Милена Миладинови?
Кад звона звоне
[
уреди
]
О, како лепо говоре звона, о како су им дивне речи ко?е се чу?у у разно доба, само треба човек да их разуме. ?ер му сво?им тучним ?езиком сваки пут друго нешто казу?у.
Кад суботом у вече звони на вечер?е, тада знамо, да ?е довршен сав неде?ни рад, и да ?е наступити и за душу и за тело одмор. И кад у неде?у први звук ?ихов од?екне, тад опоми?у човека, да даде Богу што ?е бож?е, и зову га да по?е у цркву на молитву, а онога, ко?и ?е због какве смет?е остао код ку?е, подсе?а, да се доста ?их тога дана искупило у цркви, да се помоле за себе и сво?е, а свештеник да ша?е топле молитве виш?ем Творцу за читаво човечанство.
А кад се зачу?е да звони на Досто?но, тада као да казу?у ти звуци, да се мир и тишина спушта с неба на зем?у, како би овладао мир и у срцима човеч?им. А како тек милозвучно звоне звона на Божи?. ?Христос се роди!“ Тако звона поздрав?а?у све хриш?ане. ?Христос се родио, да тво?е грехе испашта и да се за нас жртву?е“. И старо и младо се необично раду?е тада, а рекла бих чисто, да се на та? дан и звона раду?у, ?ер радосно а у?едно и озби?но довику?у: Христос се роди!
Па се за часак човеку учини, као да види, како се мало божанско дете, Божи?, диже из ?асала витле?емских, а и ан?еле као да чу?е, где се лепрша?у око малог новоро?енчета, и да пева?у божанствене песме, те му се чисто чини, као да га ан?ели крилима по образу милу?у.
А о Ускрсу? ?ош се ни?е почела но? од дана делити, ?ош се не указу?е ру?на зора пролет?а, кад загрми прва пранги?а, а одмах затим зачу?е се да звона звоне. Тада обузима човека необичан осе?а?, ?ер у души му се приказу?е, као да ?е за ко?и час да васкрсне богочовек, ко?и ?е страдао па и умр'о за спас сви?у ?уди. И на звонки глас звона хита сваки у храм бож?и, да прослави на?ве?е слав?е: Васкрс Бога на крсту разапетог!
У цркви горе силне све?е, ?ер ?е ?ош но?: око нас ?е свечана тишина, ко?у прекида?у само свете и божанске песме. И пре, но што ?е се довршити ?утре?е, навеш?у?е свештеник васкрс спасите?ев са речима: ?Христос васкрес“, а веселим срцем одговара?у сви: ?Ваистину васкрес“. Радосно пак об?ав?у?у свету звона ту милу вест, а с душе човеч?е као да пада терет велики, па се у цркви чу?е она дивна песма: ?Христос васкресе“, ко?у сваки с радош?у по?е и ко?а сваком хриш?анину улева у душу ванредни осе?а?, осе?а? радости и сре?е. Са истока ве? почи?е да руди зора и први зрак сунчани меша се у цркви са светлош?у све?а, па да?е цркви изглед ?ош божанствени?и. Сва ?е природа оживела, из великог зимског сна зем?а се пробудила, кида ледену кору мраза, па се и опет оружа за нов живот, те за?едно с ?удима слави празник Христова васкрсе?а, ко?и као да нам довику?е:
?Христос васкрес’! Слаби, мали
Не дрх?ите од страхоте,
Само паз’те, шта вас учи
Синак бож?и са Голготе!“ (З. ?. ?.)
О Духовима пак, том лет?ем празнику, кад забру?е звона а ?ихов глас доноси тихи поветарац до нас, тада и цве?е од ми?а затресе сво?им чашицама, пчеле зу?е, а тице весело цврку?у по ваздуху; унаоколо се шири мирис од разног по?ског цве?а, а ливада изгледа као диван шарени ?илим, што га ?е Бог ткалац начинио просто и прекрасно.
Ми видимо зелене ливаде, плодна по?а, па ма и не били у цркви, ша?емо топле молитве Свемогу?ем, ко?и у сво?о? превелико? ?убави не заборав?а ни на?ма?ег црвка на зем?и.
Па кад се душа човеч?а даде на велики пут, са овог света на она?, а тело човеч?е лежи измождено на самртно? посте?и, тада зазвоне звона, да об?аве смрт поко?никову. Звуци ?ихови дижу се горе к небу, па изгледа, да са собом у лету носе и душу човекову, ко?а се мало час с телом растала. Али ти звуци звона допиру и до срдаца поко?никове родбине и при?ате?а тако, да срца ?ихова од жалости и туге застрепе и задрх?у.
А кад зазвони на опело, тада испрва изгледа, као да нас звона опоми?у, да ?е поко?никово тело ме?у нами ?ош само неколико тренутака бити, а затим казу?у, да се спровод кре?е на послед?и растанак са поко?ником, па срце хо?е да нам од туге препукне, те нам глас звона ?ош жалосни?и изгледа, па нам се чини, као да с нама за?едно и звона осе?а?у. Како оно каже песник:
?Тужно с храма
Бру?и звоно,
На оп?ело,
Звони оно
Жаловито ?ечи ка’ у болу ?уту,
?ер некога прати на зад?ем му путу“.
(?Звоно“ од Шилера у прев. Косанови?евом).
На?после до?е нам глас звона н као песма утешница, ко?а нам казу?е, да се испред смрти нико уклонити не може, и да се судбини морамо покорити.
Код спровода по гдеко?ег бездушног богаташа бру?е звона силно, на као да би хтела да кажу, да звоне без икаква осе?а?а, а ?ихово бру?а?е има само да приказу?е срца без осе?а?а у пратилаца, ко?е после погреба очеку?е добра да?а, да би дошли к себи од ?превелике жалости“. А колико пута тек звони само мало звонце код каквог сиромашног погреба, где оно мало пратилаца испра?а поко?ника са истинском тугом и тешком жалош?у. А оно мало звонце звони тако полако, тако тужно и суморно, да оном, ко?и га ?еданпут чу?е, непрестано у памети остане.
Необично се звони на облаке, што ?е на многим местима обича?. Кад затут?и потмула грм?авина и ог?ене му?е се поигра?у по црним облацима, кад се скла?а и човек и животи?а под кров, тада се помеша?у у ужасну грм?авину звуци звона, као да би хтела од горе са високе куле да предузму борбу против му?а и облака, као да би хтела да разгоне опасну олу?у и облачине, а мало опет после тога, као да моле виш?ег Творца, да се смилу?е на ратара, ко?и ?е у зно?у лица свога онолике плодне ?иве обрадио, па сад стрепи за плод свога рада неуморног.
А на?ужасни?е ?е кад звони на ватру, ?ер тада звук звона зове брзо човека у помо? на место, где се несре?а догодила, па као што ?е човек тада узбу?ен, тако му се чини, да и неправилни откуца?и звона казу?у, да су и звона узбу?ена, па многи од страха претрне, ?ер:
?Шта то звони сад у но?!
У помо?!
Ка’ од крви
Руди зрак,
Ал то ни?е зори знак!
- - -
?о?; прште?и плам се диже
Ка помаман широм сиже,
Дугим шором ку?е лиже“.
(?Звоно“ од Шилера).
А кад звона помало преста?у и сасвим престану, онда сваки зна, да се ватра гаси и да не?е да?ег маха обузети, па ?е стога и мирни?и.
Али ко?а су то звона, ко?а на?лепше звоне на свету?
Звона завича?а твога! И макар у на?ма?ем селу да си се родио и ма да си био дуго од ку?е у великом свету, ипак кад се после много година у сво? завича? вратиш, а тво?им очима се укажу зелени брежу?ци, ко?е ?едино ?ош сво?им назвати можеш, поздрави?е те весели звуци звона твога сеоцета, ако никог немаш од тво?их, да те поздраве, па ?е ти звона радосно довикивати: ?Здраво да си и добро дошао у сво? завича?!“ И теби ?е изгледати, као да са сво?им поздравним звуком ша?у на тебе и бож?и благослов. А то сеоско звоно са познатим звуцима мили?е ти ?е, него и на?ве?е звоно, а завича? ти ?е опет драг као и пре.
?убав победила.
