Participativna demokratija je oblik demokratije koji uklju?uje ?iroko sudelovanje ( participaciju ) građana u dono?enju odluka. ^{[1] [2] [3]} Obi?no su u tu koncepciju uklju?eni i oblici saodlu?ivanja radnika unutar preduze?a. Tu koncepciju naro?ito zastupaju i razvijaju politi?ki mislioci nove levice od 1960-ih i 1970-ih godina.

Koncepcija participativne demokratije ne zna?i negiranje institucija predstavni?ke demokratije, nego predstavlja pro?irivanje institucija predstavni?ke demokratije sa institucijama direktne demokratije , kao ?to su referendum (plebiscit), inicijativa i opoziv. Demokratska participacija u odlu?ivanju mo?e se formirati u raznim vidovima kao ?to su mesni (lokalni) zborovi građana, skupovi stanara, ku?ni saveti, radni?ki saveti i sli?no.

Na temelju kritike institucija predstavni?ke demokratije i klasi?nog liberalizma, politi?ki teoreti?ari od po?etka 1970-ih godina razvijaju teoriju participativne demokratije. Jedna od zna?ajnih teoreti?arki je Kerol Pejtmen .

U politi?koj teoriji, Kerol Pejtmen je kriti?arka tradicionalnih liberalnih teorija, baziranih na ideji dru?tvenog ugovora. Na?ela i institucije savremene liberalne demokratije temelje se na ideji da su pojedinci slobodni i jednaki; u praksi, međutim, dokazuje Kerol Pejtmen u knjizi ?Problem politi?ke obaveze", retke su osobe koje stvarno zadovoljavaju te uslove. Pojedinac mora imati uslove za razvoj, da bi mogao postajati istinski slobodan. Liberalna teorija pretpostavlja ono, ?to u stvarnosti uvek treba posebno istra?ivati: da li u postoje?im okolnostima zaista svi imaju mogu?nost ostvarivanja prava koja su im formalno priznata, imaju?i u vidu odnose između mu?karaca i ?ena, između radni?ke, srednje i vi?e klase i odnose među razli?itim rasama i etni?kim grupama. Zbog tih realnih odnosa, formalni pojam slobode nije dovoljan. Samo razlikovanje građanskog dru?tva i dr?ave, koje je klju?no za liberalne doktrine, pogre?no je: u stvarnosti, dr?ava nikad nije onakav nezavisni i nepristrasni autoritet kakvim ga liberalna teorija pretpostavlja; ona je neizbe?no upletena u dru?tvene borbe, na taj na?in da pridonosi o?uvanju i obnavljanju nejednakosti svakodnevnog ?ivota.

U knjizi ?Participacija i demokratska teorija“ Kerol Pejtmen je dala zna?ajan prilog razvoju koncepcije participativne demokratije. Dokazuje da se osnovna ideja demokratije ne mo?e realizovati ostajanjem unutar granica modela predstavni?ke demokratije i periodi?nog izbora predstavnika. ^[4] Mora postojati mogu?nost neposrednog i direktnog sudelovanja (participacije) građana u odlu?ivanju. Ovo je potrebno i po?eljno zato, dokazuje Pejtmen pozivaju?i se na osnovne ideje Rousoa i Mila, ?to participativna demokratija pove?ava kako u?inkovitost dru?tvenog upravljanja, tako i razvoj svakog pojedinca: poti?e razvoj individue, osna?uje ose?aj za politi?ku u?inkovitost, smanjuje ose?aj otuđenosti od centara mo?i, podsti?e brigu za dru?tvene probleme i pridonosi oblikovanju aktivnih i svesnih ?lanova zajednice koji su sposobni u?inkovito se zalagati za poslove dru?tvenog upravljanja. Postojanje mehanizama participativne demokratije smanjuje politi?ku apatiju, koja je karakteristi?na naro?ito za donje dru?tvene slojeve, a koja ugro?ava samu demokratiju .

