Бежичну локалну рачунарску мрежу
чине два или више уре?а?а, бежично повезаних у локалну мрежу (
LAN
), унутар ограниченог простора. На?чеш?е, корисници се могу слободно кретати унутар тог простора, без прекида везе. Бежична локална мрежа може имати уре?а? (
gateway
) ко?и ?е ?е повезати у ве?е мреже, или интернет. Ве?ина модерних бежичних мрежа се, у техничком смислу, базира на
IEEE 802
.11 стандарду.
Прва бежична локална рачунарска мрежа, pod nazivom
ALOHAnet
, разви?ена ?е 1971. године на Универзитету на Хава?има (
University of Hawaii
). Била ?е сачи?ена од седам рачунара, постав?ених на различитим острвима, ко?и су успешно спо?ени у ?едну бежичну локалну мрежу. Производ?а опреме за такве мреже ?е била врло скупа, па су овакве мреже нашле примену у ситуаци?ама када ни?е посто?ала могу?ност жичаног повезива?а. Прва тахничка реше?а су подразумевала наменску производ?у опреме и посебно дефинисане протоколе, за сваку ситуаци?у посебно. Током деведесетих година 20. века, интензивно се радило на дефиниса?у ?единственог стандарда за бежичне рачунарске мреже.
[1]
Данас на?распростра?ени?и стандард
IEEE 802.11n
усво?ен ?е 2009. године. Стандард подразумева мреже на фреквенци?ама од 2.4 GHz и 5 GHz, и максималну брзину преноса података до 600 Mbit/s. Ве?ина модерних
рутера
има могу?ност истовременог рада на обе наведене фреквеци?е. Овиме се умногоме избегава ве? загушена фреквенци?а од 2.4 GHz, ко?у користе
блутут
уре?а?и, и на ко?о? раде
микроталасне пе?и
.
Сваки уре?а? ко?и ?е могу?е повезати у бежичну рачунарску мрежу називамо станица (STA). Свака станица мора поседовати интерфе?с контролер бежичне мреже (
WNIC
. Бежичне станице делимо у две категори?е:
бежичне приступне тачке
и кли?енте. Приступне тачке (енг. access point - AP) су на?чеш?е
бежични рутери
, и они представ?а?у базну станицу за дату бежичну мрежу. Они ша?у и прима?у податке на радио фреквенци?ама, и тако комуницира?у са другим бежичним уре?а?има. Бежични кли?енти су преносни уре?а?и као што су
лаптоп
рачунари,
таблети
,
IP телефони
,
паметни телефони
, или непреносиви уре?а?и, као што су
стони рачунари
,
штампачи
, или
радне станице
са интерфе?сом за бежичне мреже.
Протокол IEEE 802.11 предви?а два режима рада: инфраструктурни (енг.
infrastructure
) и ад-хок (
ad-hoc
). У ад-хок моду, мобилни уре?а?и директно комуницира?у (такозвани
P2P
). У инфраструктурном моду, уре?а?и комуницира?у преко
приступне тачке
(енг: access point), ко?а представ?а мост према осталим мрежама (
интернет
или
LAN
).
Буду?и да ?е меди? кроз ко?и се простире бежична рачунарска мрежа потпуно отворен (у поре?е?у са стандардним жичаним
LAN
рачунарским мрежама), стандард
IEEE 802
.11 предви?а употребу различитих механизама
енкрипци?е
:
У ци?у по?едностав?е?а посупка прик?уче?а уре?а?а на бежичну рачунарску мрежу, данас многи уре?а?и обезбе?у?у
WPS
(eng:
Wi-Fi Protected Setup
)
Ве?ина бежичних рачунарских мрежа користи инфраструктурни мод. У инфраструктурном моду посто?и базна станица ко?а служи као мобилна приступна тачка (енг:
Wireless Access Point
), и сви уре?а?и у мрежи комуницира?у преко ?е. Базна станица ?е обично повезана са другим мрежама.
(могу? превод на српски: врш?ак - врш?аку)
Код ад хок мрежа, уре?а?и комуницира?у директно ?едан са другим, без посредника. Не посто?и базна станица, и не посто?и траже?е дозволе за сла?е података.
Бежични дистрибутивни систем
[
уреди
|
уреди извор
]
Бежични дистрибутивни систем (енг: Wireless distribution system) обезбе?у?е ме?усобно повезива?е бежичних приступних тачака у мрежама ко?е подлежу
IEEE 802
.11 стандарду. Омогу?ава просторно ппошире?е бежичне рачунарске мреже кориш?е?ем ве?ег бро?а приступних тачака, при чему нема потребе да оне саме буду повезане физичким проводницима.
У бежичном дистрибутивном систему посто?и хи?ерархи?а ме?у приступним тачкама. Приступна тачка може бити главна, преносна или уда?ена приступна тачка. Уобича?ено ?е да главна приступна тачка буде повезана физичким проводником са другом мрежом, или интернетом. Преносна приступна тачка преноси податке од уда?ене приступне тачке, бежичног кли?ента или друге уда?ене приступне тачке, ка главно? приступно? тачки, или друго? преносно? приступно? тачки. Уда?ена приступна тачка прима захтев за притуп мрежи од мобилног уре?а?а, и просле?у?е га преносно? или главно? приступно? тачки. За везу ме?у кли?ентима користе се
МАС адресе
, а не доде?ене
ИП адресе
.
Све базне станице у бежичном дистрибутивном систему треба да користе исти радио канал, исте поступак енкрипци?е.
[2]
Бежичне приступне мрежеима?у широку примену. Од малих ку?них мрежа, преко мрежа ко?е покрива?у читава насе?а, до мобилних мрежа у возовима или авионима. Корисницима ?е омогу?е приступ интернету из ресторана, хотела, а данаш?и ?епни уре?а?и оствару?у приступ интернету преко мобилних 3Г и
4Г
мрежа. Врло често, ?авне приступне тачке не захтева?у ни регистраци?у ни лозинку да би се омогу?ио приступ, док по?едине омогу?ава?у приступ само регистрованим корисницима, уз наплату или не.