[
уреди
]
Напо?у дува ?ак, хладан ветар, и снажно тресе прозоре на ку?ама. Пламенови уличних свети?ака ?у?а?у се тамо-амо и изгледа?у у хладном вечер?ем ваздуху ?ош ве?и. ?уди непрестано иду улицама брзо а на лицу им се види неко свечано очекива?е, а при том набав?а?у, што им ?е ?ош потребно, ?ер ?е Бад?е вече.
У ?едно? соби, ко?а ?е красно намештена била, ходала ?е горе доле тихим, ал немирним корацима ?една млада бледа жена, са стиснутим песницама, а при том ?е укоченим очима гледала преда се.
?Та то се не може више животом назвати“, шапутала ?е она. ?Тако да?е не може и?и, или-или, ?а не могу то више издржати, немам више снаге“.
Очи ?о? почеше горети и учини ?о? се, као да се копрена превлачи преко намешта?а, преко свети?ке, преко свега... И тада метну руке на очи и бризну у плач.
Има ве? шест година, како ?е пошла за човека, кога ?е волела. О како ?е тада сре?на била!... И како ?е обо?е ?едва чекало, да постану муж и жена! А сре?а их ни?е ни обманула и волели су се кроз све те године увек под?еднако као спочетка. Али, али... мада ?е ?ен муж неисказано добар био, ипак ?е био често ?врло тврдоглав“ и ни?е ?о? хтео увек по во?и учинити, како ?е она то очекивала.
Од дети?ства била ?е навикнута, да буде све по ?ено? во?и, па се зато и срдила, ако ?о? во?а ни?е испу?ена била. Испочетка се срдила мало, после више, а на?после ?е ?ена ?убав ипак победила, иако по где-кад са малим незадово?ством у срцу; али поред свега тога живели су увек врло добро и били су сре?ни за?едно са сво?ом малом ?ерком од четири године.
У то до?е она? несре?ни дан, ко?ег она никада ни?е могла заборавити. Због ?едне маленкости су се посва?али, али тога пута предузела ?е себи, да не попушта.
А он ?е опет мислио, да ?е ?едном угушити ?ено ?огунство, те зато и он ни?е хтео да попушта. Реч по реч и обо?е се раз?уте и како то обично бива, рече ?едно другом речи, ко?е бо?е да нису ни изустили.
Крв ?о? по?ури у главу и готово као изван себе, ставши управо пред ?ега, добаци му ружну увред?иву реч у лице. Што се иза тога догодило, на то ни?е хтела ни да мисли. Стид ?о? обузе лице. О Боже . . . Он подиже руку и ошину ?е по образу. . . . ?ушио ?у ?е. Иако ?е то ни?е болело телесно, ал ?у ?е болело душевно. Та она ни?е добила бо?а ни од свога родите?а.
У ?утини зграбила ?е тада дете и у ку?но? ха?ини ?ош те вечери од?урила ?е сво?о? матери. Од то доба ?е претрпела муке самртне. ?ен муж ни?е ?у ни ?едном реч?у позвао натраг, а она ?е очекивала, да ?е ?е позвати ку?и и ?ош молити за опроште?е.
Она би се додуше испрва не?кала обича?а ради, али би му тада великодушно опростила. Али он не долазаше, ... та он ?е зацело не воли више, а можда ?е никад ни волео ни?е. Али како су онда могли тако сре?но живети кроз пуних шест година?
Кад год ?е помислила на оно сре?но доба, увек би ?о? у срцу необично било, тако, да ?о? ?е прошла во?а за не?ка?ем, те би своме мужу радо похитала на сусрет, и с по?упцем би му се обесила о врат, само кад би он дошао, ? али он нажалост не до?е никако.
Прошло ?е било ве? три месеца и мати ?о? ?е небро?ено пута говорила, да се као добра и ва?ана жена врати своме мужу. Али она да попусти! Ради?е ?е умрети, него сада попустити. Та он ?у ?е смртно увредио, а на?ве?у жалост задало ?о? ?е ?ено дете, ?ер педесет пута би на дан питало, где ?о? ?е татица и кад ?е опет спавати у сво?о? лепо? деч?о? посте?и код ?ега, кад ?е видети сво?е лепе играчке, што ?о? ?е тата купио. Особито се радовало дете сво?о? велико? лутки са плавом косом и плавим очима, ко?а ?е могла изговарати речи ?мама“ и ?тата“. Овде код старе ма?ке ни?е ?о? се допадало ве? и стога, што ?у ?е мати слабо миловала, ?ер ?е она врло често немо и снуждено по соби горе доле ходала, или ?е на дивану лежала и плакала. Само кад би ко на врата куцнуо, скочила би и гледала ко долази, и кад ?е дете видело, како му ма?ка плаче, мислило ?е увек, да ?е томе стара ма?ка крива. Тад би потрчало дивану и загрливши матер шапутало би ?о?: ?Ха?демо, мамице, ку?и, ха?демо! Тата зацело чека на нас, а овде ни?е добро, ти овде увек плачеш!“
Те су ?е речи пекле у срцу као жеравица.
Али данас ?о? ?е био на?ужасни?и дан од сви?у до сада, и млада жена ?е мислила, да га не?е мо?и преживети. ?Хо?е ли и ове године мала Бога до?и!“ Ве? од осам дана пред Божи? непрестано ?у ?е питало дете: ??е ли, мама, хо?е ли мала Бога донети тату?“ И кад ?у ?е мати уместо одговора само тужно погледала, тада ?е ?ош као мала мудрица додала: ?Да, да, доне?е га мала Бога зацело!“ А на?више ?е тиштала младу жену помисао, да ?е Божи? про?и, а муж да ?о? не?е до?и. Како ?е иначе пре о Божи?у обрадовао свако?аким поклонима и ?у и дете. Како ?у ?е топло загрлио, да ?е мислила од велике сре?е умрети. О како су се обо?е радовали тим свецима, тим доиста породичним празницима. А сад ?е их сам провести . .. сам, без ?е и детета, и у тузи. Та и он се мора сетити минуле сре?е... Минуле сре?е?... Код те помисли текну ?е нешто у срце.
Бад?е вече . . .
Млада жена гледала у сво?е дете, ко?е ?е непрестано нешто очекивало, од како се свети?ка упалила.
Скоро несвесно скочи и потрчи к прозору и разгрну завесе. Кроз прозор опази звезде. И изгледаше, као да ?е трепераве звезде поздрав?а?у. Бескра?ни свечани мир спуштао се с неба у ?ену душу. У почаст празничне ?убави и мира упалио ?е Свемогу?и мили?ун мили?уна све?а, а ?о? се учини, као да осе?а присуство Божанства, ко?е ?е то све створило...
У то ?е неко тргне за ха?ину... Иза ?е ?е ста?ала мала к?и ?о?, те погледа?у?и необичним погледом питала ?у ?е: ??е ли мама .. . ?е ли мала Бога ве? донела тату?...“
Два минута доцни?е били су обо?е ве? на улици, а у соби ?е ста?ала стара мати и слала тихо сво? благослов на к?ер...
Насред ?асно освет?ене собе ста?ао ?е млади муж и баш ?е дрхтавом руком разви?ао разне поклоне. На ?едан мах зачу се тихо куца?е и он похита к вратима... У ?еговом загр?а?у лежале су и жена и дете.
?Опрости ми, опрости, што сам те оставила, опрости ми данас, кад и Бог свима ?удима прашта... Уби ме, нек ти ?е Богом просто, али без тебе не могу бити, никада, никада!“
??а сам знао, да ?еш ти данас до?и“, ? одговори муж потресено. ?Нека ти Бог опрости, као и мени“.
А мала дево?чица, чим ?е уграбила прилику, отрчала ?е до сво?их поклона и запо?а деч?им гласом у на?ве?о? сре?и, како ?е од пре навикла била: ?Рождество тво?е....“ а матери ?о? теци?аху сузе, овога пута од превелике сре?е.
Силом ништа.
[
уреди
]
Лет?е доба било. Сено се увелико косило, па и ?ор?е, млади? од сво?их деветнаест година, изишао ?е са сво?ом бра?ом на ливаду. Но могло се приметити, да му посао не иде од руке, ?ер би почеш?е застао и наслонио се на косу и некуд у да?ину гледао. Бра?а су опазила ?егово заста?кива?е и замиш?еност и било им га жао, но ипак не рекоше ништа. На?после свршише посао и одоше ку?и.
