 541 . godine povukao se na rimsku teritoriju. Uzroke treba tra?iti i u nesre?nim porodi?nim prilikama. Naime, po?to nije imao rođenog sina, Velizar je usvojio izvesnog Teodosija koji je pak, jo? u vreme pohoda protiv Vandala postao Antoninin ljubavnik. U leto 541. Fotije, Antoninin sin iz jedne od njenih prethodnih veza, obe?ao je svom poo?imu da ?e se pobrinuti za Teodosija. U isto vreme, Antonina, koju je njen razo?arani suprug ostavio u Carigradu, je objavila da dolazi da mu se, kao i dotada, pridru?i tokom vojnog pohoda. Velizarovo povla?enje bilo je jednim delom i njegov akt revolta protiv politi?ki mo?ne neverne supruge. ?im se sastao sa Antoninom momentalno ju je stavio pod stra?u, dok je Fotije zato?io Teodosija u jednoj tvrđavi Kilikije. Međutim, tada se u porodi?nu dramu ume?ala carica Teodora tako da je Teodosije oslobođen dok je Fotije posle torture proveo tri godine u tamnicama cari?ine tajne policije. Velizar je opozvan u Carigrad gde je prakti?no nateran tokom zime da se pomiri sa Antoninom.

Teodorino regentsvo i Velizarov pad [ uredi | uredi kod ]

?itava 541. godina pokazala se vrlo te?kom za Carstvo: Balkan sve do Korinta su opusto?ili Bugari , Ostrogoti su za novog kralja izabrali sposobnog Baudilu (poznatiji kao Totila u gr?kim izvorima) i najzad u Egiptu se pojavila bubonska kuga koje ?e dovesti do pandemije ?irom civilizovanog sveta. U prole?e 542 . godine Velizar je ponovo ratovao protiv Persijanaca ali je pojava epidemije, opasne po obe strane, prekinula neprijateljstva u leto iste godine. Dok je Totila o?istio severnu i srednju Italiju od vizantijskih garnizona, kuga se u maju pojavila u Konstantinopolju i i sam car se razboleo. Vrhovna vlast je nezvani?no pre?la u Teodorine ruke, a visoka politika se ponovo ume?ala u Velizarovu sudbinu. Po?to je pitanje nasleđa prestola bilo otvoreno, do Teodore je stigao glas da su Velizar i Buz, glavne vojskovođe na Istoku, izjavili da ne?e prihvatiti cara koji bi bio imenovan u prestonici. Obojica su nedugo zatim opozvani. Buz je smenjen i utamni?en, a Velizaru je oduzet veliki deo imovine i njegovi bukelari su raspu?teni. Velizaru je otvoreno nagove?teno da svakoga trenutka mo?e da o?ekuje atentatore. U jesen 542. Justinijan se ipak oporavio, a 543 . godine Velizar je najposle amnestiran zbog svojih navodnih greha. Teodora mu je pakosno stavila do znanja da je ostao u ?ivotu samo zahvaljuju?i molbama Antonine.

Ponovo u Italiji [ uredi | uredi kod ]

Velizar je najzad 544 . godine upu?en u Italiju, ali ovoga puta sa malenom vojskom koju su ?inili Tra?ani koje je okupio o sopstvenom tro?ku i sa nedovoljno novca. Po?to se iskrcao u Raveni u Italiji je zatekao katastrofalno stanje: Totila je ve? zauzeo Napulj , neispla?eni odredi su be?ali na gotsku stranu a ?ak su i vojnici sa Balkana po?eli da dezertiraju po?to su njihovi krajevi sada redovno pusto?eni od strane Bugara. Krajem 545 . godine Totila je opseo Rim, a Velizar u leto 546 . godine nije uspeo da sa oko 200 lađa Tibrom uđe u Ve?ni grad sa poja?anjem i rezervama namirnica. Totila je tako 17. decembra 546 . godine u?ao u Rim ?ime je presti?u Carstva zadat te?ak udarac. Velizar je sa druge strane bio neumoran i nije dozvolio Gotima da se konsoliduju ve? je u aprilu 547 . godine ponovo zauzeo Rim. Međutim, prilike u Italiji su bile te?ke po vizantijsku vojsku, Velizar se jedino mogao posvetiti odbrani grada pra?en stalnim nesta?icama novca i hrane. Jedini na?in da na carigradskom dvoru hitno skrene pa?nju na svoje te?ko?e bio je da po?alje Antoninu carici Teodori. I pre nego ?to je Antonina stigla, Teodora je 28. juna 548 . godine umrla od raka . Po?to se ni?ta nije moglo u?initi, Velizarova ?elja da bude povu?en je ispunjena. Po?etkom 549 . godine Velizar je po drugi i poslednji put napustio Italiju.

Lagani zalazak [ uredi | uredi kod ]

Poslednji pohod [ uredi | uredi kod ]

