Solunski front
Solunski front.
Datum Oktobar , 1915 . – Novembar , 1918 . Lokacija Makedonija , Albanija , Gr?ka , Bugarska , Srbija Ishod Savezni?ka pobeda, Proboj Solunskog fronta
Sukobljene strane
Saveznici Kraljevina Srbija Ruska Imperija (1915-1917) Tre?a francuska republika (1915-1918) Ujedinjeno Kraljevstvo (1915-1918) Kraljevina Gr?ka (1916-1918) Kraljevina Italija (1916-1918)	Centralne sile Kraljevina Bugarska Austrougarska Nema?ko carstvo
Komandanti i vođe
Petar Bojovi? ?ivojin Mi?i? Fran?e d' Epere Moris Saraj Adolf Gilijom D?ord? Majln Panajotis Danglis	Oskar Po?orek Stjepan Sarkoti? Vladimir Vazov Nikola ?ekov Georgi Todorov Avgust fon Makenzen

Srpska kampanja

Prva austrougarska ofanziva ( Cer ? Srem ? Bosna ) Druga austrougarska ofanziva ( Drina ? Ma?kov kamen ) Tre?a austrougarska ofanziva ( Kolubara ) Trojna invazija na Srbiju ( Beograd ? Morava ? Ov?e Polje ? Kosovo ? Albanija ) Topli?ki ustanak Solunski front ( Gorni?evo ? Kajmak?alan ? Crna reka ? Dobro Polje )

Solunski front u Prvom svetskom ratu je nastao kao poku?aj Saveznika da pomognu Srbiji u jesen 1915 . protiv zdru?enog napada Nema?ke , Austrougarske i Bugarske . Ekspedicija je do?la prekasno i u nedovoljnom broju da spre?i pad Srbije, a ekspedicija je bila ote?ana unutra?njom politi?kom krizom u Gr?koj ( Nacionalna ?izma ). Na kraju je stvoren stabilan front, koji se prostirao od albanske obale Jadranskog mora do reke Strume , u kom su se međunarodne savezni?ke snage borile sa Centralnim silama . Solunski front je ostao prili?no stabilan, uprkos lokalnim akcijama, sve do velike savezni?ke ofanzive 14. septembra 1918 , koja je rezultovala kapitulacijom Bugarske i oslobođenjem Srbije. Poginuli vojnici na frontu su sahranjeni u sklopu srpskog vojni?kog groblja na Zejtinliku u Solunu .

Pozadina [ uredi | uredi kod ]

Glavni ?lanak: Srpska kampanja (Prvi svetski rat)

Austrougarska je napala Srbiju u avgustu 1914 , ali nije uspela da savlada srpski otpor. Nakon ulaska u rat Osmanskog carstva na strani Centralnih sila, odlu?uju?i faktor je bio polo?aj Bugarske. Bugarska je zauzimala strate?ki va?an polo?aj na boku Srbije, a njena intervencija na bilo kojoj od strana bi odlu?uju?e poremetila ravnote?u. Međutim, Bugarska i Srbija su vodile dva rata u poslednjih 30 godina, prvi 1885 . ( Srpsko-bugarski rat ), a drugi 1913 . ( Drugi balkanski rat ). Ishod poslednjeg je bio poni?avaju?i za Bugarsku, i postojalo je ?iroko mi?ljenje u bugarskoj vladi i narodu da je Srbija ukrala zemlju koja je zakonito pripadala njima.

Dok su Saveznici mogli da ponude male teritorijalne ustupke od Srbije i (jo? uvek neutralne) Gr?ke, obe?anja Centralnih sila su bila mnogo primamljivija, po?to su one nudile ve?inu teritorija koje je Bugarska tra?ila. Nakon poraza Antante kod Galipolja i ruskim porazom u Gorlice-Tarnovskoj ofanzivi , koje su demonstrirale snagu Centralnih sila, kralj Ferdinand je potpisao sporazum sa Nema?kom i 21. septembra 1915 je zapo?eo mobilizaciju za rat.

