За Инситут технологи?е Масачусетса, види
МИТ
.
Мит
(
грч.
μ?θο?
?
прича
,
преда?е
) основни ?е облик идеолошког стваралаштва у докласном друштву.
Док
легенда
излаже дожив?а?е
херо?а
и
?удских би?а
ко?а су било чим обдарени?а од обичних
?уди
, мит се више држи
божанских би?а
. Код народа у фази ловачке и сакуп?ачке привреде на?чеш?е ?е представ?а причу, чи?а ?е тема пори?екло сви?ета,
богова
, неких предмета, природне по?аве,
небеског ти?ела
,
животи?е
,
би?ке
, в?ерског обреда, знача?ни?е друштвене установе.
Хеленски мит
?е први и основни облик у ко?ем су мислила
хеленска
племена; с?а?на поези?а у
Хомеровом
и
Хесиодовом
имену очувала ?е главне
Небеско телохеленске
митове и дала полет многим другим.
За п?есника и ум?етника мит ?е идеално огледало ?удског
живота
. Како се ?егово богатство не може исцрпсти, он ?е непресушан извор градива за нова ум?етничка уобличава?а.
[1]
Мит ?е у ствари света прича. Као преда?е у ко?е се в?еру?е, мит исказу?е колективне представе наивне сви?ести. Првобитни мит потиче из релативно неразви?ене сви?ести чов?ека првобитне за?еднице. Сви?ет богова, херо?а и других натприродних би?а о коме говоре класични митови фантастична ?е слика ме?усобних односа и тра?них теж?и чланова
патри?архалне
за?еднице. И неизм?ерне мо?и митских ?унака, и чудесност сви?ета ко?и они наста?у?у одговара?у некритичности архаичног чов?ека: слике ко?е му да?е уобрази?а он тешко разазна?е од представа ко?е му пружа искуство и слабо позна?е границе могу?ег.
Ово наивно пов?ере?е према творевинама фантази?е ни?е иск?учиво оби?еж?е чов?ека са раног ступ?а истори?ског развитка; на изви?естан начин оно се изнова ?ав?а код сваког д?етета, а тако?е се одржава и код одраслих ?уди на одговара?у?ем ступ?у духовног разво?а. Отуд ни
цивилизовано
чов?ечанство ни?е без сво?их митова.
Прво сазна?е о миту истовремено ?е разби?а?е мита, одлучан прекид с наивним прихвата?ем традици?е као свети?е. Први пут у истори?и европске културе такав тренутак наступа са
грчким
филозофима
6. ви?ека при?е н. е
. ко?и су започели рационалистичку критику мита. Док
Ксенофан
об?ав?у?е да су богови замиш?ени по чов?ековом
подоби?у
,
Хераклит
,
Солон
и други филозофи у име мудрости осу?у?у
п?еснике
због заступа?а народних в?ерова?а и измиш?а?а.
На сличан начин просв?етите?и много касни?их времена, редовно под драматичним околностима, одбацу?у мит као измиш?отину, плод незна?а или обмане. На?рани?и покуша? да се митовима на?е оправда?е пред пробу?еном критичком сви?еш?у чини
алегоричко
тумаче?е мита (
алегореза
). Почев од
Теагена из Региона
(6. ви?ек при?е н. е.) бро?ни
теолози
, филозофи и
филолози
насто?али су да откри?у скривене мисли ко?е се налазе иза свега онога што се у миту непосредно казу?е.
Посебан правац тумаче?а огледао се у траже?у истори?ског ?езгра сваког мита. Античком писцу
Еухемеру
се припису?е да ?е у спису
Свети запис
први об?аш?авао како су богови и херо?и заправо ?унаци и кра?еви легендарних времена; славе?и их због изузетних заслуга као богове, ?уди су заборавили ?ихово зема?ско пори?екло. Као
психолошка
основа митотворства чеш?е ?е истицан
страх
, нарочито страх од
смрти
. Митови су тако?е тумачени као старо п?есништво.
У
18. ви?еку
нарочито ?е
Гиован Вико
широко развио уче?е према коме су све митове створили п?есници у времена ко?а ?ош нису познавала апстрактно
размиш?а?е
. Сматра?у?и да суштину мита чине п?еснички карактери, ко?и представ?а?у ?фантастичне универзали?е”, истакао ?е у сво?о?
Ново? науци
(
Scienza nuova
) да су такве типове ?д?еца ?удскога рода” изгра?ивала спонтано, служе?и се ?езиком
метафора
и
персонификаци?а
, ко?и бе?аше ?една врста п?есништва.
Систематични?и покуша? да се мит об?асни као самосталан сви?ет сви?ести, несводив на било ко?у другу ?ену познату форму, дони?ела ?е
Шелингова
филозофи?а. Учите? многих
романтичара
, ова? класик ?емачког филозофског
идеализма
уложио ?е напор да та? сви?ет спонтаности одреди законитош?у ко?а му ?е иманентна. Али у ?егово? филозофи?и ?е остав?ен битан удио
Апсолуту
, ко?и у миту сам себе почи?е да открива.