Код ку?е порадише ?ош неке послове, па онда седоше сви уку?ани у двориште да вечера?у. Тога дана били су са свима пословима готови, те су могли да се одморе, а сутра ?е и онако неде?а.
?ор?е ?е мало ?ео. Мати га ?е са прита?еном тугом посматрала, док се отац свему чинио невешт. Мла?е женске почистише брзо двориште; улице су ?ош пре тога биле помеле, а редуша ?е ?ош на брзу руку склонила посу?е и угасила ватру на ог?ишту. Затим одоше сви на бунар, да се водом освеже и уми?у. Онда одоше мла?и у сво?е ва?ате, а отац и мати у ку?у да спава?у. Тако про?е ?едан сахат. Месец се уздигао високо на обзор?у, па ?е сво?ом сребрнастом светлош?у обас?ао село и по?а, да се све беласало. Наступила тишина но?на, па се ?едино чу?е цвркут раздраганог цврчка, коме годи месечина и тишина.
*
Све село сном мртвим спава. Само мати ?ор?ева у соби ни?е могла ни ока склопити, ?ер ?е непрестано мислила, како ?о? ?е мезимац тужан и невесео, и како необично изгледа. Та како ?е пре три дана весео био. Но тада му отац рече, да га мисли женити. Никада не може заборавити она? уплашени поглед свога мезимчета, ко?им погледа свога оца. А отац та? поглед или ни?е приметио, или га ни?е разумео, док ?е ?о? нежно срце материнско казивало, да ?ен ?ор?е страху?е од намере очеве.
Она му ?е из очи?у прочитала изненадни страх, стреп?у. ? Од то доба ?утао ?е ?ор?е, куд ?е год ишао, а при раду више ни?е певао као иначе. Брижна му мати виде?и га тужна забринула се, па од велике туге ни?е могла никако заспати, те полако тада устаде и лагано иза?е у двориште. При месечини опазила ?е што ?е слутила. ?ор?е ?е седео замиш?ен пред чардаком наслонивши главу на обе руке. Полако по?е к ?ему, ал’ кад ?е он спази, устаде и хтеде оти?и у сво? ва?ат, но она га задржа речима:
?Шта ?е теби ?ор?е?!“
?Ништа!“ ? Одговори он.
?Ти, као да нешто та?иш од сво?е матере!“ ? Но он ?е ?утао и гледао преда се.
??е ли, ни?е ти право, што ти ?е отац пре три дана рекао?... Зар ни?е тако?“ ? Он ?е ?утао и да?е, само се чуло ?егово тешко диса?е.
?Та кажи бар сво?о? нани истину“ ? рече она благо. ?Зар ти немаш повере?а у оно?, ко?а те ?е родила и однеговала, и ко?а ?е на тебе пазила и пази као на зеницу ока свог?“
?Ох, нано“, ? рече ?едва ?едном дубоко уздахнувши. ?Та шта да ти говорим, кад ?е отац и онако учинити, како ?е наумио!“
?Та реци ми само, а ?а ?у ти помо?и колико год могу!“
?Нано“, ? и он рече шта га тишти, ?нано, ?а и Даница пазимо се ?ош од дети?ства, ?а сам ?о? одавно рекао, да ?е само она мо?а бити и ни?една друга!“
?Ох, Боже“, ? рече мати тужно, ?отац ?е тако прек и што науми, он изведе, а тешко ?е попустити, али ?а ?у ипак покушати!“
*
И ?ош се дуго тихо разговараху, па онда одоше да спава?у...
И покушала ?е мати да оца одговори од сво?е намере, али ништа не поможе. ? Та ко ?е га слушати, ако не ?егов син! Тако мора да буде! Та дево?ка, ко?у ?е он изабрао за сина свога, била ?е богата и из добре ку?е. Та шта зна оно дериште! Зато ?е отац ту, да се брине за ?ега и сре?у ?егову. На ?есен мора бити сватова. Он мора слушати. ? Тако ?е од прилике мислио и говорио ?ор?ев отац.
*
До?е ?есен. Насташе ружни кишовити дани. Сеоске улице претвориле се у море од блата и брчкавице. ?утром рано отишао ?е ?ор?е по ко?е на паш?ак, па кад се вра?ао ку?и зачу, како га неко по имену зове. Он се осврте и спази Даницу, где под ?едним дрветом сто?и. Она беше сва бледа у лицу. Он ?у ве? дуго ни?е видео, од како му ?е отац забранио, да иде у коло и да се с ?оме саста?е. Али ?ега ?е уз пркос то? забрани срце вукло Даници. О, та он мора с ?оме макар ?ош ?еданпут говорити. И оде до ?е.
?Помози Бог, Данице“, ? рече он уздрхталим гласом.
?Бог ти помогао, ?ор?е“! ? одговори она тужно и тихо. ??е ли истина, ?ор?е, што сам о теби чула?“
?Па шта си чула?“
?Да се жениш.“
?Тако... отац... хо?е.“
?А ти?“
Он ?уташе.
?А ти?“ ? понови она ?ош ?едаред у очи му гледа?у?и.
??а... не знам. ? ?а ?у морати... како отац хо?е. ? Не знам, зло ?е са мном... умре?у, пропаш?у?“
?А знаш ли ти, како смо се ?едно другом обрекли?“
?Знам, ? ?а сам те волео, и воле?у те, док сам жив, али...“
?Знаш ?ор?е“ ? рече Даница тужно, ? жени се… ради како знаш, али прво звоно, ко?е чу?еш после тво?их сватова да оглашу?е, огласи?е мене. То ти ?а кажем. А сад с Богом оста?!“ Рекавши то оде ку?и као утучена.
*
И мада ?е мати оца молила, и мада ?е син све ?ут?иви?и, бле?и и тужни?и био, ипак отац не попусти. ?Па шта му ?е стало толико до Данице? Она нема ни четвртину новца, колико она друга; а на?после ?а сам и обе?ао, па не могу друкчи?е“, тако ?е непрестано говорио ?ор?ев отац…. Неде?у дана пре светог Аран?ела били су сватови. Тако тужног и несре?ног младоже?е ни?е ?ош никад било као што ?е ?ор?е био....
?Та не могу ?е волети, па да ?е ан?ео“, ? говорно ?е сво?о? матери више пута пре сватова; а отац ?е говорио: ?Ништа, ништа, воле?е се они ве?; до?и ?е само од себе“....
Било ?е то уочи Божи?а. ?ор?е се баш вра?ао ку?и из вароши, где ?е накуповао разних ствари за Божи?.
Кад ?е био близу села, зачу звоно где звони. И сам не знаде зашто, али га про?е свега ?еза. Брже потера ко?е, да што пре до?е ку?и. Нека зла слут?а га обузе, а глас звона му до?е тако тужан, тако жалостан, као да носи послед?и поздрав душе, ко?а се за навек раста?е с овим светом.
Ушавши у село сретне познату жену, ко?а му одмах довикну: ?Тво?а Даница ти ?е баш сад умрла. О ?адница, сиротица, сад баш идем тамо, да видим, шта то би!“
?ор?е више нит’ ?е што чуо, нит' ?е видео, ве? ?е ударао по ко?има тако да ?е брзо ку?и стигао, где ?е свога брата призвао и ко?е му предао, да их испрегне, а он ?е као без душе отишао ку?и Даничино?. Даница ?е лежала укочена и била сва бледа у лицу. Отровом од жигица скратила ?е сама себи живот…. И кад ?е положише у ковчег самртни, не маче се ?ор?е ни за тренут од ?е. Он заборави на оца, на матер, на жену, на све. И после погреба, кад ве? сви одоше с гроб?а, врати се ?ор?е и леже сав блед у лицу на ?ен гроб заронивши дубоко руке у зем?у.
Мати га ?е после ку?и одвела.
Од то доба променио се он сасвим. За сво?у жену ни?е ни знао да живи. После две године оставила ?е она ?ега и синчи?а, те се вратила сво?им родите?има. А ?ор?е не мога издржати у свом селу без сво?е Данице. ?едног дана узе он свога синчи?а за руку и нестаде га из села, рекавши само матери с Богом.
