Jean Baudrillard
(?an Bodrijar,
29. jula
,
1929
. -
6. marta
,
2007
) bio je jedan od najbitnijih intelektualaca dana?njice, i jedan izuzetno plodan pisac ?iji rad predstavlja kombinaciju
filozofije
,
socijalne teorije
, i jedne
idiosinkrasti?ne
metafizike
koja odslikava klju?ne događaje i fenomene epohe. O?trom kritikom savremenog dru?tva, kulture i misli, Bodrijar je zaradio naziv gurua Francuske postmoderne teorije, mada se on mo?e ?itati i kao mislilac koji kombinuje socijalnu teoriju i filozofiju na originalan i provokativan na?in i kao pisac koji je razvio sopstveni stil i formu pisanja. Bodrijar je bio izuzetno plodan pisac koji je objavio vi?e od trideset knjiga i komentarisao neke od najistaknutijih kulturnih i socijalnih fenomena savremene ere, uklju?uju?i brisanje razlika
roda
,
rase
i
klase
koje su restrukturirale moderna dru?tva u nova postmoderna potro?a?ka, medijska i visoko tehnolo?ka dru?tva; mutiraju?u ulogu
umetnosti
i
estetike
; fundamentalne promene u
politici
,
kulturi
, i ljudskim bi?ima; i uticaju novih medija,
informacija
, i kiberneti?ke tehnologije u kreiranju kvalitativno druga?ijeg dru?tva, obezbeđjuju?i fundamentalne promene u ?ivotu kako pojedinca, tako i dru?tva u celini.
Ve? nekoliko godina kultna figura
postmoderne teorije
, Bodrijar je pro?ao dug put transformacije postmodernog diskursa od ranih ’80-ih do danas, i razvio visoko idiosinkrasti?an modus filozofske i kulturne analize. U retrospektivi, Bodrijar se mo?e sagledati kao teoreti?ar koji je na originalan na?in ispitivao ?ivot znakova i uticaj tehnologije na dru?tveni ?ivot, i koji je sistematski kritikovao glavne modele moderne misli, istovremeno razvijaju?i sopstvenu filozofsku perspektivu.
Jean Baudrillard je rođen
1929
. godine u gradu
Remsu
. Po njegovim re?ima, baba i deda su bili seljaci, a roditelji su radili kao slu?benici, tako da je on bio prvi u porodici koji je zavr?io fakultet,pa da je to dovelo do jaza u kulturnom miljeu između njega i njegovih roditelja. 1956 on po?inje da radi kao profesor u gimnaziji i u ranim 60-im radi kao lektor za francuskog izdava?a
Seuil
-a. Bodrijar je u po?etku bio
germanista
koji je objavljivao eseje o kni?evnosti u ‘Modernim vremenima’ (
Las temps modernes
) u periodu između 1962-1963 i prevodio dela Pitera Vajsa (Peter Waiss) i Bertolda Brehta na francuski jezik, a preveo je i knjigu o mesijanskim revolucionarnim pokretima koju je napisao Vilhelm Mulman (Wilhelm Muehlmann). Tokom ovog perioda, on se susre?e sa i bavi delom Henrija Lafebra (Henri Lafebvre), ?ije ga kritike svakodnevnog ?ivota impresioniraju, kao i delom Rolana Barta (Roland Barthes), ?ije su semiolo?ke analize savremenog ?ivota imale trajan uticaj na njegov rad.
Rani radovi: Od “Sistema objekata” do “Ogledala produkcije
[
uredi
|
uredi kod
]
1966. Bodrijar dolazi na Pariski Univerzitet u Nanteru (Nanterre), i postaje Lafebrov asistent, istovremeno studiraju?i jezike, filozofiju, sociologiju i druge discipline. 1966-e brani doktorsku tezu ‘These du Troisieme Cycle’ (‘Teza o tre?em krugu’) na katedri za sociologiju sa disertacijom ‘Le systeme des objects’ (‘Sistem objekata’) i po?inje da predaje sociologiju u oktobru te godine. Suprostavljaju?i se Francuskoj i Ameri?koj intervenciji u Al?irskom i Vijetnamskom ratu, Bodrijar se povezao sa francuskom levicom u 60.im. Nanter je tad bio centar za radikalnu politiku i ‘Pokret 22.mart’ koji je bio povezan sa Danijelom Kon-Benditom (Daniel Cohn-Bendit) i ‘pobesnelima’ (‘enragees’) je osnovan na katedri za sociologiju. Bodrijar je kasnije rekao da je u?estvovao u Majskim zbivanjima 1968.e koji su doveli do masovnog studentskog protesta i generalnog ?trajka koji su skoro doveli do pada vlade de Gola (de Gaulle).
Tokom kasnih ‘60-ih Bodrijar po?inje da izdaje seriju knjiga koje ?e ga na kraju u?initi svetski poznatim. Pod uticajem Lefebra, Barta, i niza drugih francuskih teoreti?ara, Bodrijar je ozbiljno radio na polju socijalne teorije, semiologije, i psihoanalize, da bi 1968. objavio svoju prvu knjigu ‘Sistem objekata’, i samo dve godine posle (1970.) drugu -‘Potro?a?ko dru?tvo’ (‘The consumer society’), a zatim ‘Za kritiku politi?ke ekonomije znaka’ (‘’For a critique of the Political Economy of the Sign) 1972 (drugo izdanje 1981). Ove rane publikacije predstavljaju poku?aj (unutar okvira socijalne teorije), kombinovanja studija o svakodnevnom ?ivotu koje je prve uveo Lefebr, sa socijalnom semiologijom koja se bavi ?ivotom znakova u socijalnom ?ivotu. Ovaj projekat se, pod uticajem Barta, fokusira na sistem objekata u potro?a?kom drustvu (tema prve dve knjige) i interfejs između politi?ke ekonomije i semiotike (jezgro tre?e knjige). Bodrijarovi rani radovi su jedni od prvih kojih su semiologiju “naterali” da analizira kako su ustvari objekti enkodirani [obele?eni] sistemom znakova i zna?enja koji sa?injavaju savremena medijska i potro?a?ka dru?tva. Kombinuju?i semiolo?ke studije, marksisti?ku politi?ku ekonomiju i sociologiju potro?a?kog dru?tva, Bodrijar je zapo?eo svoj ?ivotni projekat - istra?ivanje sistema objekata i znakova koji sa?injavaju na? svakodnevni ?ivot.
Rani Bodrijar opisuje zna?enja upisana u objekte svakodnevnog ?ivota (npr.ose?aj mo?i koji prati voza?e brzih, skupih automobila) i struktuiran sistem koji te objekte organizuje u novo moderno dru?tvo (npr.presti? iliti znak-vrednost novog sportskog automobila). U prve tri knjige Bodrijar tvrdi da klasi?na marksisti?ka kritika politi?ke ekonomije mora da se zameni semiolo?kim teorijama znaka koje artikuli?u razli?itost zna?enja koja ozna?avaju razli?iti ozna?itelji - kao jezik organizovan u sistem zna?enja. Bodrijar je, prate?i Barta i ostale, tvdio kako sport, moda, mediji i ostali modeli ozna?avanja takođe proizvode sopstvene sisteme zna?enja, koji se artikulisu preko specifi?nih pravila, kodova (dress-code) i sopstvenu logiku (termini koji su interpromenljivi unutar određenog sistema zna?enja tj. nisu fiksirani). Postavljaju?i sopstvenu analizu znakova svakodnevnog ?ivota u istorijski okvir, Bodrijar tvrdi da je tranzicija od ranijeg doba kapitalizma otvorenog tr?i?ta do sada?njeg monopolisti?kog kapitalizma, zahtevala pove?anje pa?nje na upravljanje potra?njom, da bi ostvarila pove?anu i bolje kontrolisanu potro?nju. U ovom istorijskom dobu, između 1920-ih i 1960-ih potreba za pove?anjem zahteva potro?a?a zamenila je brigu o sni?avanju tro?kova proizvodnje i pove?anju proizvodnje. U ovoj eri kapitalisti?kog razvoja, ekonomske koncentracije i razvoja novih tehnologija, ubrzanja kapaciteta za masovnu produkciju i kapitalisti?ke korporacije, fokus pa?nje se pomera ka kontroli potro?nje i stvaranju potreba za nova presti?na dobra, na taj na?in proizvode?i re?im onoga sto Bodrijar naziva znak-vrednost (sign-value). Prema Bodrijarovim analizama, reklamiranje, pakovanje, izgled, moda, ”emancipovana” seksualnost, masovni mediji (massmedia) i kultura, kao i umno?avanje proizvoda su multiplicirali koli?inu znakova i odraza, i proizveli umno?avanje znak-vrednosti. Iz ovoga, tvrdi Bodrijar, proizvodi masovne potro?nje ne mogu prosto da se karakteri?u upotrebnom vredno??u i vredno??u razmene, kao u marksovoj teoriji proizvoda, ve? ih odredjuje znak - vrednost - izraz i ‘marka’ stila, presti?a, luksuza, mo?i,itd.-koji sve vi?e postaje bitan i prepoznatljiv deo proizvoda i upotrebe istog.
