Prosto-naprosto, jedan je Dekster Fle?er. Ili jezikom grafita iz ruku zaljubljenih ? Da je Dekster Fle?er biti tako lako, tad bi Dekster Fle?er bio svako. Konkretnije, Dekster Fle?er, glumac, vi?edecenijski britanski filmski epizodista, ?ovek koga su tokom osamdesetih neoprezno-nestrpljivi mediji (a na konto izvesne fizi?ke sli?nosti između njih dvojice) progla?avali i nepriznatim bratom Mika D?egera, pre desetak godina mnoge je iznenadio i odu?evio izvrsnom re?ijom sveukupno odli?nog biografsko-sportskog filma Edi zvani Orao , na koji se nadovezala re?ija jednako efektnog muzi?kog biopika Rocketman u ?ijoj se ?i?i na?ao Elton D?on, koga je nadahnuto odigrao sve bolji mladi glumac Taron Ed?erton. Dodu?e, i sam Dekster Fle?er je potom na planu filmske re?ije i brljao i razo?aravao, ali je uspeh (u svakom aspektu tog skliskog termina, ra?unuja?i tu i uspeh kod kritike i esnafa) Rocketmana u produkcijskom smislu “porodio” bledu, ali ipak oskarovsku filmsku konfekciju zvanu Boemska rapsodija , nakon ?ega je usledio korektan, ali ipak razo?aravaju?i muzi?ki biopik Bob Marli ? One Love . I tako smo stigli i do filmskog ?ivotopisa jo? jedne zlosre?ne muzi?ke ikone (naravno, Elton D?on ne potpada pod tu kategoriju, i ne samo stoga ?to je među svima pomenutim on jedini ?iv), a re? je o igranom filmu koji, u re?iji Sem Tejlor-D?onson, prati kratak li?ni i profesionalni ?ivotopis Ejmi Vajnhaus, zbilja jedinstvene pojave u svetu iole savremenije shva?enog pop-zvuka. Tu se vra?amo Deksteru Fle?eru, jer film Back to Black (kod nas zvani?no neprevedenog naslova), i pored krajnjeg utiska i evidentnih kvaliteta, sti?e tek negde do pola puta prema visovima na koje je zaseo pomenuti Rocketman .

foto: promo

Jednostavno, tamo gde Fle?er u prvi plan isti?e odre?itiju kreativnost, enegi?nost i spremnost da se na?elno troma i oko?tala faktografska građa razdrma i prevede u narativni sklop novog veka, a uz o?igledan oma? talasu zvanom Cool Britannia, Sem Tejlor-D?onson, rediteljka biopika o Ejmi Vajnhaus, kojoj je, kako sama tvrdi, bila bliska prijateljica, pru?a kruto standardizovan i nepobitno konvencionalan rad na temu muzi?kog biografskog filma u ?ijem je fokusu pomenuta pop-zvezda. Kada je re? o Sem Tejlor-D?onson, treba re?i da je Back To Black , uz film Nowhere Boy (2009), ostvarenje koje govori o mladim danima D?ona Lenona, svakako njen najbolji i najzreliji rediteljski rad. A ?to, ako ?emo po?teno, i nije posebno iznenađenje niti golem poduhvat, ako se u vidu ima da na polju filma sredi?nji deo njene rediteljske filmografije zauzima ekranizacija monstruozno lo?eg knji?evnog “dela” 50 nijansi sive . Sre?om ?ivot ide dalje, i tu je sada njen biografski film o Ejmi Vajnhaus, a visoko na isti saradnika ponovo je Met Grinhalf, scenarista sa kojim je radila i na filmu Nowhere Boy . U krajnjem slu?aju dobro je ?to je tako, jer se, poput tog biopika o Lenonu u mlađim danima, i Back To Black mo?e podi?iti preglednom naracijom, precizno??u upravo u tom aspektu filmskog pripovedanja, te sveukupnom informativno??u, rabljenom na takav na?in da pri?a, optere?ena i omeđena postoje?om faktografijom i nimalo iznenađuju?im pijetetom prema akterki pri?e, naravno utemeljenim u po?tovanju njene muzi?ke zaostav?tine i njenog nesre?nog, autodestruktivnog kraja, bude lako pojmljiva i uspe da transcendira i do onih, a takvih je sa protokom vremena sve vi?e, posebice među mladim nara?tajima, koji ne?to naro?ito ne mare ni za Ejmi Vajnhaus niti za njen osoben muzi?ki izraz i oma? d?ezu, blue-eyed soulu i drugim muzi?kim ?anrovima i mikro?anrovima.

