Прототип првог пламенобацача израдио ?е 1906. Немац
Рихард Фидлер
(
нем.
Richard Fiedler
). Од тог прототипа су 1908. разви?ена два облика: преносни, мали -
Kleif
(од
нем.
kleine Flammenwerfer
), капацитета 16 л, домета 22 м и непрекидног де?ства 25 с и стационарни, велики -
Grof
(од
нем.
grosse Flammenwerfer
), капацитета 100 л, домета 40 м и непрекидног де?ства 40 секунди. Притисак за избацива?е пламеног млаза стварао се
уг?еном киселином
, а млаз се палио букти?ом, ко?у ?е, поред уста цеви бацача, приносио послужилац. После испитива?а од 1909. до 1911. Немци су те пламенобацаче увели у наоружа?е
пионирских
опсадних бата?она, а 1915. су од ?их формирали засебне пламенобацачке ?единице.
[2]
Први пут су масовно употреб?ени 26. фебруара 1915. против Француза код Вердена, у шуми Маланкур (
фр.
Malancourt
), затим у ?уну исте године против Британаца, 27. фебруара 1916. опет против Француза код Вердена, 27. октобра 1916. против Руса код Барановича и 1917. на Солунском фронту против Итали?ана. Те године уведен ?е и тр?и модел - Wex (
нем.
Wechxelapparat
), али он ни?е задово?ио.
[2]
Аустроугарска ?е 1915 произвела пламенобацаче М15, М 15а и М 15б, а Француска, кра?ем исте године, пламенобацач од 500 л, ко?и ?е због велике тежине одбачен, па ?е 1916. произведен нов модел (No1) ко?и ?е касни?е заме?ен савршени?им вари?антама (No1 Bis, No2 Bis, No3 Bis).
[2]
Велика Британи?а ?е израдила три модела пламенобацача: Livens, Vinsent (батери?а од 4 за?едничка спо?ена резервоара) и Loyrens (преносни).
[2]
Изме?у Првог и Другог светског рата по?авили су се тенковски пламенобацачи - итали?ански
ЦВ 33
и немачки
PZKW II (Ф) (Flamm)
(Flammpanzer II "Flamingo")
[3]
У Другом светском рату пламенобацачи су бо?е прилаго?ени покретном рату. Немачка ?е увела нове типове: носе?и М-41, тенковски
PZKW III
и ?едан фугасни. Кориш?ени су на?више при осва?а?у утвр?е?а. Итали?а ?е произвела два носе?а пламенобацача: М-40 и М-41 и ?едан тенковски, а СССР носе?и ПОКС-3 и фугасне ФОГ-1 и ФОГ-2 ко?и су на?више употреб?авани у борбама кос Ста?инграда и у Берлину. Велика Британи?а ?е на?пре увела ?едан нов носе?и пламенобацач (
енгл.
Lifebuoy
), затим ?едан на оклопним колима (
енгл.
Wasp
) и ?едан тенковски (
енгл.
Crocodile
).
[2]
САД су 1943. развиле тенковски пламенобацач М3-4-3, ко?и ?е ?едно време служио као главно тенковско оруж?е, уместо арти?ери?ског ору?а, а доцни?е, претежно као помо?но уместо пред?ег митра?еза. До кра?а рата произведено ?е око 1.700 таквих пламенобацача. Сем ?их, Американци су у тенкове угра?ивали британске пламенобацаче (
енгл.
Ronson MK IV
), за борбу на Пацифику, и Crocodile, за борбу у Европи. У 1944. увели су у наоружа?е носе?и пламенобацач М2-2, чи?и се млаз палио запа?ивим метком. Пошто ?е због карактеристика терена (прашуме и испресецано зем?иште) и одбране (?ака утвр?е?а) арти?ери?ска, па и пешади?ска ватра била недово?но ефикасна, америчке ?единице су у борбама на острв?у Пацифика врло много употреб?авале пламенобацаче. На пример, 5. тенковски бата?он ?е ?едног дана избацио пламенобацачима на ?апанске положа?е око 40.000 л напалма. На по?едине неприступачне гребене довлачена су дугачка гумена црева спо?ена с тенковским пламенобацачима, па су ватром из ?их обасипана склоничта из ко?их су ?апанци давали снажан отпор и после ?аке арти?ери?ске припреме. У Европи ?е свака америчка пешади?ска дивизи?а имала по 150 носе?их пламенобацача, а 1944. и известан бро? тенковских пламенобацача.
[2]