Iz ove perspektive, Bodrijar tvrdi da se proizvodi kupuju i izla?u kako zbog svoje upotrebne vrednosti tako i zbog znak-vrednosti, kao i da je fenomen znak-vrednosti postao su?tinski sadr?ilac proizvoda i potro?nje u potro?a?kom drustvu. Prema Bodrijaru, celo dru?tvo je organizovano preko potro?nje i prikazivanja proizvoda kroz koje pojedinci zadobijaju presti?, identitet. U ovom sistemu, ?to su ne?ija ‘ potro?na dobra ’ presti?nija (ku?e, automobili, garderoba, nakit itd.) to je ve?i polo?aj koji on zauzima u domenu vrednosti znaka. Dakle, kao ?to re?i zadobijaju zna?enja u odnosu na mesto u diferencijalnom sistemu zna?enja, tako i znak-vrednosti zadobijaju svoja zna?enja u odnosu na mesto unutar diferencijalnog sistema presti?a i statusa. U ‘Potro?a?kom dru?tvu’ Bodrijar na kraju svesno pri?eljkuje neku vrstu preokreta, u smislu pove?anja i ?irenja razli?itih formi odbijanja konzumerizma, socijalnih konvencija i konformisti?kog stila mi?ljenja i pona?anja, koje sve obuhvata pojam ”praksa radikalne promene”. Bodrijar ovde aludira na o?ekivane ‘erupcije nasilja i iznenadne dezintegracije koji ?e do?i, neizbe?no i sigurno kao ?to je bio maj ‘68-e, da razbiju ovu belu masu [potro?nje]’. S druge strane, Bodrijar opisuje situaciju u kojoj je otuđenje toliko potpuno da se ne mo?e prevazi?i jer je ‘postalo sama struktura tr?i?nog dru?tva’. Njegov argument je da u dru?tvu gde je sve stvar koja mo?e da se proda i kupi, otuđenje je potpuno. I zaista, termin ‘otuđen/o’ po?etno je ozna?en kao ‘prodat/o’, u jednom totalno potro?a?kom dru?tvu gde je sve proizvod,a otuđenje je sveprisutno. ?ta vi?e, Bodrijar postavlja “kraj transcedencije” (fraza pozajmljena od Marcusea) tamo gde pojedinci ne mogu da pojme sopstvene istinske potrebe kao ni mogu?nost druga?ijeg na?ina ?ivota. U ’70-im, Bodrijar se distancirao od marksisti?ke teorije revolucije, i umesto toga postulirao samo mogu?nost pobune protivu potro?a?kog drustva u jednoj ‘nepredvidljivoj ali izvesnoj’ formi.U kasnim 1960-im povezuje se sa grupom intelektualaca okupljenih oko ?asopisa Utopija (Utopie) koji su te?ili da prevaziđu granice između disciplina i u duhu Gaj Debora (Guy Debord) i Situacionisti?ke Internacionale kombinuju refleksije o alternativnim drustvima, arhitekturi i na?inima svakodnevnog ?ivota. Spajaju?i pojedince sa margina arhitekture, prostornog planiranja, kulturnog kriticizma i socijalne teorije, Bodrijar i njegovi saradnici su dosta ‘odskakali’ od ostalih politi?kih grupa i razvili jedan posebno idiosinkrasti?an, marginalizovan diskurs iza granica etabliranih disciplina i politi?kih te?nji tog vremena. Ova povezanost sa Utopijom je trajala samo u ranim 1970-im. S jedne strane, on je nastavio sa marksisti?kom kritikom proizvodnje koja podvla?i i kritikuje razli?ite forme otuđenja, dominaciju i eksploataciju koje produkuje kapitalizam. U ovoj fazi, ?inilo se da njegova kritika polazi sa standardne neo-marksisti?ke pozicije koja predpostavlja da je kapitalizam zlo koje homogenizuje, kontroli?e i dominira socijalnim ?ivotom, dok pojedincima oduzima slobodu, kreativnost, vreme i ljudski potencijal. S druge strane, nije mogao da imenuje ni jednu revolucionarnu silu niti je raspravljao o situaciji i potencijalima radni?ke klase kao faktora promene u potro?a?kom dru?tvu. Zaista, Bodrijar ne nudi nikakvu teoriju subjekta kao aktivnog faktora socijalne promene, tako prate?i strukturalisti?ku i poststrukturalisti?ku kritiku filozofskog i prakti?nog subjekta kakvog su ga prikazali Dekart, Kant i Sartr, a koji je bio dugo dominantan model unutar francuske misli. Strukturalisti i poststrukturalisti su tvrdili da je subjektivnost proizvedena jezikom, socijalnim institucijama i kulturnim obrascima i da nije nezavisna od sopstvenih konstrukcija unutar ovih institucija i praksi. Ali Bodrijar ne razvija ni teoriju klasne ili grupne pobune, ili bilo kakvu teoriju politi?ke organizacije, borbe, ili strategije bilo koje vrste. Ipak, Bodrijarov rad je na ovom mestu dosta blizak radu Frankfurtske ?kole, posebno Herbertu Markuzeu, koji je ve? bio razvio neke od prvih marksisti?kih kritika potro?a?kog dru?tva. Kao Luka? i Frankfurtska ?kola,Bodrijar analizira kako komformitet i komformizacja pro?imaju dru?tveni ?ivot i dominiraju individualnom mi?lju i pona?anjem. Prate?i glavnu liniju kriti?kog marksizma, Bodrijar tvrdi da proces socijalne homogenizacije, otuđjenja i izrabljivanja konstitui?e
proces reifikacije/postvarenja u potro?nim dobrima, tehnologijama i stvarima (objekti) koji dominiraju ljudima (subjekti) odvajaju?i ih od njihovih ljudskih kvaliteta i kapaciteta.
Za Luka?a, Frankfurtsku ?kolu i Bodrijara reifikacija je proces u kome stvari preuzimaju dominaciju nad ljudima koji postaju na taj na?in sli?niji stvarima, a reifikacija postaje dominantan model dru?tvenog ?ivota. Uslovi rada name?u poslu?nost i standardizaciju ?ivota, kao i izrabljivanje radnika i njihovo odvajanje od ?ivota slobode i samoodređenja. U medijskom, potro?a?kom dru?tvu, kultura i konzumerizam se stapaju, oduzimaju?i pojedincu mogu?nosti razvoja individualnosti i samoodređenja.
Bodrijarov rad mo?e da se tuma?i kao izraz jedne vi?e faze reifikacije i socijalne dominacije nego one koju opisuje Frankfurtska ?kola koja opisuje na koji na?in vladaju?e institucije i dominantni modeli mi?ljenja kontroli?u pojedinca. Bodrijar ide korak dalje od Frankfurtske ?kole primenjuju?i semiolo?ku teoriju znaka da bi opisao kako potro?na dobra, mediji i tehnologije proizvode univerzum iluzije i fantazije u kome prevlast nad pojedincima preuzimaju potro?a?ke vrednosti, medijske ideologije kao i zavodni?ke tehnologije kakvi su kompjuteri koji tvore svetove sajberspejsa. U poslednjoj fazi, Bodrijar iz svoje analize dominacije znakova i sistema objekata izvodi jo? pesimisti?nije zaklju?ke po kojima je tema “kraja individue” koju su skicirali ?lanovi Frankfurtske ?kole dosegla vrhunac u potpunom porazu ljudske subjekivnosti od strane sveta objekata.
Ipak,u nekim svojim radovima Bodrijar nudi jednu aktivniju teoriju potro?nje nego sto je to u?inila Frankfurtska ?kola koja generalno posmatra potro?nju kao pasivni model socijalne integracije. Nasuprot tome, potro?nja u Bodrijarovim ranim radovima predstavlja vrstu rada za sebe, ”aktivnu manipulaciju znakovima”, na?in na koji pojedinac ozna?ava sebe unutar potro?a?kog dru?tva i poku?ava da se razlikuje od ostalih. Ipak ova aktivna manipulacija znakovima ne mo?e da se izjedna?i sa postuliranjem aktivnog (ljudskog) subjekta koji mo?e da odoli, redefini?e odnosno proizvede sopstvene znakove, tako da Bodrijar ipak ne uspeva da razvije originalnu teoriju aktiviteta.
Bodrijarove prve tri knjige mogu da se ?itaju unutar okvira neomarksisti?ke kritike kapitalisti?kog drustva. Mo?emo da protuma?imo Bodrijarov naglasak na potro?nji kao nadomestak Marksove analize proizvodnje a fokusiranje na kulturu i znakove kao va?nu zamenu klasi?ne marksisti?ke politi?ke ekonomije, koja dodaje kulturnu i semiolo?ku dimenziju marksisti?kom projektu. Ali u njegovoj provokaciji iz 1973, ’Ogledalu produkcije’, Bodrijar sistematski napada klasi?an marksizam, tvrde?i da je marksizam ustvari samo ogledalo bur?oaskog dru?tva koje smestaju?i proizvodnju u centar ?ivota naturalizuje na taj na?in kapitalisti?ku organizaciju dru?tva. Iako je u 1960-im Bodrijar bio povezan sa revolucionarnom levicom i marksistima, i u?estvovao u ‘svibanjskim gibanjima’ 1968-e, u ranim 1970-im on raskida sa marksizmom iako ostaje politi?ki ‘radikal’, dodu?e bez ikakve veze s politikom do kraja decenije. Kao i mnogi sa Levice, Bodrijar je bio razo?aran ?injenicom da Francuska komunisti?ka partija nije podr?ala radikalne pokrete u ‘60-im, i nije imao poverenja u zvani?ni marksizam teoreti?ara kakav je bio npr. Luj Altuzer (Louis Althusser) koga je smatrao dogmatikom i reduktivistom. Kao posledica toga, Bodrijar po?inje sa radikalnom kritikom marksizma, kritikom koju se sledili mnogi od njegovih savremenika koji su takođje napravili zaokret ka postmoderni.
Bodrijarova zamerka marksizmu je da, prvo, neadekvatno oslikava premoderna dru?tva koja su bila organizovana kroz religiju, mitologiju i plemensku organizaciju, a ne kroz proizvodnju. Drugo, po njemu marksizam ne nudi dovoljno radikalnu kritiku kapitalisti?kih dru?tava niti alternativne kriti?ke diskurse i perspektive. Na ovom stupnju, Bodrijar se oslanja na antropolo?ku perspektivu u odnosu na premoderna dru?tva zbog emancipatorskih alternativa koje ova pru?a. Ipak, bitno je zapaziti da je ova kritika marksizma ipak upu?ena sa levice,a on tvrdi da marksizam nije pru?io dovoljno radikalnu kritiku, ili alternativu za, savremena kapitalisti?ka i komunisti?ka dru?tva bazirana na proizvodnji. Za Bodrijara, ?injenica da su francuski komunisti odbili da podr?e pokrete iz maja ‘68-e, zasniva se delom na konzervativizmu koji ima korene u samom marksizmu. Zbog svega ovoga, Bodrijar i drugi iz njegove generacije su po?eli da tragaju za alternativnim kriti?kim pozicijama.
Simboli?ka razmena i prodor Postmoderne
[
uredi
|
uredi kod
]
‘Ogledalo produkcije’ i slede?a knjiga ’Simboli?ka razmena i smrt’(1976) koja je kona?no prevedena na engleski tek 1993, su poku?aji da se obezbede ultraradikalne perspektive koje ?e prevazi?i ograni?enja ekonomisti?ke marksisti?ke tradicije koja privileguje ekonomsku sferu. Ova ultra-levi?arska faza Bodrijarove spisateljske karijere ne?e dugo trajati, iako on u Simbolickoj razmeni proizvodi jednu od najbitnijih i najdramati?nijih provokacija. Tekst zapo?inje predgovorom koji sazima njegov poku?aj da obezbedi zna?ajno druga?iji pristup dru?tvu i kulturi. Grade?i na temeljima francuske kulturne teorije ?or?a Bataja (Georges Bataille)Marsela Mosa(Marcel Mauss), i Alfreda ?arija(Alfred Jarry), Bodrijar veli?a “simboli?ku razmenu” koja se odupire kapitalisti?kim vrednostima korisnosti i nov?ane zarade kao kulturnim vrednostima. Bodrijar tvrdi da u Batajevoj tvrdnji da su tro?enje i bahatost povezani sa suvereno??u, Mosovim opisima socijalnog presti?a koji je u premodernim dru?tvima povezan sa darivanjem, ?arijevom pozori?tu koje ismeva francusku kulturu, i Sosirovim anagramima, postoji raskid sa vrednostima kapitalisti?ke razmene i produkcije, ili produkcije zna?enja u jezi?koj razmeni. Ovi slu?ajevi “simboli?ke razmene”, Bodrijar veruje, raskidaju sa vrednostima produkcije i opisuju poetsku razmenu i kreativnu kulturnu aktivnost koja pru?a alternativu kapitalisti?kim vrednostima proizvodnje i razmene dobara.
