?O ?emu on to govori, mu?ilo me.“ To je re?enica iz novog romana Srđana Srdi?a, sa stranice koja je ozna?ena brojem 46. Ali ako poku?ate da je pronađete u knjizi, to ne?e biti tako lako. Na 46. stranici na koju ?ete prvo nai?i te re?enice nema. ?tavi?e, ako na tom mestu okrenete list, do?eka?e vas dve prazne stranice i naslov knjige: Srebrna magla pada .

?Za razliku od klasi?nog manira da naslov i paginacija pripadaju paratekstu, da se odnose na knjigu kao predmet, u Srdi?evom romanu oni prate ne?to ?to bi trebalo da bude unutra?nja logika teksta. Paginacija je ispremetana, a poglavlja po?inju i zavr?avaju se ne samo na pola re?enice, nego i na sredini re?i. Efekat toga je da se tekst odvaja od materijalnosti knjige, sli?no tome kako se savremena knji?evnost u medijalnom smislu ? kao uostalom i na?a svakodnevica ? odlepila od neposredne materijalne realnosti i znatnim delom preselila u virtuelni, digitalni svet. Klju?no pitanje je međutim kakva je ta unutra?nja logika romana, odnosno kako se iz ?itala?ke perspektive probiti do nje i kako je razumeti.

Srebrna magla pada je peta prozna knjiga autora koji je prethodno objavio romane Mrtvo polje i Satori , kao i dve prozne zbirke, Espirando i Sagorevanja . Kada se taj opus sumarno pogleda, Srdi?eva proza stilski postaje sve vi?e hermeti?na, a tematski i zna?enjski sve vi?e ograni?ena. Mrtvo polje je bio izvanredan prvenac, roman-poema o srpskim devedesetim izveden kao eksperiment sa matricama anti?ke tragedije, on the road estetike i gotskog ?anra. U romanu Satori poetska zamagljenost teksta je narasla i tada se ?inilo da radikalizaciju postupka iz prve dve knjige treba shvatiti kao istra?ivanje krajnjih granica do kojih proza u tom smeru mo?e da ide. Međutim u tre?em romanu autor je oti?ao jo? dalje.

Radnja kru?i oko dvoje sredove?nih intelektualaca u savremenoj tranziciono netransformisanoj Srbiji, u radikalizovanom dru?tvenom antiporetku nasilja, korupcije i siroma?tva. Novinarka beogradskog magazina pred ga?enjem, neostvarena kao supruga i nezadovoljna kao majka, i nekada?nji pisac, sada ghost writer akademskih radova nove dru?tvene kvazielite, koji nakon razvoda ?ivi u gradu na severu zemlje, na dnu nekada?njeg Panonskog mora. Odnos između dvoje glavnih junaka se ne razvija, ostaje fiksiran na po?etnoj konstelaciji gde novinarka bez mnogo uspeha poku?ava da napravi intervju sa ?biv?im piscem“.

?U knjizi su razasute epizode u kojima se ogleda provincijska beda, fragmenti se?anja na detinjstvo u kasnom socijalizmu, apokalipti?ni prizori opusto?ene industrijske zone i posttranzicijskog sunovrata dru?tva. Tekst se ?iri i na aktuelne teme u globalnom kontekstu: fotografija utopljenog sirijskog de?aka-izbeglice na mediteranskoj obali ili slu?aj ameri?ke tinejd?erke koja na socijalnoj mre?i direktno prenosi vlastito samoubistvo. Ali poput međuodnosa glavnih likova, ni na tom nivou nije uspostavljen dinami?an narativni odnos, dru?tveni kontekst ostaje kulisa, kod eti?kih kontroverzi fokus je na emocionalnoj reakciji junaka.

