Vladimir ?orovi?: Istorija Srba

Kupite ?tampano izdanje ove izvanredne knjige

<<     Sadr?aj     >>

Mojsije Petrovi?, koji je, kao beogradski mitropolit, mogao izbliza da prati rad austriskih vlasti i da u svom li?nom primeru vidi i oseti njihove zadnje namere, re?io se vrlo brzo da se za vremena pobrine za odbranu pravoslavlja. Vide?i da na?em sve?tenstvu nedostaje dobra ?kola, a ne veruju?i austriskim ?kolama, kojima su na ?elu bili isusovci, on se jo? 1718. god. obratio glavi pravoslavlja, caru Petru Velikom. Glas o Rusiji i njenom velikom caru ?irio se po svima srpskim zemljama, od Crne Gore do Sent Andrije. Od po?etka XVIII veka nekoliko je na?ih Srba iz Austrije i?lo u Rusiju ne mogav?i da podnose pritisak verskih vlasti i njihovih pomaga?a. Jedan između njih, titelski kapetan Panta Bo?i?, koji je ve? 1704. god. pre?ao u Moskvu, postao je "stalni pretstavnik i izvestilac cara Petra Aleksijevi?a za srpske poslove", a 1708. god. dobio je i neku vrstu ovla??enja od sabora u Kru?edolu. Kad se Rusija spremala za rat s Turskom Bogdan Popovi?, izaslanik Srba oficira iz Austrije, ponudio je u Petrogradu 1710. srpsku saradnju. Simpatije Srba u tom ratu bile su potpuno na ruskoj strani. Jedan srpski pisar u Karlovcima molio se iste godine u svom zapisu Bogu: "Posobi, gospodi, caru na?emu ", t. j. pravoslavnom caru Petru. U vi?e zapisa, pesama i usmenih saop?tenja klicalo se Petru i Rusiji, koji su smatrani kao vrhovni za?titnici pravoslavlja. Austriska vlast, koja je imala toliko uspeha protiv Turaka od 1683-1718. god. stekla je vrlo mnogo uslova da bude pozdravljena kao sila osloboditeljska, ali je njen presti? kvarila nasrtljiva verska politika, koja je odbijala na?e ljude. Slovenska i pravoslavna Rusija postajala im je sve bli?a i oni su sve vi?e po?eli obra?ati svoje poglede na Moskvu i Petrograd. U prvom redu to je ?inilo sve?tenstvo, a za njim i ostali narod. Od svog prelaska u Austriju Srbi su tra?ili veza sa Rusijom, tu?ili se na austriske postupke, i gledali da dobiju moralne podr?ke. Znamo sigurno, da su 1708. i 1711. notifikovali Rusima i izbor svojih novih mitropolita.

Obra?aju?i se Petru Velikom po drugi put, 1721. god., mitropolit Mojsije mu je izneo te?ko?e koje podnosi od katoli?ke propagande, a onda je od njega tra?io da bude drugi apostol Hristov među Srbima. "Prosveti i nas kao i svoje ljude, da ne reknu na?i neprijatelji: gde je njihov Bog? i da nema ko da pomogne". "Ne tra?imo bogatstva, nego pomo?i za prosvetu u?enja i za oru?je du?a na?ih da bi se suprotstavili onima koji vojuju na nas". Car je ve? 22. maja 1722. naredio, da se srpskim crkvama po?lje odejanja i knjiga i da se za nastavnike upute među Srbe dva kijevska vaspitanika. Ali je pro?lo prili?no vremena dok su se na?la pogodna lica, ili bolje, dok se u prvi mah na?lo jedno. To je bio Maksim Teren?evi? Suvorov, sinodalni prevodilac. Ruska dr?avna blagajna odredila mu je 300 rubalja godi?nje pla?e, a drugih 300 bilo je votirano za jednog gr?kog u?itelja, koji je bio isto tako potreban i koga ?e mo?i izabrati mitropolit sam. Uz Suvorova poslato je 70 komada slavenske gramatike Meletija Smotrickog, 10 primeraka Polikarpova trojezi?nog re?nika i 400 bukvareva. U Karlovce Suvorov je do?ao tek u maju 1726. god., a ?kolu je otvorio 1. oktobra iste godine. No ve? posle ?etiri meseca preselio se, po mitropolitovoj dozvoli u Beograd, gde je po?eo rad 1. februara 1727.

