Рукописна к?ига или рукопис ?е на?стари?и облик к?иге , писана руком. Први пут ?ав?а се као рукописна к?ига Светог писма , ране к?ижевности или античких анала . ^[1]

Наука о рукопису и рукописно? к?изи [ уреди | уреди извор ]

Рукопис (сред?ов. лат. manuscriptum , према лат. manu scriptum : руком писати) ^[2] ?е текст писан руком на меком, лакопреносивом матери?алу. У научно? терминологи?и рукопис означава к?игу писану руком (за разлику од докумената и писама писаних руком, ко?и спада?у у дипломатску и архивску гра?у). Рукописи су имали два облика: свитак и кодекс .

Свитак ?е трака од папируса ширине 5-40 цм и неодре?ене дужине (зависно од обима рукописа), намотана око два дрвена штапа ? по ?едан на сваком кра?у. У антици се назива volumen , а у сред?ем веку rotulus . Свици су настали у Египту око 3000 год. п. н. е. и од ?их су их касни?е преузели и други народи. Као облик рукописа преовла?у?у до 4. века н.е. када их потиску?е кодекс.

Кодекс ?е настао повезива?ем листова пергамента (касни?е папира) кожним врпцама ( cauda, coda ) па отуда и назив овог облика рукописне к?иге ? кодекс ( caudex, codex ). Кодекс води порекло од диптиха односно полиптиха, ме?усобно повезаних глинених плочица (види чланак К?ига ).

• Аутограф ?е сво?еручно исписан рукопис, односно рукопис ко?и ?е написао сам аутор. Ако ?е аутор исписао исто дело више пута само ?едно од ?их ?е аутограф.
• Логограф ?е копи?а, односно препис изворног рукописа ? аутограма. Да?е умножава?е назива се копи?а.
• Архетип ?е рукопис настао са аутографа и од кога воде порекло сви касни?и преписи. Архетипом се често назива и први препис рукописа.

Научна дисциплина ко?а се бави проучава?ем рукописа на папирусима зове се папирологи?а , а научна дисциплина ко?а проучава кодексе кодикологи?а ( лат. codex : рукописна к?ига и грч. logos : реч) ^{[1] [2]}

Кратка истори?а рукописне к?иге [ уреди | уреди извор ]

Претече кодекса ?ав?а?у се ?ош код Хетита у 2. милени?уму п. н. е. Глинене плочице исписане текстовима различите садржине понекад су повезиване кожним тракама у диптихе, (триптихе, полиптихе...) и то су на?стари?и облици слични к?изи какву данас позна?емо. На оваквим глиненим плочицама исписан ?е и ? Еп о Гилгамешу “. Након глинених плочица по?ав?у?у се воштане таблице ( лат. tabulae ), прав?ене од дрвета и премазиване сло?ем воска по коме се писало заоштреном писа?ком ? стилусом. Воштане таблице кориш?ене су у старом Риму, затим у сред?ем веку у многим зем?ама Европе, а у Срби?и до кра?а 18. века.

У Египту се пре око 3000 год. п. н. е. по?авио свитак и као облик рукописне к?иге доминирао ?е до 4. века н.е. Од Егип?ана су га преузели и други народи, па ?е постао на?раширени?и облик писаног документа хеленистичког и римског периода.

У старом Риму у 1. веку н.е. по?ав?у?е се нови облик рукописне к?иге ? кодекс. Дефинитивну превласт над свим осталим облицима к?иге кодекс односи у 4. веку, захва?у?у?и шире?у хриш?анства ко?е га афирмише.

Писари су у античком добу били учени и веома це?ени ?уди. У 3. веку п. н. е. преписива?е и умножава?е рукописа обав?али су библиофили ( лат. bibliophilae ). Они су се осим умножава?ем бавили и прода?ом преписаних рукописа и сматра?у се претечама издавача и к?ижара. Богати Рим?ани имали су посебне робове, на?чеш?е Грке, чи?и ?е посао био преписива?е к?ига, а звали су се либрариуси ( лат. librarius ).