Pad Srbije [ uredi | uredi kod ]

Tokom proteklih devet meseci, Srbija je poku?avala da obnovi svoje oslabljene armije i pobolj?a stanje sa zalihama. Uprkos velikim naporima, srpska vojska je bila za samo 30.000 ljudi ve?a nego na po?etku rata (oko 225.000) i jo? uvek nije bila dobro opremljena. Iako su Velika Britanija i Francuska govorile o ozbiljnijoj vojnoj pomo?i Srbiji, ni?ta nije urađeno sve dok ve? nije bilo kasno. Kada je Bugarska zapo?ela mobilizaciju, Francuzi i Britanci su poslali dve divizije da pomognu Srbiji, ali su kasno stigle u gr?ki grad Solun . Delimi?ni razlog za ovo odlaganje su bila sukobljena mi?ljenja u gr?koj vladi o ovom ratu.

Prema Srbiji su krenule bugarska, nema?ka i austrougarska vojska, sve pod komandom feldmar?ala August fon Makenzena , koje su ukupno brojale oko 500.000 ljudi. Nemci i Austrougari su zapo?eli svoj napad 5. oktobra masovnom artiljerijskom pripremom, koju su sledile prelasci preko reka Save i Dunava . Zatim je 11. novembra bugarska vojska napala iz dva pravca, jednim sa severa prema Ni?u , a jednim sa juga prema Skoplju . Bugarska vojska je bila velika i brzo se probila kroz slabije srpske snage koje su poku?avale da zaustave njeno napredovanje. Zbog bugarskog proboja, pozicija Srbije je bila beznade?na; njena glavna vojska na severu zemlje bi ili bila okru?ena i primorana na predaju ili bi morala da poku?a da se povu?e.

Vojvoda Putnik je naredio povla?enje na jug i zapad prema Crnoj Gori i Albaniji. Vreme je bilo lo?e, kao i putevi, a vojska je morala da pomogne desetinama hiljada civila koji su se povla?ili sa njom. Ukupno je oko 125.000 srpskih vojnika stiglo do obale Jadranskog mora, do?li su brodovi (na izri?itu intervenciju ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova) i ukrcalo se na francuske i ostale savezni?ke transportne brodove koji su ih prevezli na brojna gr?ka ostrva (ve?ina je oti?la na Krf ), pre nego ?to su poslani za Solun. Vojvoda Putnik je morao biti no?en tokom celog povla?enja i umro je malo vi?e od godinu dana nakon toga u bolnici u Francuskoj.(Umro u Nici 1917. godine)

Francuske i britanske divizije su krenula na sever od Soluna krajem novembra pod komandom francuskog generala Morisa Saraja . Međutim, britanskim divizijama je naređeno iz Londona da ne prelaze gr?ku granicu, tako da su Francuzi sami krenuli prema reci Vardar . Njihovo napredovanje je bila ograni?ena pomo? odstupaju?oj srpskoj vojsci, po?to je bugarska vojska morala da skoncentri?e ve?e snage na ju?nom krilu da bi se nosila sa ovom pretnjom. Do polovine decembra, general Saraj je zaklju?io da je povla?enje neophodno zbog odlu?nih bugarskih napada na njegovo polo?aje.

Ovo je bila skoro potpuna pobeda za Centralne sile. ?eleznica od Berlina do Istanbula je kona?no otvorena, i, kao rezultat, Nema?ka je bila u mogu?nosti da pomogne svom slabijem savezniku, Osmanskom carstvu. Jedini nedostatak pobedi je bilo povla?enje srpske vojske, koja je ostala organizovana i bila je spremna za borbu nakon samo ?est meseci.

Uspostavljanje Solunskog fronta 1916. [ uredi | uredi kod ]

Austrougarska vojska je napala Crnu Goru, saveznika Srbije, i do 25. januara mala crnogorska vojska se predala. Austrougarska je nastavila svoje napredovanje du? jadranske obale, napav?i Albaniju koja je bila pod kontrolom Italije . Do kraja zime, mala italijanska vojska je bila isterana iz skoro cele zemlje.