Njegova ?kola nije donela Srbima ono ?to se od nje nadalo, ali je bila ipak bar jedan polukorak napred. Srbi su se ose?ali ugro?enim i ova je ?kola, ako ni?ta drugo, pokazala interes pravoslavne Rusije za njih. A to je bilo potrebno, jer su se austriske vlasti spremale da znatno prikrate srpske povlastice. U Banatu je i za pravoslavne propisano svetkovanje katoli?kih praznika; kod izbora mitropolita imala su se caru predlo?iti po tri lica, a isto tako i pri izboru episkopa; episkope i mitropolite ne treba pustiti da sami idu u narod bez pratnje kog ?inovnika; osloboditi narod od mitropolitova uticaja u svetovnim stvarima. Dok su tako stezali vlast i prava srpskog sve?tenstva katoli?kom je pu?ten pun mah. Iza smrti Vi?entija Popovi?a (1725.) srpsko se pitanje postavilo u punoj jasnosti. Be? je ?eleo da Mojsije nikako ne sjedini karlova?ku i beogradsku mitropoliju, a narod nije pristajao ni na kakvo drugo re?enje. Vi?e od godinu dana povla?ilo se to pitanje, dok u Be?u nisu najposle pristali da Mojsija potvrde kao karlova?kog mitropolita i samo kao administratora beogradske mitropolije. Ali istog dana, 1. aprila 1727., kad je Mojsiju bila izdata diploma, objavljen je i carski reskript, koji je sadr?avao ona napred pomenuta ograni?enja privilegija. Taj reskript nai?ao je na otvoreno negodovanje u narodu. Izvesni narodni prvaci odbi?e da ga prime do znanja, a kamo li da ga izvr?uju. Narodni sabor uputi pretstavku caru pobijaju?i odredbe reskripta, a sam mitropolit ode u Be?, da objasni narodni stav. Iz Be?a su po?etkom 1729. god. dali novo obja?njenje srpskih privilegija, ali bez mnogo ustupaka. S toga narod ponovo odbi i taj poku?aj na svom saboru u Beogradu i uputi u Be? novu deputaciju, s mitropolitom na ?elu. Mitropolit Mojsije i umro je tom prilikom u carskoj prestonici, 27. jula 1730.

Ista borba oko popunjavanja mesta zajedni?kog mitropolita ponovila se i 1731. god. Srbi su kandidovali aradskog vladiku Vi?entija Jovanovi?a, koga je Laza Kosti? neta?no i svirepo prikazao u svom Peri Segedincu , i ostali su uporni brane?i svoj stav. Ali njihovo ogor?enje nije bilo samo zbog verskih pitanja, u kojima su Austrijanci preterivali sve vi?e, zabranjuju?i ?ak i podizanje i opravku pravoslavnih crkava i gone?i srpsko sve?tenstvo. ?inili su to sasvim bezobzirno ne samo u Hrvatskoj, nego ?ak i u Srbiji. U vara?dinskom đeneralatu do?lo je 1718. god. do prave bune, kad je unijatski vladika dao ubiti na vratima manastira Mar?e njegovog nepopustljivog pravoslavnog igumana i kad je silom po?eo nagoniti narod na uniju. Ali Srbi su patili isto tako i od socialnih nevolja i od nesavesne i grabljive administracije.

Austriske vlasti obilato su delile i prodavale velike komplekse zemlji?ta po Sremu i Ba?koj tuđoj gospodi. Ilo?ki spahiluk sa 30 sela dobio je knez Livije Odeskalki; vukovarski sa 24 sela dobi grof Elc; karlova?ki sa Kamenicom i Slankamenom i jo? 7 sela baron G. Ifeln; mitrova?ki sa 19 sela grof Koloredo; zemunski sa 20 sela knez ?enborn i dr. Zakupnici i upravnici tih imanja pravili su velike zloupotrebe i nekontrolisani od svojih gospodara vr?ili su nad narodom prevare i nasilja svih vrsta. Kulaci gospodi maloj i velikoj bili su te?ki i na njih se izgonilo bezobzirno. Za jednog od tih zakupnika, nekog Kolhunta, zna se, da je na imanje svog gospodara 1728. god. do?ao sa jednim kolima stvari, a kad je 1731. god. odlazio za Osek morali su seljaci dati 70 kola za prevoz njegove prtljage. Tako se brzo, i bezdu?no, grabilo na ra?un seljaka i malog sveta. Zbog tih i takvih tipova mnogi su ljudi be?ali sa spahiluka i odmetali. Za pet velikih sela u Donjem Sremu bele?i se, da su prosto opustela (Sakule, Kerek, Tolinci, Drenovac i Vitojevci).