Отишао ?е у Срби?у.
Над гробом.
[
уреди
]
Млада жена сто?ала ?е бледа и са разрогаченим, уплашеним очима поред врата наслонивши се на зид, а ?едном руком притисла ?е срце, док ?е у друго? руци ко?а ?о? ?е клонула била, држала отворено писмо.
Какав ?е то страх обузео младу жену. Шта ?у ?е тако уплашило, да ?е скоро изван себе?
?ене мисли одлетеле у прошлост.
Виде себе у невестинском оделу и украсу поред свога милог во?на, мужа свога, виде сво? нов удобан и спретан дом, што ?о? ?е спремио муж, млад, угледан адвокат, и виде себе, како сто?и пред сво?ом свекрвом, да измоли од ?е благослов на ?ихов дом, ?ихов живот.
А затим угледа себе над колевком, ?у?ком свога милог првенца, свога Видо?а.
Испред ?ених духовних очи?у промицаху разноврсне слике; судбина не хтеде нажалост да одржи, што ?е испочетка као обе?авала. И у та? сре?ни брак паде ?абука Ериде (сва?е) а ?у убаци, бар тако ?е млада жена тврдо мислила, нико други до ? свекрва.
Неслога се из дан у дан пове?авала и, нажалост, ни муж ни жена не имадоше доста одлучности, да све то избегну. Муж ?е искрено волио сво?у жену, али исто тако и сво?у матер, ко?а му ?е после ране смрти очеве била ?едина храните?ица и браните?ица. Врло га ?е тиштало, што се ?их дво?е, ко?и су му на свету на?мили?и били, не могоше сложити, заволети.
По гдеко?и пут долазило ?е до бурних призора изме?у мужа и жене, и ср?ба у срцу ?о? расла ?е све то ве?ма. Доцни?е ?е шта више уверена била, да ?е ни муж не воли, па кад ?е при оштро? сва?и изме?у жене и матере држао страну матери, тада паде реч ? реч, ко?а ни?е никада смела ме?у ?има да падне, ?ер их ?е та реч за навек раставила. Она оде сво?им родите?има а остави мужа и дете, из пркоса, што ?о? се не може опростити.
Три године ?е од то доба прошло и век су подуже били растав?ени и пред Богом и пред ?удима.
И баш данас доби од ?едне при?ате?ице сво?е вест, да се ?ен петогодиш?и синак на смрт разболео. ? Болестан ? о ?ен мали синак, ?ен нежни слатки ан?елак лежи тешко болестан а без неге ма?чине!
С крвавим срцем растала се, откинула се од ?ега; ужасна чеж?а за ?им мучила ?у ?е од онога дана ? али бесомучни, див?и пркос, ко?и ?о? се у душу уселио, не могаше да искорени, уништи.
А сад виде у машти сво?е ми?енче, где умире и чисто осети, да у ?у гледи сво?им плавим, благим очима, моле?и ?е, да му до?е.
Осе?ала се врло несре?ном. И била ?е уверена, да ?е болест дети?а казна бож?а за то, што ни?е била одважна, па да и на?теже муке издржи за ?убав свом детету, за ?убав слози, ко?а ?у ?е требала за читав живот ?ен да одржи у нераздво?но? вези с мужем.
Крв ?о? по?ури у главу а образи ?о? се заруменеше. До?е ?о? силна же?а, да види сво?е дете и да га негу?е, па да се упусти у оча?ну борбу са грозном смр?у, да сво?е мило дете спасе. Само брзо! О Боже свемогу?и, само да не буде ? доцкан.
Она отпутова.
Стигавши до ку?е мужев?еве по?ури уз степенице као сумахнута. Сва задухана стаде пред познатим ?о? вратима од предсоб?а. Била ?е ту унутри тако необична, чудновата тишина.
О, Боже мили! Како само да у?е унутра? Шта ?е тамо чути и видети? ? Ноге ?о? поклекоше. Занесе се и наслони се на зид и склопи очи.
?едва ?едном до?е к себи и прибере сву снагу. Тако отвори врата и у?е. Никога не беше ту. Одмах ?е опазила, да ту ни?е све на?бо?е. По?е да?е вратима од собе деч?е. Ту ?е чула тих говор. И опет застаде у недоумици, шта да ради. А затим зачу се неко тихо, плаш?иво куца?е, ? она ста?аше пред сво?им пре?аш?им мужем и сво?ом свекрвом.
Сви занемеше. ? Први се прибере муж и запита ?е озби?ним, али дрхтавим гласом, шта жели.
?адна млада жена склопи руке моле?и. ?Како ?е детету? ? О, пустите ме, да га могу неговати и дворити“. Муж се окрете на страну и показа руком у угао од собе, где ?е деч?а посте?а била, и она протрча поред мужа своме милом ?единчету од ко?ег ?е тако дуго растав?ена била.
А малишан лежао ?е у посте?ици у на?ве?о? грозници, обрашчи?и ?егови били су врели и запурени, ?егова мала, намучена прса дизала су се тако брзо, да се чисто посте?а тресла. Очице му беху упола затворене.
Та? призор био ?е врло тежак за младу жену; она паде ?еца?у?и на колена и говорила као за себе: ?О Боже, о ти мили Боже, опрости ми ? ?а сам сама свему крива!“
Три дана ?е поред свога мужа неговала сво?е дете не говоре?и ни ?едне речи. Четвртог дана било ?е дете мртво: свенуло ?е као какав красан цветак, за?утало за навек, као што умукне какав леп глас, мио звук. ? Било па и ни?е.
Као у сну ходе?и пратила ?е сво?е мртво ми?енче у она? велики врт бож?и, одакле нема повратка. Као у несвести гледала ?е мали самртни ковчег, како се у зем?у спушта, како у зем?и неста?е и како се гроб заклапа да ?е за навек растави од детета ?о?!
Остали пратиоци одоше са сахране брзо ку?и. Та био ?е тога дана Божи?, први дан Божи?а, па су се журили, да га код ку?е проведу са сво?им милима у миру и ?убави, у безбрижности и задово?ству, па су се зато хитно и уда?или са места суза и бола. И гроб?е остаде празно. Само ?е ?их тро?е остало. Стара ма?ка клече на нови гроб и оплакиваше сво?е унуче, а поред ?е ста?ао ?е син ?ен, преко чи?ег се лица спушташе суза за сузом. Мало да?е од ?их била ?е насло?ена на ?едан надгробни камен бледа жена, ко?а ?е била као изван себе а уплакане очи ?ене лутале су у да?ину. Ни?е мислила на одлазак. А и на што ?е ?ош она на овоме свету? ? Изгледаше, да ?о? ?е душа оставила садаш?ост, па се вратила у прошлост. ?у простру?а мисао о прошлим данима: сети се, како ?е некада дочекивала и славила Божи? са сво?им мужем и сином. О, ала ?е то било дивно, божанствено. А данас?
И не зна?у?и шта чини, по?е да иде а на лицу ?о? се огледао ?ад, туга бескра?на. У то зачу, где ?о? неко име спомену, осврну се полако и шта виде? Мужа, где ?е зове к себи и руке пружа у знак опрошта?а, измире?а.
Дубоко уздахнувши по?е к ?ему и паде пред ?им онесвесла на зем?у.
- - - -
И после неколико часака ?их тро?е, ко?и су, иако растав?ени, ?едно за друго осе?али, пролеваху сузе жалоснице удружени,
измирени над гробом мртвог детенцета.
Божи? ? у добри час
[
уреди
]
Било ?е то у малом сремском сеоцету. Баш била неде?а после подне и леп зимски дан. Момци и дево?ке су се ве? вра?али ку?и из кола.
На раскрш?у ста?ала ?е ?една лепушкаста дево?ка у разговору с ?едним стаситим момком: са лица им се могла читати велика узбу?еност.
?Дакле ти не?еш да по?еш за мене?‘‘ ? Питао ?е дево?ку момак. ? ??а видим, да ме не мариш и да ме ниси никад ни марила“.
