“Koliko se se?am, kad sam video da razdvajaju na ulazu u Au?vic, meni je bilo logi?no da razdvajaju na sposobne i nesposobne za rad i da ?e sposobni za rad biti bolje hranjeni, nisam slutio da ?e nesposobne odmah ubiti. Kad sam dospeo do esesovskog lekara koji je odlu?ivao ko je zdrav, a ko nije, samo sam rekao: ‘Ich bin arbeitsfahig!’ (Ja sam sposoban za rad!); njemu je bilo svejedno. A sa 15 godina i nekoliko meseci bio sam tu, na o?trici no?a, da li sam sposoban za rad ili ne, mada je bilo dece mojih godina koja su progla?ena sposobnom, kao neki ?or? Fenje, koji je posle ?iveo u Parizu, pa se ubio, kao mnogi biv?i logora?i.

Pri?alo se o koncentracionim logorima i o tome ?ta se de?ava sa Jevrejima ?irom Evrope, ali mi nismo verovali da je to istina. Jo? u Au?vicu, kad mi je neki logora? na pitanje ‘?ta to smrdi?’ odgovorio: ‘To su tvoji roditelji’, verovao sam da preteruju. Za?to pri?aju tako ogavne stvari, da se odmah spaljuju ljudi? Da je to istina, shvatio sam ne?to kasnije. Dotle je sve bila zanimljiva avantura, a posle je borba da se pre?ivi slede?ih pet minuta ili slede?i dan bila va?nija nego sve ostalo”, govorio je Ivan Ivanji u velikom intervjuu za “Vreme” nakon ?to ga je 2016. godine kolegijum bio izabrao za li?nost godine.

Iz Au?vica, u kome je registrovan 27. maja 1944, kao “radno sposoban” posle nekoliko nedelja bio je preba?an u koncentracioni logor Buhenvald kraj Vajmara, u ?ijim je radnim komandosima robovao narednu godinu dana, do oslobođenja. ?uveni cini?ni natpis “Arbeit macht frei” (Rad oslobađa), koji je bio marketin?ki slogan Au?vica, zamenio je za u Nema?koj jednako zloslutnu etiketu Buhenvalda “Jedem das Seine” (Svakome svoje), napisanu slovima u stilu u Vajmaru nastalog bauhausa koji su nacisti prognali, a koja je krasila gvozdenu kapiju logora na brdu Etersberg, iznad grada Getea i ?ilera. Ali to je druga i duga pri?a o kojoj je napisao roman Slova od kovanog gvo?đa .

Ta godina obele?ila je nesvakida?nje dug ?ivot Ivana Ivanjija, ali na njegovu decu i unuke ta rana igra sa smr?u nije uticala ni koji na?in: nikome nikada nije nametao tu temu, u ponor koji je nosio u sebi propadao bi sam i iz njega izlazio sa novim knjigama, po?ev od prvog romana ?oveka nisu ubili , koji je napisao kao dvadesetpetogi?njak.

Uprkos savetima dobronamernih psihijatara, nikada nije i?ao na terapiju, govorio je da se pisanjem oslobađao tereta koji mu je na ple?a natovario logor. Voleo je da pripoveda, pa i o tom dobu, ali se gnu?ao svake patetike sle?u?i ramenima ?to publika od autora koji su pre?iveli Holokaust “o?ekuje kuknjavu”. Od njega je ?uli nisu.

foto: a. ivanji

SVEDOK

Ali kada bi ga neko pitao o logora?kim danima i “vremenu zla” kome je svedo?io, iako mu je bilo dojadilo da o tome govori, spremno je odgovarao, smatrao je svojom du?no??u da prenese ?ta je bilo, da se nikada ne bi ponovilo, govore?i istinu i samo istinu, ali ne pola?u?i monopol na celu istinu, svestan da njenu svekolikost niko ne mo?e da obuhvati.