Po povratku u Carigrad, Velizar se trajno naselio u prestonici. Car ga je ponovo postavio za vrhovnog zapovednika Istoka a ne?to pre 551 . godine i za komandanta garde protektora (comes protectorum). Justinijanu je preostalo svega nekoliko saradnika iz prvih, uspe?nijih godina vlade, pre svih verni Velizar. Justinijan ga je ?vrsto dr?ao uz sebe i nije ga vi?e slao na daleka boji?ta. U periodu između 551 . i 553 . godine Justinijan je u nekoliko navrata slao Velizara na ?elu delegacije koja je trebala da ubedi papu Vigilija, koji je boravio u Konstantinopolju, da se pojavi na Petom vaseljenskom saboru . Međutim, Velizar je ipak ostao pre vojnik nego diplomata. U martu 559 . godine Kotrigurski Huni su pre?li zaleđeni Dunav i opusto?ili Trakiju sve do Carigrada. Najve?i deo varvara sru?io se na okolinu Konstantinovog grada i utaborio oko 25 kilometara daleko. Justinijan, tada ve? star 77 godina, morao je odgovori na ovaj izazov. Stari Velizar je okupio malenu vojsku od svega 300 iskusnih ratnika uz brojne naoru?ane građane prestonice i izbegle tra?ke seljake. Tako sakupljenoj vojsci Velizarovo iskustvo je donelo pobedu. Velizar je iz daleka pratio Hune i raznim lukavstvima im nametnuo predstavu o ve?oj brojnosti njegove vojske. Najzad, kada je 2.000 hunskih konjanika po?lo na carsku vojsku, Velizar je Hune uhvatio u zasedu, gde im njihova brojnost nije mogla pomo?i, i zatim im je naneo ogromne gubitke. Dok je pripremao gonjenje ostataka varvarske vojske iz Carigrada je stiglo naređenje da se povu?e. Velizar je nevoljno izvr?io naređenje, samo da bi omogu?io Justinijanu da po prvi i poslednji put li?no povede vojsku na neprijatelje. Car je bez borbe potkupio vođu Huna, Zaverhana, i zatim je 11. avgusta u trijumfu ujahao u Carigrad.

Velizarova smrt [ uredi | uredi kod ]

Iako je bio u poodmaklim godinama Justinijan se nije javno izja?njavao o pitanju ko ?e ga naslediti, tako da su se u njegovoj okolini plele ?este zavere. U jesen 562 . godine otkrivena je zavera protiv carevog ?ivota koju je skovalo nekoliko oficira iz Velizarove svite. Posle torture, oficiri su priznali da je na ?elu zavere sam Velizar. U toku ve?eri 5. decembra 562 . godine Velizar je pozvan u dvor i carsko ve?e ga je osudilo na ku?ni pritvor. Presudu je primio mirno, ali daljih dokaza protiv njega nije bilo i u julu 563 . godine su mu vra?ena sva pređa?nja dostojanstva. Velizar je umro u martu 565 . godine u Carigradu, nekoliko meseci pre smrti njegovog gospodara Justinijana (umro 14. novembra ).

Sud savremenika i kasnija tradicija [ uredi | uredi kod ]

Velizar je po opisu svog prijatelja Prokopija bio privla?ne spolja?nosti, srda?nog pona?anja i blagog karaktera. Kao vojskovođa bio je primeran i povremeno strog stare?ina. Tokom svojih pohoda ?titio je civilno stanovni?tvo od vojnika, a vojnike sa druge strane nije izlagao nepotrebnim rizicima. Prokopije tvrdi da je u svakoj situaciji nalazio najpovoljnije re?enje i da ga je panika uhvatila samo jednom kada je 546 . godine u okolini Rima do?uo glasine da su mu Goti zarobili suprugu. Antonini je i pored svega ostao veran i ona je na njega vr?ila veliki uticaj. Jo? pre polaska u Afriku, Velizar je va?io za prebogatog ?oveka. Samo zahvaljuju?i svojim sredstvima u Italiji je imao u li?noj slu?bi 7.000 najprobranijih bukelara. U Rimu je kasnije kru?io aforizam da su Ostrogotsku kraljevinu sru?ili ?lanovi doma?instva samo jednog ?oveka.

Slava i bogatstvo doneli su Velizaru i brojne neprijatelje, pre svih mo?nu caricu Teodoru. Gotovo do samog kraja ?ivota Velizar je morao da se pravda pred Justinijanom i trpi stalne obrte sre?e. Justinijan je izgleda stalno sumnji?io svog velikog vojskovođu, dok sa druge strane Velizar izgleda nije imao politi?kih ambicija. Stanovnici Carigrada su u 8. veku jednu od anti?kih statua, koja je najverovatnije predstavljala Apolona ili nekog od helenisti?kih vladara, smatrali za Velizarov kip. Vizantijski pesnik Jovan Ceces zabele?io je u 12. veku legendu po kojoj je Justinijan oslepeo Velizara i sveo ga na prosjaka koji je lutao carigradskim ulicama. Kada je carstvu zapretila opasnost, Velizar je ipak pomilovan. Iako ne odra?ava istorijsku istinu, legenda je kasnije postala inspiracija brojnim umetni?kim delima. Istorijski Velizar svakako spada među najve?e vojskovođe u dugoj rimsko-vizantijskoj istoriji.

Literatura [ uredi | uredi kod ]

Reference o Velizaru i njegovim savremenicima se mogu na?i u:

• The Oxford Dictionary of Byzantium , I-III, ed. A.P. Kazdhan, New York-Oxford 1991.
• The Prosopography of the Later Roman Empire III : A.D. 527-641, vol. A-B, ed. J.R. Martindale, Cambridge 1992. - sadr?i vrlo op?iran i recentan ?lanak o Velizaru (vol. A, str. 181-224).
• Georgije Ostrogorski , Istorija Vizantije , Beograd 1998. ? nudi vrlo uop?teni uvod u Justinijanovo doba;

Standardno i umnogome jo? uvek neprevaziđeno delo o Justinijanovoj epohi na engleskom jeziku, u kome se mo?e na?i dosta pojedinosti o Velizarovoj karijeri, je drugi tom Bjurijeve istorije poznorimskog carstva koje postoji i u elektronskom obliku:

• J. B. Bury, History of the Later Roman Empire, From the Death of Theodosius I to the Death of Justinia n, II, London 1923. (vi?e izdanje) ? at LacusCurtius
• Robert Browning, Justinian and Theodora , London 1971. ? odli?no napisana i ilustrovana istorija Justinijanove vladavine.