Iraklona , ( gr? : Ηρακλωνα?, rođ. 626 . - umro posle 641 . godine), poznat i kao Iraklije II , bio je vizantijski car od 11. februara do septembra 641 . godine.

Iraklona se rodio u 626 . godine kao peti sin cara Iraklija i njegove druge supruge Martine . Car je naime o?enio svoju sestri?inu Martinu 613 . godine i sklapanje ovog braka je smatrano neprihvatljivim i rodoskrvnim u ?irokim krugovima carske porodice, senata, vizantijske crkve, vojske i naro?ito kod prestoni?ke svetine. Kada je carski par izgubio ?etvoro prvorođene dece, a kako su dva najstarija preostala sina, Flavije i Konstantin rođeni sa posebnim potrebama, javnost je tu ?injenicu uzela kao potvrdu svojih osuda. Ipak, Iraklije je pored sina iz prvog braka, Iraklija Novog Konstantina , određenog za savladara jo? 613, ostavio za sobom jo? dva sina sposobna da vladaju Iraklionu i Davida.

Iraklije je umro u prestonici 11. februara 641 . u trenutku kada je nekoliko krupnih pitanja spoljne i unutra?nje politike zahtevalo odlu?ne odgovore carske vlade. Pitanje nasleđivanja prestola car je poku?ao da odredi testamentom koji je njegova udovica Martina predstavila carigradskom senatu. Po Iraklijevoj poslednjoj volji, Iraklije Novi Konstantin i Iraklona, zvani?no Konstantin (III) i Iraklije (II), su trebali da vladaju kao savladari i da pri tom slo?no po?tuju Martinu kao caricu i majku . Kako su Iraklijevi sinovi bili punoletni po onda?njim shvatanjima, Martina je kao ?ena diskvalifikovana za polo?aj tre?eg vr?ioca carske vlasti, tako da su senatori i drugi faktori spremno pozdravili stupanje na presto Konstantina i Iraklija.

Do slo?ne vladavine Iraklijevih sinova ipak nije do?lo. Konstantin je prakti?no bio ve? na samrti po?to je bolovao najverovatnije od tuberkuloze i poku?ao je da podelom novca obezbedi podr?ku vojske za svog sina Konstansa . Pored toga, carica Martina je podr?avala monotelitsko u?enje koje je u Carigradu bilo nepopularno i oslonila se na patrijarha Pira . Konstantin je umro u maju 641 . i u carstvu su se pojavile glasine da su ga Martina i Pir otrovali.

Iraklona je sada progla?en za cara-samodr?ca (βασιλεο? αυτοκρατορ) ?to je u pogledu titulisanja vrhovnog vladara bio prvi slu?aj u vizantijskoj istoriji. Vlada je proterala nekoliko vojskovođa odanih pokojnom Konstantinu u trenutku kada je odbrana Egipta popustila pod pritiskom muslimanskih Arapa . Iz Carigrada je u Egipat vra?en ve? svrgavani aleksandrijski patrijarh Kir koji je ugovorio predaju ostatka carskih teritorija u Egiptu osvaja?ima. Posle ovoga udarca, kojim je carstvo izgubilo najbogatiju provinciju istoka, vojskovođa Valentin Ar?akuni je pobunio maloazijsku vojsku i odveo je u Halkedon , grad na azijskoj obali Bosfora . Iraklona je morao da poseti okupljene vojnike i da javno usvoji i proglasi za svog savladara malog Konstansa. Carica Martina je ipak uspela da izvu?e korist i za svoje sinove po?to je David progla?en za tr?eg cara vladarskog kolegijuma pod imenom Tiberije. Međutim, ovakav kompromis se pokazao samo privremenim. Nova pobuna vojske, izvedena uz podr?ku senata, dovela je u septembru 641 . do svrgavanja Iraklione, Davida-Tiberija i njihove omrznute majke. Suprotno zvani?nom rimskom pravu, Iraklioni je odse?en nos kako bi se ubudu?e smatrao neadekvatnom osobom za presto. Martini je odse?en jezik, a Davidu-Tiberiju jezik, dok je njegov mlađi brat Marin kastriran. Iraklona je majkom i bratom poslat u izgnanstvo na ostrvo Rodos gde je, po re?ima jermenskog hroni?ara Sava, ubrzo pogubljen.

Heraklona na Wikimedijinoj ostavi

• G. Ostrogorski , Istorija Vizantije , Beograd 1997 (vi?e izdanja), 127?129.
• The Oxford Dictionary of Byzantium , I?III, ed. A.P. Kazdhan, New York, Oxford, 1991, 918.