Iako je imao neverovatno, “slonovsko” pam?enje, preispitivao je svako svoje se?anje, kopao po svim dostupnim dokumentima, s vremenom napunio svoju biblioteku stotinama knjiga o koncentracionim logorima, prinudnom radu u Hitlerovoj Nema?koj, nacizmu, fa?izmu i njihovim prorocima. Kada biste ga pitali o nekom događaju od pre pola i vi?e veka, on bi vam spremno odgovarao ?ta je ko tom prilikom rekao, kakvo je vreme bilo, ?ta se jelo i pilo, kakve su bile reakcije prisutnih, ko je koga mrko ili blagonaklono gledao…

Njegovim re?ima: “Dosadilo mi je da pi?em i pri?am o Holokaustu, zanima me ?ta se događa danas. Ali, mislim da mi je obaveza da odgovaram na pitanja, kad sam ve? ostao ?iv, a uvek se pojavi neko da zapitkuje. Ne potresam se ja kada se prise?am ?ta se zbilo, kada govorim i pi?em o događajima koje sam do?iveo kao de?ak sa petnaest i ?esnaest godina. Nije u tome problem. Moja ve?ita dilema je kako da u smislu anglosaksonskog zakonodavstva ka?em istinu, ni?ta drugo nego istinu. Celu istinu i ina?e niko ne zna. A moje se?anje je varljivo, malo je detalja ostalo jasno, mnogo toga je izgubljeno u magli zaborava”. Njegovo koketiranje sa “maglom zaborava” oni koji su ga poznavali nisu uzimali za ozbiljno.

Du?e od pola veka vodio je dnevnik koji je zvao “Zbrda-zdola” i u koji je kratko bele?io najva?nije privatne i svetske događaje da bi kasnije mogao da osve?i se?anje. Tu ne pi?e samo ?ta je, na primer, Tito rekao ?mitu, ve? i gde mu ?erka putuje sa ansamblom “Lole” (KUD “Ivo Lola Ribar”) ili, kasnije, kako su njegovi unuci proslavili rođendan njegovih praunuka.

To ve? spada u period o kome je pisao u romanu Moj lepi ?ivot u paklu .

Odbijao je da ga posmatraju kao pisca Holokausta jer, zaista, pisao je sve i sva?ta ? od istorijskih romana, preko nau?ne fantastike i krimi?a, do knjiga za decu. Trilogiju o rimskim carevima Dioklecijan , Konstantin i Julijan smatrao je svojom najva?nijom knji?evnom zaostav?tinom.

OPERISAN OD MR?NJE

Nikada ga nisam ?uo da sa mr?njom govori o bilo kome. Govorio je da mu je ose?anje mr?nje nepoznato. Upozoravao je posle Drugog svetskog rata da ne treba govoriti “Nemci” kada se misli na naciste, a kasnije, u Nema?koj i Austriji, da ne smeju da govore “Srbi” kada misle na Slobodana Milo?evi?a, Radovana Karad?i?a ili Ratka Mladi?a i njihove zlo?ina?ke bande.

Rado je u javnosti hvalio mlade kolege, a kada ne bi imao ?ta pohvalno da ka?e, ?utao bi. Pomagao je kome god je mogao da pomogne i nikada nije o?ekivao zahvalnost. Pritom je govorio da od ljudi ni?ta dobro ne o?ekuje jer tako ne mo?e da se razo?ara, ve? samo prijatno iznenadi kada se ispostavi da nije bio u pravu.

Za nas je Ivan Ivanji bio tata, deka, pradeda. Upadali smo mu u re?, prevrtali o?ima kada bi ponavljao neku pri?u koju smo ?uli nebrojeno puta, nestrpljivo reagovali na njegove pridike, one kakve svi stariji rođaci deklamuju mlađima. Govorio je da voli da dr?i predavanja samo zato ?to ga tu niko ne prekida. A na nebrojenim predavanjima i susretima publika bi gutala svaku njegovu re?. Bio je nadaren govornik i jedan od onih retkih ljudi koji je umeo nabolje da promeni i inspiri?e one koji bi bili u prilici da ga slu?aju.

Do koje mere, videlo se po reakcijama ljudi nakon njegove smrti koja je u 96. godini do?la “iznenadno” jer se nekako ?inio besmrtnim. Sam je nebrojeno puta ponavljao da je njegov garantni rok istekao pre mnogo decenija.

Nimalo se nije pla?io smrti, pla?io se bola i pre svega fizi?ke nemo?i. Samostalnom, kakav je ?itavog ?ivota bio, bila mu je no?na mora i sama pomisao da zavisi od drugih.

foto: priv. arhiva

RADOHOLIK I EPIKUREJAC

Sam je po?eo da ?ivi sa ?esnaest godina, odmah posle logora. Odbio je da mu neko od malobrojnih rođaka koji su pre?iveli ?ou bude staratelj, govorio da mu je posle nacista dosta bilo kakvog starateljstva. Osim od lekara, ja nikada nisam ?uo da je od bilo koga tra?io ikakvu pomo?. To mu je bilo neprijatno, kao i da slu?a pohvale na svoj ra?un.