Termin “simboli?ka razmena” je izveden iz Batajevog koncepta “op?te ekonomije” u kome se tvrdi da su tro?enje, bacanje, ?rtvovanje i destrukcija zna?ajniji za ljudski ?ivot negoli ekonomije produkcije i korisnosti. Batajev model je bilo sunce koje je slobodno ?irilo svoju energiju bez da tra?i i?ta zauzvrat. On je tvrdio da ako pojedinci ?ele da zaista budu nezavisni (slobodni od imperativa kapitalizma) oni treba da slede “op?tu ekonomiju” tro?enja, poklanjanja, ?rtvovanja i destrukcije da bi izbegli determinisanost postoje?im imperativima korisnosti. Za Bataja, ljudi su bili ekscesna bi?a sa suvi?e dobrom energijom, imaginacijom, fantazijama,,nagonima, potrebama i heterogenim ?eljama. Na ovom mestu, Bodrijar predpostavlja istinitost Batajeve antropologije i op?te ekonomije. 1976, u recenziji Batajevih Sabranih Radova (‘Complete Works’,Paris 1976), Bodrijar pi?e: ”Centralna ideja je ta da ekonomija koja vlada na?im dru?tvima dolazi od pogre?nog tuma?enja fundamentalnog ljudskog principa koji je solarni princip neobuzdanog tro?enja.” U ranim ‘70-im Bodrijar je preuzeo Batajevu antropolo?ku poziciju i kako je to on nazvao, ’aristokratsku kritiku’ kapitalizma za koju on sad tvrdi da je bazirana pre na banalnom konceptu korisnosti i ?tednje negoli na uzvi?enijem (aristokratskom) konceptu tro?enja i rasipanja. Bataj i Bodrijar ovde predpostavljaju kontradikciju između ljudske prirode i kapitalizma. Oni tvrde da ljudi ‘po prirodi’ nalaze zadovoljstvo u stvarima kakve su tro?enje, bahatost, bahanalije, ?rtve itd. i u kojima su oni nezavisni i slobodni da potro?e vi?ak energije (i tako slede svoju ‘pravu prirodu’). Kapitalisti?ki imperativ rada, korisnosti i ?tednje po predpostavci su ‘neprirodni’ i protive se ljudskoj prirodi. Bodrijar tvdi da marksisti?ka kritika kapitalizma, nasuprot tome, jedva da napada vrednost razmene dok uzdi?e upotrebnu vrednost i isto tako korisnost i instrumentalnu racionalnost, na taj na?in ”tra?e?i dobru upotrebu ekonomije”.Bodrijar preuzima jednu ‘aristokratsku kritiku’ politi?ke ekonomije pod jakim uticajem Bataja i Ni?ea(Nietzsche). Bodrijar i Bataj ovde zastupaju verziju Ni?eovog ‘morala gospodara’ po kojem ‘superiorni’ pojedinci kreiraju sopstvene vrednosti i ?ive ?ivot ‘u fulu’, intenziviraju?i sopstvenu kreativnu i erotsku energiju. Bodrijar je nastavio jo? neko vreme da napada bur?oaziju i kapitalizam, ali iz perspektive koja veli?a ‘aritokratsko’ razbacivanje i rasko?, esteti?ke i simboli?ke vrednosti. Tamnu stranu njegovog preusmerivanja teoretske i politi?ke odanosti predstavlja valorizacija ?rtvovanja i smrti koja se javlja u “Simboli?koj razmeni i smrti” (u kojoj ?rtvovanje obezbeđuje darivanje koje podriva bur?oaske vrednosti koristi i samo-o?uvanja, ideja koja ima razorne posledice u eri bomba?a-samoubica i terorizma). Sve u svemu, tokom ’70-ih, Bodrijar se oslobodio poznatog marksisti?kog univerzuma proizvodnje i klasne borbe zarad jednog druga?ijeg, neo-aristokratskog i metafizi?kog pogleda na svet. Na ovom mestu, Bodrijar predpostavlja da su premodernim dru?tvima vladali zakoni simboli?ke razmene sli?ne Batajevom konceptu ‘op?te ekonomije’, a ne zakoni proizvodnje i korisnosti. Razvijaju?i ove ideje, Bodrijar je skicirao fundamentalnu liniju razdvajanja u istoriji izmeđju simboli?kih dru?tava (dru?tava bazi?no organizovanih premodernom razmenom) i proizvodnih dru?tava (dru?tava organizovanih proizvodnjom i razmenom dobara). Dakle, on odbija marksisti?ku filozofiju istorije koja predpostavlja primat proizvodnje u svim dru?tvima i odbija markisti?ki koncept socijalizma, tvrde?i da on ne raskida dovoljno radikalno sa kapitalisti?kim produktivizmom, nude?i se jedva kao jedna uspe?nija i pravednija organizacija proizvodnje negoli kao potpuno druga?ija vrsta dru?tva sa druga?ijim vrednostima i formama kulture i ?ivota. Od ovog momenta, Bodrijar ?e suprotstavljati njegov ideal simboli?ke razmene vrednostima proizvodnje, korisnosti i instrumentalne racionalnosti koje vladaju kapitalisti?kim (i socijalisti?kim) drustvima.’Simboli?ka razmena’ se na ovaj na?in pojavljuje kao Bodrijarova ’revolucionarna’ alternativa vrednostima i praksama kapitalisti?kog dru?tva, i predstavlja raznolikost heterogenih aktivnosti u njegovim radovima iz ’70-ih.
On takođje opisuje svoju koncepciju simboli?ke razmene u ‘Ogledalu produkcije’ gde pi?e:
”Simboli?ki socijalni odnos je neprekinuti krug davanja i primanja, koji, u primitivnoj razmeni, uklju?uje potro?nju ‘suvi?ka’ (‘surplus’) i oslobađja anti-produkciju [1975:143].
Termin dakle referira na simboli?ke ili kulturne aktivnosti koje ne doprinose kapitalisti?koj proizvodnji i akumulaciji kapitala i koje potencijalno konstitui?u ‘radikalnu negaciju’ proizvođa?kog dru?tva.
U ovom stadijumu, Bodrijar prati francusku tradiciju veli?anja ‘primitivne’ odnosno premoderne kulture nasuprot apstraktnom racionalizmu i utilitarizmu modernog dru?tva. Bodrijarova odbrana simboli?ke razmene nasuprot produkcije i instrumentalne racionalnosti ovde stoji u skladu sa tradicijom Rusoove odbrane ‘prirodnog divljaka’ nasuprot savremenog ?oveka, Durkhajmovog postavljanja organske solidarnosti premodernih dru?tava nasuprot apstraktnog individualizma i anomi?nosti modernih dru?tava, Batajeve valorizacije tro?enja premodernih dru?tava, ili Mausovih ili Levi-Strosovih fascinacija bogatstvom ‘primitivnih dru?tava’ ili ‘mozgom divljaka’. Posle dekonstruisanja glavnih savremenih mislioca i njegovih teoretskih ‘o?eva’ (Marks, Frojd, Sosir i francuski savremenici), po?to mu je nedostajalo bogatstvo simboli?ke razmene, Bodrijar nastavlja da veli?a simboli?ke i radikalne forme mi?ljenja i pisanja u jednoj potrazi koja ga vodi u sve vi?e ezoterijski i egzoti?niji diskurs.
Na ovaj na?in, protiv formi koje organizuju modernu misao i dru?tvo, Bodrijar veli?a simboli?ku razmenu kao alternativu. Protiv savremenih zahteva za proizvodnjom vrednosti i zna?enja, Bodrijar poziva na njihovo istrebljenje i poni?tenje, kao primer navode?i Mosovu razmenu darova, Sosirove anagrame i Frojdov koncept nagona smrti. U svim ovim slu?ajevima, postoji raskid sa formama razmene (dobara, zna?enja i libidalnih energija) i na taj na?in bekstvo od formi produkcije, kapitalizma, racionalnosti i zna?enja. Bodrijarov paradoksalni koncept simboli?ke razmene mo?e da se objasni kao izraz ?elje da se on sam oslobodi od modernih pozicija i potra?i revolucionarnu poziciju izvan modernog dru?tva.
Protivu modernih vrednosti, Bodrijar zastupa njihovo poni?tavanje i istrebljenje.
Ipak, u svojim radovima iz sredine 1970-ih, Bodrijar postavlja jo? jednu podelu u istoriji, radikalnu koliko i raskid između premodernih simboli?kih dru?tava i modernih. U maniru klasi?ne socijalne teorije, on sistematski razvija distinkcije između premodernih dru?tava organizovanih putem simboli?ke razmene, modernih dru?tava organizovanih putem proizvodnje, i postmodernih dru?tava organizovanih putem ‘simulacije’ pod kojom on podrazumeva kulturne modele reprezentacije koji ‘simuliraju’ stvarnost, kao ?to su televizija, kompjuterski sajberspejs i virtuelna realnost koja danas sve vi?e uzima maha na internetu (preko ?est (!) miliona korisnika virtuelnog sveta ‘Second Life’ u kome korisnici pla?aju mogu?nost da kreiraju sopstveno virtuelno Ja potvrđuju Bodrijarovu tezu o dominaciji simulacije). Bodrijarovo razlikovanje modela produkcije i korisnosti koji su organizovali moderna dru?tva i modela simulacije za koji on veruje da organizuje postmoderna drustva postulira jaz imeđu modernih i postmodernih dru?tava velik koliki i onaj izmedju modernih i premodernih dru?tava. Bodrijar objavljuje ‘kraj politi?ke ekonomije’ i kraj jedne ere u kojoj je produkcija bila organizuju?a forma dru?tva. Slede?i Marksa, Bodrijar tvrdi da je ova moderna epoha bila era kapitalizma i bur?oazije u kojoj je kapital izrabljivao radnike koji su ?inili revolucionarnu silu prevrata. Ipak, Bodrijar objavljuje kraj politi?ke ekonomije i isto tako kraj marksisti?ke problematike same modernosti:
“Kraj rada. Kraj proizvodnje. Kraj politi?ke ekonomije. Kraj dijalektike ozna?itelj/ozna?eno koja omogu?ava akumulaciju znanja i zna?enja, linearne sintagme kumulativnog diskursa. I u isto vreme, kraj dijalektike znak vrednosti/upotrebne vrednosti koja je jedina stvar koja ?ini mogu?om akumulaciju i dru?tvenu proizvodnju.Kraj linearne dimenzije diskursa. Kraj linearne dimenzije robe.Kraj klasi?ne ere znaka.Kraj ere proizvodnje.”
Simboli?ka razmena i smrt (1991:18)
Diskurs ‘kraja’ ozna?ava njegovu objavu prodora postmoderne u istoriji. Ljudi danas ?ive u jednoj novoj eri simulacije u kojoj dru?tvena reprodukcija (procesiranje informacija, komunikacija, industrije saznanja, nove tehnologije itd.) zauzimaju mesto koje je do tada pripadalo produkciji. U ovoj eri, “rad vi?e nije snaga on je postao znak medju drugim znakovima” (1991:20) Rad nije vi?e primarno proizvodan u ovoj situaciji, ve? predstavlja znak ne?ije socijalne pozicije, na?ina ?ivota i na?ina uslu?ivanja. Nadnice, odnosno plate takođe nemaju racionalan odnos sa ne?ijim radom i s onim sto on proizvodi ve? sa mestom koje taj neko zauzima unutar sistema. Ali, ono sto je najbitnije, politi?ka ekonomija nije vi?e osnova, socijalna determinanta, ?ak ni strukturalna ‘realnost’ u kojoj drugi fenomeni mogu da budu interpretirani i obja?njavani. Umesto toga, ljudi ?ive u ‘hiperrealnosti’ simulacija u kojoj slike, odrazi, i igra znakova zamenjuju koncepte proizvodnje i klasne borbe kao klju?ni konstituenti savremenih dru?tva.
Od ovog trenutka, kapital i politi?ka ekonomija nestaju iz Bodrijarove pri?e, ili se vra?aju ali u radikalno izmenjenom obliku. Ubudu?e znakovi i kodovi se umno?avaju i proizvode druge znakove i nove ma?ine znakova u rastu?im, spiralnim krugovima. Tehnologija dakle zauzima mesto kapitala u ovoj pri?i i semiurgija (koju Bodrijar tuma?i kao umno?avanje slika, informacija i znakova) zauzima mesto proizvodnje. Njegov postmoderni preokret je na taj na?in povezan sa jednom formom tehnolo?kog determinizma i odbijanja politi?ke ekonomije kao korisnog eksplanatornog principa-korak koji mnogi od njegovih kriti?ara odbacuju.
‘Simboli?ka razmena i smrt’, kao i slede?e delo -‘Simulakrumi i simulacija’ artikuli?u princip fundamentalnog preloma između modernih i postmodernih dru?tava i markiraju Bodrijarovo odvajanje od problematike moderne socijalne teorije. Za Bodrijara moderna dru?tva su organizovana po principu proizvodnje i potro?nje dok su postmoderna organizovana po principu simulacije i igre slika i znakova, ozna?avaju?i tako situaciju u kojoj kodovi, modeli i znakovi predstavljaju organizacione forme u novom dru?tvenom poretku u kome vlada simulacija. U dru?tvu simulacije, identiteti su konstruisani prisvajanjem znakova i kodovi i modeli određuju na?in na koji pojedinci vide sami sebe i odnose se prema drugima. Ekonomija, politika, dru?tveni ?ivot i kultura su pod vla??u simulacije, pri ?emu kodovi i modeli određuju na koji na?in se koriste i upotrebljavaju potro?na dobra, razvija politika, proizvodi i upotrebljava kultura i ?ivi svakodnevni ?ivot.