Pejtmen smatra da se institucije demokratske participacije ne mogu uvesti odmah svuda jednako, nego da se institucije participacije trebaju uvoditi, postojati i razvijati usporedno sa predstavni?kim institucijama. Razne oblike demokratske participacije mogu?e je uvoditi i isprobavati kako u politi?koj sferi (naro?ito na lokalnom nivou), tako i u ekonomskoj sferi. Ta?ne strukture demokratske participacije trebaju ostati otvorene i promenljive, tako da ljudi mogu eksperimentisati sa novim politi?kim oblicima i u?iti iz njih. Na nacionalnom nivou, postoje?e institucije predstavni?ke demokratije ( parlament , periodi?ni izbori , stranke , lobiji i dr.) i dalje bi trebale imati prevladavaju?i uticaj, dok dru?tvo ne bude sve??u spremno za institucije demokratske participacije i na tom nivou, tj. na svim nivoima.

Pejtmenina teorija institucija i razvoja modela participativne demokratije imala je zna?ajan uticaj na politi?ku teoriju, kao i na neke socijalne pokrete, 1970 -ih i 1980 -ih godina. Pejtmen je jedna od teoreti?ara nove levice koji nastoje razviti politi?ki u?inkovite alternative.

U daljem razvoju, ideje participativne demokratije imaju uticaja na stavove vode?ih politi?ara i na politi?ke institucije. ^{[5] [6] [7]} Priznaje se, uklju?uju?i i dokumente Evropske unije i Ujedinjenih nacija , na?elna potreba da se politi?ke odluke donose na ?to ni?em nivou, u zavisnosti od prirode problema, tako da i ?iri slojevi građana imaju mogu?nost sudelovati u procesu dono?enja odluka.

Razmatraju?i delovanje politi?kih stranaka , Kerol Pejtmen i drugi teoreti?ari nove levice smatraju da su politi?ke stranke zna?ajne za razvijanje demokratije , ali da treba insistirati da one unutar sebe budu organizovane tako da omogu?e stalnu aktivnost, tj. demokratsku participaciju svog ?lanstva. U praksi, međutim, nastavila se u mnogim strankama sna?na tendencija ka prevlasti strana?kih vođa i profesionalnog aparata. Izuzetak su zelene stranke i nove stranke demokratskog socijalizma , koje su obi?no povezane sa novim dru?tvenim pokretima , i koje u pravilu doslednije insistiraju na participativnim demokratskim na?elima.

Koncepcije zna?aja politi?ke participacije imale su i sna?an uticaj na razvoj novih dru?tvenih pokreta od 1970-ih godina kao ?to su feministi?ki pokret , antiratni i mirovni pokret , pokret za globalnu pravdu i solidarnost sa tre?im svetom, ekolo?ki pokret , LGBT pokret itd.

Participativna demokratija nastoji stvoriti prilike za sve ?lanove zajednice da daju zna?ajan doprinos dono?enju odluka i nastoji pro?iriti raspon ljudi koji imaju pristup takvim mogu?nostima. Po?to se mnogo informacija mora prikupiti da bi proces dono?enja odluka bio uspe?an, savremena tehnologija i tehnolo?ke inovacije u oblasti elektronske demokratije mogu pru?iti zna?ajne mogu?nosti koje vode do razvoja modela potrebnih za osna?ivanje participativnih demokratskih institucija, posebno kroz one digitalne platforme koje omogu?avaju ?iroku debatu zajednice, pove?anje znanja, te jednostavno i brzo glasanje. ^[8]

• Participation an Democratic Theory, Cambridge Univ.Press, 1970
• The Problem of Political Obligation: A Critical Analysis of Liberal Theory, John Wiley and Son, 1985.
• The Sexual Contract, Polity Press, 1988.
• The Disorder of Women: Democracy, Feminism, and Political Theory, Polity Press, 1989.