?Oniri?ni svet, socijalna realnost i cyber-prostor su isprepletani, tekst nastaje kao gomilanje predkognitivnih senzacija i podsvesnih slutnji. Naracija obuhvata tehniku toka svesti, unutra?nje monologe i skype-komunikaciju, po?iva takođe na principima metafikcije i autoreferencijalnosti. Knjiga se mo?e ?itati kao roman o knji?evnosti, kao roman o romanu. U groteskno-satiri?noj epizodi o srpskom knji?evnom zverinjaku iskrsava pisac-karijerista po imenu Srđan Srdi?, kao junakov biv?i prijatelj koji mu je navodno preoteo rukopis. Ali pre svega, intervju postaje okida? za knji?evnu autoanalizu koja vodi do junakovog priznanja da tajno radi na novom rukopisu, na romanu ?o u?enju jezika“ pod naslovom Srebrna magla pada .

?Srdi?eva proza doti?e se klju?nih pitanja digitalnog doba, ve?ta?ke inteligencije, video-igara i u tom smislu direktno korespondira sa duhom vremena. Egzistencijalni strah postaje strah od dekonektovanja, strah od offline statusa. Roman je elegi?na prozna poema o komunikaciji koja je u doba interneta postala beketovska antikomunikacija. Sobe u kojima junaci ?ive su poput kapsula, nabijenih nesanicom i teskobom, u koje se mo?e zaviriti samo kada je webcam uklju?ena. Socijalna izolovanost i emocionalna usamljenost ukazuju na ne-subjektnost likova, oni su cyber-fantomi, virtuelizovani antropomorfni mehuri koji plutaju kroz nepregledne fluktuiraju?e nanose jezika. On je pisac koji je prestao da objavljuje, a ona novinarka ?iji je ?asopis pred ga?enjem. Drugim re?ima, on je figura umetnika u nestajanju, dok je ona ? intelektualka u nestajanju.

?U novijoj srpskoj knji?evnosti sa Srdi?evim romanom u vezu se mo?e dovesti poetska proza Mese?ari na izletu i Kavezi Zvonka Karanovi?a, pre svega s obzirom na oniri?ki okvir u kojem je sme?tena pri?a o dvoje osuje?enih i usamljenih (anti)junaka. S druge strane, na?in na koji su knji?evno tretirarani jezik i ontologija digitalnog doba podse?a na poeziju Petra Matovi?a iz zbirki Odakle dolaze dabrovi i Iz sre?ne republike . Tuma?enje bi bilo mogu?e bazirati i na pretpostavci da se radi o pin?onovski inspirisanoj knji?evnoj paranoji, odnosno da je ono ?to se ukazuje kao fabula zapravo efekat junakove paranoje. S tim u vezi je i autoparodi?no oblikovan vampirski motiv.

?Iako je stilski autenti?an i virtuozan, problem romana je njegova nepristupa?nost. Tek u drugom ili tre?em ?itanju obrisi likova i radnje po?inju postepeno da se naziru. ?Jezik u magli. Magla koja ?umi u telu jezika“, sasvim je primeren autopoeti?ki komentar junaka. S tim u vezi je karakteristi?no da su poglavlja ozna?ena kao ?sugestije“. Intermedijalnost naracije, pre svega pozivanje na alternativnu elektronsku muziku, dodatno potencira taj efekat: lirska hermenti?nost teksta u medijalnom smislu funkcioni?e kao muzika. Jezik najpre ima ambijentalnu funkciju, on ne prenosi ve? neodređeno nagove?tava poruku, a pre svega stvara okvir i atmosferu u kojoj se (anti)komunikacija (ne) odvija.

?Narativ kao da je alergi?an na razaznatljiv sadr?aj, kako roman odmi?e ?ak i ?italac dobija strah od mogu?nosti da mu postane jasno o ?emu je u tekstu re?. Naslov jednog poglavlja je ?Re?i fotoni“. Srdi?ev stil metafori?no se mo?e dovesti u vezu upravo sa tim subatomskim ?esticama, koje nemaju masu, ali imaju energiju: njegove re?enice imaju jedinstvenu i omamljuju?u poetsku energiju, ali nemaju dovoljnu referencijalnu masu. Kao poezija roman je zavodljiv i sna?an. Ali kao proza je neprobojan i ostavlja ?itaoce ? u magli.

Projekat? K-UND-K? podr?ala je? Rekonstrukcija ?enski fond .

Naslovna fotografija: Srđan Veljovi?