Bodrijarov postmoderni svet je takođe svet u kome granice i razlike koje su bile bitne u pro?losti - kao ?to su one između socijalnih klasa, rodne razlike, razlike u politi?kim opredeljenjima i razlike između nekada autonomnih domena dru?tva i kulture ? gube mo?. Ako su moderna dru?tva, prema klasi?noj socijalnoj teoriji, bila određjena diferencijacijom, za Bodrijara, postmoderna dru?tva su određena dediferencijacijom,’kolapsom’ (mo?i) razlika iliti implozijom. U Bodrijarovom dru?tvu simulacije, domeni ekonomije, politike, kulture, seksualnosti i dru?tva implodiraju jedni unutar drugih, bri?u?i granice i razlike. U ovoj imlozivnoj me?avini, ekonomija je bitno određena kulturom, politikom i drugim sferama, dok je umetnost, nekada sfera potencijalne razlike i opozicije, sada apsorbovana ekonomijom i politikom, a seksualnost je sveprisutna. U ovoj situaciji, razlike između pojedinaca i grupa implodiraju u jednom, ubrzanom, mutiraju?em, promenljivom razlaganju dru?tvene sfere i granica i struktura na koje se u pro?losti fokusirala socijalna teorija.
Bodrijarov postmoderni svet je pritom jedna od hiperrealnosti u kojoj tehnnologije zabave, informacije i komunikacije obezbeđuju iskustva mnogo bogatija i anga?ovanija nego ona koja pru?aju scene banalne svakodnevnice, a i kodove i modele koji sa?injavaju svakodnevni ?ivot. Domen hiperrealnog (npr. medijske simulacije realnosti-Big Brother Show, Diznilend i drugi zabavni parkovi, tr?ni centri i potro?a?ki rajevi, TV spotovi i ostale ekskurzije u idealne svetove) je realniji od same realnosti, pri ?emu modeli, slike i kodovi hiperrealnog uspostavljaju kontrolu nad mi?lju i pona?anjem pojedinaca. Ipak determinacija po sebi je nepredvidljiva u ne-linearnom svetu gde je nemogu?e mapirati uzro?ne mehanizme u situaciji u kojoj se pojedinci suo?avaju sa neodoljivom strujom slika, kodova i modela od kojih svaki ima mogu?nost da oblikuje misao odnosno pona?anje određenog pojedinca.
U ovom postmodernom svetu, pojedinci be?e od ‘pustinje realnog sveta’ zarad ekstaza hiperrealnosti i novog carstva kompjuterskog, medijskog i tehnolo?kog iskustva. U ovom svetu, subjektivnost je fragmenitirana i izgubljena, i pojavljuje se jedno novo polje iskustva koje za Bodrijara otpisuje predhodne socijalne teorije kao irelevantne i staromodne. Prate?i preokrete subjekta u dana?njem drustvu, Bodrijar je tvrdio da savremeni ?ovek vi?e ne pati od histerije i paranoje, ve? (?to je jo? gore) funkcioni?e u ‘stanju terora koje je karakteristika ?izofrenika, jedna preterana blizina svih stvari, potpuni promiskuitet svih stvari koje ga opsedaju i pro?imaju, susret bez otpora, bez zdravo, bez aure, ?ak bez aure sopstvenog tela da ga ?titi. Uprkos sebi ?izofrenik je otvoren za sve i ?ivi u najekstremnijoj konfuziji [1988:27]
Za Bodrijara ‘ekstaza komunikacije’ zna?i da je subjekt u neposrednoj blizini instant slika i informacija, u jednom preterano izlo?enom i transparentnom svetu. U ovoj situaciji, subjekt ” postaje ?ist ekran ?iste apsorpcije i reapsorpcije povr?ine uticajnih mre?a [1988:27]
Drugim re?ima, pojedinac u savremenom svetu postaje jedan entitet zatrovan uticajem medija, tehnolo?kog iskustva i hiperrealnosti.
Tako se Bodrijarove kategorije simulacije, implozije i hiperrealnosti kombinuju da bi kreirali jedno nu?no postmoderno stanje koje zahteva potpuno nove modele teorije i politike koji bi mapirali sve izazove i novine savremenog dru?tva i na pravi na?in reagovali na njih. Njegov stil i strategija pisanja su takodje implozivni (npr. pisanje protiv predhodno bitnih distinkcija), kombinuju?i materijale iz potpuno razlicitih polja ispitivanja, koriste?i primere iz masmedija i popularne kulture u jednom inovativnom maniru postmoderne teorije koja ne po?tuje granice između disciplina. Njegovo pisanje poku?ava da samo sebi stimuli?e nove uslove, zadr?avaju?i novinu koju oni nose kroz inovativnu upotrebu jezika i teorije. Tako radikalno ispitivanje savremene teorije i potreba za novim teorijskim strategijama su zbog toga za Bodrijara legitimisani velikom koli?inom promena koje se odvijaju u savremenom svetu.
Na primer, Bodrijar tvrdi da modernost funkcioni?e preko modela reprezentacije u kome ideje predstavljaju stvarnost i istinu, koncepte koji su klju?ni postulati moderne teorije. Postmoderno dru?tvo poni?tava ovu epistemologiju stvaraju?i situaciju u kojoj subjekti gube kontakt sa stvarno??u i tako se cepaju i gube. Ova situacija predskazuje kraj moderne teorije koja je operisala unutar subjekt-objekt dijalektike u kojoj je subjekt po predpostavci onaj koji predstavlja i kontroli?e objekt. Prema modernoj filozofiji, filozofski subjekt poku?ava da razlu?i prirodu realnosti, da osigura utemeljeno saznanje i da primeni ovo znanje za kontrolu i dominaciju objekta (prirode, drugih ljudi, ideja itd.). Bodrijar ovde sledi poststrukturalisti?ku kritiku po kojoj misao i diskurs ne mogu vi?e biti sigurno usidreni u ‘a priori’ odnosno privilegovanim strukturama ‘realnosti’. Reaguju?i protiv modela reprezentacije u modernoj teoriji, francuska misao, posebno neki dekonstruktivisti pomeraju fokus na tekstualnost i diskurs, koji se navodno odnosi samo na druge tekstove ili diskurse u kojima je ‘realnost’ iliti ‘ono napolju’ proterano u domen nostalgije.
U sli?nom maniru, Bodrijar, kao ‘jak simulakrista’ tvrdi da su u medijskom i potro?a?kom dru?tvu ljudi uhva?eni u igru slika, prizora, odraza i simulakruma, da imaju sve manje veze sa spolja?njim svetom tj. eksternom ‘realno??u’, u tolikoj meri da su sami koncepti dru?tvenog, politi?kog, pa ?ak i same ‘realnosti’ prestali da imaju bilo kakvo zna?enje. I nadrogirana i hipnotisana (jedna od Bodrijarovih metafora), medijima zasi?ena svest je u takvom stanju fascinacije slikama i odrazima da koncept zna?enja po sebi (koji zavisi od stabilnih granica, fiksiranih struktura i intersubjektivnog konsenzusa) nestaje. U ovoj alarmantnoj i novoj - postmodernoj situaciji, reference, iza i napolju, zajedno sa dubinom, su?tinom i realno??u, nestaju, i sa njihovim nestajanjem, mogu?nost svih potencijalnih suprotnosti takođe i??ezava. Kako se simulacije umno?avaju, tako one referi?u samo na same sebe: karneval ogledala koja reflektuju slike koje projektuju druga ogledala na sveprisutne televizijske i kompjuterske ekrane i ekrane svesti, koji zauzvrat ?alju sliku u njeno predhodno skladi?te slika takođe proizvedenih od strane ogledala simulacije. Zarobljene u univerzumu simulacije, ’mase’ se ‘kupaju u medijskoj kupci’ bez poruka ili zna?enja,i tako zapo?inje era masa u kojoj nestaju klase, politika umire kao i veliki snovi o kraju otuđenja, oslobođenju i revoluciji.
Po Bodrijaru, mase dakle tra?e spektakl, a ne zna?enje. One postaju tiha ve?ina, ozna?avaju?i ‘kraj dru?tva’. Bodrijar implicira da socijalna teorija gubi sopstveni objekt dok se zna?enja, klase i razlike uru?avaju u ‘crnu rupu’ ne-razlikovanja. Fiksirane razlike između socijalnih grupa i ideologija nestaju i konkretni lice-u-lice socijalni odnosi se smanjuju dok pojedinci nestaju u svetovima simulacije - medijima, kompjuterima i samoj virtuelnoj realnosti. Sama socijalna teorija dakle gubi svoj objekt - dru?tvo, dok radikalne politike gube svoj subjekt i organizaciju.
Ipak, tvrdi on, na ovoj ta?ki svoje putanje (kasne ‘70-e i rane ‘80-e), odbijanje zna?enja i u?e??e masa predstavlja formu otpora. Kolebaju?i se između nostalgije i nihilizma, Bodrijar istovremeno poni?tava ideje moderne (subjekt, zna?enje, istina, stvarnost, dru?tvo, socijalizam i emancipacija) i afirmi?e model simboli?ke razmene koji izgeda da odra?ava nostalgi?nu ?eznju za povratkom premodernim kulturnim formama. Ovu o?ajni?ku potragu za originalnom revolucionarnom alternativom on ipak napu?ta u ranim ‘80-im. Ubudu?e, on razvija jo? neispitane perspektive savremenog trenutka, kolebaju?i se između skiciranja alternativnih formi mi?ljenja i pona?anja, i odricanja od potrage za politi?kom i dru?tvenom promenom.
Na jedan na?in, kod Bodrijara postoji jedna parodijska inverzija istorijskog materijalizma. Umesto Marksovog naglaska na politi?koj ekonomiji i primatu ekonomije, za Bodrijara je to model, superstruktura, ono ?to stvara realno u situaciji koju on naziva ’krajem politi?ke ekonomije’. Za Bodrijara znak-vrednost prevladava upotrebu upotrebne vrednosti i vrednosti razmene; materijalnost potreba, i upotrebne vrednosti potro?nih dobara da nam slu?e nestaju u Bodrijarovom semiolo?kom imaginarnom, u kome znakovi imaju prvenstvo u odnosu na realnost i rekonstrui?u ljudski ?ivot. Okre?u?i marsisti?ke kategorije protiv njih samih, mase apsorbuju klase, subjekt praxisa je polomljen, a objekti po?inju da vladaju nad ljudima. Revolucija je apsorbovana objektima kritike i tehnolo?ka implozija zamenjuje socijalisti?ku revoluciju u pravljenju prodora u istoriji. Za Bodrijara, nasuprot Marksu, katastofa moderne i erupcija postmoderne su posledica razvijanja tehnolo?ke revolucije. U skladu s tim Bodrijar zamenjuje Marksov ?vrst ekonomski i dru?tveni determinizam sa njegovim nagla?avanjem ekonomske dimenzije, klasne borbe i ljudske prakse, sa jednim oblikom semiolo?kog idealizma i tehnolo?kog determinizma u kome znakovi i objekti preuzimaju dominaciju nad subjektom.
Bodrijar zatim zaklju?uje da se ‘katastrofa ve? desila’, da je destrukcija modernosti i moderne teorije koju je on zapazio jos sredinom ‘70-ih, postala potpuna s razvojem samog kapitalisti?kog dru?tva, da je modernost nestala i da je nova socijalna situacija zauzela njeno mesto. Protiv tradicionalnih strategija pobune i revolucije, Bodrijar po?inje da veli?a ono ?to on naziva ’fatalnim strategijama’ koje pritiskaju vrednosti sistema do njihovih krajnjih granica, nadaju?i se kolapsu ili preokretu, da bi na kraju prihvatio stil izra?eno ironi?nog metafizi?kog diskursa koji odbija emancipaciju i diskurs i nade napredne socijalne transformacije.