?Та ?а те волим, и не знам како бих те прегорела, ал ти знаш, да мо? отац не?е ни да чу?е, да по?ем за сина ?еговог на?ве?ег душманина!“
?Па говори ?ош ?еданпут с тво?ом наном, па ?е моли, што ве?ма можеш, да се заузме за нас код твог оца, ?ер она може то израдити!“
?Па покуша?у ?ош ?едаред, знаш, ?а те врло волим и живот бих дала за тебе, али нисам могла да увредим оца“.
И тада се ?ош и да?е озби?но разговарали а изгледало ?е, као да млади? дево?ку на нешто наговара, ?ер се дево?ка уплаши и замаха главом не одобрава?у?и, али на?после учини се, као да се спри?ате?ила с ?еговим речима и да премиш?а о ?има.
?Знаш шта?“ рече одлучни млади?. ??а сам моме оцу отворено рекао: тебе или нико?у другу! Он ме воли и не?е да ста?е на пут мо?о? же?и, мада ?е у сва?и с тво?им оцем. Дакле ?а ?у од данас осам дана до?и, и тада се мораш одлучити“.
II.
Осам дана после тога дошао ?е млади? и опет у коло из суседног села, ?ер ?е био са стране. Дево?че ?е ве? чекало на ?ега. Лице ?о? ?е тужно било а то ?е он одмах спазио.
?Дакле тво? отац не?е да попусти?!“ питао ?у ?е шапатом. Она махаше главом у повлад, да не?е.
Кад се коло разишло, отишло ?е ?их дво?е за?едно. ? ?Па шта ?емо сад. Отац воли да ме види мртву, него да будем снаха твога оца“.
?Е, не оста?е ништа друго, ве? да одмах идеш са мном“.
,,Ал’ то не иде никако“, рече уплашено дево?че. ?Како бих ?а нанела таку увреду моме баби и мо?о? мило?, добро? нани?!“
?Е, па добро, онда остани, где си, па заборави ме, као да ме ниси никад ни видела!“
??а те не могу заборавити, ? не, никада“, рече дево?ка уздишу?и.
?Па онда ха?д’ са мном! Ту ?е и мо? брат, а и кола су ту; мо? отац ?е те радо примити“.
?Ах Боже мо?, ? зар да оставим мо?е родите?е, ко?и су ме пазили као зеницу ока свога?!“
?Али знаш, како свето писмо вели: Жена да остави и матер и оца, и да по?е са сво?им мужем“.
Мало после тога ?урила су у сутону ?една кола а у ?има беху два млада човека и ?една полуонесвеш?ена плачна дево?ка....
*
Мати и отац били су као скаме?ени, кад чуше за бегство сво?е к?ери.
Плачу?и седела ?е тужно мати у куту собе ?о?, а отац непрестано ходаше горе доле.
?Немам више к?ери! Умрла ми ?е ? ?ош више него умрла! О седе власи, зар морадосте и ту срамоту доживети! Мо?е дете, мо?е ?единче оставило ме и живи у ку?и мога на?ве?ег душманина! ? Не требам ?е више, не знам за ?у!“ ? Тако ?е говорио о?а?ени отац.
Момче и дево?че били су ве? венчани, па мада ?е од венча?а прошло доста времена, ипак отац ни?е хтео да опрости сво?о? к?ери....
?едног дана до?е ?една сусетки?а усам?ено? матери младе ускочнице, и на ухо ?о? нешто прошапта, а мати стаде ко?е од радости, а ко?е од бола плакати па утрчи брзо у ку?у.
?Чу?еш ли, ?око“, рече своме мужу, ?наша Милица добила сина!“
Стари побледе, те стаде тамо-амо ходати, тешко дишу?и, брци му задрхтаху и тада махну главом и рече горко: ??а немам више Милице, она ?е умрла за мене“.
Про?е неколико дана и радост старе ма?ке претвори се у жалост, ?ер ?о? се к?и тешко поболела.
??око“, говораше тужно своме мужу ? ?наша к?и као да ?е нас за навек оставити. Она не зна ништа за себе!“ И склопи руке пред неумо?ивим оцем. А ?ему очи потамнеше. Не мога ни речи проговорити, нешто га у грлу стегло. На лицу му се видело, да се сам са собом бори. Зар он да иде у ку?у свога непри?ате?а? За тим повика гласно, као да хо?е сам себе да затуши: ?Не, не, не могу ?о? опростити!“
?адна мати ни?е ништа друго могла, ве? ?е плакала, па у себи се Богу молила за сво?е ?единче, благоси?а?у?и га. Та она ни?е смела своме мужу да се противи.
Али Бог даде и Милица оздрави.
*
Приближавао се ве? Божи?, велики празник Христова ро?е?а. Школска деца ве? су увелико учила божи?ну песму: ?Рождество тво?е“, те у ко?о? ку?и има школско ?аче, ту се ве? сад чу?е певуца?е те божанствене песме. Али у ку?и Миличиног оца не беше никога, ко?и би бар и мало веселости унео. А како ?е пре друкчи?е било?! Пре ?е ?егова ?единица ишла по ку?и пева?у?и сво?им славу?ским гласом и спрема?у?и за божи?не благдане. А сад ова мртва тишина. Он ?е био сада сасвим усам?ен. Та бо?ао се и самога божи?ног празника. А и како му ?е тешко било, кад ?е погледао оно тужно лице сво?е жене. Какве ?е муке она морала трпети? И доиста трпела ?е муке паклене. И свака права мати за сво?е дете осе?а бар ?едан део од онога, што ?е осе?ала Ма?ка Бож?а, кад ?е видела свога сина на крсту разапетог. Матерински бол ?есте на?ве?и, на?узвишени?и бол. Али и стари ратар, Миличин отац, трпео ?е много! Та зар Милица ни?е и ?егово дете, као и ?ено?
Бад?е вече... У селу влада свечан мир и тишина, ко?и овде-онде тек прекине лавеж паса. Звезде небом трепере у на?лепшем с?а?у, као да и оне очеку?у ро?е?е Христово. Небесна мирно?а разастрла се широм света, ?ер на та? дан ?е свевиш?и Творац излио на?ве?у благодат на човечанство, ?ер му ?е дао свога сина: Спаса човеч?ег.
У свако? ку?и искупили су се уку?ани, да проведу за?едно Бад?е вече у миру и тишини, те да простиру сламу божи?ну по читаво? ку?и, да се знаде, да ?е Божи? ту. Са сви?у страна чу?у се пушке: знак, да ?е слама у ку?у унесена.
Стари ратар ?е био ?ош увек тужан, па рече само: ?Жено, упали све?у па унеси сламу! ? О Божи?у, Божи?у! Како си ми иначе мио био, а како ?у те сада жалосно провести!“
И затим узе мало сламе и метну ?е на сто и под божи?ни колач, па онда орасима унакрст прекрсти собу. Жена ста?аше поред ?ега бледих образа и сва уплакана. Он ?е погледа. И ?ему ?е тешко било, срце му се стегло од бола. Та где ?е сада ?егова к?и? Али ипак се мало прибра и разастре сламу по соби. ?една суза му се скотр?ала низ образ, па од бола уздрхталим гласом поче да пева: ?Рождество тво?е, Христе Боже наш...“
На ?едан мах зачу пред сво?им вратима плач малога детета. Зачу неке брзе кораке. Старац задрхта. А старица по?ури к вратима, ко?а се у та? трен отворише. У вратима ?е ста?ала уплакана Милица с малим синком ?о? на рукама а иза ?е се указа муж ?о?.
?Бaбо! Нaно! Опростите ми, ?ер без вашег опрошта?а не могу Божи? да проведем!....“
*
Напо?у се чуло живо пуца?е, вертепаши у пролаже?у певаху: ?Рождество тво?е“ а у соби држао ?е стари отац сво?у ?единицу ?ерку у загр?а?у, благоси?а?у?и ?е и блажено посматра?у?и свога маленог унука, док ?е стара мати држала за руку зета свога, ли?у?и сузе на?ве?е материнске сре?е:
?Нека ?е слава Богу на висини и мир ме?у ?удима на зем?и“.
Црни хлеб
[
уреди
]
И сама сам имала ?еданпут прилике, да посетим ?едан рудник, па стога и ?а могу нешто из свог искуства о том ре?и.