Dakle, uz ve? pomenuto, recimo da su stalo?enost unutar te i takve, dodu?e srednja?ki postavljene naracije, kao i sveukupna dostojanstvenost u sferi zanatskog izvođenja udarni aduti ovog ostvarenja, koje dakako ima smisla u kontekstu drasti?nog odsustva iole ozbiljnije “sro?enih” filmova u bioskopskoj ponudi, i to planetarno gledano. Ipak, te?ko je odupreti se utisku da filmski Black To Black , mimo svega pomenutog a manje ili vi?e pohvalnog, slu?i i kao prili?no ilustrativan primer “obilja zarobljenog potencijala”, barem kada govorimo o savremenim filmskim ostvarenjima. U jednom trenutku u Back To Black , Blejk, uskoro ?ivotna ljubav i suprug, a tada samo udvara? Ejmi Vajnhaus, bez uvijanja priznaje da je li?no ?ak i svesno posve?en autosabota?i, ?to se, u metafori?nom smislu ipak prvenstveno odnosi na Ejmi Vajnaus i burni i nedore?eni ljubavno-partnerski odnos te dve u biti krajnje nesnađene i nepotrebno napa?ene du?e. To su ipak samo sitni odblesci suda da su autori ovog filma ?eleli da stvore ne?to vi?e, ne?to ambicioznije, ne?to zahtevnije nego ?to su na kraju “isporu?ili” pred gledateljstvo. Ovako rudimentarno ispripovedan u ona tri poslovi?na ?ina (put ka uspehu ? kratkotrajni predah na lovorikama ? sve u?urbaniji put ka samouni?tenju, kao i ka uni?tenju sudbinski udeljenog dara) film Black to Black proma?uje metu u najva?nijem aspektu ? ovako predstavljen put (odnosno, povratak, kako jasno sugeri?e i sam naslov filma, ali i velikog ispovednog hita Ejmi Vajnhaus) u tamu niti je dovoljno osoben niti dovoljno upe?atljiv; ta poslovi?nost za posledicu ima ve? pominjanu dinami?nost pripovedanja, ali i doprinosi impresiji da su scenarista i rediteljka ovde mo?da ponajpre te?ili pukoj progresiji filma ka odjavnoj ?pici, ne mare?i preterano za finese koje su mogle Back to Black da izdignu vidno iznad ume?no skrojene konfekcije, koja se ima pohvaliti i zbog odmerenih i krajnje funkcionalnih gluma?kih kreacija, po?ev od D?eka O’Konela, Lesli Menvil i Edija Marsana u neku ruku u “dubini kadra”, pa sve, i to prevashodno, do mlade Marise Abele u glavnoj roli, gde je pokazala dosta na planu samopouzdanog ovaplo?enja op?tepoznate figure popularne kulture, a da se nijednog jedinog trena nije ni primakla pustopolju pukog mimetizma ili, daleko bilo, zihera?ke karikaturalnosti.

foto: promo

Kao referenca se u nekoliko navrata pominje veliki d?ez saksofonista ?arli Parker, o kome je Klint Istvud koncem osamdesetih stvorio filmsko remek-delo Bird , a upravo su od Istvuda u toj konkretnoj rediteljskoj epizodi autori mogli da nau?e ?to?ta na temu pravljenja su?tinski nekonvencionalnog filma o svakako nekonvencionalnoj li?nosti. Taj odva?niji pristup ume da sa sobom ponese i izrodi ubedljiv prikaz li?nog mraka autosabota?e i samouni?tenja, ?to filmu Back to Black svakako nedostaje, a da pritom pred gledaocioma zaiskri ona neprolazna istina ? da je svaka pobuna protiv dru?tva i jalova i izli?na ako ?vrst koren nema u ?to temeljnije razre?enoj pobuni protiv vlastitih manjkavosti i sopstvenih demona kojima, kao takvima, samo nakmrkliji mrak prija.

U suprotnom, sti?e se upravo tamo gde su stigli Sem Tejlor-D?onson i njena ekipa ? u bezbednu, ali nenadahnjuju?u sredinu same sredine puta. A tu i nas ?eka ona neizbe?na pitalica ? u kojoj je meri svaki konkretan film, posebno ako sti?e iz kraka studijske filmske industrije, u znatnoj ili pak manjoj meri ume?no “skockan” proizvod krajnje pragmati?ne i svrsishodne namene, a u kojoj je film one vi?e kvalitativne klase. Jer utisak je da bi za filmski ?ivotopis pokojne Ejmi Vajnhaus vidno podesnija bila prvopomenuta od te dve na?elne opcije. Ali, avaj, Dekster Fle?er ipak ne mo?e biti svako.