U ovom trenutku, sa izgubljenim ratom na Balkanu , britanski general?tab je tra?io povla?enje svih svojih vojnika iz Gr?ke, ali je francuska vlada protestovala. Po?to su francuske divizije ostale, ostale su i britanske, ali sa nesakrivenim nezadovoljstvom. Savezni?ke armije su se utvrdile oko Soluna, koji je postao veliki utvrđeni kamp. Srpska vojska (sada pod komandom generala Petra Bojovi?a ), nakom odmora i oporavka na Krfu, je francuskim brodovima preba?ena na Solunski front.

U međuvremenu se politi?ka situacija u Gr?koj zao?trila. Zvani?no, Gr?ka je bila neutralana, ali je kralj Konstantin I bio pronema?ki opredeljen, dok je premijer Elefterios Venizelos bio za Francusku. Gr?ka je u po?etku podr?ala francusko-britansku pomo? Srbiji, a onda joj se suprotstavila; kona?no, nakon Venizelosove ostavke, rojalisti?ka vlada ju je zvani?no osudila, ali se nije stvarno suprotstavila nadmo?nijim savezni?kim snagama koje su se iskrcale u Solunu. Nemci, koji su poku?avali da pridobiju Gr?ku na svoju stranu, su bili oprezni da ne pređu gr?ku granicu.

U maju 1916. general Saraj je zatra?io da se gr?ka vojska demobili?e i gr?ka vlada se povinovala tom zahtevu. Međutim, ova akcija je jo? vi?e naterala gr?ku vladu da se ide prema pridru?ivanju Centralnim silama.

Sa pouzdanim saznanjem da ?e se Rumunija pridru?iti Saveznicima, general Saraj je po?eo pripreme za napad na bugarsku vojsku. Nemci, uz pomo? obave?tenja koja su dobili od gr?kih pristalica, su sa?inili plan za svoj iznenadni napad. Nema?ka ofanziva je pokrenuta 17. avgusta , tri dana pre nego ?to je bilo predviđeno da po?ne francuska ofanziva. Zapravo, ovo je bila bugarska ofanziva, po?to je austrougarska vojska bila u Albaniji, a samo jedna nema?ka divizija je bila na gr?koj granici. Napad je u po?etku, zahvaljuju?i iznenađenju, postigao izvestan uspeh, ali su srpske snage zauzele odbrambene linije nakon dve nedelje. Zaustaviv?i bugarsku ofanzivu, srpska vojska je izvela kontranapad 14. septembra . Teren je bio te?ak i Bugari su se branili, ali je srpska vojska polako napredovala. Spori napredak srpskih snaga se nastavio kroz oktobar i u novembru, iako se vreme pogor?alo i sneg po?eo da pada na planinama. Nemci su poslali jo? dve divizije da pomognu bugarskoj vojsci, ali su francuske i srpske vojske 19. novembra zauzele Bitolj .

Gubici u ovoj kampanji su bili najmanje 50.000 vojnika sa savezni?ke strane i verovatno vi?e od 60.000 ubijenih i zarobljenih Bugara i Nemaca. Front je napredovao oko 40 km.

Međutim, bugarsko napredovanje u gr?ku Isto?nu Makedoniju je izazvalo jo? jednu unutra?nju gr?ku krizu. Vlada je naredila svojim vojnicima u tom podru?ju (demobilizovanom 4. korpusu) da ne pru?a otpor, i uprkos povremenim lokalnom otporu koji je pru?ilo nekoliko oficira, ve?ina korpusa sa svojim komandantima je bilo primorana na predaju nema?kim snagama i ostatak rata je proveo u zarobljeni?tvu u nema?kom gradu Gerlic . Predaja te?ko ste?enih novoosvojenih teritorija omra?enim Bugarima bez otpora je viđena od strane mnogih oficira Venizelosove vojske kao poslednja kap. Uz aktivnu pomo? savezni?kih vlasti, oni su izveli pu? kojim su osigurali Solun i ve?i deo Makedonije za Venizelosa (vidi Pokret za nacionalnu odbranu ). Od tog trenutka Gr?ka je imala dve vlade, zvani?nu rojalisti?ku u Atini , koja je zadr?ala svoju neutralnost uprkos rastu?em savezni?kom pritisku, i revolucionarnu Venizelovu vladu u Solunu, koja je odmah u?la u rat na strani Antante.