Mitropolit Vi?entije Jovanovi? (1731-1737.) tu?io se ruskoj carici Ani na neverovatne postupke austriske soldateske po Srbiji. Vojnici su grabili nemilosrdno po ku?ama, imanjima i po crkvama; "?ta vi?e nisu ostavljali na miru ni same mrtvace, nego su ih iskopavali iz grobova i s njih skidali ?to su od vrednosti na?li". O?tre su isto tako i njegove pretstavke austriskim vlastima. Nije nikakvo ?udo, ?to je svet, pod takvim prilikama, napu?tao zemlju. Celo selo Dubnica iz para?inskog kraja prebeglo je u Tursku. God. 1721. postojale su, po austriskom popisu 6.023 sesije u Srbiji, a 1726. samo 4103. U para?inskom okrugu od 341 sesije iz 1721. god. ostalo ih je 1735. svega 238. Sam princ Aleksandar Virtenber?ki ?alio se pred kraj svoje uprave na ?inovni?tvo i govorio je "da bi ?itavi krajevi morali dezertirati ako ostane ovako". Da popune taj manjak, a i radi ve?e svoje sigurnosti, Austrijanci su po?eli rano da dovode strane, mahom nema?ke, koloniste u Srbiju, a naro?ito u Beograd, koji su od 1723-1736. god. pretvarali u jednu od naja?ih tvrđava Evrope. God. 1736. nalazilo se u samom tom gradu na 400 nema?kih porodica i jo? ne?to tuđih narodnosti iz austriskih zemalja. Jedan deo Beograda, stara Palilula, dobio je tada ime Karlstal. Car Karlo VI, po kom je dat taj naziv, postavio je bio kao na?elo, da "u Beogradu, kao krajnjem grani?nom mestu i prvom zidu celog hri??anstva, nema?ka nacija u svako doba mora biti prva po snazi i po broju".

?elja srpskog episkopata, da pomo?u ruskih u?itelja podigne duhovni nivo sve?tenstva i suzbija sve mo?niju propagandu katoli?kog klira, nije ispunjena u onoj meri kako se to zami?ljalo. Maksim Suvorov nije bio ?ovek koji bi se sav, s ljubavlju, bacio na posao, a i sa srpske strane, od konzervativnih elemenata, pravljene su mu izvesne te?ko?e iz nerazumevanja i iz zavisti. Nije bilo ni pravog plana kako da se organizuje posao. Mitropolit, sam prili?no neuk, prepustio je posao Suvorovu, a ovaj opet, rade?i na svoju ruku, nije bio potpuno na?isto ?ta uprav Srbima treba i s koga kraja da se po?ne. Od 50 đaka u beogradskoj ?koli, s kojima je po?eo rad, ve?ina ga je brzo napustila. S toga je ?kola nastavljena od idu?e godine ponovo u Karlovcima, gde se ovog puta i odr?ala. Po?etkom decembra 1727., kad je tu bio po?et rad, u ?koli su se bila skupila 124 đaka, među kojima je bilo i đakona i monaha, pa i sve?tenika. Suvorov je s njima po?eo rusko-slovensko ?itanje, pa je doskora, s naprednijima, otpo?eo i kurs gramatike, a kasnije i latinskog jezika. Sem toga otvorena je rusko-slovenska ?kola u Aradu, gde je u?itelj bio Suvorovljev brat Petar, pa zatim u Beogradu, Valjevu, Po?arevcu i Majdanpeku. U ovom poslednjem mestu 1735. god. izri?no se pominje kao "me?ter" jedan Rusin. Suvorov je izdr?ao u Karlovcima do avgusta 1731., kada je, zavađen s ljudima i li?no ogor?en, napustio ?kolu, ponev?i se pred kraj vrlo nelojalno. U Austriji je ostao do 1737. god., provode?i jedan deo vremena pri poslanstvu u Be?u, a drugi kao srpski u?itelj u Segedinu, Severinu i Novom Sadu. Za to vreme radila je u Beogradu, od 1726. god., latinska ?kola, t. j. jedna vrsta gimnazije, sa jezuatskim nastavnicima i sa tim duhom, i sa neskrivenom te?njom da se preko dece deluje i na roditelje.