После распада Римског царства античка култура ?е нестала, а у Европи се образу?у три културне средине: многобро?не феудалне државице на западу, Византи?а на истоку и нова исламска култура у источном Средозем?у . ?едину везу изме?у старог и новог света представ?ала ?е к?ига.

Племство ?е одржало традици?у производ?е у преписивачким радионицама, али под утица?ем црквених ауторитета к?ига у сред?ем веку губи сво?у основну функци?у из античког периода. Од на?важни?ег меди?а за преноше?е зна?а поста?е на?важни?и об?екат у функци?и црквеног обреда. ^[1]

Рукописи на папирусним свитцима и у пергаментним и папирним кодексима, настали пре по?аве штампарства , сматра?у се античким и сред?овековним к?игама. Античка к?ижевност писана ?е на свитцима а затим, преписивана на кодексима, доспела до времена по?аве штампе. ^[2]

Свитак [ уреди | уреди извор ]

Свитак ?е на?стари?и облик рукописне к?иге. У старом веку био ?е на?раширени?и облик рукописа. Као облик рукописа преовла?у?е до 4. века н.е. У сред?ем веку су и западна и источна црква употреб?авале свитке у литурги?ске сврхе. ?евре?ске богослужне к?иге и данас су на свицима.

У римско? традици?и на кра?у текста на свитку ста?ало ?е упозоре?е ?explicit liber“. Сходно томе у палеографи?и се цитира?е завршетка ?едног рукописа зове експлицит а цитира?е почетка неког дела инципит . Свици исписани само са ?едне стране звали су се анопистографи а они исписани обострано опистографи . У старом веку свици су исписивани у ступцима ( columnae ) а у сред?ем веку целом ширином свитка (in continuo).

Уместо папируса за израду свитака изузетно се употреб?авао и пергамент. Чувени ? Кумрански рукописи “ су заправо пергаментни свици. ^[1]

• 
  Велики свитак Исаи?ин ( енгл. Great Isaiah Scroll ), део Кумранских рукописа из 100. год. п. н. е. исписан ?е у ступцима.
• 
  Велика пове?а слобода ( лат. Magna carta libertatum ), ( енгл. The Great Charter ) настала у 13. веку, исписана ?е целом ширином свитка.

Кодекс [ уреди | уреди извор ]

Кодекс у сред?ем веку означава к?игу, писану руком прво на пергаменту , а затим на папиру . Кодекси садрже првенствено дела античких писаца, а од 5. века постепено се по?ав?у?у и преписи Библи?е и других богослужбених к?ига. Настанак кодекса омогу?ила ?е по?ава новог матери?ала за писа?е ? пергамента. ^[1]

Израда кодекса [ уреди | уреди извор ]

У античко доба рукописи су се умножавали у мануфактурама, док су у сред?ем веку наста?али у манастирским скриптори?има. По?авом првих универзитета и разво?ем градова ширила се потреба за к?игом као робом, па се по?ав?у?у посебне радионице за преписива?е рукописа. ^[2]

Кодекси су се изра?ивали тако што су се припрем?ени табаци пергамента ( folia ) пресави?али и слагали у свеске. Обично су по 4 листа за?едно пресави?ана на пола и доби?ени свежа? називао се тетрад (грчки) или кватернион (латински). Повезива?ем тетрада доби?але су се свеске, касни?е назване кодекси. Зависно од бро?а и начина пресави?а?а ?едног листа пергамента доби?ани су различити формати: фолио, четвртина, осмина, шеснаестина. ^[1]

Исписива?е кодекса [ уреди | уреди извор ]

Писа?е текста и ?егово украшава?е ретко ?е радила иста особа. Израда кодекса уопште била ?е резултат сложеног тимског рада писара , преписивача ( калиграфа ), рубрикатора, илуминатора и к?иговезаца .

На припрем?еном пергаменту писар ?е на?пре означавао простор на коме ?е се налазити текст, а на рубовима ?е остав?ао простор за маргине. Посебно ?е обележаван и просто за ступце и илуминаци?е (украсе). Да би писао равномерно писар ?е исцртавао и лини?е редова текста.