Od Patafizike do Metafizike i Trijumfa objekata
[
uredi
|
uredi kod
]
Bodrijarova misao je od sredine 1970-ih pa do njegove smrti predstavljala izazov teorijama u razli?itim disciplinama. Tokom 1980-ih, ve?ina Bodrijarovih radova iz 1970-ih je prevedena na mnoge strane jezike, a nove knjige iz 1980-ih su prevedene na engleski i ostale svetske jezike u rekordnom roku. Sledstveno tome, on postaje svetski poznat kao jedan od najuticajnijih mislioca postmoderne. Bodrijar je postao ‘celebrity’ ?akademik koji putuje po svetu, promovi?e svoje delo i zadobija dosta sledbenika, mada vi?e izvan polja akademske teorije negoli unutar sopstvene sociolo?ke discipline. U isto vreme, dok je njegovo delo bivalo sve popularnije, Bodrijarovo pisanje je postajalo sve mra?nije i te?e za razumevanje. 1979 on objavljuje ‘De la seduction’ (‘O sedukciji’, Oktois, Pri?tina 1994), te?ak tekst koji predstavlja veliku promenu u njegovoj misli. Knjiga ozna?ava zaokret od vi?e sociolo?kog diskursa njegovih predhodnih radova ka vi?e filozofskom i knji?evnom diskursu. Dok je u ‘Simboli?koj razmeni i smrti’ Bodrijar skicirao ultra-revolucionarne perspektive kao radikalnu alternativu, uzimaju?i simboli?ku razmenu kao ideal, on sada koristi zavođenje kao alternativu proizvodnji i komunikativnoj interakciji. Zavođenje, ipak, ne potkopava, naru?ava ili transformi?e postoje?e dru?tvene odnose niti institucije, ali je blaga alternativa, igra sa pojavno??u i igra sa feminizmom i provokacija koja je izazvala o?tar kriti?ki odgovor. Bodrijarov koncept zavođenja je idiosinkrasti?an i uklju?uje igre sa znakovima koji postavljaju zavođenje kao jedan aristokratski ‘poredak znaka i rituala’ u kontrastu prema bur?oaskom idealu proizvodnje, suprostavljaju?i ve?tinu, pojavu, igru i izazov nasuprot smrtno ozbiljnom radu proizvodnje. Bodrijar tuma?i zavođenje primarno kao ritual i igru sa sopstvenim pravilima, ?armom, zamkama i mamcima. U ovom trenutku njegovo pisanje mutira u neo-aristokratski esteticizam posve?en stilizovanim modelima mi?ljenja i pisanja, koji predstavljaju skup kategorija- reverzibilnost, izazov, duel ?koji pomeraju Bodrijarovu misao ka jednoj formi aristokratskog esteticizma i metafizike. Umno?avanje metafizi?kih spekulacija je o?igledno u ‘Fatalnim strategijama’ [Novi Sad, 1991] (Les strategies fatal, Paris, 1983), jo? jednoj ta?ki prevrata u njegovoj karijeri. Ovaj tekst predstavlja bizarni metafizi?ki scenario koji se bavi trijumfom objekata nad subjektima unutar ’opscene’ proliferacije objektivnog sveta koja je potpuno van kontrole da to prevazilazi sve poku?aje razumevanja, konceptualizacije i kontrole. Njegov scenario se ti?e umno?avanja i pove?anja prevlasti objekata nad subjektima i kona?ne pobede objekata. U tekstu ‘Ekstaza i inercija’, Bodrijar razmatra kako objekti i događaji u savremenom dru?tvu neprekidno prevazilaze same sebe, rastu?i i pove?avaju?i sopstvenu mo?. ’Ekstaza’ objekata u njihovoj ogromnoj proliferaciji i ekspanziji; ekstaza u smislu bivanja izvan/iznad sebe: lepo kao vi?e lepo nego lepo u modi, realno kao vi?e realno nego realno na televiziji, seks jo? seksualniji nego seks u pornografiji. Ekstaza je dakle forma opscenosti (potpuno eksplicitna, bez skrivanja) i hiperrealnosti dovedene na jedan vi?i nivo, udvostru?ene i intenzivirane. Njegova vizija savremenog drustva prikazuje liniju rasta i izrastanja (croissance et excroissance), razvijanje i izbacivanje na tr?i?te jo? vi?e potro?nih dobara, slu?bi, informacija, poruka ili zahteva ? nadma?ivanje svih racionalnih krajeva i granica u jednoj spirali nekontrolisanog rasta i udvajanja. Iako su rast, ubrzanje i proliferacija dostigli takve ekstreme, Bodrijar predpostavlja da je ekstaza izrastanja (npr.pove?anje broja potro?nih dobara) pra?ena inercijom. Proces rasta predstavlja katastrofu za subjekta, jer ne samo da ubrzanje i proliferacija objektivnog sveta poja?avaju nepredvidljivu dimenziju slu?aja i ne-determinacije, ve? sami objekti preuzimaju kontrolu nad iscrpljenim subjektom, ?ija se fascinacija igrom objekata pretvara u apatiju,otupelost i inerciju. U retrospektivi, rastu?a mo? sveta objekata nad subjektom je bila Bodrijarova tema od po?etka, ?to upu?uje na jedan bazi?ni kontinuitet u njegovom projektu. U svojim ranim radovima, on je ispitivao na koji sve na?in su potro?na dobra fascinirala pojedince u potro?a?kom dru?tvu i na koji na?in je svet dobara predpostavljao nove i ve?e vrednosti posredstvom znak-vrednosti i kodova koji su bili deo sveta stvari, sistema objekata. Njegova polemika s marksizmom je bazirana na verovanju da su znak-vrednost i kod fundamentalniji negoli tradicionalni elementi politi?ke ekonomije kao ?to su vrednost razmene, upotrebna vrednost i proizvodnja u konstituisanju savremenog dru?tva. Onda refleksije o medijima izbijaju u prvi plan: televizor je centar doma u Bodrijarovim predhodnim delima a mediji, simulacije, hiperrealnost i implozija na kraju bri?u razlike između privatnog i javnog, unutra?njosti i spolja?njosti, medija i realnosti. Nadalje, sve je postalo javno, transparentno i hiperrealno u objektivnom svetu koji je postajao sve fascinantniji i zavodljiviji kako je vreme prolazilo.
U ‘Fatalnim strategijama’ i delima koja su sledila potom, objekt dominira subjektom odnosno ‘pora?ava ga’. Fatalne strategije predpostavljaju da pojedinci jednostavno treba da se pokore strategijama i lukavstvima objekta. U ‘banalnim strategijama’, “subjekt veruje za sebe da je pametniji od objekta,dok u ovim drugim’fatalnim strategijama’ za objekt se predpostavlja da je lukaviji, cini?niji, brilijantniji nego subjekt” (1991:259)
Predhodno, u banalnim strategijama, subjekt je za sebe verovao da je mo?niji i suvereniji od objekta. Fatalna strategija, nasuprot tome, prepoznaje prvenstvo objekta i zbog toga ona zauzima stranu objekta i predaje se njegovim strategijama, smicalicama i pravilima. U ovim delima, Bodrijar izgleda da svoju teoriju uvodi u domen metafizike, ali to je specijalna vrsta metafizike, inspirisana patafazikom koju je razvio Alfred D?ari (Alfred Jarry). Za D?arija:
“pataphysics is the science of the realm beyond metaphysics… It will study the laws which govern exceptions and will explain the universe supplementary to this one; or, less ambitiously, it will describe a universe which one can see ? must see perhaps ? instead of the traditional one…
Definition: pataphysics is the science of imaginary solutions, which symbolically attributes the properties of objects, described by their virtuality, to their lineaments ” (Jarry 1963: 131).
“Patafizika je nauka iz domena koji je iza metafizike…Ona ?e prou?avati zakone koji upravljaju izuzecima i koji ?e objasniti univerzum suplementaran ovome; ili manje ambiciozno, opisa?e univerzum koji mo?e-mora da se vidi mo?da - umesto ovog tradicionalnog….Definicija: patafizika je nauka imaginirnih re?enja, koja simboli?ki pripisuje svojstva objekta, opisana njihovom virtualno??u, njihovim izra?ajnim crtama (odnosno interfejsu jer objekt tj. ma?ina nema lice ve? displej p.a.)” Jarry (1963:131) [prevela autorka ]
Kao univerzum u ?arijevom ‘Ubu roi, The Gestures and Opinions of Doctor Faustroll’(1969), i drugim knji?evnim tekstovima - kao i u ?arijevim vi?e teorijskim obja?njenjima patafizike - Bodrijar je u totalno apsurdnom univerzumu u kome vladaju objekti na neki misteriozan na?in, a ljudima i dogadjajima upravlja apsurd i uglavnom nedoku?ive međuveze i predodredjenosti (francuski dramaturg E?en Jonesko (Eugene Ionesco) je jo? jedan dobar izvor pristupa ovom univerzumu ). Kao u ?arijevoj patafizici, Bodrijarovim univerzumom vladaju iznenađenja, preokreti, halucinacije, blasfemija, opsenost i ?elja da se ?okira i uvredi. Dakle, u kontekstu rastu?e prevlasti objekata, Bodrijar ?eli od nas da napustimo subjekt i stavimo se na stranu objekta. Ako sklonimo po strani patafiziku, ?ini se da Bodrijar poku?ava da ukine filozofiju subjektivnosti, koja je kontrolisala francusku misao od Dekarta naovamo, potpunim prelaskom na suprotnu stranu. Dekartov malin genie, taj zli genije, je bio jedno lukavstvo subjekta koji je poku?ao da ga zavede da prihvati ono ?to nije bilo jasno i razgovetno, ve? ono ?to je on na kraju bio u stanju da savlada. Bodrijarev ’zli genije’ je sam objekt, ?to je mnogo gore negoli epistemolo?ke obmane s kojima se suo?ava Dekartov subjekt, koji određuje fatalnu sudbinu koja zahteva kraj filozofije subjektiviteta. Za Bodrijara, ljudi ubudu?e ?ive u eri vladavine objekata.
Po?etak 1990-ih: Od imanentnog preokreta do nemogu?e razmene
[
uredi
|
uredi kod
]
Jo? u 1980-im Bodrijar je postavio ‘imanentni preokret’, flip-flop, odnosno obrnuti smer zna?enja i efekata, u kome se stvari pretvaraju u svoju suprotnost. Zbog toga,
prema Bodijaru, dru?tvo proizvodnje je prelazilo na simulaciju i zavođenje; panopti?ka i represivna mo? koju je opisivao Fuko (Foucault) se pretvarala u cini?ku i zavodni?ku mo? medijskog i informacijskog dru?tva; oslobođenje koje su svi slavili u 1960-im je postalo oblik dobrovoljnog ropstva; suverenost je pre?la sa subjekta na stranu objekta; a revolucija i emancipacija su se pretvorile u sopstvene suprotnosti, zarobljavaju?i pojedince unutar poretka simulacije i virtualnosti. Bodrijarov koncept ‘imanentnog preokreta’ tako predstavlja jedan perverzni oblik Horkhajmerove (Horkheimer) i Adornove ‘dijalektike prosvetiteljstva’, gde sve postaje sopstvena suprotnost. Za Adorna i Horkhajmera, unutar transformacija organizovanog i tehnolo?ki razvijenog (hi-tech) kapitalizma, model prosvetiteljstva postaje dominacija, kultura postaje kulturna industrija, demokratija postaje forma masovne manipulacije, a nauka i tehnologija postaju bitan deo aparata socijalne dominacije.