?ivot mu je bio ispunjen radom. “Uvek mo?e da se radi, i kada si bolestan”, govorio je. “Tada samo radi? malo sporije.” Se?am se kako je pod bubre?nim napadom, stenju?i od bola, sedao za pisa?i sto da ne?to zavr?i. Broj njegovih bibliografskih jedinica, vi?e od 150, ako se ne varam, i to bez novinskih ?lanaka, od ?ega 26 romana, govori sam za sebe. Pisao je i na nema?kom i na srpskom, kako mu kada dođe.

Ali, daleko od toga da mu se ?ivot svodio na rad. Naprotiv, bio je epikurejac. Svaki dan posle oslobođenja iz logora smatrao je poklonom u kome treba u?ivati. Kao dete iz bur?ujske porodice koje je imalo i svoju guvernantu, o ?emu je pisao u romanu Guvernanta , koje je preko no?i ostalo bez roditelja i detinjstva, zgrtanje novca, nekretnina, skupi automobili ili garderoba ni?ta mu pod milim bogom nisu zna?ili. ?iveo je sa sve??u da sve mo?e da nestane u jednom izdisaju i da treba ?iveti za trenutak u kome se nalazi?.

Voleo je da dobro jede i pije, provodio je sa porodicom i po dva meseca svakog leta uvek u istoj sobi sa velikom terasom i pogledom na more u hotelu “Slavija” na Slovenskoj pla?i, ali mu na pamet nije padalo da kupi ku?u na moru, ?to je srednji jugoslovenski sloj dizanjem kredita sebi bez ve?ih problema mogao da priu?ti. “Moje je da vas nau?im kako lepo da ?ivite”, govorio je mojoj sestri i meni. A ?ta ?emo mi sa tim da uradimo, to je na?a stvar.

A ?to se kriza u ?ivotu ti?e, njih prevazilazi? sa sve??u da “mo?e? ono ?to mora? samo ako ho?e?”. Ne gleda? unapred, ne osvr?e? se unazad, pre?ivljava? sat za satom, dan za danom. Tako je on pre?iveo logor.

foto: privatna arhiva

TITO I PARTIJA

Ivan Ivanji je verovao u jugoslovensko samoupravljenje, u jugoslovenski tip socijalizma. Voleo je Tita. Ja sam mu govorio da on u Titu nalazi surogat za oca od koga se oprostio kada je imao dvanaest godina, za o?inski autoritet, da ima Vaterkomplex , a on je to sa osmehom prihvatao. Ostao je titoista do kraja, bez ikakve iluzije o svim njegovim gre?kama i manama SFRJ upozoravaju?i da uvek sve treba sagledavati u istorijskom kontekstu. Gadio se pogubnog nacionalizma koji je preplavio sada postjugoslovenski prostor.

Kada je Slobodan Milo?evi? 1987. preuzeo vlast u Savezu komunista Srbije, vratio je partijsku knji?icu uz obrazlo?enje da nije on napustio partiju, ve? da je partija napustila sebe. Dr?ao se do kraja ?ivota maksime da je ?ovek bez principa i obraza niko i ni?ta, svestan da ?oveka sa takvim stavom u dana?njoj Srbiji smatraju budalom. Bio je nepotkupljiv.

Individualac po prirodi, nikada nije bio deo ni jedne grupe, klike, frakcije, kafanske dru?be. U Jugoslaviji je prona?ao domovinu, kada se raspala ostao je apatrid i pored srpskog i austrijskog dr?avljanstva koje je imao. “Zavi?aj mi je Be?kerek, a kod ku?e sam u svom stanu na Vo?dovcu”, govorio je. O tome, o identitetu, pisao je u svom poslednjem romanu Usamljenost manjine , koji je smatrao svojim najboljim knji?evnim delom.

BALERINA

foto: privatna arhiva

Dragoslava Nikoli? rodila se u ku?i u Rakovici. Majka joj je umrla sa dvadeset i ?est godina od tuberkuloze. Otac, stolar, predratni komunista, priklju?io se jo? 1941. Prvoj proleterskoj brigadi i oti?ao u ?umu. Deci je rekao da ide da se bori za njihovu bolju budu?nost, da budu dobra, da ?e se vratiti kada pobedi. Nije se vratio. Raznela ga je granata na Sutjesci. Ona je to saznala tek posle rata. Dotle ga je ?ekala.