Текст кодекса ?е често писан у две колоне на страници, без прекида и без одва?а?а речи. Ради уштеде времена и простора текст ?е обиловао лигатурама , т?. ме?усобно спо?еним словима ко?е ?е могао препознати само добар познавалац писма и скра?еницама ? абреви?аци?ама . ^[1]

Писмо рукописа [ уреди | уреди извор ]

Због не?единствености исписива?а писмо се у рукописима тешко стандардизирало. Отуда велике разлике изме?у по?единих националних култура, писарских школа, чак и унутар истог кодекса ко?и ?е исписивало ?више руку“. С друге стране, управо та разноликост омогу?ила ?е бржи разво? писма, ко?и се по?авом штампе вишеструко успорио.

У зависности од функци?и текста (степену ?егове ?авности) успостав?али су се и различити типови рукописног писма, на??едноставни?е поде?ени на свечано монументално ? ма?ускула (из ког се убрзо развила и минускула ) и на практични?и курзив (брзопис). ^[2]

Нумераци?а и пагинаци?а [ уреди | уреди извор ]

Рукописне к?иге у почетку нису имале нумерисане листове. У 12. веку по?ав?у?е се нумераци?а свезака (тетрада), а тек у 16. веку пагинаци?а страница. Свешчице су означаване на послед?им страницама римским или арапским бро?евима или словима алфабета. ове ознаке назива?у се сигнатуре . У рукописима после 11. века уместо нумераци?е често се налазе рекламате ? у дну послед?е странице свеске испису?е се прва почетна реч текста наредне свеске.

У ?ириличким рукописима нема нумераци?е нити пагинаци?е ве? су свеске обележене словима грчких бро?ева при дну прве странице (сигнатуром од ?едног или два слова). ^[1]

Украшава?е (илуминаци?а) рукописа [ уреди | уреди извор ]

Украшава?е сред?овековних рукописних к?ига назива се илуминаци?а . Илуминаци?у рукописне к?иге чине три елемента: заставица, мини?атура и иници?ал .

• Заставица у рукописно? к?изи представ?а орнаментално по?е на почетку текста, поглав?а или важни?е целине. Заставицама се украшава?у нарочито ?ириличке богослужбене к?иге (старослов. заставити : украсити).
• Мини?атура (лат. minium : црвена бо?а) обухвата све оне елементе сликане или цртане на маргинама, у оквиру ступца или ре?е на цело? страни. У ?еван?е?има мини?атуре често ук?учу?у и портрете ?еван?елиста . Ретко илустру?у текст уз ко?и сто?е. ?едан од изузетака представ?а Призренско ?еван?е?е у коме мини?атуре непосредно илустру?у текст.
• Иници?ал ?е истакнуто и украшено слово на почетку текста, поглав?а или целине. ^[1]

• 
  Заставица ? Радослав?ево ?еван?е?е , 15. век.
• 
  Иници?ал : слово ?Б“ ? Радослав?ево ?еван?е?е, 15. век.

Повез [ уреди | уреди извор ]

Повезива?е рукописне к?иге била ?е посебна врста уметничког рада. Сред?овековни кодекси по правилу су повезивани у дрвене корице пресвучене кожом и на угловима окиване металом. За скупоцене повезе кориш?ено ?е злато и позла?ени орнаменти на корицама и ле?има к?иге. Поред позлате кориш?ено ?е и сребро , драго каме?е , седеф , ема?л , слоновача и др. ^[1]

Писари и радионице [ уреди | уреди извор ]

Разво? хриш?анства пред к?игу постав?а нове захтеве. Уре?ива?е црквеног живота теме?и се на богослужбеним к?игама. Зато се у сред?ем веку производ?а чува?е к?ига организу?у у манастирским библиотекама, док се умножава?е врши у преписивачким радионицама ? скриптори?умима . Преписивало се по диктату или ?тихо“. Писарске радионице биле су биле опрем?ене за истовремени рад више писара, а често су писари радили и сами, у сво?им ?ели?ама.