U isto vreme, Italija je razmestila jo? vojnika u Albaniji i ove nove trupe su uspele da prisile austrijski korpus na povla?enje kroz planinske predele ju?no od jezera Ostrovo.

Snage Antante na Solunskom frontu [ uredi | uredi kod ]

Solunske ekspedicione snage su se sastojale od kontingenata iz ?etiri ?velike sile“ Antante ( Francuska , Velika Britanija , Italija i Rusija ) i Srbije . Francuzi su komandovali Isto?nom amijom (Armee de l'Orient), koja je formalno konstituisana 12. oktobra 1915. pod komandom generala Morisa Saraja , i sastojala se od deset francuskih, italijanskih i ruskih divizija, grupisanih u tri ?divizijske grupe“ koje su imale status korpusa , kao i osam srpskih divizija . Saraj je 22. decembra 1917. zamenjen generalom Adolfom Gijomom , koji je objedinio i britansku Solunsku i Gr?ku armiju u jednistvenu Savezni?ku isto?nu armiju (Armees alliees de l'Orient), koja je zauzela polo?aje u sedam sektora du? jugoisto?ne Albanije i gr?ke Makedonije . U junu 1918. Luj Fran?e d' Epere je nasledio Gijomu, koji je pod svojom komandom imao 620.000 ljudi.

Britanska Solunska armija je formirana 4. novembra 1915. godine pod komandom generala, ser ?arls Monroa , a od 9. maja 1916. Pod komandom general-pukovnika (kasnije generala) D?ord?a Milnea . ?est pe?adijskih divizija je raspoređeno u 12. korpus (22, 26. i 60. div.) i 16. korpus (10, 27. i 28. div.), uz stalno preme?tanje divizija iz jednog u drugi korpus . Britanska pe?adijska divizija u Makedoniji je brojala 16.000 ljudi, i bila je sastavljena od tri pe?adijske brigade (svaka sa ?etiri, tri od 1918, pe?adijska bataljona od 800 ljudi, podeljenih na ?etiri strelja?ke ?ete; baterije rovovskih minobaca?a, mitraljeske ?ete i komore municije malih kalibara); divizijske biciklisti?ke ?ete (do 1917); ?etiri artiljerijske poljske brigade (u kojima je bilo od tri do ?est baterija ) i municijske komore; divizijske artiljerijske municijske komore; od jedne do tri in?injerijske ?ete; ?ete veze; pionirskog (radnog) bataljona; tri ?ete te?kih mitraljeza (1918); tri medicinske poljske ambulante (bataljona); pokretnog veterinarskog odeljenja; pozadinske ?ete i korpusne komore (?etiri ?ete).

Francuski kontingent, kojim je komandovao general Kordonije (od februara 1917. general Pol Fransoa Groseti , a od januara 1918. general Pol Prosper Anri ), u oktobru 1915. se sastojao od pet pe?adijskih divizija (57, 76, 122, 156. i 158) i konji?ke brigade , kasnije su mu pridru?ene tri kolonijalne divizije - 17. (februar 1916), 16. (decembar 1916) i 11. (januar 1917). Francuska pe?adijska divizija je imala 16.000 ljudi u tri pe?adijska puka , svaki sa tri bataljona od ?etiri ?ete; konji?ki ?eskadron“ (?eta); puk poljske artiljerije sa tri bataljona od tri baterije ; in?injerijsku ?etu; komoru i medicinsku poljsku ambulantu. Kolonijalna pe?adijska divizija u kojoj su bili Francuzi, dobrovoljci za prekomorsku slu?bu, zadr?ala je organizaciju od pre 1915. godine, i imala je ?etiri pe?adijska puka u dve pe?adijske brigade. Konji?ka brigada pod komandom brigadira Zueno-Gambete je imala 1. i 4. puk Afri?kih lovaca (Chasseurs d!Afrique), severnoafri?ka evropska konjica; ?est eskadrona marokanskih Spahija (Spahi), severnoafri?ka domoroda?ka konjica i vod oklopnih kola.