Са становишта критичке филозофи?е знатни?и покуша? об?аш?е?а природе мита учинио ?е
Ернст Касирер
у д?елу
Philosophie der symbolischen Formen (Филозофи?а симболичких облика)
, чи?и ?е други дио (1925) посветио митском миш?е?у. Посматра?у?и мит као такав вид
симболичког
изражава?а гд?е се
симболи
не разлику?у од предмета ко?е симболизу?у (ри?ечи од значе?а, слике од ствари, идеално од реалног), он подржава нови?е
етнологе
ко?и су извор мита тражили у
ритуалима
. Драматичност изненадних
метаморфоза
, ко?е чине да се у митском свету све може преобратити, он об?аш?ава спонтаним уви?а?ем унутраш?е солидарности свих видова живота. У том смислу се мит Касиреру указао као об?ективаци?а чов?ековог друштвеног искуства, гд?е се
емоци?а
претвара у слику; приказана у миту и сама смрт поста?е поднош?иви?а. За об?аш?е?е мита као таквог он каже:
?Мит се схвата и ’об?аш?ава’ на та? начин што се преводи у по?мовни ?език популарне филозофи?е, т?. на та? начин што се сматра рухом у ко?е ?е заоденута било спекулативна, било природнонаучна или етичка истина”.
[2]
?
Ернст Касирер
?Ни?е митологи?а настала под неким утица?ем природе коме ?е унутраш?и човеков живот измакао, него ?е, по том истом закону, митолошки процес прошао кроз оне исте ступ?еве кроз ко?е ?е првобитно прошла природа… …митолошки процес има не само религиозно, него и опште значе?е, ?ер у ?ему се понав?а општи процес; према томе, истина ко?а ?е садржана у митолошком процесу ни?е иск?учива, универзална.”
[3]
?
Ернст Касирер
Полазе?и са сво?их становишта,
митологи?ом
се живо баве етнологи?а,
психоанализа
,
семиотика
, али трага?а за суштином мита у савремено?
антропологи?и
се настав?а?у и стара колеба?а у одре?ива?у ?егове суштине тра?у. У свим митовима пада у очи ?единство изви?есног схвата?а и ос?е?а?а сви?ета и во?а да се та? сви?ет сачува у виду ко?и ?е поже?ан. Као об?аш?е?е култа митска прича ?е истовремено и
морални
кодекс,
политичко
-
правна
пове?а
,
истори?а
и
економи?а
племена,
алхеми?ска
формула, п?есничка ри?еч ? и истовремено ни?е ?ош ни?едно од тога. Гледан из перспективе разви?ени?е сви?ести, мит ?е израз културе у ко?о? посебне форме друштвене сви?ести, као што су
религи?а
, право, морал,
наука
и
ум?етност
, ?ош нису диференциране.
Ос?е?а?е за
правду
?е у миту ?ош уви?ек у с?енци натприродног ауторитета; глас сав?ести ?ош уви?ек ни?е могу?е чути од застрашу?у?их прет?и ко?е се упу?у?у онима што не пошту?у забране и наре?е?а виших би?а; истори?ске успомене и научна запажа?а натоп?ени су ос?е?а?има и обави?ени сликама фантази?е, а п?есничка ри?еч ?е спутана в?ерова?ем у коначну истинитост свега испричаног.
Уопштава?а до ко?их долази митско миш?е?е не ?ав?а?у се у виду апстрактних по?мова, ве? се редовно персонифику?у у фигуре херо?а и богова, заштитникa одре?ених страна ?удског живота и природе, ко?а ?е од тог живота неодво?ива.
?убав
,
сан
,
вино
,
сунце
,
море
,
гром
? све и више од тога у миту доби?а сво?е божанске, више или ма?е чов?еколике представнике. Поста?е ствари и узрочни односи ме?у ?има редовно се нагов?ештава?у родбинским односом, а различита теогони?ска сродства су схва?ена као схеме по ко?има се све вазда изнова дешава, у тра?но? и бесконачно? садаш?ости.
Типичност митских ?унака као носилаца одре?ених општи?их особина омогу?ава члановима за?еднице да се на ?их угледа?у и са ?има емотивно поистов?е?у?у. Изразит прим?ер таквог дубоког, управо мистичног, поистов?е?е?а или
идентификаци?е
пружа?у обреди, гд?е се изво?ач у маски бога и сам у ?ега екстатички преобра?а. Несигурност разликова?а привида од по?аве, немо? распознава?а слике и ствари као слике, непрестано поткри?еп?у?е в?еру у реалност свега што се уобрази.
Гд?е преста?е зачарани сви?ет мита и почи?е сви?ет поези?е? Оштра граница изме?у ?их ? изме?у светог и профаног ? посто?и, али она ни?е спо?а назначена и ни?е непомична. Митови у ко?е се преста?е в?еровати поста?у
ба?ке
, а ба?ке у чи?у се истинитост пов?еру?е бива?у мит. П?есништво се издва?а из митологи?е у тренутку по?ав?ива?а критичке, научне сви?ести; и изви?есна м?ера критичности, лако поиграва?е нев?ерице у егзистенци?у предочених ликова ? услов ?е сваког ум?етничког дожив?а?а. Стара народна в?ерова?а се преносе новим нарашта?има кроз д?ела небро?ених п?есника од
Есхила
до
Дантеа
, од
Гого?а
до
Томаса Мана
и да?е.
Митолошка стру?а у савремено?
к?ижевно? критици
?е, чак, склона да у свим к?ижевним д?елима тражи митска ?езгра,
архетипе
. Али за модерног чов?ека митски ?унаци и фабуле у д?елима нема?у в?ерски смисао, ве? бива?у симболична св?едочанства чов?екове судбине. Може п?есник наступити као пророк, може казива?е бити изложено као порука вишег би?а, ри?еч
Музе
? читалац новог доба ?е у таквом поступку вид?ети само стилску особеност, п?есничку
инвокаци?у
.
- Kasirer, Ernst (1985).
Filozofija simboli?kih oblika: Mitsko mi?ljenje, Drugi deo
(Filozofija). Novi Sad: Biblioteka Teorija.