Bodrijar sledi ovaj koncept preokreta i svoju paradoksalnu i nihilisti?ku metafizi?ku viziju i u 1990-im, kada njegova misao postaje jo? zatvorenija, iscepkanija i te?a za razumevanje. Tokom ove dekade, Bodrijar je nastavio da igra ulogu akademskog i medijskog ‘superstara’, putuju?i po svetu, dr?e?i predavanja i u?estvuju?i u kulturnim događajima. Neka od njegovih iskustava su sa?uvana u njegovoj kolekciji aforizama, Cool Memories (1990), Cool Memories II (1996), Fragments: Cool Memories III, 1990-1995 (1995), Cool Memories IV, 1995-2000 (2000). Ovi tekstovi kombinuju razmi?ljanja o njegovim putovanjima i iskustvima sa razvojem njegovih (?esto recikliranih) ideja i zapa?anja. Bodrijarovi fragmentirani dnevnici ?esto pru?aju uvid u njegov li?ni ?ivot i psihologiju i sadr?e iskustva i scene koje su izrodile ili inspirisale neke od njegovih ideja. Iako u njima ima dosta ponavljanja, njegove ’cool memories’ knji?ice pru?aju direktan pristup Bodrijaru i njegovim idejama, i potvrdjuju njegov status svetski poznatog intelektualca- ’superstara’ koji putuje po svetu i ?iji je svaki dnevni?ki zapis vredan objavljivanja i pa?nje.
Napustiv?i Univerzitet Nanter 1987-e godine, Bodrijar ubudu?e funkcioni?e kao potpuno nezavisna intelektualna figura, posve?ena jetkim razmi?ljanjima o savremenom dru?tvu i filozofskim potragama koje oboga?uju njegovu posebnu i sve razvijeniju teoriju. Od juna 1987-e do maja 1997-e, objavljivao je razmi?ljanja o dnevnim dogadjajima i fenomenima u pariskim novinama ‘Liberacion’ (Oslobodjenje), seriju ?lanaka koji su sakupljeni u spisu ‘Screened Out’(2000) i koji omogu?avaju pristup laboratoriji ideja kasnije razrađjenih u njegovim knjigama.
Bodrijarovo ‘penzionisanje’ sa sociolo?kog fakulteta kao da je oslobodilo njegove filozofske impulse i kao dopunu njegovoj kolekciji dnevnika i povremenim izletima u dnevnu tematiku, Bodrijar proizvodi seriju izrazito filozofskih i teorijskih radova. Tokom 1990-ih Bodrijarov rad obuhvata: ‘Prozirnost zla’, (Svetovi, Novi Sad, 1994.) ‘Rat u zalivu se nije dogodio’,(Evropski diskurs rata,Beogradski krug,br.1-2/1995.) ‘Iluzija kraja, ?trajk događaja’(Rad, Beograd, 1995),Savr?en zlo?in(Beogradski krug, Beograd, 1998.) i Impossible Exchange(Verso,London,2001.) odnosno ‘Nemogu?a razmena’.
Ovi tekstovi nastavljaju njegov izlet u metafizi?ko objekta i poraz subjekta i ironi?nu vezu sa savremenom istorijom i politikom. Spajaju?i u jedno razmatranja koja su dovela da razvoja njegovih ideja i/ili komentare savremenih zbivanja, ovi tekstovi nastavljaju da postuliraju raskid s istorijom u prostoru postmodernog coupur-a (rascepa) iako se Bodrijar uglavno dr?ao podalje od ostalih verzija postmoderne teorije. Tekstovi koji su nastali u 2000-itim nastavljaju sa fragmentiranim stilom i upotrebom kratkih eseja, aforizama, pri?ica i prikaza koje je Bodrijar po?eo da koristi jo? u 1980-im i ?esto ponavljaju neke od istih ideja i tema. Dok u knjigama razvija kvazi-metafizi?ke perspektive 1980-ih, on ipak proizvodi neke nove ideje i pozicije. One su ?esto zabavlja?kog karaktera, mada su ponekad ?okantne i skandalozne. Ovi tekstovi mogu da se ?itaju kao kombinacija razrade nekih originalnih teorijskih perspektiva zajedno sa neprekidnim komentarima trenutnih dru?tvenih uslova, u pratnji teku?eg dijaloga s marksizmom, postsrukturalisti?ke teorije i drugih oblika savremene misli. Ipak, nakon ?estoke i ciljane polemike iz 1970-ih protiv konkurentnih modela mi?ljenja, Bodrijarov dijalog s teorijom se sada uglavnom sastoji od povremenog odvajanja i recikliranja ranijih ideja, jedne retro-teorije koja mo?da ironi?no ilustruje Bodrijarove teze o propadanju teorije i politike u savremenom dru?tvu.
U ‘Prozirnosti zla’ (1993:1995), Bodrijar je opisao situaciju u kojoj se predhodno odvojeni domeni ekonomije, umetnosti, politike i seksualnosti uru?avaju jedni u druge. On tvrdi da je umetnost, na primer, prodrla u sve sfere postojanja, pri ?emu su snovi umetni?ke avangarde - o umetnosti koja informi?e ?ivot - ispunjeni. Ipak, u Bodrijarovoj viziji, sa ostvarivanjem umetnosti u svakodnevnom ?ivotu, umetnost sama, kao poseban, transcedentan fenomen je nestala sa scene.
Bodrijar ovu situaciju naziva ‘transestetikom’ u odnosu na sli?ne fenomene ‘transpolitike’, ‘transseksualnosti’ i ‘transekonomije’, u kojima sve postaje politi?ko, seksualno i ekonomsko, tako da domeni kao ?to je umetnost gube svoju specifi?nost, svoje granice i svoju upe?atljivost. Rezultat je konfuzno stanje u kojem nema vi?e kriterijuma vrednosti, suda ili ukusa i funkcija standarda odnosno norme propada u mo?varu ravnodu?nosti i inercije. I tako, iako Bodrijar svuda vidi proliferaciju umetnosti, i pi?e u ‘Providnosti zla’ da: ‘umetnosti nije uspela,po estetskoj utopiji modernih vremena,da nadidje sebe kao idealna forma ?ivota’(14str.), ‘mo? umetnosti-ili umetnost kao avantura, umetnost kao negacija stvarnosti, umetnost kao iluzija izbavljenja, umetnost kao druga dimenzija i tako dalje-nestala je. Umetnost je svuda ali ne postoje vi?e ’bazi?na pravila’ po kojima se umetnost razlikuje od drugih objekata i “nema vi?e kriterijuma suda ili zadovoljstva” (14str.). Za Bodrijara, ?ovek dana?njice je ravnodu?an prema ukusima, i manifestuje samo neukus: ’ukusi nisu vi?e determinante’ (str.72).
Ipak, kao umno?avanje slika, formi, linija, boja, dizajna, umetnost je zna?ajnija nego ikad za savremeni dru?tveni poredak: “na?e dru?tvo je uzdiglo op?tu estetizaciju: sve forme kulture - ne isklju?uju?i anti-kulturne - se promovi?u i svi modeli reprezentacije i anti-reprezentacije su uklju?eni” (str.16). Zbog toga Bodrijar zaklju?uje da:
“?esto se ka?e da je veliki poduhvat Zapada komercijalizacija celog sveta,
Sudbina svega se pretvara u sudbinu potro?nog dobra. Taj veliki poduhvat ce ispasti pre da je estetizacija celog sveta-njegova kosmopolitska spektakularizacija, transformacija u slike, njegova semiolo?ka organizacija”(str.16)
U postmodernom medijskom i potro?a?kom dru?tvu, sve postaje slika, znak, spektakl, transestetski objekat-ba? kao ?to sve postaje trans-ekonomsko, trans-politi?ko i trans-seksualno. Ova ‘materijalizacija estetike’ je pra?ena o?ajni?kim poku?ajem da se simulira umetnost, da se iskopiraju i izmiksuju neke ranije umetni?ke forme i stilovi, i da se proizvede jo? vi?e slika i umetni?kih objekata, ali ovaj ‘zbunjuju?i eklekticizam’ formi i zadovoljstava dovodi do situacije u kojoj umetnost nije vi?e umetnost u klasi?nom ili modernom smislu ve? je jedino slika, artefakt, objekat, simulacija ili roba (Bodrijar je svestan preteranih cena umetni?kih dela, ali to uzima kao dokaz da je umetnost postala ne?to drugo u orbiti hiperspejsa vrednosti, ekstaza vrednosti u ‘nekoj vrsti svemirske opere’ [str.19] ).
Primerima paradoksalnog i ironi?nog stila Bodrijarove filozofske inspiracije obiluje “Savr?en zlo?in” (Le Crime parfait, 1995) [Beogradski krug,Beograd, 1998]. Bodrijar tvrdi da je negacija transcedentalne realnosti u savremenom medijskom i tehnolo?kom dru?tvu ‘savr?en zlo?in’ koji sadr?i ‘destrukciju realnosti’. U svetu pojavnosti, slika i iluzija, Bodrijar tvrdi, realnost nestaje iako njeni ostaci nastavljaju da gaje iluziju realnog. U te?nji ka virtualizaciji u hi-tech dru?tvu, sve nesavr?enosti ljudskog ?ivota i sveta su eliminisane u virtualnoj realnosti, ali ovo je eliminacija same realnosti, savr?en zlo?in. Ovo ‘post-kriti?ko’, katastrofalno’ stanje stvari na? predhodni konceptualni svet ?ini nebitnim, prema Bodrijaru, podsti?u?i kriticizam da postane ironi?an i preobrazi nasleđe realnosti u jednu umetni?ku formu. Bodrijar je stupio u jedan svet misli daleko od akademske filozofije, svet koji dovodi u pitanje tradicionalne modele mi?ljenja i diskursa. Njegova potraga za novim filozofskim perspektivama mu je obezbedila vernost svetske publike, ali i kritiku njegove preterane ironije, igre s re?ima i intelektualnih igara. Ipak, njegov rad predstavlja jedinstvenu provokaciju u odnosu na tradicionalnu i modernu filozofiju koja izaziva mislioce da se pozabave starim filozfskim problemima kakvi su istina i realnost na jedan drugi na?in u kontekstu savremenog sveta. Bodrijar nastavlja da prati istu liniju misli u delu iz 1999-e “Nemogu?a razmena”. U tri dela koja sadr?e seriju kratkih eseja, Bodrijar prvo razvija koncept ‘nemogu?e razmene’ izmeđju pojmova i sveta, teorije i realnosti, i subjekta i objekta. On napada filozofske poku?aje zahvatanja realnosti, zala?u?i se za nesrazmernost izmedju pojmova i njihovih objekata, sistema misli i sveta. Za Bodrijara, budu?e uvek izbegne da bude zarobljeno pro?lim, tako da je filozofija jedna ‘nemogu?a razmena’ u kojoj je nemogu?e shvatiti istinu sveta, posti?i izvesnost, podi?i temelj za filozofiju i/ili proizvesti filozofski sitem koji se mo?e odbraniti. U retrospektivi, Bodrijarova filozofska igra sa subjekt/objekt razlikom, njegovo napu?tanje subjekta i prelazak na stranu objekta predstavljaju klju?ni aspekt njegove misli. On poistove?uje ovu dihotomiju sa dualitetom dobra i zla u kome je kultivisanje subjekta i njegova dominacija nad objektom shva?ena kao dobro unutar zapadne misli, dok je suverenost i strana objekta povezana s principom zla. Bodrijarova misao je radikalno dualisti?na i on zauzima stranu u okviru koje je serija dihotomija zapadne misli koje su obi?no ismevane kao inferiorne, kao ?to je podr?avanje pojavnosti nasuprot realnosti, iluzije nad istinom, zla nad dobrom i ?ene nad mu?karcem. U ‘Savr?enom zlo?inu’ Bodrijar objavljuje uni?tenje realnosti i tvrdi da ?e ljudi ubudu?e ?iveti u svetu potpune pojavnosti. U ovom univerzumu, izvesnost i istina su nemogu?i i Bodrijar zauzima stranu iluzije, tvrde?i u ‘Nemogu?oj razmeni’ da je ‘iluzija osnovno pravilo’ [str.6] Bodrijar takodje tvrdi da je svet bez smisla i da je afirmacija besmislenosti oslobađjaju?a:
“If we could accept this meaninglessness of the world, then we could play with forms, appearances and our impulses, without worrying about their ultimate destination… As Cioran says, we are not failures until we believe life has a meaning ? and from that point on we are failures, because it hasn’t” (2001: 128).