Nju, njenu sestru i brata za vreme okupacije ?uvao je ujak, nadrealista, slikar, salonski komunista. Kuvao je supu od kopriva, pravio gula? od pu?eva kada nije bilo ni?eg drugog. U dvori?tu male porodi?ne ku?e inscenirao je predstave za decu. Ona bi igrala, stalno je igrala, skakala u ritmu neke zami?ljene muzike. Nikada nije prestala da igra.

Radojica ?ivanovi? Noe ju je skicirao olovkom kako igra, podi?e nogu do glave, kako spava. Imam u ku?i ?itav niz crte?a koje je prikazuju u pokretu. Njegovi autoportreti iz tog vremena prikazuju ga kako praznim o?ima zuri u ne?to zlokobno. Ili je prosto bio zabrinut sa troje sestrine dece usred svetskog rata.

Po?ele su borbe za oslobođenje Beograda. “Rat je gotov!”, uzviknuo je jednog dana Noe. Rekao je da ide do centra da slavi, naredio im da ne izlaze iz ku?e, rekao da ?e do?i pre mraka. Nikada se nije vratio. Kao ?to joj se ni otac nije vratio. “Zalutali metak”, pri?alo se kasnije mada ima i drugih verzija iste pogibije. Nju nije mnogo zanimalo kako je stradao kad se nije vratio. ?itavog ?ivota borila se protiv ose?anja da se ljudi koje voli ne?e vratiti kud god da su po?li.

Imala je devet godina kada je rat u Jugoslaviji zavr?en. Mnogobrojne tetke i stric prodali su porodi?nu ku?u, i nju, njenu malo stariju sestru i malo mlađeg brata strpali u dom za decu bez roditelja u Zve?anskoj. Nikada im to nije zamerila. Kada su po?ele da pokazuju brigu za decu poginulog brata, tetke su htele da se ?koluje za tekstilnu ili ?tamparsku radnicu. A ona je htela da igra, samo je htela da igra.

Sama se upisala u baletsku ?kolu kod tada ?uvene Nine Kirsanove. Umalo da je ne zavr?i, ne zbog igre ? igrala je kao prava mala balerina, svaki njen korak i skok ispunjavali su prostor rado??u ? ve? zbog klavira. U baletsku ?kolu i?le su uglavnom devoj?ice iz bur?ujskih porodica koje su imale klavir kod ku?e i privatne ?asove muzike, a ona je bila siro?e iz Zve?anske. Prozvali su je “kengur” zato ?to se ?inilo kao da preska?e u neki drugi svet kada bi izvodila grande jete , u svet u kome joj na otvorenoj sceni aplaudiraju ujak, otac i majka.

Povodom o?eve smrti dajem ovoliko prostora majci jer bi neprimereno bilo pisati o njemu, a ne pisati i o njoj. U ?est godina mlađu balerinu Savremenog pozori?ta na Terazijama Ivan Ivanji se zaljubio kada je imao 36 godina. Bila je njegov ?ivot, njoj je posvetio roman Balerina i rat . Bili su u braku du?e od pola veka. Dvoje ljudi koji su kao deca izgubili roditelje, kojima ni grobno mesto nisu znali, jedan u drugom su prona?li ono ?to vernici pronalaze u Bogu.

Od kada ga je napustila na Veliku subotu pre devet godina, dijagnostifikovao je kod sebe ludilo jer je svakog dana pri?ao sa njom. Svaki put kada bi mu se ne?to lepo događalo, stideo bi se ?to je jo? uvek ?iv, a nje nema. Bio mu se izbrisao osmeh sa lica.

Disciplinovan i odgovoran kakav je bio, nije joj se odmah priklju?io jer jo? uvek nije bio zavr?io sav posao. Pisao je dve knjige godi?nje na dva jezika i bezbroj ?lanaka za “Vreme”.

Kao jedan od poslednjih ?ivih svedoka “vremena zla”, smatrao je svojom du?no??u da neprestano upozorava na opasnosti koje donosi zaborav, na povratak nacionalizma, rasizma i modernih diktatora, na smrt izbegli?ke dece koja be?e od ratova i nema?tine u svetu koji se ponovo nalazi na prekretnici.