Za ?kolstvo među Srbima brinuo se s puno ljubavi i mitropolit Vi?entije Jovanovi?. On je doveo za u?itelja i propovednika Rusa jeromonaha Sinesija Zaluckog, koga je postavio i za upravitelja srpskih ?kola. U Karlovcima je nastavila rad Suvorovljeva ?kola i bez njega. U Beogradu je za vremena Vi?entijeva, 1731. god. bila uvedena ?kola i za crkveno pevanje; radi toga je bio doveden iz Svete Gore jeromonah Anatolije, "iskusni psalt", koji je stvorio i gr?ku ?kolu. On je posle radio i u Karlovcima. On se ?ivo trudio da otvori ?kole i po drugim stranama, bar u svima eparhiskim mestima. Naro?ito mu je bilo stalo do toga, da se u Karlovcima razvije slovensko-latinska ?kola kao jedna vrsta gimnazije. S toga se obratio u Rusiju, kijevskom arhiepiskopu, da bi iz tamo?nje akademije dobio sposobne nastavnike. Na njegov poziv dođo?e među Srbe krajem leta 1733. nekoliko novih u?itelja, među kojima be?e najzna?ajniji Emanuel Koza?inski. Raji? ka?e za njega i njegove drugove da "sa divnim uspehom po?e?e prepodavati izredno nastavljenje latinske gramatike". Oni su pravi tvorci gimnaziske ili "latinske" nastave u Karlovcima. Koza?inski je bio ?ovek knji?evno obrazovan, finijeg duha, koji je u ?kolu uneo klasi?arske besede, pevanje pohvalnih oda i koji je prvi kod nas organizovao pozori?ne pretstave sa svojim đacima. On je za njih napisao i prvu na?u Tragediju o smrti cara Uro?a . Posle odlaska Zaluckog Koza?inski je od 1736. god. postavljen za rektora svih ?kola beogradsko-karlova?ke mitropolije i za glavnog crkvenog propovednika. Na tom polo?aju on je ostao do leta 1738., kad je, iza smrti mitropolitove, i zbog novog rata s Turcima napustio Srbe i oti?ao u Rusiju. Raji? s bolom konstatuje, kako se "dobro ustrojeni srpski Parnas rasu i krasno cvetaju?i u?ili?tni vrt bi uni?ten... Od dva arhiepiskopa Mojseja i Vi?entija zavedeno u?enje ostade pogrebeno u Karlovci, a ostade samo mala trivijalna ?kola slovenska i gramati?ka".

Ovi ruski u?itelji, ve?inom Malorusi, s toga protivnici katoli?ke propagande, o kojoj su mnogo znali i na svom terenu, poja?ali su sigurno ruski uticaj među svojim srpskim đacima, mada ina?e nisu bili zadovoljni srpskom sredinom u kojoj su radili i gde su kaluđerske pakosti bile na dnevnom redu. Napredovanje Rusije bilo je vidno i pravoslavni su u nju upirali o?i sve vi?e. U XVII i na po?etku XVIII veka bilo je nekoliko slu?ajeva, da su srpski sve?tenici, ?ak i episkopi, od straha ili za ljubav obe?anja, primali uniju. Mitropolit Mojsije je ispovedio tajnu, da je i njemu bio nuđen crveni ?e?ir. Od druge polovine XVIII veka takvi slu?ajevi su sve ređi. Srpski redovi postaju ?vr??i, svesniji i ja?i. Građanski stale? srpski, koji se ve? bio ukorenio, s razumevanjem prati narodne poslove i u?estvuje u njima daju?i jake podr?ke crkvi i odbrani vere. Njihove veze s Rusijom postaju sve ?e??e. Na?i ljudi, sve?teni i svetovni, ?alju mlade srpske momke na studije u Rusiju, ponajvi?e u kijevsku Duhovnu Akademiju, da se napoje tamo, na izvoru pravoslavlja. Ve? 1737. god. pominje se kao prvi svr?eni đak te ?kole kasniji budimski episkop Dionisije Novakovi?. Ti ruski đaci i mladi srpski vaspitanici kod ruskih u?itelja postaju nosioci ruskog duha, ?ire njihovu kulturu, slave njihove uspehe. U rukopisnim pesmaricama XVIII veka ima mnogo ?isto ruskih pesama, koje su u?le u na?e dru?tvo, sa pravim kultom Rusije i ruskih vladara. "P?ysn? slavnago orla ross?yskago" veli?a rusku pobedu nad ?vedima; druge nad Turcima. Mislim, da se mo?e potpuno sigurno tvrditi, da je rusofilska orientacija u srpskom dru?tvu bila potpuno svesna i ?iroko rasprostrta krajem tridesetih godina XVIII veka, obuhvataju?i ne samo sve?tene krugove nego ceo narod. Rusija je bila kula pravoslavlja; na nju se tra?io naslon i od nje se o?ekivala ne samo moralna nego i stvarna pomo?. U te nade Srbi su unosili ne samo mnogo vere, nego i mnogo poverenja, i ma?te, i lirike, zami?ljaju?i da Rusija misli i da treba da radi i da ?e raditi samo onako kako oni ?ele. Nisu uvek vodili ra?una, da Rusija ima i svojih puteva i svojih posebnih interesa.