’Ako bismo mogli da prihvatimo ovu besmislenost sveta, onda bismo mogli da se igramo sa oblicima, pojavama i sopstvenim impulsima, bez brige o konacnom odredistu….Kao ?to ka?e Sioran, mi nismo proma?aj, dok ne verujemo da ?ivot ima smisla- i od tog trenutka mi jesmo proma?aj, jer on nema smisla.’[p.a.]
Vrlo kontraverzno, Bodrijar se identifikuje i sa principom zla definisanim kao suprotno od, i protiv dobra. O?igledna je manihejska i gnosti?ka crta u Bodrijarovoj misli, kao i nagla?eni cinizam i nihilizam. Dekonstrukcija, ipak, razbija subjekt/objekt dihotomiju pokazuju?i nemogu?nost zauzimanja strane bilo objekta bilo subjekta, bilo dobra bilo zla jer su oboje uzajamno među-povezani i ne mo?e da postoji ?ist objekt bez subjekta i obrnuto, jedan argument koji je postavio Adorno .Bodrijarova misao je intrinsi?no dualisti?ka a ne dijalekti?ka. Ta misao je samo-ispovedno agonisti?ka sa borbom predstavljenom u tandemu sa njegovim dualizmom, ciljaju?i i napadaju?i suparni?ke teorije i pozicije. Kontradikcije ne brinu Bodrijara, jer on ih ustvari afirmi?e i podr?ava. Zato je ustvari nezgodno da se polemi?e sa Bodrijarom na striktno filozofskom polju i mora da se uđe u njegov model pisanja, njegov pojam teorije fikcije i da se uzmu u obzir njihova zasi?enost i efekti.
Teorija fikcije: Bodrijar danas
[
uredi
|
uredi kod
]
Bodrijar razvija kako je on to imenovao ’teoriju fikcije’, odnosno kako je takodje nazvao ‘teoriju simulacije’ iliti ‘teoriju anticipacije’. Takva teorija namerava da simuli?e, zahvati i predvidi istorijske događaje, za koje on veruje da neprekidno nadma?uju sve savremene teorije. Trenutna situacija, on tvrdi, je fantasti?nija od najfikcionalnije nau?ne fantastike, ili bilo kojih teorijskih projekcija futuristi?kog dru?tva. Zato teorija mo?e samo da poku?a da zahvati dana?njicu u pokretu i da poku?a da predvidi budu?nost. Ipak Bodrijar ima vrlo jadne rezultate kao socijalni i politicki analiti?ar i prognosti?ar. Kao politi?ki analiti?ar, Bodrijar je ?esto proma?ivao temu i bio povr?an. U eseju ‘Anoreksi?ne ruine’ objavljenom 1989-e, on je ?itao Berlinski zid kao znak zamrznute istorije, jedne anoreksi?ne istorije, u kojoj ni?ta vi?e ne mo?e da se dogodi, markiraju?i to kao ‘nedostatak događaja’ i kraj istorije, uzimaju?i Berlinski zid kao znak stagnacije izmedju komunizma i kapitalizma. Nedugo zatim, vrlo zna?ajni događaji su uni?tili zid koji je Bodrijar tuma?io kao trajan i tako otvorili novu istorijsku eru.
?orsokak Hladnog rata Bodrijar je dugo tuma?io kao po?etak zamrznute istorije u kojoj nikakva zna?ajna promena ne mo?e da se dogodi. Jo? u razmi?ljanjima iz sredine 1970-ih, on je predstavio rat u Vijetnamu kao ‘alibi’ za uklju?ivanje Kine, Rusije i na kraju Vijetnama u racionalizovaniji i modernizovaniji svetski ekonomski i politi?ki poredak,i u njegovoj knjizi o Zalivskom ratu on ponavlja tu tvrdnju,tako ne uspevaju?i da vidi stvarne politi?ke uloge i razloge za Vijetnamski rat, kao i zna?aj borbi između kapitalisti?kog i komunisti?kog bloka.
Za Bodrijara Kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra u Njujorku takođe su simbolizovale zamrznutu istoriju i stagnaciju između dva sistema - kapitalizma i komunizma. U celini, Bodrijar vidi istoriju kao razvijeno pove?anje tehnolo?ke racionalnosti koje se pretvara u sopstvenu suprotnost, dok sistem uklju?uje sve vi?e elemenata, proizvode?i sve napredniji tehno?ki poredak, koji onda postaje iracionalan zbog svoje ekscesnosti, iluzija, i nepredvidljivih posledica koje proisti?u iz njega. Ovaj model apstraktne analize, ipak, opstruira specifi?nije istorijske determinante koje bi analizirale kako je konstruisana i kako funkcioni?e tehnolo?ka racionalnost, i kako i za?to nije uspe?na. On takođe prikriva nered i zbrku koji su stvorili krize i restruktiranje globalnog kapitalizma, uspon fundamentalizma, etni?ke sukobe i globalni terorizam koji su se oslobodili delom kao odgovor na globalnu racionalizaciju tr?isnog sistema i na slom bipolarnog svetskog poretka.
Bodrijarove refleksije o Zalivskom ratu imaju sli?nu poziciju, posmatraju?i taj rat kao poku?aj Novog Svetskog Poredka da jos vi?e racionalizuje svet, tvrde?i da je zalivski rat zapravo slu?io da bi se Islam uveo u Novi Svetski Poredak.
Prvi tekst nazvan ’Zalivski rat se ne?e dogoditi’ je prvobitno objavljen par dana pre stvarnog po?etka oru?anih sukoba i u njemu se ponavlja njegova ranija teza o ‘slabim događajima’ i zamrznutoj istoriji. Suprotno Bodrijarovom tvrđenju, Zalivski rat se jeste dogodi, ali to ga nije odvratilo od objavljivanja novog teksta u kome tvrdi dok rat jo? traje, da se on ‘ne događa stvarno’ i posle rata nastavlja da tvrdi da ‘se rat nije dogodio’-zaklju?uju?i da je to bio medijski spektakl a ne pravi rat. Bodrijar nam ne poma?e da razumemo mnogo ?ta o tom događaju i ?ak nam ni ne poma?e da shvatimo ulogu medija u savremenim politi?kim spektaklima. Redukovanje kompleksnih dogadjaja kakvi su ratovi na kategorije kao ?to su simulacija ili hiperrealnost baca svetlo na virtualnu i tehnolo?ku dimenziju medijskih dogadjaja, ali bri?e sve njihove konkretne determinante.a ipak, Bodrijarovske postmoderne kategorije poma?u u shvatanju nekih mehanizama kulture zivljenja u medijskim i kompjuterskim svetovma gde ljudi izgleda da u?ivaju da se prepuste simuliranim dogadjajima (to potvrđjuju fasciniranost zalivskim ratom 1991-e, suđj
enja O.J. Simpsonu tokom 1994-96, Klintonov seks skandal i mnogi drugi medijski spektakli iz 1990-ih kao i teroristi?ki napad 11-og septembra na po?etku tre?eg milenijuma).
U ‘Kraju iluzije’ (L’illusion de la fin, Paris, 1995), Bodrijar direktno napada ono ?to on vidi kao trenutne iluzije istorije, politike i metafizike i hrabro poku?ava da objasni sopstvene politi?ke pogresne prognoze o pojavi savremene istorije u zamrznutom, gle?erskom stanju, o ?orsokaku izmeđju Istoka i Zapada, o sistemu zastra?ivanja koji se zamrzao, vode?i ra?una o tome da se ni?ta dramati?no ubudu?e ne desi, o nemogu?nosti Zalivskog rata i o pojavi kraja istorije. Bodrijar vadi iz d?aka sve mogu?e retori?ke trikove i filozofske analize u poku?aju da odr?i ove hipoteze nasuprot dramati?nim dogadjajima 1989-1991, za koje on tvrdi da su u stvari ‘slabi događaji’, da događaji jo? uvek ‘?trajkuju’, da je istorija zaista i??ezla. On nastavlja da rezonuje o kraju moderne kao istorijske epohe, sa svim njenim politi?kim sukobima i potresima, inovacijama i revolucijama, autonomnim i kreativnim subjektom, njenim mitovima o progresu, demokratiji, Prosvetiteljstvu i sl. Ovi mitovi, ove jake ideje su iscrpljeni, tvrdi on, i ubudu?e ?e postmoderna era banalnog eklekticizma, inertne implozije i ve?ne recikla?e istog postati određuju?a karakteristika stvarnosti.
Za Bodrijara, do kraja 1990-ih sa kolapsom komunizma, era jakih ideja, sukobljenog sveta revolucije i univerzalne emancipacije, je gotova. Komunizam je, prema Bodrijarevom tuma?enju, propao zbog sopstvene inercije, samo-uni?tio se iznutra, pre se uru?io nego ?to je i??eznuo u ideoloskoj borbi ili ratnom sukobu. Apsorbuju?i sopstvene disidente i daju?i im mo?, ne postoji vi?e sukob jakih ideja, opozicije i otpora, kriti?ke transcedencije. Sa umetanjem biv?ih komunisti?kih sistema u sistem kapitalisti?kog svetskog tr?ista i liberalne demokratije, Zapad vi?e nema Drugog da bi se borio protiv njega, ne postoje vi?e nikakve kreativne ili ideolo?ke tenzije, nema vi?e globalne alternative Zapadnom svetu.
Bodrijar je proslavio dolazak novog milenijuma recikliraju?i neke stare ideje o kloniranju, kraju istorije i nestajanju realnog u seriji predavanja pod nazivom ’L’illusion vital’ (2000). Za Bodrijara, kloniranje je povezano sa fantazijom o besmrtnosti, ?eljom da se porazi krug ?ivota. Zato, nije iznenađjuju?a ?injenica da je kriogenika ? zamrzavanje mrtvih u nadi da ?e se u budu?nosti mo?i o?iveti uz pomo? medicinskih dostignu?a ?globalna industrija u usponu. Takođje, u dogitalnoj eri, Bodrijar tvrdi da je istorija do?la do kraja a da je virtualizacija ubila stvarnost, kako se ljudska bi?a spremaju za virtualno postojanje. Bodrijar se ?alio da je moderno doba bilo jedan od ‘slabih događaja’, da se nikakva zna?ajna istorijska zbivanja nisu desila, i da su zbog toga ?ivot i mi?ljenje postajali sve vi?e dosadni.
Nedugo posle teroristi?kog napada 11-og septembra 2001-e, Bodrijar je napisao tekst ’L’esprit du terrorisme’ objavljen 2-og novembra 2001-e u Le Monde. Bodrijar u tom tekstu tvrdi da su napadi na Svetski trgovinski centar i Pentagon konstituisali ‘jak događaj’, da su napadi bili ’ultimativni događaj, majka svih događaja, ?ist događaj koji ujedinjuje u sebi sve događaje koji se nikad nisu desili.’?trajk događaja’, objavljuje Bodrijar, je zavr?en i od ovog trenutka on nastavlja da se intenzivno fokusira na dinamiku i događaje savremene istorije.