Italijanska 35. pe?adijska divizija ( general-pukuvnik Mombeli ) je do?la u Solun 11. avgusta 1916. godine. U po?etku je bila organizovana kao i ostale italijanske divizije sa dve pe?adijske brigade prvog poziva ( Kaljari i Sicilija ), svaka je imala po dva pe?adijska puka sa tri bataljona ; izviđa?ku jedinicu (Esploratori) ja?ine 94 ?oveka; udarnu (Arditi) jedinicu; mitraljesko odeljenje; puk poljske artiljerije (pet baterija); in?injerijski bataljon (tri ?ete); ?etu za snabdevanje i medicinsku ?etu. Kasnije su diviziji pridodate i druge jedinice uklju?uju?i i teritorijalnu miliciju tre?egpoziva - Ivrea pe?adijsku brigadu, ?ime se njena brojnost popela na 30.000 ljudi i tako efektivno postala korpus .

U junu 1916. godine general M. K. Ditrihs sti?e u Solun sa 2. i 4. ruskom pe?adijskom brigadom, kojoj se kasnije pridru?uju 1. i 3. i spajaju u julu 1917. godine u pe?adijsku diviziju ja?ine 18.000 ljudi. Ruska brigada se satojala od dva puka specijalne namene (svaki sa ?etiri bataljona i mitraljeskom ?etom) oformljene za prekomorsku slu?bu; 1. brigada je imala bataljon sa 1.300 bosanskih dobrovoljaca. Rusi su skoro sve vreme bili na frontu, ali su bili demoralisani abdikacijom cara Nikolaja II , marta 1917. godine, i kada je general Taranovski preuzeo komandu u novembru 1917. godine, divizija je bila ?neupotrebljiva“ zbog komunisti?ke agitacije. U januaru 1918. ove jedinice su bile razoru?ane i internirane.

1917 [ uredi | uredi kod ]

Do prole?a te godine, vojska generala Saraja je bila poja?ana do te ta?ke da je brojala 22 divizije: 6 francuskih, 6. srpskih, 7 britanskih, 1 italijansku, 1 gr?ku i dve ruske brigade. Jo? dve gr?ke divizije su osnovane. Ofanziva je planirana za kraj aprila, ali po?etni napad nije uspeo uz velike gubitke, i ofanziva je obustavljena 21. maja .

Potom su Saveznici, ?ele?i da izvr?e jo? ve?i pritisak na Atinu, okupirali Tesaliju , iz koje se povukla rojalisti?ka gr?ka vojska, i Korintski zemljouz , prakti?no podeliv?i zemlju na dva dela. Dalji diplomatski pritisak je rezultovao abdikacijom gr?kog kralja ( 14. juna ) i ujedinjenjem zemlje pod premijerom Venizelosom. Nova vlada je odmah objavila rat Centralnim silama i po?ela da stvara novu vojsku. Uprkos ovom povoljnom ishodu, novi premijer Francuske ?or? Klemanso je u novembru opozvao sa du?nosti generala Saraja i umesto njega postavio vi?e diplomatskog francuskog generala Adolfa Gijomu .

1918 [ uredi | uredi kod ]

U maju, gr?ke snage su napale i zauzele jake bugarske polo?aje kod Skra-di-Legena , ?to je prva velika gr?ka akcija u ratu na strani Saveznika. Međutim, po?to je nema?ka ofanziva pretila Francuskoj, general Gijoma je pozvan u Pariz , a zamenio ga je general Fran?e d'Epere .