Uticaj ruske ?kole među Srbima osetio se naro?ito u jeziku. Do kraja XVII i po?etkom XVIII veka među na?im crkvenim ljudima i prepisiva?ima vladao je jo? uvek prete?no stari srpskoslovenski, "srbuljski", jezik, sa ne?to primesa narodnog govornog jezika. Ali ve? od sredine XVII veka javljali su se i uticaji rusko-slovenskog jezika. Kako je u srpskim crkvama sve vi?e nestajalo starih bogoslu?benih rukopisnih i ?tampanih knjiga, to su srpski kaluđeri taj nedostatak naknađivali dovozom iz Rusije. God. 1732. u Sremu je u 104 crkve i kod sve?tenika bilo svega 1146 crkvenih knjiga, od kojih su 465 bile srbulje, a 681 ruska knjiga. Razvila se postepeno i trgovina s knjigama sa tih strana; trgovci "Moskalji" dolazili su na va?are i proturali ruske knjige u prili?noj meri. S toga ve? krajem XVII veka sretamo kod ponekog od na?ih pisara poneke ruske re?i i oblike. Od pojave ovih ruskih u?itelja i njihovih bukvareva i gramatika taj uticaj postaje mnogo intenzivniji. Novi srpski nara?taji po?eli su da upotrebljavaju ruske oblike, poneke ruske fonetske crte i toliku mno?inu ruskih re?i, da je postepeno srpski knji?evni jezik dobio sasvim novi lik. Postao je smesa srpskog, ruskog i starog slovenskog, koja se upotrebljavala sasvim proizvoljno. I sam naziv tog jezika bio je rusiziran i zvao se "slavjanoserbski"; ?ak svoje narodno ime po?eli smo bili upotrebljavati u nenarodnom obliku kao "Serbi". Oni koji su ne?to vi?e u?ili ili koji su sebe smatrali u?enijim pisali su isklju?ivo tim jezikom smatraju?i ga otmenijim i vi?e crkvenskim; za mnoge od na?ih pisaca XVIII veka narodni jezik bio je ne?to prosto, "paorsko", "govedarsko". Za izvesne na?e pisce toga vremena jedva se mo?e re?i da su pisali srpski ili da su na?i, toliko im je jezik pun tuđe smese. A sintaksa i ceo duh pisanja bili su takvi kao da su to rđavi prevodi tuđih dela. Kad se od po?etka XIX veka javila reakcija na to na?i mnogi ljudi, a posebno pretstavnici crkve, ostajali su uporno i borbeno pri toj me?avini nalaze?i da nas ona pribli?ava Rusima. Kao najve?i ustupak koji su ?inili neki od njih bilo je to, da dozvole upotrebu dva jezika: narodnog za ?iri puk i tog me?anog za vi?e duhovne potrebe.

Od XVIII veka napustio se na? stari srpskoslovenski jezik i u crkvi. Danas svetosavska crkva ne upotrebljava jezik svog organizatora, niti njegovu tradiciju. U na?im crkvama slu?i se sad ruskoslovenskim jezikom sa srpskim izgovorom. I svi noviji tekstovi crkvenih knjiga, koji su pre?tampani u Karlovcima i Beogradu, rađeni su potpuno po ruskim izvornicima. Jer samo se Rusima i ruskim knjigama verovalo, da ne?e doneti unijatske tekstove ili drugu koju podvalu propagande, koje su se ljudi stalno bojali.