У шест сахата у ?утро спушта се ?една група ?уди доле у рудник, и одатле се вра?а тек у шест сахата у вече, а друга се спушта опет у шест сахата у вече и излази у шест сахата у ?утру, ?ер се у руднику да?у и но?у ради.
Треба само себи замислити то путова?е у дубоку мрачну подземност, све да?е од површине зема?ске и од сво?их милих на дому, а из белог дана у црну но?. По гдеко?ем ?е то послед?е путова?е, ?ер се одоздо вра?а натраг сав раскомадан или смрв?ен или угушен, а за та? опасни рад, за рад, при ко?ем радницима виси живот о концу, доби?а?у ?адни рударски радници цигло 1 фор. 50 ноч. до 2 фор. наднице.
У том руднику, што сам га походила, уга? ?е доста помешан са зем?ом, а то му отежава ва?е?е, због чега ?е исто не само опасни?е, ве? и скуп?е, пошто се мора?у руднички ходници, откуд се уга? вади, подупрети стубовима за то нарочито направ?еним.
Пре две три године копали су ту уга? три радника, ?едан напред а остала дво?ица мало да?е иза ?ега.
На ?едан мах одвали се велики комад над ?има, и док су се страж?и хитрим скоком спасли, дотле ?е она? први сав засут био, само му ?е глава малко вирила. Ужасне ?е муке трпео та? сиромах радник, ?ер ?е ода сви?у страна притеш?ен био зем?ом и уг?ем, те ?е тешком муком дисао; и тек га након тродневног мучног рада могаху ослободити, ?ер испочетка, колико год су опкопали били, толико ?е опет надошло уг?а и зем?е. За све то време молио ?е ?адник, да га ма ко уби?е и тако од мука спасе.
Кад су га откопали, онесвеснуо ?е, и тада тек приметише, да ?е за та три дана о с е д е о.
?едан млад радник, отац дво?е деце, буде наскоро од ?едних кола што у руднику уга? вуку, на дво?е пресечен. ?егова удовица са сво?е дво?е сирочади доби?а сада месечну припомо? од 8 фор. То им ?е сва награда за ?иховог изгуб?еног храните?а и браните?а.
И таких несре?них случа?ева у рудницима има много, али то силом забашуру?е управа рудника. Но треба само загледати гроб?а рудничка, па ?е се одмах видети по оним многим гробовима, како радници у рудницима умиру као мухе, и тада се тек може увидети, како ?е доста уг?ених парчади, ко?и нам при?атну топлоту да?у, орошено крв?у унесре?ених радника и сузама ?ихових породица натоп?ено.
У руднику самом ?е велика вру?ина, те су радницима прса и руке голе, па иза?у ли горе на хладан ваздух, тада врло лако доби?а?у грудобо?у или друге какве болести, ко?е многе раднике упропаш?у?у. Томе доприноси и ваздух, ко?и ?е у рудничком окну доле пун уг?еника, а тако исто и прашине од уг?а. Велико ?е зло за раднике и нека врста очне болести, од ко?е радници по рудницима пате. Та болест наста?е отуда, што рудари раде у тами поред чки?авих свети?ака, ко?е због самог уг?еника а у недостатку кисика р?аво гори, а и што радници увек при раду у вис мора?у да гледе.
Рудари су ва?да на?побожни?и ?уди на овом свету, и свагда, пре него што ?е се спустити доле, у мрачне и опасне простори?е подземне, помоле се топло Богу и ?едан другом пожели: ?Сре?но нам било“. Католички радници има?у уз то и сво?у заштитницу, св. Варвару, а да ли и рудари Срби православни има?у заштитника свога, ни?е ми познато.
А рудари и има?у зашто побожни бити, ?ер у то? страховито? дуб?ини очеку?у их многи непри?ате?и ?ихови: уг?еник, праскави плин (гас), вода и руше?е сте?а и зем?е.
Кад човек погледи оне црне, у зно?у окупане прилике, ко?е се не устручава?у, да више стотина метара оду под зем?у и сво? живот на коцку метну само да себе и сво?у породицу исхране ма и злехудо, тада им се мора дивити и поштовати их, па им у сваком погледу на сусрет иза?и,
?ер човеч?а ?е крв свакако на?скуп?а ствар на свету,
а то они да?у и жртву?у за свога господара. И ако радничко пита?е ни?е ни изблизу решено, то ?е пита?е рударских радника нажалост на?ма?е решено.
*
Ку?на игранка ?е. Дугачак сто ?е постав?ен и украшен сав цве?ем. Дворана ?е освет?ена електричном светлош?у. На?лепшим ?елима ?е богати дома?ин ? власник рудника ?едног ? угостио сво?е госте, а посу?е ?е од на?фини?ег порцулана. Фебруар ?е, па ипак су ту ране брескве из Итали?е и грож?е из Африке, од ко?ег само ?едан килограм ста?е 16 круна. Шампа?ско вино се из финих дугу?астих чаша пи?е у изоби?у, а чаше се не штеде, те много од ?их буде разлупано.
Дома?ин прегледа дугачку софру па у себи премиш?а, чим би ?ош могао да изненади сво?е госте, и онако ве? врло богато и раскошно угош?ене.
Слуга опет пази на пе?, да буде топла. Сад спусти унутра ?едан велики комад уг?а, а та? комад уг?ени, колико ?е тврд и црн, ипак ?е био самртна посте?а ?едног сиромашног радника, оца више деце, и мужа сад уцве?ене жене, ?ер баш кад га одвали несре?ни радник, сруши се над ?им много уг?а и зем?е и приг?ечи га.
Послед?и уздиса? ?егов дотакао се баш тог уг?еног комада, па као да ?е та? уздиса? камен уг?ени у себе и примио, ?ер стаде га праска у топло? пе?и.
За столом су седеле и богате госпо?е. ?едно? око врата треперили су ?ердани бисерни низом нанизани, а с?ала су се зрна бисерна као
какве зале?ене сузе
.
*
У то доба некако али пред Божи? седела ?е жалосна удовица унесре?еног радника кра? сиромашне вечере са сво?е шесторо сирочади. Свима ?е тешко, горко било, ?ер не имадоше више свога храните?а. Си?а кукавица, удовица, мисли и мисли на свога мужа, а суза ?о? сузу на лицу достиже, па се роне на груди ?адне жене, а ту с?а?е и трепере и лепше и узвишени?е од зрнев?а бисерова на врату богаташице, ко?а ?е може бити ве? давно ?
заборавила плакати
. А како ?е тек си?а кукавица провела Божи? са шесторо сирочади сво?е? Горко, у сузама и бризи на?ве?о?.
*
И колико пута чека жена на мужа, мати на сина са зеб?ом у срцу, да се врати са рада из рудника, а ако само мало радници задоцне, тада сви претрну и бо?е се, да се ни?е што зло догодило, а несре?е се по рудницима тако често дога?а?у.
?ош да ни?е ро?е?а Христова, иза ко?ег долази Ускрс, да ни?е човеку сиромашном и страдалнику наде, да ?е иза ро?е?а Христова до?и Ускрс, бо?и дани, он би клонуо, но нада, чврста во?а, држи га, челичи:
?Христос се роди, ви, ко?и сте мали!“'
Послед?е Бад?е вече
[
уреди
]
У великим градовима изгледа?у ду?ани и тргови о Божи?у необично. Под шатрама и у дашчаним продавницама, где се на?лепше ствари прода?у, можеш поред фино обучених госпо?а видети и сиромашне жене, ко?е у себи рачуна?у и премиш?а?у, како ?е и шта ?е ?ош купити за оно неколико уште?ених новчи?а. ?ош више можеш видети деце, ко?а се око продавница окупила, па са насладом посматра?у оне лепе играчке и друге лепе ствари.
Спустило се ве? вече; свети?ке на улици беху упа?ене и освет?аваху она? силни и разноврсни свет, ко?и ?е тамо амо ишао и ?ош понешто за Божи? куповао.
Ме?у пролазницима налазило се ?едно дете од сво?их осам до десет година. У лицу беше бледо и изнурено, а у телу беше мршаво и ?адно. Одело му било и сувише лако према зим?ем времену, па зато се могло по кад и кад приметити, да на мах задрхта; ?едном реч?у ?егове ха?ине, ?егова клонулост, ?егове велике жудне очи, из ко?их ?е вирила нека та?на жалост и брига, све ?е то казивало, да ?е то бедно дете ? сироче.