Ipak, Bodrijarovom mi?lju je zavladao 9/11 i potonji teroristi?ki rat koji je demonstrirao neprekidan zna?aj nekih od njegovih klju?nih kategorija i inspirisao neke od najprovokativnijih njegovih dela. Bodrijar je dugo pisao o terorizmu a fokus mu je bio na globalizaciji kada se desio napad 9/11. On je brzo reagovao sa ?lankom u Le monde, uskoro prevedenom i pro?irenom u jednu od najizazovnijih I najkontraverznijih knjiga o spektaklu terora, “The Spirit of Terrorism: And Requiem for the Twin Towers” iz 2002-e. Za Bodrijara, napad 9/11 predstavlja novu vrstu terorizma, koja izla?e ’formu akcije koja igra igru, i dr?i u ?aci pravila igre, isklju?ivo s ciljem da ih prekr?i…oni su preuzeli sva oru?ja dominantne mo?i.’ To jest, teroristi u Bodrijarovom ?itanju, su iskoristili avione, kompjuterske mre?e i medije povezane sa Zapadnim dru?tvima da proizvedu spektakl terora. Napad je izazvao globalni spektar terora zbog kojeg je sam sistem globalizacije i Zapadnog kapitalizma i kulture bio ugro?en ’duhom terorizma’ i potencijalnim teroristi?kim napadima bilo kad i bilo gde.Posle 9/11 niko vi?e ne mo?e da bude siguran u svoju sigurnost.
Za Bodrijara, ’govori i komentari posle 11-og septembra odaju ogromnu post-traumatsku reakciju kako na sam događaj tako i na fanscinaciju koju on izaziva. Moralna osuda i sveti savez protiv terorizma su direktno proporcionalni ogromnoj radosti koja se osetila pri gledanju uni?tenja ove globalne supersile.’
Bodrijar prime?uje da je nada terorista bila da ?e sistem prenagliti sa reagovanjem na mnogostruke izazove terorizma: ’Teroristi?ki je model da se izazove jedan suvi?ak realnosti, i natera sistem da se uru?i ispod tog suvi?ka.’
Prema Bodrijarovom viđjenju, napad 9/11 je predstavljao ‘sudar pobedni?ke globalizacije u ratu sa samom sobom’ i otkrio ‘?etvrti svetski rat’. ’Prvi je stavio ta?ku na evropsku prevlast, drugi ta?ku na nacizam; a tre?i na komunizam. Svaki nas je doveo korak bli?e do jedinstvenog svetskog poretka dana?njice, koji se sada bli?i svom kraju, svuda se sukobljava, svuda bori sa neprijateljskim silama. Ovo je rat fraktalne kompleksnosti, koji se vodi po celom svetu protiv pobunjenih jedinki, koje u maniru antitela, poja?avaju otpor u svakoj ?eliji. ’
Posle po?etnog objavljivanja njegove reakcije u Francuskim novinama i njegovog skorog prevoda na engleski i druge jezike, Bodrijara su optu?ili za opravdavanje terorizma kad je izjavio za Le Monde: ‘Zato ?to je to bila ta arogantna supersila [p.a.USA] koja je izrodila i nasilje koje se sada ?iri svetom i teroristi?ku imaginaciju koja (bez da mi to znamo) boravi unutar svih nas. Da je ceo svet bez izuzetaka sanjao o ovom događjaju, da niko nije mogao sem da sanja o destrukciji tako mo?ne hegemonije-ta cinjenica je neprihvatljiva za moralnu savest zapada. A ipak to je uprkos svemu, ?injenica, ?injenica koja se odupire emocionalnom nasilju svih retori?kih zavera da se ona sakrije. Na kraju, to su bili oni koji su to u?inili, ali mi smo ti koji su to ?eleli’.
Bodrijar se branio od optu?bi da su takva razmisljanja stvorila zarazan anti-amerikanizam odnosno legitimisala terorizam, tvrde?i: ’Ja ne veli?am ubistvene napade-to bi bio idiotizam. Terorizam nije savremeni oblik revolucije protiv ugnjetavanja i kapitalizma. Nijedna ideologija, nikakva borba za objektivno??u, ?ak ni islamski fundamentalizam, ne mogu to da objasne…Nisam veli?ao nista, optu?io nikoga, nista opravdavao. Ne treba me?ati glasnika sa porukom koju prenosi. Ja sam poku?ao da analiziram ovaj proces kroz koji neograni?eni razvoj globalizacije kreira uslove za sopstvenu destrukciju.’[French Toast. America wanted Sept. 11.]
I zaista, Bodrijar je uradio nekoliko vrlo provokativnih prikaza globalizacije. U ‘The Violence of the Global’, on razlikuje globalno i univerzalno,povezuju?i globalizaciju sa tehnologijom, tr?i?tem, turizmom i informacijom nasuprot identifikaciji univerzalnog sa ’ljudskim pravima, slobodom, kulturom i demokratijom’ (This is the Fourth World War: The Der Spiegel Interview With Jean Baudrillard,’ translated by Samir Gandesha, in). Dok, ’globalizacija izgleda da je ireverzibilna,... univerzalizacija kao da je na putu da nestane ’.Na drugom mestu, Bodrijar pi?e:
’ ...ideja slobode,nova i skora?nja ideja,ve? i??ezava iz misli i svesti, i liberalna globalizacija dolazi u potpuno suprotnom obliku ? globalizacija policijske dr?ave,totalna kontrola,teror zasnovan na merama’reda i zakona’.Deregulacija zavr?ava u maksimumu ograni?enja i zabrana,srodnim onima u fundamentalisti?kom dru?tvu.’(The Violence of the Global,)
Mnogi vide globalizaciju kao matriks tr?i?ne ekonomije, tehnologije,migracije i turizma,i cirkulisanja ideja i kultura ?irom sveta.Bodrijar,za?udo,zauzima poziciju onih u anti-globalisti?kom pokretu koji osuđuju globalizaciju kao suprotnost demokratiji i ljudskim pravima.Za Bodrijara, globalizacija je bazi?no proces homogenizacije i standardizacije koji uni?tava ’posebnost’ i heterogenost.Ova pozicija, ipak, ne uspeva da zapazi kontradikciju da globalizacija istovremeno proizvodi homogenizaciju i hibridizaciju i razli?itost, i da se anti-korporativni pokret za globalizaciju bori za socijalnu pravdu,demokratizaciju i pove?anje prava,faktori koji Bodrijara povezuju sa umiru?om univerzalizacijom.U stvari,borba za prava i pravdu su bitan deo globalizacije a Bodrijarova predstava ljudskih prava, demokratizacije i pravednosti kao dela zastarele univerzalizacije koju je izbrisala globalizacija je teoretski i politi?ki problemati?na.
Pre 9/11,za Bodrijara su globalizacija i tehnolo?ki razvoj proizvodili standardizaciju i virtualizaciju koje bri?u individualnost,socijalnu borbu,kritiku pa i samu stvarnost kako sve vi?e i vi?e ljudi biva uvu?eno u hiper i virtualne realnosti medija i sajberspejsa.Ovo nestajanje stvarnosti konstitui?e ’savr?en zlo?in’ koji je subjekt istoimene knjige i koji Bodrijar razvija u ’The Vital Illusion’(2000) Bodrijar ovde sebe predstavlja kao detektiva u potrazi za po?initeljem ’savr?enog zlo?ina’, ubistva realnosti,’najzna?ajnijeg događaja moderne istorije’.Tema kojoj se on uvek vra?a je destrukcija i nestajanje realnog u u domenima informacije i simulakruma i potonja vladavina iluzije i pojavnosti.Na jedan ni?eanski na?in,on predpostavlja da su ubudu?e istina i realnost iluzije,da iluzije vladaju i da bi zbog toga ljudi trebalo da po?tuju iluziju i pojavu i odustanu od iluzorne potrage za istinom i realno??u.
Ipak,u napadima 9/11 i potonjem Teroristi?kom ratu,razli?itosti i konflikti su izbili na svetsku scenu i heterogene sile koje izgleda globalni kapitalizam ne mo?e da apsorbuje i asimiluje su se pokrenule da bi izazvale ono ?to izgleda kao jedno doba intenzivnih sukoba.Ideolo?ki apologeti?ari kao ?to je Thomas Friedman su bili prisiljeni da priznaju da globalizacija ima svoje tamne strane i proizvodi sukobe isto toliko koliko i umre?avanje,međupovezanost i progres. Ostaje da se vidi, naravno, kako ?e trenutni rat protiv Terorizma i intenzivirani globalni sukobi, opet, između Istoka i Zapada,biti zavr?eni.
Zaklju?no razmatranje
[
uredi
|
uredi kod
]
Bodrijar nikad nije bio uticajan u Francuskoj kao u engleskom govornom podru?ju i drugde(recimo kod nas tokom ’90-ih.).On je pravi primer ‘svetskog superstara’,’pop-filozofa’ koji ima sledbenike i ?itaoce po celom svetu,ali ipak,nijedna Bodrijarovska ?kola se jo? uvek nije pojavila. Bodrijarov uticaj je uglavnom ostajao na marginama razli?itih disciplina, od socijalne teorije preko filozofije do istorije umetnosti,tako da je te?ko izmeriti njegov uticaj na mejnstrim bilo koje specifi?ne akademske discipline.On je mo?da najbitniji kao deo postmodernog preokreta protivu modernog dru?tva i njegovih akademskih disciplina. Bodrijarov rad ukr?ta razli?ite discipline i promovi?e inter-disciplinarno razmi?ljanje.On izaziva standardno mi?ljenje i dovodi u pitanje ste?ene dogme i metode. Dok njegovi rani radovi o potro?a?kom dru?tvu, politi?koj ekonomiji znaka, simulaciji i simulakrumu i imploziji fenomena koji su predhodno bili razdvojeni, mogu da se smeste u domen kriti?ke filozofije i socijalne teorije,ve?ina od njegovih post-’80-ih radova vrlo samosvesno zalaze iza klasi?ne tradicije i u ve?ini intervjua iz pro?le decenije Bodrijar se distancira od kriti?ke filozofije i socijalne teorije, tvrde?i da je energija kritike ve? potro?ena.
U retrospektivi,Bodrijar se pojavljuje kao jedan trans-disciplinarni teoreti?ar koji donosi znak-pismo novoj eri postmoderne i jest (odnosno,bio je) bitan,mada te?ko dostojan poverenja,vodi? za novu eru.Bodrijarovi radovi posle ’70-ih neko mo?e da ?ita kao nau?nu fantastiku koja predviđa budu?nost preuveli?avaju?i trenutne tendencije,i tako pru?a rana upozorenja o mogu?nosti događanja ako se trenutni trend nastavi(Kellner 1995).Nije slu?ajno to ?to je Bodrijar fan nau?ne fantastike,koji je sam uticao na veliki broj savremenih pisaca nau?ne fantastike i filmskih re?isera savremenog doba,uklju?uju?i tu i Matrix (1999)gde je njegov rad citiran.
Međutim,imaju?i u vidu njegova preterivanja o navodnom prekidu sa modernom, njasno je da li je bolje ?itati njegove radove iz poslednje dve decenije kao nau?nu fantastiku ili kao teoriju.Bodrijar je o?igledno ?eleo oba,sa dru?tvenim teoreti?arima koji misle da on obezbeđuje dovoljno jasne perspektive savremenih dru?tvenih realnosti,da on otkriva ?ta se zaista događa,da govori o stvarima i stanjima kakvi jesu.A ipak,oni cini?niji anti-sociolozi su u mogu?nosti da u?ivaju u Bodrijarovoj fikciji,njegovom eksperimentalnom diskursu,njegovim igricama i igrama.Isto tako,on ponekad ohrabljuje kulturne metafizi?are da ?itaju njegov rad kao jednu ozbiljnu refleksiju o realnostima na?eg vremena,dok sa patafizi?ke strane namiguje onima koji su skepti?ni prema takvim obe?anjima.I Bodrijarovi filozofski radovi provociraju filozofe da brane sopstvene pozicije protiv njega i da ponovo razmisle o određenim tradicionalnim pitanjima u svetlu savremene situacije.