Iako je d'Epere tra?io napad na bugarsku vojsku, francuska vlada je odbila da dozvoli ofanzivu sve dok se ostale vlade ne slo?e. General Gijoma, po?to vi?e nije bio neophodan u Francuskoj, je putovao iz Londona u Rim , poku?avaju?i da dobije saglasnost za napad. Sporazum je postignut u septembru i d'Epereu je dozvoljeno da pokrene svoju veliku ofanzivu.

Savezni?ke snage su sada bile vrlo velike, koje ne samo da su imale gr?ku vojsku na njihovoj strani, ve? su imali 6.000 ljudi iz ?e?ke legije , koji su bili evakuisani iz Rusije nakon Oktobarske revolucije i koji su bili spremni da se bore protiv omra?ene Austrougarske. Međutim, i Bugarska je takođe pove?ala brojnost svoje vojske tokom 1917 . i u pogledu ukupnog broja vojnika, dve strane su bile pribli?no jednake (291 savezni?ki bataljon protiv 300 bugarskih bataljona, plus jo? 10 nema?kih bataljona). Ali u pogledu morala dve strane su se bile potpuno razli?ite. Saveznici su bili uvereni u svoju predstoje?u pobedu, dok su bugarski vojnici mogli da vide da je rat izgubljen - Osmansko carstvo je bilo pred kolapsom, vlada Austrougarske je bila u haosu, a mo?na nema?ka vojska je pora?ena na Zapadnom frontu . Bugarski vojnici nisu bili voljni da se bore i poginu za izgubljenu stvar.

Bitka kod Dobrog Polja je zapo?ela artiljerijskim bombardovanjem neprijateljskih polo?aja 14. septembra . Slede?eg dana, Francuzi i Srbi su napali i izvr?ili svoje ciljeve, neke bugarske jedinice su po?ele da se predaju bez borbe. Saveznici su onda pokrenuli ofanzivu du? celih svojih linija i bugarski komandant je naredio povla?enje. Savezni?ki avioni su bombardovali odstupaju?e bugarske vojnike i povla?enje je postalo bekstvo. Bugarskoj je 30. septembar garantovano primirje od strane generala d'Eperea i na taj na?in je ona izba?ena iz rata. Kralj Ferdinand je abdicirao i oti?ao u izgnanstvo ?etiri dana kasnije.

U ovom trenutku britanska vojska je skrenula isto?no prema evropskom delu Osmanskog carstva, dok su srpske i francuske snage nastavile na sever. Uz britansku vojsku blizu Istanbula i bez zna?ajnijih turskih snaga da je zaustave, turska vlada je zatra?ila primirje 26. oktobra ( Enver Pa?a i njegovi saradnici su nekoliko dana ranije pobegli u Berlin ).

Srpske i francuske snage su oslobodile Srbiju i savladale nekoliko slabih nema?kih divizija koje su poku?ale da zaustave njihova napredovanja. Beograd je oslobođen 1. novembra , a 10. novembra d'Epereva vojska je pre?la Dunav i spremala se da uđe u sredi?te Mađarske kada se rat kona?no zavr?io. Grof đula Karolj , koji je predvodio revolucionarnu mađarsku vladu, je do?ao u Beograd i zatra?io primirje.

Povezano [ uredi | uredi kod ]

• Srpsko vojni?ko groblje na Zejtinliku
• Bitka kod Dobrog Polja
• Kajmak?alan

Spolja?nje veze [ uredi | uredi kod ]

• ?Junaci Kajmak?alana“ , Novica Pe?i?, Ve?ernje novosti , feljton, 10 nastavaka, 26. septembar - 5. oktobar 2006.
• "1918. Let solunskih sokolova“ ^{[ mrtav link ]} , Ljubomir Te?i?, Ve?ernje novosti , feljton, 27. septembar - 7. oktobar 2008.
• ?Polemike o Solunskom frontu“ ^{[ mrtav link ]} , Ve?ernje novosti , feljton, 5. - 27. decembar 2008.