?егов отац био ?е радник у неко? творници, па ?е пре више година умро, кад ?е он ?ош мали био; он га ?е врло мало упамтио; он се само тога добро се?ао, како ?е ?егова мати тада непрестано плакала и ?аукала, се?ао се, како га ?е ?едне вечери узела на сво?е крило милу?у?и га по бледом образу и како се заплакала, када ?у ?е запитао за оца, ко?ом приликом му ?е рекла: ?Тво? мили отац ?е тамо горе на небу, а на зем?и ти ?е остала само тво?а ?адна мати!“
И тада ?е зачу?ено погледао горе к небу, камо ?е мати прстом упирала, а изгледало му, као да материне речи потвр?у?у и трепераве звезде.
Али пре неколико месеци морао ?е и сво?у милу матер да испрати онамо, где ?е почивао вечним санком ?егов баба?ко, а за сиромашним самртним ковчегом и?аху он и ?егова тетка, сестра матере му. И кад ?егову добру матер у гроб спустише, тада хтеде и он за ?ом у гроб, ?ер му до?е тако, да сво?у матер не могаде ни мртву саму оставити, иако ?е она тако на ?ега заборавила и оставила га самог на овоме свету без игде иког. Оно ни?е ни слутило, како ?е матери ?егово? тешко и претешко било умрети, ?ер ?е она морала ?ега да остави самог, незбринутог, да се преби?а од немила до недрага.
Тетка ?егова волела га ?е и ни?е била без срца, али све узалуд, кад ?е и сама била врло сиромашна, да ни?е могла ни кра? с кра?ем да ухвати, а уз то ?е имала много деце тако, да ?е и сам приметио, да ?е ?о? на терету. Па зато ?е и отишао данас од ?е, сад пред божи?не благдане, па се налазио на тргу, где се прода?у за Божи? разне ствари, да би могао ко?и новчи? заслужити носе?и разне ствари онима, ко?и су такве ствари покуповали: та ?ему су биле потребне ципеле; што их ?е на ногама имао, биле су сасвим подеране, те ?е скоро босом ногом газио по снегу.
И тако ?е, иако скроз озебао, био заслужио нешто ноше?ем ствари, ?ер су се много ?их сажалили и дали му, да заслужи, кад су видели, како ?адно и жалосно изгледа у лицу и оделу.
Бад?е вече ?е наступило и нево?но дете ?едва се на ногама држало ко?е од умора, а ко?е од зиме, али ?ош ?едном хтеде, да посмотри све продавнице, па да види, каквих све то ствари има за Божи?. И уморно седне на поднож?е ?едног споменика, ко?и ?е био усред трга, па одонуд посматраше све. Виде, како радосна деца иду ку?и са сво?им матерама, ко?е су за ?их разних божи?них поклона накуповале. На ?едан мах осети, као да га нешто у срце текну; осети, да нема ни оца ни ма?ке, да не зна ни за радост ни за весе?а, да за ?ега нема ни Божи?а; нешто (а шта ?е то, ни сам ни?е знао) вукло га ?е, да и он ужива бар мало весе?а, мало сре?е.
Видео ?е силне дрвене продавнице с?а?но освет?ене, видео ?е многе лепе посластице, позла?ене орахе и ?абуке, велике дрвене ко?е за ?у?а?е, праве гвоздене железнице и пивска кола са бурадима, све се то с?а?ило и блистало, те га сасвим занело. Али сав та? с?а? не мога он никад имати, ?ер то су само она деца могла добити, ко?а има?у и оца и ма?ку. А он? Где ?е ?егов отац и ?егова ма?ка?
И нехотице погледа на небо.
И гле, ? како се тамо горе зас?аше и затреперише звезде с?а?ем необичним, као да ?адном детету да?у знак, као да се на ?ега осме?ку?у; ох, та тамо ?е горе ?егов мили отац и ?егова добра ма?ка. А данаш?е Бад?е вечери посла?е мила Бога доле на зем?у многе ан?еле, ко?и тако лепо по?е, да човек поста?е сав блажен; та можда ?е и к ?ему ?едан ан?ео до?и, и поздрав му од родите?а донети. Ох, па кад би га ан?ели уз то ?ош понели горе, ?ер овде му ?е тако хладно, тако зима, нико се на ?ега не освр?е, и нико се за ?ега не брине, сам самохран ?е на овоме свету, ?ер нема оца, ко?и би се бринуо за ?ега и нема ма?ке, ко?а би га неговала и уга?ала му, а тамо на небу горе зацело ?е све лепше и преко целе године ?е топло, и не би морао дрхтати од зиме, па би га и отац и ма?ка у наруч?а сво?а дочекали. И нехотице склопи руке и подиже их горе к небу моле?и се, а сузе жалоснице облише му мршаво лице. ?Мили Бого“, шапутало ?е ?адно дете, ?тамо горе за ?амачно су мо?и родите?и, па пусти и мене к ?има“!
У ?едан мах као да не осе?аше хладно?у, и мада су му се сузе на образима смрзавале, ипак му ?е много лакше око срца било, него икад досад. Више му ни?е било зима, он ?е видео само блистави божи?ни трг, видео ?е само у сну ?уде, где иду, видео ко?е, ко?и му се учинише, да се ?у?а?у, па и железнице, где се кре?у.
Грчевито и с тешком муком подигао ?е главу горе према звездама посматра?у?и их нетренимице.
Тада учини му се, као да се звезде покре?у и поскаку?у, као да се с?а?на звезда друго? паж?иво с пута укла?а, да се не сударе. На ?едан мах зачу се ?асан звук са но??ег неба, и зачу се широм васелене; и ?екну чудновата дивна свирка, а са отвореног неба спушташе се безбро? ан?ела. А тамо сасвим иза послед?ег ан?елка спазио ?е несре?ни дечко сво?у ма?ку, где му руком маше смеше?и се на ?ега.
Ан?ели су све ближе долазили, певанка и свирка све се лепше чула, а по небу с?а?не звездице се окретаху унаоколо.
Малиша се све бо?е осе?ао. Ох, како му ?е било лако и добро! . . Ан?ели га ве? облетаху. ?едан ?е држао дрвеног ко?а, други опет многе позла?ене ?абуке и орахе, а тре?и велику праву правцату железницу.
Сви су имали пуне руке ?акони?а и играчака за добру децу. А на?лепши ан?елак пружи му руку и обе?а, да ?е га одвести ?еговим родите?има. И он га заогрну белим топлим огртачем, а затим га узе на руке и полети с ?им све брже и брже горе к небу....
*
?едан стражар нашао ?е онесвесло смрзло дете на каменитим степеницама код споменика на тргу. Доброво?но друштво за спасава?е однело га ?е у болницу, где покушаваху да га оживе.
И ?адно дете ?е дошло к себи, али три дана провело ?е у на?ве?ем бунилу споми?у?и непрестано оца и ма?ку сво?у, и пре но што ?е Божи? прошао, испунила му се же?а: . . . отишао ?е Богу на истину, а у наруч?а милих сво?их родите?а.
Божи?ни поклон сиромашног детета
[
уреди
]
Што ?у овде приповедати, мала ?е, кратка прича, али истинита, а догодила се пре три године у ?едном великом граду, у граду, где ?е врло лепо, где има вазда ку?а, ко?е су тако високе, да се готово човеку чини, да под небо иду, где изгледа као да су власници ку?а хтели да зна?у, шта се изнад облака дога?а. Шта више и у предгра?у изгледа?у таке ку?е на први поглед врло лепе, па би човек чисто помислио, да ти скупоцени станови скрива?у у себи само сре?у, задово?ство и весе?е. Али каква обмана!... Нижи катови су спо?а пона?лепше украшени, а виши катови су увек прости?и, обични?и: прозори су ужи, собе ниже, еве ?е дакле ма?е и сиромашни?е на гор?им катовима. А како ?е тек зими ту горе хладно, ?ер зидови су та?и а прозори и врата р?аво су удешени, те ветар пропиру?е! Али за сиромашне ?уде и то ?е ? ?доста добро“, ?ер они и онако пла?а?у мало.