Ove veze Srba sa Rusima i ovo sve dublje pripajanje Srba za svog velikog severnog brata nisu mogli ostati nepoznati austriskim merodavnim krugovima. U Be?u se odavno videlo da njihova politika nije mogla zadobiti Srbe. ?ak su i vojni krugovi, koji su ih dotle cenili kao potrebne ratne saradnike, po?eli sumnjati u njih. Evgenije Savojski nije to ni krio. Zbog toga su mnogi krugovi pomagali akciju propagande s planom ne samo iz verskih razloga, nego i iz uverenja da ?e ih tim vi?e pribli?iti Be?u i odvojiti od Rusije. U austriskim krugovima po?elo se ose?ati, da se u mo?noj severnoj carevini, koja od Petra Velikog postaje ?inilac prvog reda, javio opasan takmac na Balkanu, na koji je, posle postignutih uspeha, be?ka vlada polagala skoro isklju?ivo pravo. Pravoslavlje je bilo prirodni saveznik Rusije. U Moldavskoj i Vla?koj, među Srbima i Bugarima, i među svima Grcima ruski presti? je vidno ja?ao. U Be?u nisu nikad mogli da uvide osnovni problem za uspeh njihove isto?ne politike: da bi zadovoljni Srbi njihova carstva bili glavni nosilac i za svu akciju na Balkanu, odnosno u njegovom zapadnom i severnom delu. Mada su Rusija i Austrija u to vreme u dosta politi?kih pitanja i?le zajedno, u Be?u se Rusiji ipak nije potpuno verovalo. Isto tako ni Srbima, prema kojima se nastavljala politi?ka ?ikana, potiskivanja i preveravanja.

Zbog izbora novog kralja u Poljskoj do?lo je 1733. god. do protivnosti između Rusije i Austrije s jedne i Francuske s druge strane. Za vreme rata koji su be?koj vladi objavile Francuska, ?panija i Sardinija, austriska vojska nije imala mnogo sre?e. Javi?e se te?ko?e i u unutra?njosti. U Mađarskoj izbi 1734. god. buna, koju je pothranjivao Franja Rakoci iz Turske. Pobunili su se prvenstveno Mađari, odbijaju?i da idu u vojsku, u segedinskom kraju, pa je, ?ire?i se i zahvataju?i seljake, ustanak postepeno dobio agrarni karakter. Opet be?e o?ivelo ime "kuruca". Srpskog u?e??a u tom pokretu bilo je vrlo malo. Jedino mu se pridru?io stari pe?anski kapetan Pera Segedinac, koga je ogor?ilo pona?anje vi?ih ?inovnika i koga su na tu akciju potakli Mađari. Glavni pokret razvio se u prole?e 1735. i imao je ?ist revolucionarni karakter protiv cara i protiv Nemaca. Austriske vlasti ugu?ile su ga brzo, i to u odlu?noj borbi kod Erdeheđa pomo?u Srba. Mitropolit i srpske vođe trudili su se da spasu od smrtne kazne starog kapetana, koji je u sna?noj Kosti?evoj tragediji dobio herojski lik i u kome je pesnik hteo prikazati tipskog pretstavnika srpskog naroda pod ?esarovom vla??u, ali je sve bilo uzalud.

Iz ovog vremena imamo izve?taj jednog engleskog putnika o Srbima u Mađarskoj. On je sumaran i vi?e govori o spolja?njim osobinama, ali je zanimljiv u mnogom pogledu. Srbi ili Ra?ani "veoma su se namno?ili u Mađarskoj, tako da jedva ima ve?e varo?i, naro?ito u ju?noj Mađarskoj, gde se ne nalaze u velikom broju... U mnogim krajevima Mađarske ra?anske ku?e su samo male kolibe, ?iji se krovovi jedva di?u od zemlje. Ra?ani grade ku?e i u stenama; nekoliko takvih video sam i u Budimu. ?ive aljkavo... Ode?a Ra?ana iz prostog naroda razlikuje se od mađarske, i jednostavnija je. Sastoji se samo od nekog sukna sa velikom i ?etvrtastom kukuljicom, i umotava telo, na kome nema vi?e ni?eg drugog sem lanenih ?ak?ira. Kapa im je po obli?ju hajdu?ka. Ve?inom nose sandale (opanke)... Bogati Ra?ani, koji se viđaju u Be?u, nose duga?ku isto?nja?ku ode?u, sa ?almom, i velike ?ak?ire kao Turci".

<<     Sadr?aj     >>