Посто?але су две врсте писара: искусни калиграфи, антиквари ( antiquarii ) и скриптори ( scriptores ) ко?и су преписивали ?едноставне текстове. Писари су могли да буду само они монаси ко?и су имали дово?но зна?а, велику писарску вештину и посве?еност том духовном послу. Уживали су велики углед, неретко и привилеги?е, а у неким зем?ама су имали и правну заштиту.

На?познати?е писарске радионице основане су у првим манастирима у ?ужно? Итали?и ? Вивари?ум и Монте Касино.

Манастир Вивари?ум основао ?е римски сенатор Касиодор у 5. веку на свом има?у, како би надокнадио духовну академи?у ко?у ни?е успео да осну?е у Риму. Прописао ?е правила монашког живота, ко?а су обухватала и обавезу да препису?у к?иге хриш?анских, као и на?важни?а дела античких писаца.

Скрипториум у манастиру Монте Касино основан ?е тек два века након оснива?а самог манастира, да би у 11. веку постао на?знача?ни?е хриш?анско културно средиште.

Ирски манастири имали су од 7. века велику улогу у преписива?у рукописних к?ига. Ме?у ретким сачуваним рукописима из тог раног периода ?е и богато илустровано и фантастично илуминирано ?еван?е?е с кра?а 8. века, познато као Book of Kells . ^[1]

Византи?ски скриптори?уми [ уреди | уреди извор ]

После пропасти Западног римског царства и Велике сеобе народа римска и хриш?анска култура селе се на исток. Византи?а гради нову културу али, за разлику од запада, чува и античку традици?у. Убрзо по оснива?у Константинопо?а почи?е да ради и скриптори?ум са великим бро?ем преписивача. Радио ?е у саставу царске библиотеке Академи?е ко?у ?е 365. године основао цар Константин Порфирогенит . Осим у скриптори?уму к?иге су преписиване и у Библиотеци цариградског патри?арха и у манастиру Студиону, првом манастиру основаном на територи?и Византи?е 462. године. Неколико децени?а по оснива?у игуман Теодор увео ?е обавезу преписива?а к?ига прописану манастирским типиком .

Манастир Студион извршио ?е велики утица? на остале хриш?анске манастире, а посебно на манастире на Свето? Гори . Светогорски писари има?у велику улогу у преписива?у античких рукописа. ^[1]

Рукописна к?ига ?е дуго надживела почетак штампа?а к?ига . To ?е забележено у цело? Европи . На Балкану ?е ?ош у XIX веку ?рукописна к?ига успешно конкурисала штампа?у“. Осим ретких изузетака, скоро сва ирска литература из VII - XVII века ?посто?и само у рукописном облику“. До 1500 . год. 77% свих штампаних к?ига су биле на латинском ?езику , пошто ?е латинско писмо било лако направити. Писма других ?езика уво?ена су у штампарску праксу кра??е споро: била компликована технологи?а израде ди?акритичких знакова, ко?и су обележавали акценте , самогласнике и томе слично. Зато су ?ош стотинама година после почетка штампе к?ига ?преписивачи грчких, арапских и ?евре?ских рукописа остали ван конкуренци?е...".

Рукописне к?иге код Срба [ уреди | уреди извор ]

Преписивачка активност српских манастира у сред?ем веку одви?а се под утица?ем Византи?е. Од првих писара у 12. веку све више се води рачуна о писму, ликовном изразу и ?езику. Српски писари ширили су ову вештину и вршили утица? на друге средине у ко?има су радили.

У српско? традици?и нема пуно свитака, али су познати неки, као пове?е, грамате и сл. Оснивачка пове?а манастира Дечани исписана ?е на свитку дугом 5 м. У хиландарско? библиотеци чува?у се свици на пергаменту ко?и датира?у из 14. века. ^[1]

Када ?е реч о рукописним кодексима, ситуаци?а ?е сасвим другачи?а. До данас ?е сачуван велики бро? ових к?ига, на?стари?и сачувани рукописи из 12. века су ^[1] :

• Мари?инско ?еван?е?е , глаго?ички рукопис на старословенском ?езику са вид?ивим траговима српске редакци?е.
• Мирослав?ево ?еван?е?е , нешто мла?и, али за српску културу на?важни?и писани споменик, ?ирилски рукопис српске редакци?е.
• Вуканово ?еван?е?е

Српска к?ижевност у сред?ем веку [ уреди | уреди извор ]

Са формира?ем ?единствене државе Нема?и?а наста?е и нова епоха у истори?и старе српске к?ижевности. ?ав?а?у се нови, даровити писци, а к?ижевност се осамоста?у?е. Утвр?у?е се и нормира рашка редакци?а старословенског ?езика, интензивира се рад преводилаца са грчког ?езика, али се састав?а?у и оригинална дела.