Колико и колико пута стану?у овде ?уди, ко?и не зна?у, хо?е ли сутра имати шта да ?еду, а не ?ош да има?у и да плате за стан. Ту може човек бити у на?ве?о? сироти?и и нево?и, а да се нико не на?е у помо?и.
*
Баш тако ?е било у ?едном предгра?у ?едног великог града. У ?едно? од ку?а, у ко?о? ?е било тридесет разних кира??и?а, становао ?е на петом кату у ?едно? собици и кухи?и сиромашак вртарски помо?ник са женом сво?ом и дететом.
Та породица ?е спадала ме?у оне, ко?е нису знале, шта ?е им сутраш?и дан донети, да л' ?е имати што ?ести и од чега живети.
Било ?е од прилике десет година, како се ?их дво?е узели; он ?е био сиромах а и она, али обо?е беху млади и здрави и хтедоше да заслуже сво? хлеб. После две године добише сина и сада жена више ни?е могла и?и на посао, ?ер ко би иначе пазио на дете у велико? вароши, где сваки за сво?им послом иде и где ?е у истини време новац!
У великом граду не?е нико ником забадава што да учини; чим ма и на?ма?е кога послужи, одмах пружа руку и тешко оном, ко?и тада не да доста. И због детета било ?е ве? теже живети. Станарина ?е била велика, и ако су на кра?у града становали. Живот ?е био врло скуп, мада су се злехудо хранили. Меса су ретко кад и видели на свом столу. Станарину су пла?али сваког месеца, тако им ?е било лакше, али мало помало, па нису могли кра? с кра?ем да хвата?у, те су морали ве? и залагати помало од сво?их на?потребни?их ствари, само да скуцка?у станарину. Али ?ош ве?е зло наступи, кад се муж разболи, те изгуби сво?у службу, ко?у ?е као вртарски помо?ник имао. И у тим по ?их несре?ним данима морали су да прода?у комад по комад свога намешта?а, па и сво?их ха?ина, ?ер они не могоше као сиромашни ?уди сачувати беле паре за црне дане: они жив?аху од данас на сутра.
И наступи црна страна брачног живота, ко?и им ?е испочетка тако диван изгледао.
Муж ?е лежао болан, преболан у посте?и и морао ?е, ма како да му ?е тешко било, да пази на мало дете, ?ер жена ?е ишла да тражи посла, па ?е нашла овде-онде да пере руб?е. И с тешком муком су се могли да издржава?у, а станарину су пла?али опет продава?у?и понешто од намешта?а као и пре.
?едва ?едвице буде мужу бо?е, али се морао ?ош увек чувати. Било ?е кра??е време, да и он потражи посла, ?ер жена не беше више кадра, да подмири све потребе сво?ом заслугом.
Мали дечко ?е растао у на?ве?о? оскудици, ко?у ?е трпела цела породица. Колико и колико пута ?е искао само мало хлеба, да заложи глад, но и то не доби ? ?ер немадоше. А колико пута ?е гладан легао и колико пута ?е видео, како се роне сузе преко бледа и снуждена лица матере му, ко?а би и живот сво? жртвовала, само да може сво?е дете нахранити, да се гла?у не пати! Али залуд. И колико пута ?е чуо и и то, како ?е отац остао без службе и како ?е тешко сталну службу на?и, ?ер нема никога у грдоси?и од града, да га препоручи, и како му ?е од болести слабом тешко и?и на надницу. Па ?ош кад би и наднице сваки дан било! У таким приликама дорасте дечко до осме године. Било ?е то врло добро дете са великим тужним очима и меким, осет?ивим срцем, ко?е би тако радо сво?им родите?има помогло радити само кад би могло.
У то наступи зима на??у?а ? за сиромашне ?уде таман гроза и страх.
У децембру поче да пада ?ак снег, и мали дечко зачу у вече, кад ?е морао од хладно?е у кревет да се склони, како му отац матери говори, како ?е се сутра при?авити, да чисти снег: и ако буде сре?е, те га приме, тада ?е доиста посла добити. Он слаб, болеш?ив човек, па да читав боговетни дан снег чисти на цичи зими!
Мати му ?е тада дубоко и тешко уздахнула.
?Да, ми опет требамо уг?а... а треба да купимо и маломе ципеле, он иде скоро бос“.
И тако се приближаваше Божи?.
?едног дана до?е дечко из школе и чекаше код домара на сво?е родите?е, ко?и као обично не беху код ку?е, ве? су били на послу или су га тражили. Он ни?е хтео горе у стан, ?ер ?е тамо ужасно хладно било. У неке до?е мати прва ку?и, и она у?е домару да запита, да ли ?о? се синчи? вратио ку?и и да ли ?е горе у стану.
?У?ите само унутра“ ? рече ?о? домар ? ?имам Вам и онако нешто ре?и. . . Знате, мо? господар се врло ?ути на Вас: станарина ни?е ве? два месеца пла?ена, па он хо?е првог ?ануара да Вам откаже. Гледа?те, па скуцка?те станарину, ?ер се иначе морате селити“.
И кад ?е тада ишла горе уз оне силне степенице, чуо ?е мали матер сво?у, где за себе говори: ?Благи Боже, овако се не може више издржати....“
Тешком муком попне се у сво? стан са синчи?ем сво?им, ко?и се одмах у хладну посте?у ш?у?урио, не би ли се како згре?ао, а она ?е утонула у тужне мисли и поче затим тихо ?ецати.
Малишану се срце у грудима грчило и стезало од туге и жалости и осетио ?е истинитост материних речи...
?Овако се више не може издржати“.
*
Било ?е баш после подне на Бад?и дан; тога дана ?е отишао само отац на надницу. Па и мали ?е био код ку?е, за?едно с матером, ко?а ?е почела да спрема сиромашну вечеру за Бад?е вече. Била ?е жалосна, што ни?е могла своме синчи?у ни на?ма?и поклон за Божи? да купи, па ни ципеле, ко?е су му преко потребне биле. Дете ?е седело у прикра?ку и посматрало са разумним очицама сво?у матер. Само по каткад би се сетило оних многих лепих божи?них ствари, ко?е ?е видело у разним излозима. ?О, та ко ?е све те ствари добити?“ ? Да, али за ?ега и ?егове родите?е не беше више сре?е на овоме свету... Често пута ?е мати ?егова тако говорила.
У том се зачуше кораци на ходнику. То беше отац, ко?и ?е ?ош жалосни?и изгледао, но иначе.
Отад и мати су у кухи?и нешто тихо разговарали а он по?е к ?има, како би нешто чуо, ?ер се бо?ао нове несре?е, пошто му се отац рани?е вратио ку?и, но другом приликом.
?Ко се у несре?ни час родио, та? не може никада сре?е имати....“ рече отац. ?Ето, сад би могао добити тако лепу службу у мо?о? струци, па да ?е одмах од првог ?ануара и наступим, али ето и ту запреке; а због чега?... Због детета, ?ер господар ни на ко?и начин не трпи децу. С нама би био задово?ан, али не?е да нас прими због детета, мада сам му говорио и доказивао, да ?е наш синчи? мирно, добро, благо дете, али он не хтеде никако пристати. Тако ?емо и опет морати остати, где смо, да се и нада?е патимо, као и досад“.
Малишан задрхта. Зар
због ?ега, због ?ега
, да не може добити ?едва на?ено место
?егов добри отац?!
Па зар да се због ?ега пате и да?е ?егови добри родите?и.
И он ?е размиш?ао непрестано, како ту да се помогне. Е, кад не би само он на свету био! И поглед му паде на тугом скрхане родите?е сво?е.... Ах, кад не би ?ега на свету било, од?едном би се спасли ?егови мили родите?и од беде и нево?е.... Али зар баш
мора он
на овом свету бити? Коме ?е ?ош нешто до тога стало!?
И ?ему сину нешто кроз главу. . . разрогаченим очима погледао ?е и оца и матер сво?у, а затим тихо отиде у собу ? до прозора. И отвори прозор... попе се брзо горе... ?едан скок ? и малишана не беше више на овом свету. . .
Доле у дворишту лежао ?е сав излом?ен,
без живота
.