“Bavite se tom decom”, govorio je. “Njihovo davljenje u moru jednako je stra?no kao gu?enje jevrejske dece u gasnim komorama.” Bio je zabrinu za svet koji se ponovo na?ao na raskr??u.

foto: a. ivanji

SMRT U VAJMARU

Tata nije ?ekao smrt, i?ao joj je u susret. Kao toliko puta dosad, krenuli smo za Vajmar 4. maja. Sam vi?e da putuje nije mogao, ali je voleo.

Dok smo bili u gradu “najsvetlijeg i najmra?nijeg” ?to Nema?ka mo?e da pru?i, blagoslovio je naslovnu stranu svoje nove knjige koju, kao i sve prethodne, objavljuje Laguna pod naslovom Bilo jednom u Jugoslaviji , imao u vajmarskom pozori?tu knji?evno ve?e posve?eno bauhausu pod nacional-socijalizmom i ?itao iz romana Slova od kovanog gvo?đa , otvorio u Vajmaru Muzej prinudnog rada u nacisti?koj Nema?koj, dao sijaset intervjua za nema?ke medije.

Potom je ve?erao ?pargle i popio belo vino u Geteovoj omiljenoj kafani “Beli labud”, pri?ao o svom belom labudu Dragani, oti?ao u Hitlerov omiljeni hotel “Elephant” (Slon) gde je fireru u inat voleo da odseda, legao u krevet i zaspao, ovog puta zauvek, i to na Dan pobede nad fa?izmom 9. maja 2024. u 96. godini, u gradu u koji su ga nacisti bili deportovali u prole?e pre 80 godina sa namerom da ga ubiju, jedva desetak kilometara od koncentracionog logora Buhenvald. Kona?no je bio obavio sav posao.

Da je tako opisao smrt nekog svog junaka, rekao bih mu: “Pretera ga, tata, malo je to previ?e simbolike”. A to ?ak nije bilo sve. Slavio se hri??anski praznik Vaznesenje, dan kada se Isus vinuo u nebesa, pa su celim Vajmarom odzvanjala crkvena zvona. U hotelskoj sali, u kojoj je ?esto imao knji?evne ve?eri, odr?avao se koncert klasi?ne muzike. Dva dana kasnije, u Skup?tini grada bila je izlo?ena Knjiga ?alosti.

Kao da je inscenirao sopstvenu smrt, Ivan Ivanji je oti?ao pod sopstvenim uslovima. Ne samo da nisu uspeli da ga ubiju, ve? je za sobom ostavio dvoje dece, ?etvoro unuka, troje praunuka i duboku brazdu u podneblju u kome je ?iveo. Radoznao do samog kraja, bio se pitao ?ta ?e iz nje na kraju da iznikne.

foto: maik schuck

Lepi ?ivot u paklu

Knji?evnik, prevodilac i autor “Vremena” Ivan Ivanji preminuo je 9. maja u 96. godini.

Napisao je 26 romana, neke izvorno na srpskom, neke na nema?kom, tri zbirke pripovedaka, tri knjige poezije, pisao je drame, knjige za decu, memoare, eseje…

Na nema?ki je, pored ostalih, prevodio Ki?a i Albaharija, sa nema?kog Brehta, Borherta, Grasa, Bela, Encesbergera, Jaspersa. Prevodio je mađarsku poeziju na srpski.

Radio je kao nastavnik nacrtne geometrije, kao novinar, bio je umetni?ki direktor Savremenog pozori?ta na Terazijama, zamenik upravnika Narodnog pozori?ta, Titov prevodilac za nema?ki jezik. Gostovao je, kako je sam govorio, u diplomatiji kao ata?e za kulturu i ?tampu u jugoslovenskoj ambasadi u Bonu od 1974. do 1978. godine. Do raspada SFRJ bio je generalni sekretar Saveza knji?evnika Jugoslavije.

Bio je po?asni građanin Vajmara, nosilac najvi?eg dr?avnog odlikovanja pokrajine Tiringije, ordenja Nema?ke i Austrije. Koliko je autoru ovog teksta poznato, od SFRJ, njenih naslednica pod raznim imenima i dr?ave Srbije nikada ni jedno priznanje nije dobio.

Rođen je u Zrenjaninu 24. januara 1929. godine u sekularnoj jevrejskoj lekarskoj porodici. Roditelje su mu ubili ubrzo nakon nema?ke okupacije 1941. godine. On je pre?iveo nacisti?ke koncentracione logore Au?vic i Buhenvald. Kasnije je pisao o “svom lepom ?ivotu u paklu”.