Са делом Светог Саве српска к?ижевност поста?е део к?ижевности православног словенског света. До кра?а 13. века формира?у се к?ижевни центри нема?и?ке Срби?е у Хиландару, Студеници, Жичи, Милешеви, Пе?и. Свети сава ?е зачетник самосталне српске к?ижевности. Прво ?егово дело ?е Каре?ски типик (правила понаша?а) написан 1199. године за Каре?ску ?ели?у. Свети Сава ?е написао и друга црквеноправна дела, ме?у ко?има ?е на?важни?а Крмчи?а , зборник црквених правила и државних закона ко?и ?е постао основни извор права у сред?овековно? српско? држави. Права к?ижевна природа Светог Саве открива се тек у ?еговим жити?ним и песничким саставима. ?едно од на?знача?ни?их дела ме?у ?има ?е Жити?е светог Симеона . ^[1]

У на?знача?ни?а дела старе српске к?ижевности спада?у жити?а, похвале и преведена к?ижевност. На?знача?ни?а су ^[1] :

• Жити?е светог Симеона Стефана Првовенчаног
• Доменти?аново Жити?е светог Саве
• ?ефими?ина Похвала кнезу Лазару
• Надгробно слово деспоту ?ур?у Бранкови?у ? песма у прози
• Слово ?убве деспота Стефана Лазареви?а

Упутства (типици) за израду мастила и бо?а за рукописе [ уреди | уреди извор ]

Ова упутства, сачувана кроз истори?у, су за?едно са к?ижевнош?у у писменош?у преузели Словени од Византинаца. Код Руса се та упутства назива?у Уставима и Указима , а код Срба Типицима , од грчке речи Tiпiкоv или правило. ?едан од на?знача?ни?их рукописних зборника ове врсте, чува се у ?уб?ани у Копитарево? збирци Народне и Универзитетске библиотеке. У пита?у ?е рукописни Зборник Злокрухови?а, са самога почетка XVII века, суде?и по запису из 1601. године. У Национално? библиотеци у Бечу у Зборнику из XVII века, са деловима из XVIII века, налазе се на два типика за израду позлате на рукописним к?игама, као и типик за израду мастила за писа?е. Два добро позната зборника ко?а садрже типике у вези са матери?алом за писа?е налазе се у Архиву Српске академи?е наука и уметности . Потичу из средине XVII века и унети су у рукописни Зборник бр. 46, а издао их ?е Сто?ан Новакови? 1896. године. Они садрже типике за црно мастило, типик о раствара?у злата, и типик како позлатити харти?у. Други рецепти налазе се у Зборнику Српске академи?е наука и уметности бр. 147 ко?и ?е датиран у XVII-XVIII век. Сем ових типика позната су и два приручника XVIII века из породице Зографских ^[3] .

Референце [ уреди | уреди извор ]

Литература [ уреди | уреди извор ]

• Бара?, Драган (2008), Кратка истори?а к?иге , 160 , Београд: Нолит  
• Трифунови?, ?ор?е (1990). Азбучник српских сред?овековних к?ижевних по?мова (2. изд.). Београд: Нолит.  

Види ?ош [ уреди | уреди извор ]

• К?ига
• Илуминирани рукописи

Спо?аш?е везе [ уреди | уреди извор ]

• Народна библиотека Срби?е ? Збирке ? ?ирилске рукописне к?иге ? О збирци Приступ?ено 20. 12. 2015.
• Дигитална БМС ? Колекци?е Приступ?ено 20. 12. 2015.
• Српске рукописне к?иге ? srpskaistorija.com Приступ?ено 20. 12. 2015.